Dan mi je nekako baš ’’po meri’’.

Posle posla sam popio kafu u svom omiljenom kafiću uz neki ekstra dobar bluz. Momak koji je radio za šankom značajno mi je namignuo kada je prebacio na tu plej-listu. Skontali smo nekako da slušamo slične stvari, a ovo danas je nešto novo. Ne znam odakle mu i ne znam šta je to pustio, ali otkinuo me je.

Do maločas sam razgovarao sa Lunom. I to je prijalo. Slušali smo muziku. Smejali se. Ona baš ume da situacije učini stvarnim.

E, da, pre toga smućkao sam nešto nalik na burek. Pratio snimak na YT i lagano, kadar po kadar, kopirao. Nazvao sam ga kopi-pejst burek. Ispalo je onako, poluprofi. Da je sir bio bolji, ’ladno bi me nateralo da otvorim buregdžinicu tu na ćošku, gde neki lik nudi lokal na iznajmljivanje.

Priznajem, umesto limunade držim se bokkøl-a, mada od piva prilično štucam u poslednje vreme. Već posle prvog. Evo i sada sam se već dva puta prihvatao vode i šećera. Zanimljivo, u Srbiji mi to nikada nije zaustavilo štucanje, a ovde redovno. Ne znam kako to da objasnim.

Možda je do vode. Mada, kada je voda u pitanju, sviđa mi se i akevitt, iako tvrdim da nema rakije bez šljive.

Na kraju svega, udario me “promet“ na blogu. Statistika kaže, skoro 50 ljudi pogledalo šta sam imao da kažem. To je ipak značajan skok u odnosu na nula do dva što se vrti danima.

Da ne poveruješ.

Možda u stvari sve ima veze sa zavičajem i nostalgijom. I sklon sam da verujem da je tako.

Samo, posle dve godine provedene ovde i svih onih provedenih tamo, mogu da kažem samo to da je nostalgija jednako jaka i ovde i tamo.

Jer, ono što nam istinski nedostaje nije prekrio prostor, nego vreme.

Te poslednje nedelje otišli smo i Panta i ja. On po drugi put, a ja valjda zauvek.

Dosta je bilo.

Heh, zabavno mi je što je Oblogovani ostavio tu dilemu da li sam pustio neku pesmu pri odlasku ili nisam. Pa, da, on je mogao samo da nagađa. Ima toliko pesama o nedelji, kud se setio baš te o nedelji kada je otišao Hase, haha.

Pa, da, da sam se setio te, moguće da bih je pustio.

Nisam, da se zna!

Pustio sam jednu sasvim drugu. Ali to je nevažno. Da sam pustio bilo koju drugu isto bi bilo.

Bolelo bi, svejedno…

Prošlog vikenda odlučio sam da se uhvatimo u koštac, “Zrenje“ i ja. Ja i ja, takoreći. Otvorio sam buteljku neke turske rakije koju sam slučajno našao na rafu jednog malog marketa. Ne znam od čega je, ali nije loša. I krenulo je.

Provirio sam u komentare koje je Oblogovani dobio o knjizi i priznajem i ja sam pročitao knjigu “iz cuga“. Ako vas zanima, sa rakijom nije isti slučaj, popio sam nekoliko čašica dok sam čitao, a pošto je to potrajalo celo posle podne i veče, držalo me je taman toliko koliko treba da preživim opet sve to.

To je bilo neobično iskustvo. Stvarno sam imao osećaj da čitam priču o nekom drugom, a ne svoju i svoje ekipe. Znate, sada mogu da kažem da je Merima, recenzentkinja, potpuno u pravu: pitam se da li se sve to zaista dogodilo? Da li je moguće da se sve to dogodilo. Ovde sam tek 16 meseci, ali kao da sam i prostorno i vremenski svetlosnim godinama daleko od svega što se dešavalo. Ne od moje ekipe, ne, njih sam poneo sa sobom, bar onakve kakvi su nekada bili, nego od svega toga što se dogodilo.

Dobro se Oblogovani snašao među tim spisima. Trebalo je tu prilično truda, vremena i živaca.

Slušao sam te večeri svih sedam ploča koje sam ovde uspeo da nađem, uglavnom po internetu, na gramofonu koji sam isto tako kupio.

Ne znam šta sam hteo da kažem. Sedam osam dana planiram da napišem nešto, jer je red, ali ne znam.

Sve mi je izmešano po glavi.

Javio mi se Oblogovani.

Izašao je roman.

Zrenje se zove.

Tja. Prvo mi je naslov delovao bez veze. Sada, što ga više vrtim po mislima, mislim nekako – možda i ima smisla.

Poslao mi je nekoliko primeraka. Kaže, možda bi valjalo poslati ekipi. A ja ne znam da li bi trebalo? Hoće li prepoznati dobre namere, ili neće?

Ne znam.

Oblogovani kaže da je svoj prvi roman poslao nekoj svojoj ekipi. Neki su se javili posle toga, neki nisu. Drago mu je zbog onih koji su se javili, kaže. A drago mu je i zbog onih koji nisu. Nema veze, kaže on.

Šta znam.

Tako će možda biti i sa Zrenjem i mojom ekipom.

Ako im uopšte pošaljem.

Čekam da stigne. A plašim se šta ću zateći unutra.

Hm… To će ostati moja lična dilema.

A tebi, Oblogovani, hvala. Pa, šta god da bilo unutra.