Ἀκάδημος - АКАДЕМОС - ACADEMOS

У највећем делу света, Грегоријански календар је важећи, а Јулијански је друга, најпознатија варијанта календара, иако постоје још и кинески, јеврејски и други.

Године 1852. Усвојен је Грегоријански календар, на захтев папе Гргура 13. док је Јулијански, кога је саставио Јулије Цезар још 45. године п.н.е. остао важећи календар за неколико цркава, између којих је и наша. Разлика између ова два календара је две недеље, те отуда се Божић слави у различито време.

Припреме за овај празник почињу четрдесет дана раније, великим постом, чији циљ је прочишћење од греха и на тај начин, припрема за овај велики празник, подједнако поштован у целом хришћанском свету.

Римокатолици имају адвент, период од четири недеље пре Божића, у којима почињу припреме за празник, а свака недеља адвента, праћена је прављењем венаца који садржи четири свеће, што симболизује периоде стварања, рођења, искупљења и краја, односно, смрти.

Многи обичаји који га прате су паганског порекла, али је црква настојала да им да верско, црквено обележје, односно, хришћанско.

Три недеље пред Божић, славе се Детињци, празник посвећен деци, кад их родитељи везују, симболично, наравно, јер на тај начин се деца подсећају на породичне везе. Исти ритуали и симболика прате и Материце, које падају у другу недељу пред Божић, као и Оце, празник који се прославља прве недеље пред Божић. Ове празнике познаје и католичка црква, а колико се обичаји у пражњавају, зависи од краја до краја.

Туциндан је дан када се спрема печење за Божић и слави се уочи Бадњег дана, а сам Бадњи дан који претходи Божићу, прате многи обичаји којима се припремамо за највећи хришћански празник.

Име је добио по бадњаку, грани која се сече од храстовог или церовог дрвета, односно, бора, а Спасоје Васиљев бадњак везује за Световида, старо словенско божанство, а сиболизује дрво које је Јосиф заложио у пећини кад се Исус родио, те отуда објашњење за обичај паљења бадњака; слама је јасна асоцијација на место где се Исус родио, а звезда, која се ставља на врх јелке, божићног дрвета католика, представља Витлејемску звезду, ону коју су мудраци пратили да би дошли до пећине и малом Исусу донели дарове. Мудраце симболично представља положајник, прва особа која на Божић дође у кућу. Негде се гледа да то буде мушка особа или дете. Наредна три дана верници се поздрављају са: „Христос се роди“, нашта се одговара „Ваистину се роди“.

Вечера за Бадњи дан је посна, а за Божић мрсна, када се спрема и ломи чесница, обредни  хлеб.

Веровања везана за овај дан су, такође, многобројан и занимљива:

Ако на Божић нема снега, биће сушна година;

Ако тог дана падне киша, родиће све што се мотиком окопава;

Девојци која вам се свиђа, ваља дати јабуку, јер ће, ако је прихвати,  постати ваша жена;

Све што се започне на Божић, биће успешно;

У Војводини је распрострањено коринђење, обичај да деца иду од куже до куће и певају божићне песме, зашта, као награду добијају слаткише.

И поред различитих обичаја, обједињује нас смисао празника, што се није мењало вековима.

Период пре Божића а и после њега праћен је многим обичајима и празницима, о чему можете више прочитати у литератури која се бави митологијо и етнологијом. Препорука:

Спасоје Васиљев: Словенска митологија, Србобран, 1928.

Милан Вуковић: Народни обичаји, веровања и пословице код Срба, Београд, 1985.

Марковић Томо: Божићни обичаји Хрвата у Босни и Херцеговини, Етнографска истраживања и грађа II,Загреб, 1940.

Аутор и фотографија: Наташа Ђуровић

Politika je drobila velike narode u manje celine, države, što je bilo u interesu zapadnih država i novostvorenih ideologija gde se nacija predstavlja kao moderna tvorevina čovekovog razvoja. Ako narod nije prirodan, čemu onda čovek teži slobodi, svojim prirodnim pravu da bude deo jedne zajednice sa kojom se identifikuje, integriše, gde ga povezuju jezik, kultura, običaji, religija, zajednička prošlost. Demokratija modernog doba je demokratija suvrenosti naroda, u njoj je pojedinac slobodan, jer je istorijski uveren da mu niko nije slobodu spolja poklonio, da je do nje došao svojom borbom i istrijskim tokom, i da niko nema pravo slobodu da mu spolja oduzme time i iz unutrašnjeg bića naroda i društva. Pojedinac je deo društva koji je čini stub slobode samog društva i sopstvenog naroda. Šta je to što narod čini drugačijim, posebnim, pre svega jezik, a onda i političko uređenje sopstvenog društva. Od nekada zajedničkog Slovenskog naroda razvile su se tri grane ruska, poljska i srpska lingvistička i nacionalna grana. Ova tri dela Slovenskog naraoda naseljavala su velike prostore Evrope. Deljenjem na države, okupacijom moćnih sila, podele su se nastavile ali jezičke razlike postajale su manje od političkih razlika. Turska osvajanja su prevashodno uticala na Srbe. Pre osvajnja Turaka nisu postojale prave etničke granice sa osvajanjem i uspostavljanjem islamskog društva, nasilne islamizacije etničke granice su jačale jer je ujedno i zapad stvarao bedem od islama iza reka Dunava i Save i velikih planinskih masiva. Na tim prostorima nije postojao jedinstveni tip političkog, društvenog odnosa. Dominacija u društvenim zajednicama je pre svega stočarska zajednica, izgubila se trgoivačka i zanatska zajednica koja je bila vrlo važna u staroj Srbiji. Jedno je jasno da kod Srba jedinstrvena svest o sopstvenom postojanju, nije ugušena, Srbi su uz svoje običaje, religiju, sećanja i bežanja pred osvajačem i u novom dobu otporom i oslobađanjem opstali kao narod sa sopstvenom kulturom koja se gradila dosta iznova po početku oslobođenja od 1804, ali pored uništavnja srpske kulture, pre svega u njenim građevinama manastirima, crkvama, grobljima, selima, gradovima, narod je opstao, obnovio se i počeo da stvara modernu državu. Novi vek za Srbe karakterističan je isključivo poistovećenjem i pripadnošću sa pravoslavnim hrišćanstvom. Srbi i balkanski narodi nisu jedini narodi koji su razvijali svoju nacionalnu pripadnost, nego većina evropskih naroda. Da je to samo karakteristika Srpkog naroda ili okolnih naroda oni ne bi uspeli i pobedili u toj vekovnoj borbi, ostvarivši svoju nacionalnu i državnu zajednicu. Kod Srba je tipična poistovećenost na pravoslavce, gde se sa sopstvenom religijom nisu uklopili u druge narode. Suprotan primer su Nemci gde se nacija nije izjednačila sa religijskom pripadnošću, za razliku od Francuza, Rusa. Podelili su se Irci, Holanđani po religijskom obrascu. Netolerancija katoličke crkve-Vatikana sa početka 16 veka prema drugima, melela je etničke zajednice. Crkve nikada nisu po nametnutom mišljenju delile Hrvate i Srbe nego samo Srbe. Hrvati su od početka bili katolici i stalno pod konstantnim uticajem katolicizma i Vatikana. Srbi su bili razdeljeni između svojeg pravoslavlja katolicizma i islama, a jezik im je ostao isti što je karakteristika istorodnog naroda podeljenog po religijskim uticajima. Malo se zna da je početkojm 17 veka kod Hrvata zabranjeno protestansko učenje. Neprijateljsko odnošenje Ugarske prema pravoslavnom stanovništvu dovelo je do promene vere time i nacije. Mnogobrojni Srbi prećiće u katolike i islam skoro isključivo prislom. Prinove sa punom revnošću trudiće se da dokažu svoju veru i pripadnost drugoj naciji proterivajući Srbe ili u Tursku ili neprijateljski se odnošeći prema do skora svojim sunarodnicima i svojoj precima, svojem poreklu. Mnogo više činilaca, snaga, odmagaće Srbima sopstvenom opstanku i očuvanju porekla od ostalih većih evropskih naroda. Srbi za razliku od Francuza nisu imali dug kontinuitet, Francuzi imaće 40 kraljeva, Srbima istorija vekovima biće u mirovanju. Raskol između istojezičnih južnoslovenskih – balkanskih naraoda dobiće još više razarajuće snage u 19 veku a posebno u 20 veku i ako su dva puta bili u zajedničkoj državi. Nacionalno osećanje čoveka je prirodno, jer je potekao u određenim uslovima, promena te prirodnosti skoro nikada nije samovoljna nego pod određenim jakim prisilama. Srbi tu psihološku teoriju dokazaće kroz svoju istoriju, oni će biti samo svoji boreći se od deteta do smrti i za sebe i za svoj narod. Osećanje sebe, porodica, otkriće zavičaja, sopstvenog porekla – svoje prošlosti steći će se kod čoveka osećanje dugotrajnosti u vremenu kroz prošlost. To neće biti život od danas do sutra to će biti svojevrsno otkrivanje prošlosti i življenje sadašnjosti sa razmatranjem budućnosti, i uvek u bojazni da se sadašnjost i budućnopst ne pretoče u mučnu prošlost. Kod mnogih Srba stvoriće se kroz istorijsko iskustvo i psihološki uticaj, oprez. Nacionalni osećaj postaće za Srbe ujedno egzistencija. Srpska istorija poseduje jedan vid istorijskog mirovanja. Srbi kao i većina naroda dugo su i mukotrpno bili u stalanom naporu da očuvaju svoje identitet i postojanje kroz istoriju. Sve do kraja 15 veka Srbi su bili potpuni deo ondašnje Evrope. Sa osmanlijskim osvajanjem Srbi postaju deo drugačijeg sveta, za njih je sve tada bilo sporije, i skoro nepromenjivo, dugovečno. Vekovi evropske istorije ne mogu se uporediti sa vekovima turske istorije. Iz doba gde su Srbi živeli sa drugim narodima i bili deo evropske civilizacije potpali su pod islamski tip društva. Kada je taj vekovni tip društva zapao u krizu tek tada Srbi su mogli podići se i krenuti u povratak svojoj Evropi. Slom Turske značio je oslobođenje i uspon Srbije. Pod islamskim društvom Srbi će opšte se zaustaviti u vekovimima koji dolaze, i pored trgovačkih karavana koji prolaze kroz Srbiju, trošiće se značajno manje hrane, stvarati proizvodi poput odeće, obuće, poljoprivrednih oruđa, neće biti obrazovanja i srpsko stanovništvo povući će se u planinske krajeve kako bi sačuvalo svoju nacionalnu bit i i što više izbeglo pritiske vekovnog turskog osvajača. To povlačenje ka planinama odvojiće ih od oranica, reka, rodnih polja, ratarstva, i postaće narod koji se skoro isključivo bavio stočarstvom. To je bilo i odvajanje od puteva trgovine, prenošenja znanja. Na području gde su Srbi živeli rađano je više ljudi nego što zemlja uspeva da prehrani, to je izazvalo konačno razaranje civilizacije koju su sa sobom još čuvali. Još tragičnija za Srbe promena od osvajanja Osmanlija je potpun raskid sa svojom državom, kulturnim, ekonomskim, istorijskim, političkim, socijalnim kontinuitetom koji blisko bio povezan sa Evropom. Kasniji povratak biće mučenje i prihvatanje i istoka i zapada jer se nisu uspele ni mogle sačuvati srpske srednjovekovne ustanove koje su bile skoro istovetne sa zapadnim ustanovama tog doba. Srednji vek kroz istoriju za Srbe i mnoge evropske narode neće biti vek tame nego vek postojanosti. Srbi su do osvajanja imali evropski tip feudalizma, gde je vlastela posedovala posede, gde je država davala u vlasništvo seljaštvu imanja što je bilo privatno posedovanje zemljištva, nametnuće se turska državni islamski feudalizam. Srpski rudnici srebra i zlata koji su čuvali ekonomsku snagu srednjovekovne Srbije preuzeti su od porobljivača gde dolazi do manje eksploatacije i slabije trgovine što utiče i na slabljenje mediteranskih gradova. Srpski srednjovekovni gradovi su bili gradovi zanatlija, trgovaca, svih koji su hteli živeti ili raditi, dok turski gradovi su se strogo delili po veri. Ulaskom u turske gradove utisak je bio da ima više džamija nego radionica, mlinova. Pre osvajanja i dolaska Turaka Srbija je imala model zapadnoevroskog društva gde se feudalni sistem zamenjivao trgovačkom elitom, i tako stvarao sloj stanovnoiištva koji je ulagao. Osnovna proizvodnja je bila u rudnicima srebra i zlata i zanatima. Gradovi sadašnje Srbije i Bosne, Hercegovine za to doba bili su centri trgovine i razvoja. Uz crkvu koja je osnov razvoja kod Srba tu je i svetovna kultura. To su najvažniji činioci održavanja Srpskog naroda u vekovima porobljavanja, progona, islamizacije. Mali broj srpskih trgovaca je uspeo da održi veze sa svetom tada zapadnom evropom što će kasnije značajno doprineti i drugim oblicima povezivanja. Ono što se trebamo zapitati, kako su u tako teškim okolnostima Srbi sačuvali sebe. Srbi kao narod u srednjem veku bili su neopterećeni nacionalnim indititetom, već su se po veri i jeziku, običajima skupljali sve do 19 veka kada će kao i drugi, ali tada veći i snažniji evropski narodi okupiti oko nacionalnogog suvereniteta. Srbi su znali ko su i nije ih bolela glava, dok im drugi nisu počeli i sopstveno postojanje uništavati i oduzimati. Srbi su se i pod ropstvom borili za svoj narod, čuvanjem vere i običaja.Ova vekovana upornost da jedan narod se sačuva u tragičnim okolnostima potvrđuje da su narod ili nacija skoro večni bez obzira na objašnjnja, jer možemo videti kolko postoje Grci, Jevreji i drugi stari narodi. Po ovakvom kretanju naroda moći će se uočiti da je nacija prirodna a ne veštačka pojava, prirodnost naroda nije u krvi, nego u njenoj dugovečnosti izgradnje svesti, zajedničkim vrednostima i pripadnosti, posebnoj tradiciji, religiji, jedinstvenom osćanju. To je jedan više vekovni i čak milenijumski proces. Kolko je samo na prostoru Balkana živelo ljudi koji su se osećali Grcima, Srbima i borili za svoj opstanak…?

Pantović Srećko