Cudni su putevi Gospodnji. Mozda jedna od najboljih recenica ikad izrecenih. Tako zgodna, zar ne? Tako dobrodosla u nekim situacijama. Elem, nije ovaj put Gospodnji, no moj, ili vas. Nije niko birao za nas, birali smo sami. Ako smo na nekoj raskrsnici i zalutali nije Gospod izabrao, ali dopustio jeste. Ako smo nekad i zabrljali, onako zestoko, opet je to nasa odluka. Ako smo isli glavom kroz zid, opet mi. Izgleda, iz ove perspektive da Gospod odlicno zna svoje puteve. Svaki je put pravi.. Samo je pitanje, kuda vodi?

Da li sam to sanjala? Ili je čudna igra svetlosti i senke razobličila sva skrivena sećanja? Skrivena osećanja?

Dodje vreme kad nevinost mladih dana udahne život i oduzme ga. Kao krug. A svaki krug se mora zatvoriti, ako ne danas, onda za deset godina, ili više. Zgaženi će zgaziti, pobednici izgubiti, izgubljeni shvatiti. 

Pravog puta nema, kao ni tačnog odgovora. Svaki je pogrešan u nekom segmentu. Samo su odluke prave ili pogrešne. Jedan tako sitan korak od kog sve zavisi. 

Tek pustim korak, zaboravim, zaplivam mirnom vodom Života, kad mi zasija ponovo ta zvezda koju sam ušuškala iza oblaka. Onakva kakvu ima svako od nas, mislim. Ona koju nismo birali, a koja nam je došla i zasijala da se vise ne ugasi dokle god smo tu. Prokleti da je gledamo, a da je nikada ne dohvatimo… željeni i željni.. Žedni njene ljubavi.

Moglo je bolje…… Uvek je moglo biti više sunca onda kad prija, više kiše kad donosi smirenje svojim ravnomernim šumećim odjekom što podseća na dečije nogice dok tapkaju po toplim letnjim baricama. Snega, dok bezglasno kroji beli prekrivač svojim zvezdicama od sjajnih suza andjela. Vetra, dok mrsi kosu dragog pod sanjivim pogledom devojke. Moglo je…… Da nam samo sunce nije bilo pretoplo, kiša dosadna, sneg hladan, a vetar prejak. O da, moglo je.

Stadoh na pola. Šta mi bi i da krenem? Kao kad dodjete do polovine mosta, pa tek onda razmisljate. Dal’ je u pitanju most, možda. Nekako se s’ početka ne vidi druga polovina. Može biti da je pomalo srušen. Može biti i da je neprohodan,a možda je vreme i za djozluke. Ne znam. Sutra ću se vratiti da pogledam kako je na drugoj strani obale. Može biti da je lošije no ovde…

Oduvek sam osećala izvesnu dozu odvratnosti prema ljudima koji ne znaju šta hoće. Nikada nisam volela one koji oklevaju, koji pod maskom smirenosti prepuštaju stvari slučaju. Nekako su mi delovali prazno, neprivlačno u tom svom sivom oblaku smirenja. Sad, kako uvek stigne ono što najviše mrzite (kao nekakva bezvezna neminovnost života), tako stiže i mene. Sasvim sigurno- ne znam šta hoću. Znam samo šta neću. Neki bi rekli da je i to početak. A nije. To je gore pomenuti most. Zaglaviš na sredini, pa to ti je. Što se ne držah one: Melius non incipient, quam desinunt?

Al’ nekad moramo početi. Makar neko drugi završio. S’ ovom ludačkom srećom koja me prati neko i hoće završiti, u reci, ili na drugoj obali. Neko sa mnogo više volje i malo više hrabrosti. A ja? Odoh da tražim drugi most.

Dva dečaka, zajedno odrasla. Dok su učili da hodaju gledali su jedan drugog kroz stari seoski plot. Dve kućice, jedna do druge. U jednoj roditelji sa sedmoro dece. U drugoj sve isto, samo jedno dete više. Očevi su radili u polju od jutra do mraka, a kad su deca već uveliko spavala večerali u tišini i teško se uvlačili u pohabanu čistu postelju. Majke vredne, požrtvovane i nežne. Siromaštvo je vladalo tih godina. Derani su se otimali oko parceta proje, za hleb nisu ni znali. Ipak, svako je pronašao svoj put. Dva najmladja dečaka – iz svake kuće po jedan, su uz teška odricanja uspeli da završe školu u velikom gradu.

Velimir i Slavomir, kako su se zvali, postali su uspešni bogati ljudi. Svoje najbolje godine posvetili su radu i sticanju materijalnog. Oženili se dobili svoju decu, zaboravili detinjstvo, ali nikad nisu prestali da mrze proju.

Velimir je sagradio prelepu kuću-vikendicu u svom rodnom selu, ali daleko od svojih sad već starih roditelja. Retko ih je posećivao, a i kod tih poseta osećao se kao da nema šta reći. Usta su mu bila suva, oči nemirne i uvek je žurio izazivajući suze u očima svoje stare majke.

Slavomir je rado dolazio u posete, ostajao po čitav vikend,  uprkos stalnom i upornom gundjanju svoje supruge.

Ni jedan, niti drugi nikad nisu uspeli svojoj deci usaditi želju da saznaju svoje korene.  S’ početka su bili mali, kasnije su uvek imali neke svoje obaveze.. dok već nije bilo prekasno.

Jednog petka uveče, dok je Slavomir po svom običaju vozio seoskom kaldrmom ugledao je Velimira kako teško korača ka svojoj novoj kući. Zaustavio je automobil, otvorio prozor i smešeći se samo ga posmatrao. Velimir je zastao i otresito ga upitao čemu taj osmeh. Dobio je odgovor koji nije očekivao. Odgovor da ga iza poluotvorenog prozora auta posmatraju dva plava oka dvogodišnjaka.

Ukočio se. Probolo ga je kao nož kroz grudi. Nož svih godina bežanja. Zažmurio je pomislio na svoju sad već odraslu decu. Oni nikad neće znati. Ni Slavomira, ni plot, ni trčanje oko kuće s’ parčetom proje u rukama. Ni porodični nedeljni odlazak u crkvu. Neće znati šta je to odricanje, glad, težak seljački rad od jutra do večeri. Oni nemaju korene, stvarne korene srpskog deteta, one koji se ne uče, već dobijaju s blagoslovom časnih roditelja. Pomislio je, a deca moje dece? Njima neće biti teško da napuste rodnu grudu za šaku dolara… plitki su ima koreni. Lako se čupaju kad prva oluja naidje. I zažali. Zažali za izgubljenim vremenom i istorijom koju nije uspeo reći. Onom koja se ne uči u školi.

Odmahnu rukom, pogleda Stanislava još jednom i uputi se prečicom ka staroj seoskoj crkvi.