Благослов бебе Христа
и овог Божића душу греје;
сваком од нас што у храм уђе,
цело се биће искрено смеје.

Ја крст свој носим,
ал’ њиме се не хвалим.
У самоћи бројим дане,
у молитви милост тражим.

За смирење Бога молим —
да увреде подносим без бола,
и молим за све људе око себе:
да заједно славимо Бога јединога.

Знамо ми да Деда Мраз не постоји и да је, у свом савременом облику, више маркетиншки симбол него мит. Али ипак – свима нам је потребно нешто што ће нас вратити у детињство. Нешто што у нама буди осећај сигурности, онај тихи унутрашњи мир који нам даје снагу да се носимо са животним биткама које бијемо свакога дана.

Ружно је гледати зло у другима
и мислити да си бољи од њих.
Зар човек човека не треба да воли,
како нас је учио Божији Син?

Последњих дана све чешће размишљам о доброти, о томе колико је тај појам релативизован у последње време. Размишљам о добрим људима које сам срела у животу, о онима који су најчешће остали несхваћени. Већина њих никада не би била занимљив књижевни или филмски лик: живели су тихо, обично, без великих гестова и драматичних обрта. И баш зато су често остајали непримећени.

Поклони доброту – шта те кошта
Тај осмех што топи лед?
Па испод фасаде бунтовника
Провири дечак блед

Постоје људи, мој сине,
који те не воле, тако…
Ал’ немој да те то брине,
не може волети свако.