Onaj osećaj kad si statua
izložena škriputavim koracima,
postavljena na pijadestal
novog doba,
u prostoriji koja miriše
na terpentin,
fiksativ
i temperu.

Noćas odjednom
znam kako je
kad si skulptura,
pod čijom se težinom
napreže i znoji
krezubi parket muzeja.

Ne zanima me fotografisanje
upeglanog Beča,
izblajhane Atine,
zlatnih krovova Firence;
Ništa mi
tako neočekivano
ne remeti osete
i ne pobuđuje pažnju
kao Beograd,
sav musav od kiše
i oktobra.

Opet mi se prikrala.
Jesen je najnežnija zver
među dobima.
Opet je tu.
Ne bunim se.
Neka legne kraj mene.
Neka me pokrije sobom.
Nek zaroni
u moju šolju čaja
i zamagli mi naočare.
Nek se ljubazno ponudi
da je ogrnem poput šala
i navučem na noge
umesto čizama,
pa da zajedno,
namerno,
gazimo po barama,
dok prolaznici
zbunjeno
zure u nas.
Neću se buniti.

Pustim Erika Satija
i buka najednom postane
za oktavu tiša.
A onda ubrzo
sve zamre
i ne čuje se više
ništa.

„Prospi me u svoje oči.
Treba mi dobro mesto, pitomo.
Oči su još jedini neiskvareni predeo
u koji možeš zaći u nekom, u nekog.
Plaši me ovaj oktobar.
Treba mi da nekom budem nešto.
Makar trenutno rešenje.
Sem da samom sebi budem rešenje;
pa ni trenutno.
Najgora sam opcija za to.
Oktobar je jedan od onih meseci
za koji nisi siguran da će ih biti nebrojeno mnogo,
a o tome je onda bolje razmišljati
kad si neko drugi;
pa i kad si makar trenutno rešenje.
Nema pogrešnih poteza,
dokle god se vuku potezi.
I gubiti je i dalje igrati.
Odslužio sam svoju ravnodušnost.
Hoću svoj krvotok nazad.”

R. Petrović

Ovo vreme napolju sad –
to sam ja;
Ova ruina
od oblaka,
koja se zahuktava
i sprema
da urinira na krovove zgrada
i pognute glave prolaznika.

U šumu vetra
čujem svoj krik.
Vreme
nestabilno,
labilno,
sa podivljalim bilom.

Opet nastupa tmina
u koju i sama
uranjam,
sa kojom se stapam,
prilazeći samoj sebi
iz zasede.
Opkoljavam s(v)e.

I večeras ću se odenuti
modrinom martovskog neba,
dok mi pogled skakuće
sa jednog izloga
na drugi.
Ne da bih promotrila
šešire,
zavese,
stare satove,
nove prilike
da ispraznim džepove,
već da bih se
susrela sa svojim odrazom
u staklu
ponovo,
i ponovo,
i ponovo.

Egoista.

Misli se opet sapliću
jedna o drugu.
Pretiču me.
Pre mene stižu do mesta
gde sam planirala da stignem
tek sutra,
ili prekosutra,
ili tek onda kada mi se prohte,
ili tek nikad.

Podmetnuću im nogu,
polomiće zube;
rasuće im se
svuda po asfaltu.
Neće moći da ih skupe
i uglave natrag u vilicu.

Vraški su mučne,
neumitno dosadne,
i nemirne,
i silne.
Sad bi da mi tupe nešto o politici.
Kao da me je ona ikada zanimala.
Sikću na mene,
jer su zapostavljene,
potisnute,
mutne.

Ma jelte?

Počnu tako iznebuha da plaču,
i vrište,
i sline po tepihu.
Ispljunem ih besno na pod,
a one nastave
da me gledaju odozdo,
moleći me da ih vratim
nazad u glavu.
Želim li to?
Hm, ne baš.
Možda sutra,
ili prekosutra,
ili nikad.

Ukidam im
slobodu govora
i ridanja
do daljnjeg.
To je tako
politički korektno.

“My mood has been unusual. There are some days, like yesterday, when I have
nothing to write about – not because nothing significant happened, but I feel
more reflective than otherwise, and I don’t see any reason to force myself to
put pen to paper.”

― Virginia Woolf

Hrpu stihova
prosipam po tebi.
Da te nije,
ne bih imao koga
da provlačim
kroz gužvu na stranicama.
Redovi se tiskaju.
Ponovo su se
predozirali tobom.
Slova laju na mene,
reže;
kivna su,
jer te pominjem
ponovo,
iako sam ih uverio
da je gotovo,
da te više neću proglašavati
objektom njihove pažnje,
da te neću odevati
njihovim serifima;
da neće biti primoravana da doprinose
pompeznosti i preteranom značaju
konsonanta
sadržanih u tvom imenu,
da se neće više naći jedan do drugog,
da ću zaboraviti na njih,
i na ekran, konačno,
dozvati neka nova,
neka još nepohabana
od upotrebe,
neka nenaviknuta na tebe.

Psuju me.
Slova me psuju.
Rekla bi mi
da sam pijan,
kada bih ti ovo naglas saopštio.
Ovako valjda ne možeš.
Ne možeš mi zamerati
na poetskom delirijumu.
U stvari,
usudila bi se ti i onda,
da te ono što pročitaš
ne uspe prethodno tako lako omesti
u toj tvojoj nameri;
Usudila bi se,
još kako,
da se svaki put ne nađeš zatečenom
u trenutku kad reči
počneš upijati pogledom,
sasvim nehotice
kupeći njihove epitele
jagodicama prstiju,
dok tako
polako
prelaziš preko stranica.

Rekla bi mi
štošta još,
da i sama ne posmatraš ova slova
kao jedinu preostalu
značajnu stvar
posle nas,
kao mrve
koje bi neretko ostajale
svuda po posteljini,
posle našeg
zajedničkog doručka,
a onda te noću
neprekidno bockale.

Rekla bi mi
da prestanem da bulaznim,
da bi bilo bolje
da te zaboravim,
da je trebalo
da mi zabraniš
da te i dalje
provlačim kroz rimu.
Rekla bi mi
koliko te
sve ovo nervira,
koliko te ja nerviram,
kako sam dosadan,
kako bi trebalo da prestanem
da se igram pesnika.

Hrpu stvari
bi prosula po meni,
samo da možeš,
samo da nema tog bockanja
koje te spopadne
svaki put
kada se pronađeš
u nekoj od ovih pesama.

Telesnom ljuspom
samo smo tu.
U mislima visoko
iznad grada.
Svakodnevno,
metafiziku našeg
trajanja
upotpunjuje zvuk tramvaja
dok se šinama
spuštamo niz put,
u još jedan dosadan dan.
Maraton bez kraja.

Ponedeljak ujutru.
Gradski prevoz.
Kafkijanska atmosfera.
Svi smo mi pomalo
Gregor Samsa.
Kad zazvoni alarm,
pretvaramo se u bube,
ali bez i grama sumnje
da je nešto krenulo po zlu,
bez napada panike,
bez čuđenja
bez pitanja:
,,Otkud mi, do đavola, pipci,
kad su do juče ruke i noge bile tu?!
Šta se to sa mnom dogodilo?”
Ustajemo,
oblačimo se,
peremo zube,
obuvamo se,
izlazimo.
Mirimo se sa tim
da postoji mogućnost
da još jedan
srdit ponedeljak
pokuša da nas zgazi.
Jer šta smo mi?
Toliko smo majušni,
sitni pred njim.
Ne dajemo ni pet para
za to što nas svake sedmice kinji
tih njegovih
6.00
6.30
7.00
7.30 ujutru,
Drrrrring drrrrring
,,Ustani,
ili ću insekticidom na tebe!”
Ni ovom ponedeljku
nismo omiljeni
deo jutra.
Mirimo se s tim.
Ništa nam u tome nije čudno.
Neka nas gleda sa visine,
neka nam i priklješti pipak.
Boleće,
ali nećemo se obazirati,
neće nas biti previše briga.
Pojedini će možda zacijukati,
zacvileti,
zaurlati,
obasuti ga psovkama,
ali, na kraju,
ipak ući u tramvaj
i ponašati se kao da ništa nije bilo,
jer ko će tom minornom povredom
sad da se bavi.
Izlišno je
sa ponedeljkom ulaziti u duel.
Kasnim na posao.
Profesor upisuje,
a predavanje samo što nije počelo.
Dete mora u vrtić.
Moram na pijacu,
a pre toga u pekaru,
po hleb,
po jogurt u čaši,
po 300 grama ustaljenosti sa sirom,
sa mesom…
,,Jednu praznu rutinu molim.”
,,Za ovde ili nosite?”

Ostali će,
ne odavajući ni glasa,
i ne proveravajući kolika je rana
pogledati ka gore,
i onako usput,
šepajući,
promrmljati sebi u bradu:
,,Ah, to me opet ponedeljak gazi.
E jebi ga,
viša sila.
Imam drugu muku.
Ko će time sad da se bavi?!”
Zatim će i oni ući u tramvaj
i nastaviti
da se vrte u krugu.

Mala moja,
pitaš me
koja je cena
života u gradu
kad si sam;
koliko potrošiš koraka,
koliko beznačajnih sati
moraš prosuti niz put,
kao prljavu vodu
iz limene kante,
slične onoj koju držiš ispod lavaboa,
iz koje se prelivaju četke i poluprazne flaše
dotrajalih deterdženata,
i nije ti jasno zašto sve to
nisi odavno pobacala.

Pitaš me
koliko misli
stane između tih pet-šest stanica,
dok se krcatom 37-icom
voziš do Slavije,
i svim ostalim putnicima
izgledaš kao prosečan građanin,
pasivan u svom bivstvovanju,
dosledan uobičajenom
jednoličnom blebetanju
i pljuvanju po sistemu,
po medijima,
po tehnološkim novotarijama,
po novom dobu,
po …
Aktivan jedino u nezapitanosti
o jebenom smislu
svega.

Pitaš me
hoćeš li ponovo
pronaći nekog,
iako znaš da nikad nisam voleo
tu frazu ,,pronaći nekog”,
pronaći?!
Kako to?
Igrati se mladog istraživača,
sa kompasom u ruci
i kanapom za pojasom?
Znam da nisi zaboravila
koliko ne podnosim tu reč,
ali svejedno,
opet se tu negde,
u pauzi između mojih nabrajanja
stvari koje me lako iznerviraju,
nađeš
da pitaš
da li će se NAĆI neko,
neko, ko će imati ruke
kalupljene
baš za oblik tvog tela,
neko ko će
iz prve primetiti
da si promenila frizuru,
ofarbala nokte u zeleno-crnu,
da imaš novi mladež na vratu,
da si se unervozila zbog nečeg,
jer opet grickaš unutrašnju stranu obraza.

Pitaš me, ponovo,
da li će se naći neko
da te obmota svojim rukama,
i oblepi usta poljupcem,
kao izolir trakom.
I kao Egziperijev
Mali princ
ne odustaješ od svog pitanja
dok ne dobiješ
zadovoljavajući odgovor.

Zoveš me
da te izvučem iz čeljusti
svakodnevice,
koja ti izjeda glavu,
primorava te
da svake nedelje
navijaš alarm u 6 i 20
i preti da se nataloži
preko tvojih dana
kao zelena patina
preko bronzanog konjanika
na centralnom trgu.
Tužan je grad u tvojim očima.
Tužne su ulice
u kojima me dozivaš,
ali me ne nalaziš.
Ne ukrste nam se rutine,
i to te možda i najviše razočara,
jer mišljenja si da bi se,
ako ih je dve,
one međusobno potirale.

Mala moja,
uporno me pitaš
koliko još koraka
moraš da potrošiš
na već u potpunosti
izlizanom putu,
dok jednog decembarskog jutra,
sličnog ovom danas,
ne ugledaš nekog novog mene,
na drugoj strani ulice.
Eto me,
stojim na ćošku
Balkanske i Admirala Geprata.
Raduje te
što te još samo nekolicina
prljavo belih pruga
na kolovozu
deli od zagrljaja po meri,
od mojih hladnih obraza
na koje planiraš da prišiješ svoje,
šapnuvši mi
da se konačno završila
nedelja mrmota,
da si otpisala juče,
da je ovo danas
zapravo sutra,
i da sada možeš
da odahneš.

Izdahni nemir.
Udahni novi dan.
I ne pitaj ništa više.

Sakrijem te pod jezikom
i oćutim u hiljadu boja,
obojim tišinu
tobom.

Ugrizem se za prazno mesto
na amigdali,
na kojem je trebalo da posadim
priču o nama,
da zemlju onda dobro utabam
i dopustim rečima da izrastu
i priči da se razvije.

Ali nisam baš
baštovan za primer.
I kaktus mi je jednom
uvenuo.