Subota veče, riješih ja da izađem i posjetim
prijestoničke klubove i kafane. Umesto da lijepo
odem u neku kafanu bez dometa,
uputih se ja u jedan od trenutno najposećenijih
klubova. Kad imam šta da vidim. Unutra živa
svirka, muzika fenomenalna, a gosti kao na
parastosu. Većina, da ne kažem velika većina,
daje pomen živoj reči, pogledu, osmehu, migu…
Zagrlili čaše, flaše, šank, ne daj Bože neko živo
biće suprotnog pola i svi pilje u ekrane od pet
inča, s blagim osmehom na licu. Da ih pita neko
čemu se smeju, Bog da me ubije ako bi znali.
Nema čo’ek s kim živu riječ da razmijeni. Što li se
uopšte kaže “odoh u provod”, kad i u svojoj sobi
mogu da sjedim, sipam čašu vina i provodim se s
telefonom? Šetam ja tako od jedne do druge i s
namerom ih zakačim onako u prolazu ne bih li
izazvala neku reakciju. Ali reakcije nema,
kolektivno hipnostisani, poglede sa ekrana skidaju
samo u trenutku poziranja. Možda bi reagovali da
sam im stala na kurje oko, ovako niko ništa. I djevojke i
frajeri maksimalno skockani, niko nikog ne vidi, niti
prilazi niti doživljava. Što li su se sređivali, za
koga, što su trošili pudere, karmine, maskare,
parfeme???
Ne kažem, desi se i da poneki nesrećnik skupi
hrabrost i uzdignutog čela priđe djevojci i prekine
je u “zombiranju” ekrana, ali se vrati brže nego
što je pošao jer ga je dotična “oduvala na prvu”.
Tada ona puna samopouzdanja bez pokrića
ponosno uzima telefon, koji je od tog trenutka u
službi fotoaparata, i nastaje niz selfija i urgentnog
izbacivanja na FB jer ako nešto nije objavljeno na
Fejsbuku da svi vide i lajkuju, kao da se i nije
dogodilo…
Strasno!

Da mi je otići negdje gdje nema nikoga i
vrištati dok ne ostanem bez glasa. Izbaciti iz
sebe tu ljutnju,strah,razočarenje i sve ostale
emocije koje se mjesecima skupljaju u meni.”
Onda mi je on dao jedan od najboljih saveta
koje sam čula u poslednje vrijeme. Isprva je
djelovalo surovo, strogo, čak i pomalo neljudski.
“Čovek je onoliko jak koliko uspije kontrolisati
svoje emocije” – rekao je. A ja počeh instinktivno
da se opirem – ne možeš tako, moraš ih nekada
pustiti, ne možeš imati kontrolu nad osećajima,
ne možeš… Dok nisam shvatila, on je u pravu. I
možeš. I upravo to ću uraditi. Od kukanja,
patetisanja, žaljenja, plakanja nemam apsolutno
ništa. Život je predivan. Treba i moje misli da
postanu napokon takve…

Vec dugo vremena razmisljam poceti svoj novi dnevnik,ali ne ide. I bas veceras sjedim sa kolegom koji mi iz par puta pominje neke blogove,nesto, neobavezno kuckanje, licni stavovi,svasta nesto. Nekako mi to privuce paznju, zvuci zanimljivo. Koristeci se njegovim uredjajem procitah nekoliko tuznih,smijesnih,osudjujucih,pa cak i glupih tekstova. Eto razloga da i ja otvorim sebi neki takav nalog. Malo mi je crnjak da sada pisem dnevnik,nekako mi lakse da se ovim posluzim i ovdje otkucam isto ono sto bih ocrtala na bijeloj hartiji. Toliko za sad.
Druzicemo se… 😉