E baš neću…

Cunjam ti ja ovih dana netom i vidim svog drugara Lazu, pardon, Larija kako je lepo počeo i javno da govori svoje mudrosti. I tu se izoduševljavam i rešim da se pridružim, znam ja da Laza mene voli, mada ume da reži nekada kad mu se suviše približim. Uvek je bio čudno dete.

A i šta bi bilo da nisam i u ovoj čorbi mirođija? Ne bi bilo zabavno.

Kad smo bili klinci, Lazina sestra Veca i ja smo se baš lepo družile. Taman sam bila onoliko mlađa od nje koliko sam bila starija od Laze. Bila mi je uzor do neke 14. godine a posle sam shvatila da se pretvorila u pravu šmizlu namigušu koja je umela da se podvuče pod kožu momcima iz kraja a onda da im slomi srce.

Tako se Veca srušila u mojim očima kao uzor. Vlada je bio oduvek nabildovani klipan za kojim su uzdisale klinke, bar dok ne progovori, iako ga je Veca izgleda više volela, meni je bio samo tupav.

E zato je Laza onog trenutka kad je progovorio bio moj najbolji drugar zauvek.

E sad, nisam sigurna da sam i ja bila njegov najboji drugar. Nekako sam otkrila da bih više volela da sam muško i svojski se trudila da to i budem. Momci su me tako i prihvatili, ali Laza se povukao tada, izgleda pod pritiskom nekih mojih fizičkih aduta. Kaže: „Ti Maro nisi muško i ne možeš da budeš. A pogotovo ne kad se tako isprsiš i pričaš mi kako se struže drvo i drži dleto. Jesi ti normalna?“

I tako, posle nekoliko godina druženja u garaži mog dede, koji je otišao na onaj svet na prečac ne uspevši da sakrije svoj najdraži alat od nas bezobrazne dece niti da ga proguta pa k’o čovek umre od unutrašnjih krvarenja, Laza je nestao.

Umeli smo mi tako da testerišemo po čitav dan ili da ja testerišem dok mi Laza čita svoje najnovije stihove. Kad su oformili bend svima nam je bilo jasno da će uspeti samo ako se pretvori u one-man recital. Ali momci su bili uporni, dok nije došlo do vežbanja. Onda ih je interesantan kućni odgoj sprečio u tome, jer to fina i kulturna deca ne rade – ne znoje se i ne naprežu slučajno – i bacili su instrumente kao i sve do tada.

Evo opet blejimo u garaži i pijemo pivo i pravimo sledeći veliki projekat: custom made nameštaj – za online prodaju.
Znam, znam, opet se igramo. Eh, al samo je Laza tu nedostajao.

I ne bih se ja ni javila ovde, da se on pre nekoliko dana nije pojavio u garaži sa onom svojom sveščicom koju svuda nosi sa sobom i smetenog pogleda koji je uvek imao.

Kaže: „Zdravo“ i sede kao da nikada nije ni odlazio. Gledamo ga momci i ja pa nastavismo po starom. Kaže, išao da traži posao i mislio da će mnogo da se smori. Ali shvatio je dve stvari: Ako ga budući šef ne pojede za neki svoj doručak, biće ponosan njime – i – Shvatio je da je on u stvari čovek od koga mnogo toga može da nauči ali je i tužan iz nekog razloga, pa mi se čini da je izgovorio kako će učiniti sve da sazna tu njegovu tajnu i možda nešto napiše o njemu.

Ok, igra sa budućim šefom..opasna stvar. Al opet, retko ko od nas je do kraja razumeo milog nam drugara, pa smo ga saslušali i ponudili pivom. Ostatak dana prođe kao i svako zajedničko popodne do tada.

Kad je Laza krenuo kući, samo je dobacio da jedva čeka da opet pišemo zajedno a meni iz nekog razloga srce zaigra. Nas dvoje smo umeli da se sakrijemo od ostalih i piskaramo zajedničke priče.

Ajd sad odoh, neće garaža sama da se očisti…