jesenja

https://jesenja.wordpress.com/2016/01/06/liceverje/

https://jesenja.wordpress.com/2015/05/28/radujem-se-svemu/

U poslednje vreme mi se po glavi vrte bugarske ruže, oni koncentrati što su se donosili iz Bugarske kad smo bili deca. I miris osećam. Baš bih volela da odnekud iskrsne to čudance.
Imali smo neki drveni, minijaturni, kao ćup, s nacrtanom crvenom ružom a unutra bio parfemčić. To je meni bilo jako lepo, ta crvena ruža i mali ćup. Mislim, ako postoji tako lep mali ćup, onda postoje i mali ljudi koji ga koriste, zašto bi, inače, to neko pravio?
Nisam ja dobacivala do suvenira i pakovanja, valjda sam baš jako želela male ljude. Tražila sam ih vireći u radio aparat kroz rupe na poleđini, očekivala sam da jedne noći neka od mojih lutaka oživi, da probudi ostale, da probudi mene i oduševi me, a sve što se dogodilo je da sam jednog dana videla hodžu kako moli šetajući terasicom na minaretu, šireći ruke i mašući divnim, širokim rukavima od sjajne zelene tkanine. Imala sam, možda, tri, najviše četiri godine i, normalno, nisam znala za perspektivu. Taj hodža je bio ostvarenje sna, živi dokaz da mali ljudi postoje. Još se sećam bola u vratu dok sam zabacivala glavu u nazad da ga što bolje vidim, usta otvorenih u čudu, očiju u trijumfu i ruke koja me nestrpljivo vuče da idemo dalje, dugo smo stajali.

Kako se od bugarske ruže dođe do hodže i minareta i zelenih rukava? Ustvari, lako. Život je kružnica, što dalje odmičeš prema kraju, zakrivljenje te približava početku, dok se sve ne spoji u jednu tačku. Tačku u kojoj te nema.

Samoposluga je bila napredak u kupovini, ljudi opuštenije kupuju kad sami biraju, ne vole svi da maltretiraju trgovce sa: hoću ovo, neću, dajte mi ono, ne, ne to nego ono iza…
Sad je uvedeno i samoplaćanje, da se kupcima olakša i ubrza proces.
E, nemojte me zajebavati! Kupcima bi se olakšao i ubrzao proces kad bi u marketima od dvadeset kasa radilo svih dvadeset a ne pet. Ovako, kompanija otpusti kasire, uštedi na platama a nas upregne da radimo njhov posao i još nas ubede da je to za naše dobro. Pa jebem i vama i nama milenu mamicu, vama što nas pravite budalama i nama što pristajemo i još se oduševljavamo time što besplatno rintamo za megamarket.

Ok kasa za samoplaćanje, ali da ono što ide preko nje bude sa popustom, ovako… pa pipnimo se po glavi, primetićemo da imamo lepe, dugačke, dlakave uši. Njaaaak, njaaaaaaak, njaaaaaaaaaaaaak!

Kadgod čujem reč ognjište pomislim kako onaj ko je koristi živi u kolibi i loži vatru pod kotlom na sred nje, dok se oko njega jate sitna deca trljajući oči od dima, a u ćošku sitno brabonja koza.
A onda tom nekom zazvoni telefon s ogriskom, koji je zaradio pričajući bajke o ognjištu.

Ljudima fale razne stvari.
Meni fali dugme.
Uvek jedno.
Ako košulja ima šest rupica, ja imam pet dugmadi u kutiji.
I tako redom.

Ako treba jedno, ni tog jednog nema.

Svratim onomad u jednu optičarsku radnju a vlasnica kao da je išla na obuku koju prolaze ovi što prodaju Kirbi. Koje god naočare sam uzela, ona mi je dodavala još po troje, govoreći da su one ovakve, onakve, najbolje na svetu, stavljala ih sebi da mi pokaže kako lepo leže na nosu… blablabla, čim sam se izlanula da imam dvoje, momentalno mi je predložila progresiv (one što imaju sve dioptrije). Kažem ja njoj da je to meni skupo, a ona: pa to je samo 20.000 po staklu ali pun komfor, ne treba vam puna tašna naočara. Nemam punu tašnu, imam samo još jedne!

Ona melje, melje, melje… kad joj se učinilo da sam omekšala, onda mi je pokazala katalog da vidim kako ta stakla funkcionišu, pa smo nekako došli do cene od 37.000 po komadu, ali su stvarno vrhunske! i uz dobar okvir, evo ovaj, na primer (24.000), imate vrhunski komfor naredne tri godine, nećete valjda nositi iste naočare više od tri godine?! a možemo to sve podeliti u nekoliko rata…
Ljudi moji, nisam znala da li da se smejem i zahvalim ženi što misli da sam lovarna ili da se naljutim što misli da sam budala (jer autfit kaže da para n e m a ).

Lepo sam je pozdravila, rekla da ću intenzivno razmišljati o svemu što mi je rekla i izašla. I razmišljala putem: za te pare ja bih kupila dve police, stočić, inverter klimu, ugradnju klime, telefon, naočare i još bi mi ostalo para za grejače za termo peć, kantu za veš, blender, džemper, i polovno Pekićevo Zlatno runo!
Sad se bojim da prolazim pored te radnje, bojim se da će da me uvuče unutra i ubeđuje još malo.

Onomad mi je baba Justina, prastara čuružanka, pričala kako se kladila i takmičila s kamiondžijama u piću i tako zarađivala. Gledam je, niska, mršava, vrabac od žene, pa joj skidam godine i dodajem kilograme, ama nikako da od nje napravim nešto što bi bilo barabar s vozačem fapa, na primer.
Kako? Kako ste se takmičili, pitam. Vidi moju zbunjenost, lukavo se smejulji, pa, s teškim mađarskim naglaskom, brkajući rodove i padeže, kaže: Nikad ne popiješ čašicu rakija a da ne popiješ čašu voda! Nikad! Voda razredi rakija i tera napolje. Onda vece bio poljski, moraš šetaš, moraš izađeš na vazduh, to trezni. Šofer gleda mene, misli mala, mlada, brzo padne sa stolica, pa pije pije pije jednu za drugom da me reši. A ja rakija voda, rakija voda, napolje, pa opet. Kad njemu dođe za vece, ustane, padne i ne digne s patos! Mnogo vozač kamion sam tako pobedila, onda više niko nije htelo da pije sa mnom, posle sam udala.
Možebiti da je udaja šampionku sačuvala od pada s trona i u alkoholizam, a ja sam ovaj nauk dobro zapamtila, valjao mi je, nije da nije.

Kad sam došla u Novi Sad, Mirko, brat od tetke, me je pitao da li sam čula za Balaševića. Naravno da jesam, rekoh. E, pa upoznaćemo te s njim! Ajde!!! Znala sam da u Novom Sadu ima svakakvih čuda ali da možeš tek tako da se upoznaš s onim što peva U razdeljak te ljubim (‘nako pesma) i Oprosti mi Katrin (uuu… super!), to je bilo u rangu, šta znam, kao da ti kažu da ćeš upoznati Zdravka Čolića ili Vladu Kalembera – nemoguće.
On igra fudbal s nama, tu je iz kraja, svaki dan smo zajedno, znamo se godinama, reče. I upozna me s Đorđem Balaševićem, stvarno. Ja sam bila mnogo mlađa pa sam stajala sa strane kad su momci pričali a uši mi ooovolike, bilo me sramota da se smejem, onda bi znali da prisluškujem. Par puta smo i progovorili, ustvari, to je bilo dobroćudno zavitlavanje jer sam jedan dan uspela i da se izgubim i lutam par sati dok Mirko laže mog tatu da sam u šetnji s komšinicom.
Pre polaska sam kupila ploču i na njoj mi je napisao posvetu s lokacijom: na Betonu, u fudbalskom hramu. Ta ploča je ostala u bakinom ormanu, nikad je više nisam videla.
Ustvari, kad pomislim na Balaševića, uvek vidim sebe i drugaricu od pre skoro četrdeset godina kako sedimo na poluraspadnutoj drvenoj platformi Danubijusa i na sav glas pevamo njegove pesme. Dok neko ne naiđe, onda pređemo na šoto voće, ipak nismo bile slavuji.
Devedesetih sam prestala da ga slušam. Eto tako.
Danas sam shvatila da je to bilo zato što sam, o čemu god pevao, uvek imala knedlu u grlu dok slušam, i nisam volela taj osećaj. Suviše knedli, suviše tuge, suviše besa i žaljenja je bilo u životu oko nas, nije mi to trebalo i u muzici. A najveće žaljenje i bes je bilo zbog svesti da onog što je bilo nema i neće više nikad biti. Kad sam se pomirila s tim, Đorđe Balašević i njegova muzika su već dugo bili izvan mog interesovanja, nisam znala nove pesme, nisam ih ni tražila ni slušala. Nisam htela ponovo onu knedlu. Mislim da neću slušati ni sad jer je jebena knedla danas narasla, narasla, hoće da me udavi!

Svaka ljudska zajednica ima neku bezazlenu dušu, dete kome je telo odraslo a um ostao u dobu u kom mu je bilo lepo, kad je bilo voljeno od svih. I ljudi to prepoznaju i vole ga i dalje, ostaju nežni i ljubazni prema tom bezazlenom stvoru.

Grad u kom sam se rodila je imao Husu. Sećam ga se, nasmejanog, još kad sam bila dete, kako ide mojom ulicom i peva tepajući, jer nikad nije naučio da govori drugačije od tepanja, koliko ga grlo nosi.

Otišla sam odmah posle osnovne škole i Husu sam videla još samo jednom u životu. Bilo je puno priča o njemu, uradio je ili rekao ovo i ono, a moja priča je priča o… čekanju voza.

Voz naravno kasni, kao i svi ostali koji treba da dođu tom prugom. Stanica je puna ljudi, svi smo unutra jer je hladno i sipi neka kišica. Sa raspuklog razglasa se povremeno čuje: Pažnja, pažnja… voz taj i taj kasni… stiže… Zvuk je bio užasno loš, čulo se kao: Pa’nja, pa’anja… pa kad to čujemo, svi izlećemo na peron da vidimo čiji voz dolazi, kad već ne razumemo šta priča čika iz zvučnika.
Izašli smo u dva-tri navrata, pre no što je Huso shvatio logiku. Posle toga nas je (sigurno preko 100 ljudi), izveo na peron još nebrojeno puta.

I sad ga vidim u ćošku stanice kako onim svojim nazalnim glasom, istim tonom kao sa zvučnika, ponavlja pa’nja, pa’nja i smeje se kad se pokunjeni vratimo unutra. Niko se nije ljutio, smejali smo se sebi i s njim i čekanje je brže prošlo.

Bosi pođimo, devojko, zorom, krenimo bosi zemljom napaćenom; međ snenom trešnjevom gorom nežne ti ruke stiskam željno. Beli su beli trešnje cvetovi, tamni su pretamni talaca grobovi. Kao ponosni galebovi nad vodom, pali su oni, žudeći za slobodom. Bosi pođimo, devojko, zorom, krenimo bosi procvalom gorom, nalomimo krila trešnjinih grana, da okitimo grobove partizana. (iz ciklusa […]

V – Karel Destovnik Kajuh

Iza vrata
Svet je ponovo dobar.
Mi smo s pogrešne strane
I nemamo hrabrosti
Da to proverimo.

Letnja noć. Livada je strma, mračno je. Koračam po sećanju, na stazi nema ništa za šta bi se moglo zapeti, samo gusta, sveža trava hladi bosa stopala. A sa neba prijateljski trepću zvezde velike kao tanjiri.
Blistave kao budućnost.

Jesam li već spominjala automobile (i jedan motor) mog detinjstva? Pa evo:

1. Motor, crni, komšija nas nagura po troje ispred sebe i provoza krug po parkingu.
2. Fića, beli (isti komšija samo se ponovio), tu stanemo bar šestoro za vožnju u krug.
3. Volga, crna limuzina drugog komšije, ihaaaj, tu stanemo svi i još se provozamo oko zgrada, ne samo po parkingu.
   Komšije nekad nisu bile nervozne i u žurbi, automobil je bio velika stvar i nije ga imao svako ali je dečija želja bila još veća. Koliko vremena i para oduzme krug po parkingu? Skoro ništa a dobiješ srećne oči čopora majmunčadi. Tako je to bilo.
   Pored ovih, bili su tu jedan WV kombi, ispravan, u kom se dovozila hrana u obdanište, i svi smo radoznalo izvirivali da saznamo šta je za ručak, pa ako nam vozač šapne: pasulj, oduševljeno lupkamo po stolovima i skandiramo: pa-sulj, pa-sulj, a ako kaže: spanać, umusimo se i smišljamo izgovore da ne ručamo. Ovim kombijem smo se jednom drugarica i ja i naše dve vaspitačice vraćale s mora (ostala deca su išla autobusom, mi smo bile povlašćene) i celim putem pevale Hare Krišna, hare Krišna… Bilo je to vreme kad se Kosa igrala u pozorištima sveta pa i kod nas, i mi smo bili svet.
   Onda još jedan WV kombi, neispravan, razlupan, ostavljen na našem parkingu. U njemu smo skakali, cimali menjač, pritiskali sirenu (nije radila naravno, drali smo se sami), „vozili“, a najbolja stvar je bila ta što je volan bio ogroman, moglo se sesti na njega i okretati. I okretati… dok te neko ne otera da on sedne.
   Pa Ford Galaksi, širok, bordo-belo obojen, pravi američki automobil, parkiran kod naše samoposluge jer je vlasnik, mesar, radio u njoj. Nedavno sam tu Galaksiju (tako smo je zvali) videla na nekoj fotografiji iz novijeg doba, parkiranu kod zgrade do moje. Neverovatno kakav cug unazad kroz godine sam doživela, tačno sam osetila onaj hvuuuššššš… i našla se tamo. I boja je bila ista. Gledala sam tu fotografiju sigurno petnaest minuta, nisam skretala pogled. I izgubila sam je, ali naići će ponovo, sigurna sam u to.
   Postojao je i jedan Mini moris, crni, sa zlatnom reklamom za JPS cigarete, ne znam čiji, prelep automobilčić, onda je izazivao oduševljenje, ali već pubertetsko, i, gledano sa ove daljine, nije bio ni blizu nijednom od prethodno nabrojanih. On je bio samo lep i iza njega nije bilo ništa.

Pitala me Sunča da li bi htela da joj pomogneš da opere tepihe, rekla sam da hoćeš. Tipičan mamin način obaveštavanja, preko polupraznog tanjira. Prvo me nahrani pa onda sahrani, tako sam to zvala.
A? Kad, gde?
Sutra ujutro idi kod nje pa ćete se dogovoriti.
Važi, rekoh, ne baš oduševljeno. Mada, kad sam bolje razmislila, šta drugo da radim, pranje neće dugo trajati, teta Sunčicin stan je kao i naš, nema tu mnogo tepiha a pomoći ću maminoj vršnjakinji, zaradiću ćošak stolice u raju.
Nisam stigla ni da pozvonim, vrata su se otvorila: ti uzmi tepihe, ja nosim lonac, četke i deterdžent, komandovala je komšinica. Dva mala tepiha su stajala urolana pored vrata.
Gde idemo?
Na potok, gde drugde?
Ovaaaj, teta Sunčice, nećemo valjda tamo prati, to je zabranjeno.
Ma hajde, svi tamo peru, a osim toga, ovako rano nema žive duše, polazi!
I ja šta ću, uprtim ona dva tepiha i krenem. Nisam mislila da će ovako biti, ja sam kod mame u gostima, nemam garderobu u kojoj bih prala tepihe, pošla sam u farmericama i majici, na nogama kožne baletanke, u kesi sam nosila neku maminu staru haljinu, misleći da ćemo ih prati u stanu. Sad ne dolazi u obzir da je oblačim a i nemam gde, teta Sunča je zalupila i zaključala vrata.
Potok je proticao odmah iza zgrade. Plitak do kolena a lepo ukorićen u široko betonsko korito blago strmih strana, taman da stabilno stojiš a da se voda brzo cedi. Stvarno dušu dao za pranje tepiha, dok iz obližnje policijske stanice ne izađe loše raspoložen policajac. Obično su tolerisali ali nikad se ne zna.
Posao je brzo bio gotov. I nije bilo ni loše ni naporno. Blistavo majsko jutro, iznad glava šumi lišće ogromne topole, potok brza ka nedalekom ušću, suviše je rano da bi bilo ljudi, divota. Teta Sunča mi je sve vreme pričala o loncu. Kako ga je posudila od komšinice, kako mora da pazi na njega da ga ne izgrebe ili, nedajbože, olupa. Ako mu se nešto dogodi moraće da joj kupi novi a nema ih u prodavnicama i ona nema para sve i kad bi ih bilo. Do kraja sam dobila utisak da bi manja nesreća bila da se ja omaknem na klizavu žabokrečinu na dnu potoka i izlomim se, nego da se loncu nešto dogodi.
Spustila sam zavrnute nogavice farmerica, obula cipele i čekala teta Sunču gledajući u vrh topole.
Aj aj, neee!!! začuo se vrisak – teta Sunča je stajala u potoku, ruke očajnički ispružene za loncem koji je veselo plovio maticom!
O, jeboteživotdatejebo, šta sad? Šta sad, ništa, trči! I potrčim. Spustim se u korito i sprint. Lonac kao da malo skrenu iz matice, ja uletim u vodu, badava, daleko je. A ako probam da priđem bliže stvarno ću se okliznuti. I tako nastavljam da trčim kroz vodu, povremeno pružajući ruku, krajičkom oka vidim zgranutog policajca kako me gleda ne shvatajući šta mi je, valjda misli da su besposlene žene izmislile neku novu zabavu jer teta Sunča urla, još uvek stojeći do kolena u vodi: eto ga, eto ga, drži, drži, sve ti jebem da ti ne jebem, dlaka je falila, hajde, hajde, ne zastaj, trčiiii!!!
Trčim i trčim, i pred sobom vidim ušće, tu prestaje betonsko korito, tu raste šiblje skoro do sredine, biće dobro da lonac zapne…
Proklizio je kao jedrilica. A ja sam hvatala dah, na ivici kolapsa. I teško dišući izašla na trotoar, na sunčanu stranu, dok je voda u gejzirima šikljala iz mojih finih kožnih cipelica (u kojima sam došla kod mame u goste i u kojima moram putovati nazad) a nogavice mokre do iznad kolena vukle farmerice na dole. Onaj policajac je još stajao na istom mestu.
Teta Sunča je sedela pored tepiha koji se sušio. Sela sam pored nje: Šta sad? Ništa, šta ću…
Sunčice! Gle šta sam našao na ušću, ne moraš više posuđivati! začule smo glas čika Milana, Sunčicinog muža koji se vraćao iz svoje jutarnje šetnje. U rukama je držao lonac. Onaj lonac, pobegulju. Kad je proplovio kroz šiblje, na samom ušću je zapeo u nanos blata i zaglavio se. Tu ga je video čika Milan i dohvatio nekim štapom, sav srećan, i ne znajući koliko.
U povratku sam policajcu pokazala lonac: Za ovim sam trčala! Neka si, neka si, dobar gaz imaš!
Cipele su bile kao nove kad su se osušile, onda se to pravilo kako valja. Teta Sunča je prvom prilikom kupila sebi lonac, mada ovo više nikad nismo ponovile.

Glede ovih jednokašičnih crkvenih stvari (kako je jedna govorila: crkovnih, jer sad zaista to jesu), urani naša Stanka ucrkvu da natoči svete vodice, da osveti kuću. Stajala je podugo u redu i natočila jednu staklenu (opranu, otkuvanu, samo za ove prilike čuvanu) flašicu od koka kole. Staklenu, zato što u ono doba, pre ekologije, nije bilo plastičnih boca, samo staklo i pampuri.

„Celu sam kuću isprskala, sve sobe, kujnu, špajz, kupatilo, malo po krevetima, i opet mi je ostalo u flašici. Ne valja da se čuva, glupo je da prskam po dvorištu, popiću!

I popijem. Deco, kako sam se ja razbolela… U životu nisam bila bolesna kao tad, mislila sam da ću umreti od temperature.“

Mi smo je zavitlavali da je to sveta vodica isterivala đavola iz nje, a naša Stanka je bila đavolasta, što jeste – jeste, ili je u duši ipak bila komunistkinja pa se u njoj vodila ljuta bitka koja ideologija će prevladati.

Naša Stanka je na to samo odmahivala rukom i govorila: „Nikad više, nikad više…“

„A kuću svetite još uvek?“ pitali smo.

„Naravno“, ljutito je odgovarala, „poštene kuće to rade! Samo više ne prinosim ustima, kanda tu ima neki problem s poštenjem“, završila bi smejući se glasno i lupajući dlanom po stolu.

U pekari, pekarka:
Kako ste komšinice?
Hvala dobro, čekam da prođe zima…
Jutarnji filozof se ubacuje: Sve prolazi, gospođo, samo ljudska patnja traje, od postanka čovečanstva sve je prolazno, i hleb i smeh, samo patimo neprestano, u sebe zagledani…
U agoniji buljim u vitrinu tražeći čega nema, aha, našla: Vidim nemate projice, odoh dalje, vratiću se kad stignu!
Izlazim i osvrćem se na sigurnoj udaljenosti, kroz izlog vidim pekarku kako pati…
U pravu je čovek!

Kupres. Varošica smeštena na nadmorskoj visini od oko 1.100-1.200 metara Kupreške visoravni.
Fantastična fotografija. A najfantastičnije je to što je broj stanovnika Kupresa procenjen na manje od 3.500 duša, a u ovu crkvetinu bi moglo stati, brat-bratu dvaput više od toga. Stambene zgrade koje su bliže, izgledaju smešno.

Skoro celom bivšom Jugoslavijom dominiraju verski objekti. Pa, jes’, oni što su đipali, čitali, glumili po domovima kulture, ništa nisu znali, razlučilo ih kao ovce. Sad ih pastiri drže čvrsto zatvorene u torove, da ne zablude tuđem stadu. Tor smrdi, ali nekako lepo, naški…

Ovih dana sam prolazila ulicom kojom sam išla na obavezu koja mi je bila mučna, a nije bila ni jedno ni drugo – ni obaveza ni muka, nego sam ja bila dete i mislila sam da je dosadno i naporno i mrzela sebe što sam odgovorna pa idem, umesto slobodna da radim šta hoću ta dva sata.
Dala bih pola srca da mogu da vratim vreme i da ostanem duže od sat – dva.

Uobičajeno vajkanje, jašta, ona neizbežna čaša žuči.

Osamdesetih je u ovoj zgradi, u jednom od novosadskih pasaža iz Zmaj Jovine, bila tombola. Za razliku od one u filmovima, gde tombolu igraju bakice, sala je bila puna muškaraca svih doba, od studenata do penzionera, zadimljena kao pakao. Bukvalno kao mešavina železničke čekaonice, birtije i pakla. Na vratima grdosija opuštenih brkova kome je na jednoj ruci nedostajalo nekoliko prstiju.
A kad god bi onaj što izvlači brojeve rekao: sedam! svi u glas bi uzviknuli: na qrac!

Tarantino bi se oduševio.

Kad se moja mama zaposlila u svojoj poslednjoj firmi, prvi dan ode kod direktora da se upoznaju. Zatekne ga u razgovoru s nekim čovekom (posle je saznala da je to kolega, Mujo šofer) i čekajući da završe, vidi kako direktor dlanom okrenutim na gore i srednjakom prostački savijenim lupka po stolu, sve govoreći: Dobar si ti, Mujo, ali ne mogu to da ti učinim, ne smijem, jebogati, odmah će me ovi iz Komiteta zvat’ na raport! Dobar si ti, Mujo, al’ ne mogu…
Mama zabezeknuta, čudno joj što Mujo tužno klima umesto da se uvredi (moja mama samoupravljač – niko nikog a naročito radnika ne sme da ponižava!) jedva dočeka da obavi razgovor i da ode da ispriča novim kolegama šta je videla. Oni kad su čuli, prsoše u smeh: Jao, navići ćeš se, on je duša od čoveka, a taj prst mu je od detinjstva takav, u ratu mu pokidana tetiva, on uopšte ne primećuje nešto neprilično u tome. A i nije bilo neprilično, jednostavno mu je prst savijen.
I navikla se, kasnije ni ona nije primećivala taj prst, samo joj je ostala uzrečica, kad bih tražila nešto što neće ili ne može da mi da: Dobar si ti, Mujo…
Povremeno mama progovori iz mene istu rečenicu, istim glasom pa mi bude drago, isto koliko mi je nekad bilo mrsko da je čujem.

Tata, zašto vojni kamioni nemaju vrata?
Molim?
Zašto vojni kamioni nemaju vrata?
Kako nemaju, imaju!
Nemaju, vojni kamioni nemaju vrata!!!
Pobogu, Jesenja, što se ne baviš lutkama kao i svaka devojčica, nego vojnim kamionima i njihovim vratima kao da si…šta ja znam šta?!Ćutim, mislim: Eto, ne zna! A bez vrata je sigurno zato ako ga napadnu Nemci da može brzo da se iskoči i puca.Tada sam imala 4 ili 5 godina i verovatno videla vojni kamion vožen na opravku.I od onda se moj mozak radije bavi životnim komplikacijama nego lutkama, ali odrašću jednom i shvatiti da je sve osim lutaka nestvarno i nevažno.

Onomad sam počela da se bavim jogom.

Razgovaramo telefonom mama i ja: E, i da ti kažem, počela sam se jogirati, super je!
Muk.
Mama, mama, je l’ me čuješ?!
Da, da, čujem te, ovaj, šta si rekla?
Počela sam da vežbam jogu, super je, nije naporno a radi posao…
Uuuufff… idiupičkumaterinu, razumela sam drogirati, pa kad ne umreh sad neću nikad!!!

E znate šta? Pored hiperrealizma u likovnoj umetnosti, za najnajnaj hejt se bore i sledeći takmičari:

– oslikavanje tela
– crtanje peskom, solju, biberom i ostalim sitnozrnastim materijalima
– pravljenje srca, lica, sunaca, i ostalog u peni kapućina
– rezbarenje lubenica i razni kretenski načini kako da je pripremiš za jelo utrošivši bar sat      vremena i bar pola sudova i noževa koje imaš ti i komšija
– pravljenje pejzaža, kućica, cveća i životinja od hrane
– ima toga još samo ne mogu da se setim

Hrana je hrana, i treba je jesti, ko ima. Sve ovo nije umetnost nego veština. Ja vešto ljuštim dinju, vešto!
A onda je lepo pojedem, to je umetnost.

Za čovečuljčicu iz radija:

Ljuštim šargarepu, slušam radio i setim se…

Radio je stajao u uglu, na donjoj polici, a ja sam volela da se privučem, da se uvučem iza i da gledam kroz one rupe na poleđini aparata. Kroz njih su se, u zelenoj svetlosti lampice videle prašnjave žice, i nešto malo unutrašnjih delova. Bila sam fascinirana kad sam to otkrila! Bila sam ubeđena da gledam prašnjavu pozadinu, ono što je iza izvođačke bine. Znala sam da ne mogu da vidim te male ljude koji pevaju i pričaju jer oni, kao u pozorištu, ulaze na scenu sa strane, iz onog dela koji se ne vidi kroz rupe. Malo mi je bilo žao što ne mogu da vidim bar one koji rade iza bine, ali, mislila sam, oni ne smeju da se muvaju i prave buku dok se izvodi program, zato ih ne vidim. Volela sam tu igru, to hranjenje fantazije, smišljala sam tim ljudima iza bine živote i poslove, lica i odeću, čekajući da se neko prevari pa iskorači u tu zelenu svetlost…

I, tako… ljuštim šargarepu, slušam radio, sećam se, i odjednom, kao kad pucneš prstima, shvatim da je jedan mali ljud iz radija iskoračio u zeleno svetlo i zakoračio u moj život! I upravo je onakav kakav sam zamišljala da jeste. Neverovatno, zar ne?

Moja životna fantazija je da umem da pevam. I da pevam…

A sebi još pričam priče kao dete: …onda ustanem, skočim i poletim, ugasim požar, spasim siročiće, i napravim tortu za dvesta ljudi a ni oznojila se nisam…

I tako ovih dana grabim mikrofon od pevaljke, i opevam moje godine u firmi: Densing kvin, Maj vej i trijumfalno završavam sa Aj vil srvajv, gde masa frenetično plješće, peva sa mnom, traži još i skandira.

Završava se tako što u cugu saspem celo pivo u sebe, pogledam okolo, gicnem i kažem: volim i ja vas!

https://youtu.be/ldDYdmwL5zU

Danas smo se sećali dinara, raznih, pa se ja setih nečega što se dogodilo u vreme tih dinara, kad je svet bio mlad, lep i pošten:

Posudim bicikl od komšinice, i baksuznoj mi ga ukradu. No, srećom, dogodi se da je koleginica iz firme prodavala isti takav bicikl, čak mu i boja ista, pa se dogovorimo da ga ona doveze na posao, ja ću ga kupiti za petsto hiljada, to je koliko? Pedeset onih crvenih, je l’?

I tako, gura ona bicikl u dvorište firme, kad Miki, portir, izleće iz svoje kućice: Gde ćeš ti s tim biciklom, Milena?
Dovezla sam ga da ga prodam Jesenji.
Pošto?
Petsto hiljada.
Miki ćuti, gleda u bicikl, pa u nebo, pa u bicikl, pa će:
Ma, zajebi Jesenju, evo ti sedamsto!

Umrla je koleginica, penzionerka, molim vas da mejlom obavestite sve zaposlene u preduzeću, u svim ispostavama u zemlji.

To može samo za zaposlene, za penzionere ne, obavestite sami koga hoćete.

…

Ovde je bilo ispisano mnogo rečenica, i sve sam ih izbrisala jer nijedna nije bila dovoljno jaka da opiše gorčinu trenutka u kom shvatiš svu obezljuđenost sistema. Jasno ti je donekle kad postaneš resurs, ne više čovek, živ stvor. I još malo jasnije kad se finim manipulacijama počnu razlagati veze koje su postojale, kad se sve radi da se izgubi poverenje među kolegama, a onda im se prave „radionice“ i „tim bildinzi“ na kojima će to poverenje uspostavljati i graditi timski duh. I još malo, kad penzioner više ne može da uđe tako što se javi portiru, nego mora neko da ga pozove da bi ušao u firmu u koju je uložio deo sebe, i kad prestanu da ih pozivaju i za jubilarne godišnjice. I, konačno, kad sistem obaveštenja ne želi da pošalje informaciju da je umro neko ko je u penziji.
Umesto izbrisanih rečenica izbile su psovke i želje za dugu i zaboravljenu starost onima koji su ovo smislili. Dugu i zaboravljenu. Potpuno zaboravljenu, od svih.

…

U povratku s groblja, druga koleginica penzionerka je rekla: E, ajd ćao, vidimo se na sledećoj sahrani, možda i mojoj, ako vas puste…

Ultrazvuk mesec dana pred porođaj: Uuuu… ovo je jako velika beba, biće ovo težak porođaj, baš velika, dođite za dve nedelje da vidimo…
Za dve nedelje (zaboravio šta je rekao prošli put): Uuuu… imamo problem, placenta vam je ostarila i više ne hrani bebu, ova beba zaostaje u razvoju, sitna je za svoju dob, moramo ovo rešavati…
Kod drugog lekara: Mora da je kolegi aparat u kvaru, ovo je sasvim normalna beba, čist prosek, ne sekirajte se.
Rodila se 50/3.650

A ja sam tek posle petnaest godina shvatila da me čuveni dr, primarijus, upravnik, načelnik, itd… navlačio na carski rez.

Jebiga, glupava ja, a mogla sam biti jedan od utemeljitelja luksuzne privatne ordinacije pored koje često prolazim, i svaki put pomislim kako sam imala sreće što sam bila staložena i bez para. Koliko žena je nepotrebno uspaničio? Koliko njih su oplakale zabrinute? Koliko njih je platilo sve te skupe aparate?

Koliko njegovih kolega to i dalje veselo radi, bez imalo griže savesti?

Danas u Fondu za zdravstvo, pred sobom za predaju obračuna bolovanja preko trideset dana nas četvoro. Procedura je da uđeš, osoba unutra pregleda da li imaš sve papire, ako imaš udari pečat, upiše broj i vrati ti jedan obrazac. Ako nemaš kaže ti šta treba da doneseš, i to je to. Nema zadržavanja dužeg od dva minuta, bilo koji slučaj da je u pitanju. Danas… kako ko uđe, bez deset minuta ne izlazi. Konačno ulazim i ja. Ona završava unos prethodnog predmeta, iako je prethodnik unutra bio petnaest minuta. Zvoni joj telefon, javlja se, i kreće priča… lako kancelarijsko olajavanje. Dok priča, prevrće rukama moje papire, ali vidim da ne zna šta gleda, da je to lepo uvežbana uloga. I melje. I melje… U meni kuva… I kuva…

Približavam se stolu mačjim hodom, vrebam ruku koja drži telefon i razmišljam da li ću uspeti da je zgrabim, pritisnem na sto dok ga ne ispusti i tako je nateram da umukne i završi posao. U tom trenutku ulazi  omalena ženica, i mahnuvši rukom prolazi u drugu kancelariju. Telefonistkinja šapuće: ušla je …ćka (nisam čula ime), prekidam, zvaću te za minut.

Moje papire nakon skoro deset minuta čekanja završava za trideset sekundi.

Izlazim i kažem čoveku koji čeka: Ako dohvati telefon, odmah joj ga otmite, odmah! Gleda me sa razumevanjem, zahvalan.

Наставите читање →

Od juče za pregled interniste  zakazuje  direktno, pozivajući objekat u kom želiš da budeš pregledan. Super! Odnosno, bilo bi super da se na dobijene brojeve neko i javlja. Tek drugog dana, u trećem objektu se neko javio, ljubazna sestra mi je rekla da sačekam jer im je sistem nenormalno spor, a pitanje je da li ću sledeći put dobiti vezu, jer ih stalno zovu. Nakon nekih osam minuta je rekla da joj je žao, ali sistem im je pao, i sad ništa dok ga podrška ne sredi…

Pre odeš kod lekara, uzmeš uput za specijalistu, odeš kod specijaliste, predaš knjižicu, sedneš u čekaonicu, čekaš možda i nekoliko sati, i taj dan budeš pregledan. E, to nam se nije sviđalo, dugo se čeka.
Sad preko kol centra zakažeš kod svog lekara, odeš po uput, pa onda preko kol centra zakazuješ dalje. Super, kad ti je zakazano, tad budeš pregledan, ne sediš satima u čekaonici, sad sediš danima kod kuće. A možda sediš i u čekaonici, uvek ima onih koji bi da „samo pitaju nešto“, ili ih specijalista iz ordinacije preko puta dovede za ručicu, i tako…
A ako ti treba specijalista iz Kliničkog centra… E, tu ćeš, majčin sine i da ustaneš u četiri ujutru, da dođeš pred Klinički, i to baš onog, samo tog jednog jedinog dana u mesecu kad zakazuju, da stojiš do sedam, kad otvaraju šaltere, i da moliš boga da uspeš tog dana da zakažeš, da ne moraš dolaziti ponovo, i da ti zakažu u roku kraćem od šest meseci. Za ovo ti treba gvozdeno zdravlje.

Nekad:
Posle ko zna koje po redu gnojne upale krajnika, i posle dvadesetak injekcija i nekoliko kutija antibiotika, moja doktorica mi je napisala uput i rekla da odem u Klinički, kod specijaliste za ORL. To danas ne bi mogla, morala bi da me pošalje specijalisti u Domu zdravlja, pa ako on odluči, on me i šalje u Klinički centar. Dakle, uzimam uput, i pravo iz ambulante odlazim u Klinički. Sednem i čekam. Posle par sati sam došla na red, doktor me pregleda, pogleda dokumentaciju, i kaže: Sad ćete odavde otići na odeljenje, i sutra ćemo Vas operisati, ovi krajnici idu napolje… kažem da ništa nisam ponela, nisam se nadala, on veli: Ništa, ništa, idite kući, uzmite stvari, i do pet sati se javite na odeljenje. Uradim tako, javim se pre pet, povade mi krv, ono, ruka, prst, uvo… ne dadoše mi večeru, valjda da se sutra ne ispovraćam na lekara, i laku noć deco. Sledeće jutro izvadiše krajnike, a naredno me pustiše kući. Znači: u sredu sam dobila uput za specijalistu, u četvrtak operisana, u petak bila kod kuće.
Danas bi to bilo: zakazujem kod moje doktorice, dva, tri dana se čeka. Dobijam uput, pa jedno dve, tri nedelje čekam na specijalistu. Ako on misli da treba dalje (a ne mora da misli), daje mi uput, pa ja uranim, čekam na zakazivanje onoliko koliko sam pre čekala na pregled, i zakažem, za, na primer, tri meseca. Kad konačno dođem na red, on mi zakaže operaciju, za takođe, na primer, tri meseca, a u međuvremenu da donesem nalaze iz laboratorije i interniste. Za internistu je, pogađate, ista procedura – kol centar, moj lekar, zakaazivanje, internista… Dakle, ono što je nekad trajalo tri dana, od uputa, do otpusta iz bolnice, danas traje bar šest meseci. Žalosno je što isto, ili duže, traje čekanje za nešto što ljudima ugrožava ili jako otežava život.

Jebli vas kol centri, zakazivanja i ostala  sranja! Sve to ukinuti i vratiti se na stari dobri, dođi i čekaj, način. E, tek onda onaj kome se ne čeka ni tih par sati može da ode kod privatnika, a ne da ga višemesečnim čekanjem teraju na to.

Sujeta: lažna predstava o sopstvenoj veličini, narcisiodno doživljavanje sebe kao važnog u društvu i kao nekoga ko je iznad drugih u društvenom položaju

U rubrici „potpis radnika“ precrta ono „radnika“, i dopiše: Mi nismo radnici, mi smo zaposleni ili saradnici.

Da sam ja, što rekao Davorin Popović, netko, zahvalila bih im se na saradnji, i više ne bi bili zaposleni…

Malo sujete, dobro zasnovane i pravilno usmerene nije loše imati. To je ono što nas tera napred, što nas tera da budemo bolji od sebe, sa takvom sujetom napredujemo u poslovnim i ljudskim odnosima. Ovo „neću da budem plava kragna“ je gromoglasni odjek šupljine. Ovi ljudi su i pre tako mislili ali su ih društvene konvencije sprečavale da to kažu, ali sad, kad je došlo vreme da se uzdigne forma a zanemari suština, što se ne bi izjasnili? Da, to sam ja, ne radim ništa, te prema tome, nisam radnik. Ja sam zaposlen. Zaposlen, jebote!!! Ali ne radim. Jer ne umem. Ali da sarađujem umem, naročito sa ljudima sličnim meni, mutnim da se ne vidi koliko su prazni, nikako radnicima, molim, ne mešajte me s njima!

Eh, šteta što nisam „netko“…

Kad smo već kod izbora, ovako je bilo prvi put:

Leto… Prethodne godine smo Nataša i ja napunile osamnaest godina, i sad prvi put izlazimo na izbore. Išle smo do „Voćare“ (prodavnica gde nam je bilo biračko mesto) ponosne kao paunice. Majke mi, ja sam mislila da me svi gledaju.
Pokazale smo lične karte i dobile presavijen papir A5 formata na kojem su bila imena ljudi za koje se glasa. Otvorila sam ga, a na njemu, na moje ogromno iznenađenje, samo jedno ime!
„Najo, kakvi su ovo izbori kad ima samo jedno ime? Kako možemo da biramo kad nema izbora?“ pitala sam Natašu. Ona, dobrica koja je uvek pokušavala da nađe razumno objašnjenje, reče: „Pa, možda je to izbor: ili on, ili niko!“

Ala bi se neki radovali da i sad može tako. Ala bi neki rado videli samo jedno ime…

Ja sam i onda bila na svoju ruku pa nisam zaokružila ni tog, jedinog.

Raspust, dosada… Mama se dogovori sa komšijom koji je došao iz Nemačke na godišnji odmor da nas poveze u Sarajevo kad bude išao, eto, da nam prođe vreme.
U povratku komšija skrenu s puta na neku livadu, pretruckasmo se njome pravo do potoka u kom su neki dečkići lovili punoglavce i bacali kamenčiće. Uđe komšo mercedesom (naravno da je bio mercedes, drugačije se iz arbajta ne dolazi!) u potok i stade. Mi se zgledamo, šta radi ovaj ludak, kad on otvori prozor, pozva onu decu, odnekud izvuče plastične kantice, sunđere i nešto sitniša, dade im to i reče: Ded’ malo operite auto!
Peru ona deca, mi sedimo unutra, pljuska voda… Kad su završili, komšo im se zahvali, dade im još malo sitniša, i mi se odvezosmo.
Eto vidiš, kaže komšo, auto čist, opran u finom planinskom potoku, dječ’ca sretna, imaju za žvake, štat’ više treba?!…
Eh… čari kapitalizma by gastarbeiter…

Kod nas se 8. mart pretvorio u nekakav smešan dan, nešto između Materica i Valentina – dečica slatko recituju, a muževi i momci kupuju poklone i prave se da vas poštuju.

8. mart je simbol borbe za pravo poštovanje, za političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca.

Naravno da je sad neuporediva situacija sa onom od pre 100 godina, i, naravno, da bi mnogi da se vrate unazad za 100 godina.

Mnogi, ne mnoge!

Na žalost, ima ih koje još nisu shvatile da smo veoma blizu izrabljivanju koje je dovelo do Osmog marta. Šta znam, možda ćemo nekad ipak skrenuti pogled sa šarenila tržnih centara, i poželeti transparente podignute na dugačke, teške motke!

Prve komšije na spratu, vrata prekoputa naših, su bili čika Sulejman i teta Anica. Sulejman je bio veliki meraklija, on je jeo i pio onako kako bi svako voleo: polako, celo popodne, meze, pa rakijica, pa nargila… kao paša. Završavalo se tako da se napije do svinjstva, pa onda Anicu štipka, pipka, zavlači joj ruku pod suknju i u njedra, a njoj već dosta, ceo dan ga služi, donosi i prinosi. Mrko ga je gledala i ćutala, bio je preke naravi kad popije. Onda ga sutra, na trezno, grdi i „privodi vjeri“, jer, kako on, Sulejman, pa da pije.

Bježi bona, kaže on, jedem ja i praseće uši i repiće, pa se nikad ne pobuniš što krmetinom kaljam vjeru!

Izlog autleta: „Stigla nova kolekcija!“

Jebote, k’o naša politička scena…*

*autlet prodavnica:

prodavnica u kojoj se prodaje

višak proizvoda (npr. iz protekle sezone),

proizvodi s greškama ili

roba koja se više ne proizvodi

i to uglavnom po sniženim cenama

Kritika umetničkog dela… Šta je umetnost, a šta ne? Pa dobro, da se ne zamaram sad s tim, ima stručnih koji će to da odrede, nego… uvek mi je bila neobična samouverenost tumača dela, ono, šta je umetnik hteo da kaže i te munje. Kako on zna šta je neko ko je umro pre dvesta godina hteo da kaže? Kako, ako umetnik nije ostavio zapisano zašto je nešto nacrtao, naslikao baš tako? I nikad ne započinju sa: verujem da je umetnik hteo da kaže…, nego sa: umetnik je hteo da kaže to i to. Otkud dolazi taj nedostatak sumnje u svoje uverenje? Od nedostatka inteligencije? Mislim, inteligentni ljudi uvek sumnjaju. Ili ne?
… i tako ja slušam nekog kritičara u radio emisiji kako opisuje izložbu na kojoj je umetnica izložila dela na kojima su naslikani zubi. Samo zubi. Ljudski. Pa priča: Umetnica je ovim slikama htela da oslika današnje vreme, da kaže kako smo ujedani i ujedamo, jer zubi su oružje, ali mogu biti i tvrđava, naslikani kao zidine, odbrana ljudskog integriteta, čuvaju nas od nas – spremni da nas ujedu za jezik ako nešto kažemo, a i od drugih, spremni da ujedu, takođe su raznih oblika, šiljati, kao oružje ili zaobljeni kao celovita misao koju neko izlaže… blablablablablabla… strane reči, stručne reči, gledajtemekakosampametan reči…
U tom momentu se uspostavlja telefonska veza sa slikarkom, i na pitanje voditeljke šta je htela da kaže ovim slikama zuba, ona odgovara: Ništa. Htela sam da pokažem ljudima kako ima mnogo nijansi bele boje, a za to su mi najpogodniji bili zubi, svi su beli, ali u raznim nijansama.
Muzika…
Kritičar se nije oglasio do kraja emisije. Nadala sam se da ga neću čuti ni u sledećoj, a on se nadao kratkoj pameti slušalaca pa je i iduće nedelje bio tu.

Vraćajući se s pijace, naišla sam na baricu s ledenom pokoricom. Prvo sam prošla, a onda sam se vratila i slatko nogom iskrckala led, ne mareći što me ljudi začuđeno gledaju…

…Pre nekoliko stotina godina, jedne zime u Laćarku, moja ondašnja drugarica i ja smo išle šorovima i krckale led na svakoj barici. Mislim da smo obišle pola sela, a Laćarak je i onda bio veliki. Zabava je bila… najzabavnija na svetu!, i danas me raduje sećanje na nju, i danas ne mogu da prođem pored zaleđene barice a da ne krcnem nogom bar jednom. I radiću to do smrta svoga, da znate!

Nas dve smo otišle od kuće posle doručka, a vratile se pre ručka, i iako ni jedna ni druga tada još nismo imale ni sedam godina, niko nije pravio paniku oko toga gde smo. Gde god da smo, vratićemo se. Da li zbog toga što je to selo pa nas ljudi znaju, ili su mislili da smo suviše male da odemo jako daleko, ili zato što nije bilo mnogo vozila, ili onda nije bilo televizije sa strahotnim vestima o ubistvima i otmicama… nemam pojma, ali znam da smo bile slobodne da idemo i da se igramo kako smo htele.

Ime devojčice koja je bila sa mnom sam zaboravila, mislim da smo je zvali Seka. A možda i Đuđa, ko zna? Ali i danas jasno vidim nas dve kako idemo od bare do bare, i stopala u čizmicama kako lupkaju po ledu. I kako snažno udaraju petom tamo gde je led deblji.

I smejemo se, smejemo…

Početkom devedesetih priča nam koleginica, zamolili je klinci (5 i 7 godina) da im kupi MC Hamera. Ona, žena sva u grafičkim poslovima, krene u grad, i od knjižare do knjižare…

Kad se vratila kući kaže deci: Nema, bre, taj em si hamer, svi imaju ili šeler, ili obični, ja sam obišla sve knjižare i NEMA!!!

Jao, mama, nisi valjda u knjižarama tražila?…

Gde da tražim?, pita ona sutradan nas, pa kad smo joj rekli šta je, smejala se kao luda, kaže: Da je u knjižarama bar neko bio mlad, rekao bi mi…

Hebeš devedesete, dvadeset godina kasnije smo prevazišli sami sebe! Videla sam jutros na pijaci badnjake od preko dva metra – čovek napravio šumarak oko tezge. Šteta što nisam imala foto aparat da slikam dobre „domaćine“  koji vuku toliki badnjak u stan.

A oni, kojima visi krstača A4 formata sa retrovizora i koji su kačili badnjačić na prednji deo kola, možda ovo čudo privežu na krovni nosač… Onaj ko uspe da ga namontira uspravno, i da mu ne padne u vožnji, dobija blagoslov od Irineja lično.

Išla sam malo da prošetam, i gledajući automobile ukrašene badnjacima (o krstu na retrovizoru da ne govorim), sinula mi je ideja! Mogla bih da pravim lutkice u odeći sveštenih lica. Raznih crkvenih činova, da svako može sebi da priušti po jednog: oni što voze jugiće – popa vulgaris, a oni sa mečkama i džipovima – patrijarha. Lutkice bi imale ispruženu ruku, i osnova bi im bila spiralna žica. Pričvrstite ih na komandnu tablu, i eto miline: vozite, a patrijarh vam klima glavom i blagosilja vas!

To bi bila prava stvar. Ovako: krst, badnjak… fali još nešto da trojstvo bude kompletno.

Postoji ideja i za spešl edišn, ali ne bih da otkrivam sve.

kutija

u kutiji

kutija

u kutiji

kutija

svaku sam otvorila

izvadila

stavila u nju ruku

glavu

pažljivo prstima opipala dno

stranice

ništa nisam našla

glava je videla isto što i ruka

ništa

nema me

zatvarajući sebe

u kutiju

u kutiji

kutiju

u kutiji

kutiju

sakrivajući sebe nestala sam

potpuno

…za mene, molim, jednu čistu dečiju radost, onako kad se raduješ i smeješ bez razloga.

I, naravno, jedan kaleidoskop:

Bila sam već devojka, kad sam na stepeništu koje vodi do moje sobe (podstanarske) videla nešto, nekakav valjak, žućkast sa nacrtanim leptirima. Igračka koju je ostavilo gazdino dete. Uzela sam ga, zavirila, i odjednom me obasjalo hiljade sunaca mog detinjstva! Zavrteli se ringišpili sremskog vašara, licitarska srca, lutkice, slatkiši… To je to! Igračka na koju sam zaboravila, a sa njom i mnoge lepe trenutke.

Kaleidoskop je bio napukao, na strani kroz koju se gleda je nedostajao deo poklopca, pa je postojala opasnost da ona šarena stakalca upadnu u oko, ali su ogledala bila čitava, stakalca divnih boja (plava su me podsetila na crkvene vitraže u koje gledam dosađujući se dok baka prati službu), divno sam se zabavila okrećući ga.

Danima sam ga nalazila na stepeništu, ili pred vratima sobe, a kad mi je dosadilo da ga sklanjam, unela sam ga u sobu. Nikad ga niko nije tražio, i kad sam se selila ponela sam ga. Ukrala sam ga. I nije mi žao. Stoji u jednoj fioci, kad god je otvorim zavirim malo u tu čarobnu igračku, mada bi se sad mogla dopuniti, ostalo je samo par šarenih komadića.

I dalje želim onu radost. Ne treba povod ili događaj, samo da osetim radost.

I smeh smešni smehotresni.

Smeh do suza.

Smeh koji se neće završiti suzama zato što je prestao, nego radošću zato što ću se ponovo smejati.

…ono kad sam ja rekao da ovo uradimo…

Ček, ček, ček, ti još uvek tvrdiš da je to bio TVOJ predlog?!

Naravno da je bio moj.

Pobogu, čoveče, ja, JA sam to predložila, evo ovde smo stajali, i ja sam to rekla onom debelom, kako se zvaše…

Ti? Neće biti!

Ja, lično, ali hajde da se složimo da smo oboje predložili, u isto vreme, iako sam ja…

Aha, i ja sam ti rekao da ti je ideja baš dobra, baš si pametna što si se toga setila!

E, to je muž sa dugogodišnjim iskustvom. Pre dvadeset godina ne bi popustio ni za dlaku.

Za dvadeset godina će znati da ne treba ni da počinje.

Ispričala sam kako sam videla ženu, tanku kao vilin konjic, kako šamara muškarca velikog kao konj. Zaprepastilo me je koliko je to bilo sirovo, nasilno, strašno.

Moj stereotip je bio: Neka, sigurno je to i zaslužio, a stereotip drugih: Verovatno bi Vam bilo manje strašno (više prihvatljivo) da je on šamarao nju.

Ne bi. Nasilje je nasilje. Mada, malkice mi je manje nasilno da ona bije njega 😦

Sastali smo se da pokušamo da prevaziđemo stereotipe, a sve što smo uradili je da učitamo svoje stereotipe drugima…

…prateći svoj stereotip da smo pametniji od njih. 🙂

Ne sećam se kuhinje, ali verovatno su i tu bili namešteni stolovi i klupe, kao i u sobi do nje.

Ja sam imala praznu kutiju cigareta „Morava“, onu pljosnatu, zelenu, sa nacrtanom devojkom u narodnoj nošnji, i u njoj izlomljene grančice – cigarete. Išla sam od jednog do drugog dedinog gosta i nudila ih, a oni su ih uzimali i pravili se da puše, sve te belokose, brkate čiče… Vukli su dimove iz kobajagi cigareta, i ozbiljno klimali glavama: dobar duvan, dooobar!

Niko mi nije rekao da idem drugde da se igram, niko nije odmahnuo rukom da se maknem.

Imala sam tri – četiri godine, i da nije toga, verovatno se ne bih sećala nijednog Aranđelovdana u kući mog dede.

Danas obeležavamo Dan primirja u Prvom svetskom ratu. Ljudi pričaju o eventualnom učešću nekog pretka u njemu, ili o tome kako se porodica dovijala da preživi, a ima i ovoga:
„Ponosim se na svog pradedu koji je poginuo na Kolubari, ali bih voleo da znam čiji pradeda je pucao na njega.“
I šta bi onda s tim saznanjem? Tražio praunuka da mu zavrne šiju, šta?
U mojoj porodici, učesnici su ratove tretirali kao vremensku nepogodu: dok traje radiš ono što treba da radiš, kad prođe gledaš kolika je šteta i kako da se sanira, i nastavljaš život. Bez romantičnih zanosa i velikih priča.
Ustvari, nijedan ratnik kojeg sam upoznala nikad nije pričao o ratu, samo o nekim malim, ljudskim događajima koji su se mogli dogoditi i u miru, rat ih je samo istakao i uzdigao iz običnosti. Ako su se i spominjale velike ratne priče, bilo je to iz ugla začuđenog učesnika. Začuđenog u smislu: Šta ću ja, mali, običan, u ovoj epopeji za divove, ali, eto, predeveralo se i to…

Rezime? A, pa da, uvek su za velike priče i zanose raspoloženiji kibiceri nego učesnici, ali to već znamo, je l’ tako?

„Jake žene ne plaču, one pojačavaju muziku glasnije i počinju da sređuju kuću“

Ima li kraja budalaštinama koje nam se serviraju kao vrhunske životne mudrosti?
Šta znači biti jaka, ne plakati nego sređivati kuću?
I drva da nacepam? I pomerene crepove da vratim na mesto, dimnjak prezidam, okrečim dnevnu sobu i iznesem klavir u šupu, ionako mi sanitar izjeo prste dok sam ribala kupatilo, pa ne ide sviranje više?
Šta je sledeće: jaka žena ne plače nego ubaci tri tone uglja u podrum, donese mužu gajbu lava, jer se, jel’te udala za macana, a onda obuče uniformu francuske sobarice i vrcka dupetom dok kobajagi paja prašinu.
Kobajagi, jer je u prethodnom napadu jakosti već obrisala svaku trunčicu, da ne bi plakala.
Jake žene se ne sakrivaju iza četki, metli i ostalih andrmolja za blistavu kuću. One lepo sednu i isplaču se.

Kuća nigde neće pobeći od nas, ma koliko musava bila.

Aj’ sad, i ne nasedajte na budalaštine!

…Lepo je to Kraljevstvo bilo. Lepo i veliko. Tata Kralj, mama Kraljica, i sin Princ.
Lepa je bila i Pepeljuga. Baš lepa devojka. Ali sama…
A Princ? Pa i on je bio lep. I pametan. I dobar. Kao i svaki princ. Pa je tata Kralj rešio da ga upozna sa svim devojkama iz svog kraljevstva, da bi mladac izabrao neku za ženu. Za tu priliku napravili su veliki bal u kraljevskoj palati.
Pepeljuga se posebno spremila, obukla je svoju najlepšu haljinu, malo se našminkala, da istakne svoju nesvakidašnju lepotu, prsnula par kapi finog i skupog parfema, obula udobne cipele (plesaće celu noć, neće da je žuljaju) i krenula.
Kad je stigla u palatu, dooobro je osmotrila situaciju, veštim manevrima se probila do stola za kojim će sedeti Princ, i plasirala se tik do njega. Princ ju je gledao očarano…, pa je nešto upitao, a ona je počela da priča… i da priča… i da priča…

Princ je osetio ruku na svojoj mišici kako ga drma i povlači. Zbunjeno je otvorio oči. To je bila ona! Lepotica koja priča… i priča… i priča…
Skočio je sa stolice, sav užasnut, i počeo da beži! Trčao je kroz dvoranu, probijao se između plesača i navrat nanos se smandrljao niz stepenice. A ona je išla za njim i sve vreme ga dozivala: „Čekaj, čekaj, bre, još ovo da ti kažem, a jesi li čuo ovo, a znaš ono kad je…“
U smandrljavanju mu je spala jedna cipela, ali nije imao hrabrosti da se vrati po nju, samo je nastavio da trči kroz dvorsku baštu, i na kraju se, iznemogao, sakrio iza nekog žbuna.
Pepeljuga je uzela cipelu i ponela je kući, računajući da će Princ sigurno doći po nju, neće valjda ići u jednoj cipeli?, a ona će mu onda reći sve što nije stigla da mu ispriča.

Čekala ga je.
Nekoliko dana.
A onda je u cipelu nasula zemlju i posadila cveće.

Delio nas je jedan sprat i mesec i po dana između rođendana. Sve ostalo nas je spajalo. Jedine devojčice tog uzrasta u zgradi, roditelji koji su stanovali u istoj „samačkoj“ zgradi pre useljenja u ovu, ista škola…
Bile smo drugarice. Ne sećam se da smo ikad rekle da smo najbolje drugarice, ali bile smo. Do polaska u školu se nismo razdvajale, a onda su nas razdvojili u različite razrede. Ali u istoj smeni, pa smo zajedno išle do škole i nazad. Njena mama je često pitala, ako kiša nije pala deset dana, gde smo našle blato da se isprljamo? Ne sećam se da smo bile zaigrane na putu do škole, bile smo zapričane.
Tema koju smo dugo, dugo prežvakavale je bila vulkan. Mislim da smo imale devet ili deset godina, verovatno je povod bio neki film, i krenula je rasprava šta bismo uradile kad bi se kod nas odjednom stvorio vulkan i počeo da bljuje vatru. Ja sam bila lenja da razmišljam o takvoj mogućnosti (i verovatno užasnuta od nje) pa sam odbijala da uopšte raspravljam o tome: Ovde kod nas ne može da se stvori vulkan, ne može nešto da se stvori tek tako…, a ona je bila uporna: Ali, ako bi se stvorio, šta bi uradila? Kuda bi bežala? Da li bismo mogli da pobegnemo? Ona je pitala, a ja sam stajala ukopana u svojoj tvrdnji da je to nemoguće, sa nadmoćnim osmehom nekog ko je svestan sveta oko sebe…
Jednom sam se ljuljala na ulaznim vratima u zgradu, provukla sam noge na mestu gde je nedostajalo staklo i sedela visoko. Naišao je dečko iz komšiluka, skinuo mi cipelu i odneo je nasred parkinga. U želji da ga stignem, zaglavila sam se. Moja drugarica se smejala, a ja, besnulja predpubertetska, sam se sagnula i lupila joj šamar! Sišla sam s vrata, otišla po cipelu i pocepavši nosom par oblaka, prošla pored njenog zaprepaštenog lica i otišla kući. Nekoliko dana nisam htela ni da izađem iz stana da je ne bih srela, nisam htela da govorim s njom, uvredila me!
Bio je Uskrs, i neko je zvonio na vratima. Pogledala sam kroz špijunku i videla poznate, drage prstiće kako drže crveno jaje. Ona je došla! Bila sam presrećna, i bilo me je sramota. Ja, kakva sam bila tada, ne bih progovorila prva ni da me peku, a ona, dobra duša, došla je i postidela me kako me nikad niko nije postideo. Eto, gube se iz sećanja lica, imena, događaji, ali ti prsti koji drže jaje…mogu da ih vidim uvek. Volela bih da mogu da ih dodirnem.
Otišla sam u drugi grad u srednju školu. Viđale smo se za raspuste i praznike. Čudno, sa mnogima sam se dopisivala, ali ne i s njom. Ne znam zašto. Valjda nam nije trebalo, bile smo sigurne u naše prijateljstvo. Ja sam samo povremeno dolazila u rodni grad, a i ona je otišla iz njega na fakultet, pa smo se još ređe viđale.
Pitala me je zašto nisam uradila nešto više u životu, zašto sam se zadovoljila tako brzo. Nisam shvatila šta hoće da kaže, pa mi je objasnila da, kad smo bile male, da su mene smatrali blistavom zvezdom pameti i snalažljivosti, a nju – dobrom i malo sporom. Bila sam zaprepaštena, jer, ja sam nju smatrala blistavom zvezdom! Ja sam bila površna, ali brza da odgovorim, a ona je bila ta koja razmišlja, koja traži odgovore, koja zna. Uvek su ljudi lakše prihvatali onog ko se nasmeje i kaže da tu ne može biti vulkan, nego onog ko ih tera da misle o vulkanu.
Onda su se njeni odselili iz naše zgrade, pa smo se viđale još ređe. Završila je fakultet. U roku, sa najvišim ocenama, baveći se sportom, družeći se. Udala se, rodila dete, ona i muž su se vratili u naš grad, zaposlili se, dobili drugo dete, a onda je počeo rat.
Mama mi je rekla da je ne viđa, da je čula da su otišli u inostranstvo, i da ima još jedno dete.
I ja sam dobila dete. Dala sam joj ime po mojoj drugarici za koju godinama ništa nisam čula, nisam imala od koga. I, jednog dana, telefon… njen glas! Kao da je znala, kao da je osetila, kaže, sela je, uzela imenik i zvala sve ljude koji se isto prezivaju, jednog po jednog, i pitala za mene. Živela je u inostranstvu, ali je želela da se vrati. Imala je petoro dece, mislila je da će im biti bolje da odrastaju sa porodicom, bakama, dekama…
Vratila se. Zaposlila, i ona i muž.
U martu, pred polazak u rodni grad da poseti oca, zabolela ju je glava. Jako. S puta se vratila u operacionu salu. Jednom. I još jednom. I opet.
Umrla je početkom septembra, malo pre četrdeset trećeg rođendana.
Mojoj drugarici sutra bi bio rođendan.

Ovo će, kanda, biti aktuelno svake sušne godine:

Kad su objavljeni prvi rezultati analize mleka, imala sam cca 2 dl jednog od tih, uzorkovanih. Pošto je objavljeno da u toj seriji ima 0,03 milinečega više od dozvoljenog, prosula sam ga (cicija u meni teško se pomirila sa tolikim bacanjem, ali zdravlje je na prvom mestu, el tako?)
Nismo koristili mleko, pavlaku, jogurt… Počela sam osećati ozbiljan nedostatak, kako da jedem keks a da ga ne umačem u mleko?
Onda odem u prodavnicu, nađem istu onu vrstu koju sam neki dan bacila, i kupim ga. Računam, za njega sigurno znam koliko aflatoksina ima, a za ova mleka koja su proizvedena kasnije, ko zna? Možda imaju i 4,5? Za svaki slučaj sam pojela i dve presne šargarepe, možda me one sačuvaju od gljivice.

Sad se pitam ko će me sačuvati od kretenizma? Tuđeg koji mi se servira kao vrhunsko dostignuće agroekonomije, i mog, da sve to trpim?
Zemljaci, bivši i sadašnji, pijete li mleko?

S posla nazovem banku da mi daju neke informacije, a radenica vredna će, podvriskujući od egzaltacije:
… i samo da vam kažem da od sad vaši zaposleni mogu mnogo više da se zadužuju…
U pravu ste, nema veće sreće nego biti zadužen, progovara kvariigra iz mene.
Mislila sam, mogu mnogo veći iznos da dobiju na kreditnim karticama i po dozvoljenim minusima, smanjili smo neke kriterijume.
Vidim ja da je vrag odneo šalu, da ova pokušava da mi prodaje bele za obične bubrege, znači došlo vreme za srceparajuću priču o stambenom kreditu indeksiranom u švajcarskim francima… a izveštila sam se, nije da nisam.
Na kraju je i ona tužno jecala, grcajući kako su se i neke njene kolege prevarile i kako nisu bankari zlo sveta, eto ima i njih glupih.

E, hvala sestro, baš sam se utešila!

Juče smo pričali o napuštenim selima istočne Srbije, pa sam se setila baba Simke, komšinice. Imala je osamdeset sedam godina kad smo se upoznale, doveo je sin kod sebe, da ne živi sama u planini na bugarskoj granici. Svaki dan smo sedele na klupi pred kućom i pričale. Baba Simka je bila izuzetno živog duha, puna priča iz mladosti, odličnog vida i sluha.

Jednom sam išla pred njom i nešto joj govorila, a ona će, sklanjajući maramu sa uva: Stani, more mome, počela sam da ne čujem!
U tvojim godinama, baba, i vreme ti je da ne čuješ, bezobrazno ću ja.
Eeee, videćeš ti kad dođeš u moje godine…
U tvojim godinama, baba, ja ću biti već dvadeset godina po zemljom!
Nećeš, more mome, nego će mladi da se bezobraze!

Pričala je kako je naišla na vuka i bežala, sve skidajući delove odeće sa sebe: maramu, kecelju, džemper… nije ni gledala da li vuk ide za njom, ili je otišao svojim putem. Pitam zašto je to radila, a ona kaže: pa da se vuk zabavi oko stvari, da mogu da pobegnem, a ako me ipak napadne, da ljudi znaju kojim sam putem išla, prateći stvari…

Tuga joj je punila oči kad bi pričala o svom selu koje je nekad, kad je bila mlada, imalo osamsto duša, a sad ostali „dva čoveci“, pa i oni stari, s njom u školu išli.
A najtužnija bi bila kad bi pored nas, na konjima, prošli učenici obližnje škole jahanja. Ona je ceo svoj život u planini provela jašući i mnogo je volela konje.

Samo jednu želju imam, mome, da još jednom pojašem konja pre nego umrem.

Tata je doneo veliki poster i okačio ga u hodniku, na delu zida između sobnih vrata.
Pitala sam ko je to.
To je Če Gevara.
A šta je on?
On nikad neće umreti, rekao je tata.
Bila sam potpuno fascinirana. I oduševljena. Shvatila sam to detinje bukvalno: Znači, može da se ne umre, onda i mama i tata mogu zauvek da ostanu sa mnom… Danima sam gledala u taj poster, čudeći se i diveći.
Tata, da bi me zabavio, ili da bi zabavio sebe, je rekao da će on da pita: Ko nikad neće umreti?!, a ja da stavim stisnutu pesnicu uz glavu i da odgovorim: Če Gevara! Danima smo tako urlali po kući, predstavu smo igrali sami, pred mamom, pred gostima, sve dok nam nije dosadila.
Ne znam kad je poster nestao sa zida, verovatno prilikom sledećeg krečenja.
A ja i sad, kad vidim Čeovu sliku, urlam u sebi: Ko nikad neće umreti?, u mislima prislanjam pesnicu uz slepoočnicu, i odgovaram: Če Gevara!

Prvi put sam za ovo nenormalno stanje koje treba lečiti čula pre… deset, jedanaest godina. Koleginici su to rekli ruski lekari nakon teške operacije i prepisali joj terapiju za olakšanje. Od svih ljudi koje znam, samo njoj je bilo potrebno. Doduše, samo je ona imala tako tešku operaciju koju naši lekari nisu hteli da rade, morala je ići u Rusiju.
Od tada do sad, malo – malo pa čujem da još nekom treba. I bez operacija. Bez teških stanja. Sve mlađima. Svima! Ali nema brige, farmaceutska industrija je spremno dočekala ovu epidemiju, ima raznih proizvoda, raznih sastava i cena. Ali ima, to je najvažnije. Niko neće ostati bez veštačkih suza, kad je već ostao bez svojih, prirodnih. Samo kupujmo, kapajmo, kupujmo, kapajmo…
U torbama već nosimo izvorsku vodu jer je ona, jel’te, zdravija od česmuše, iako se identičnim cevima dovodi do fabrika vode u kojima se prečišćava i hemijski obrađuje da duže zadrži tzv. organoleptička svojstva, pa se pakuje u flaše pravljene od derivata nafte ili tako nečeg. Zašto onda ne bismo nosili i flašice sa suzama? Gucneš, kapneš… kako li smo samo živi ostali bez ovoga?
Ne mogu ni da zamislim kakva nas još užasna stanja čekaju, ali ne brinem, za svaki svoj proizvod, farmaceutska industrija će naći bolest, i neće dozvoliti da dugo patimo.

Čekam bus, sedim na klupici, kad dopetlja gospođa u ozbiljnim godinama, lepo obučena, mangupski nakrivljen šeširić, naočare za sunce… je l’ slobodno, slobodno je, izvolite. Sede ona, baš je vreme neobično, reče, jeste, kažem ja, u hladovini je sveže a na suncu peče, da da, kaže ona, meni se malo vrti u glavi pa sam sela, a šetala sam tu do Rodića, imamo IDEU ispred zgrade, ali u njoj ne daju da se čitaju novine, u Rodiću ne prave problem, a i ne čitam ja sve, samo da vidim kako je prošla moja mezimica, moja lepotica, znate, gledam Maldive, i ona predivna crnkinja, je l’ gledate vi Maldive? Ne? Sigurno gledate Farmu? Ni to? Ni ja ne gledam Farmu, htela sam da vidim u novinama kako je prošla ta crnkinja, gledala sam sinoć do posle ponoći pa sam zaspala, divna je, i Šešelj je bio u Ćirilici i lepo je rekao kako hoće da se upozna s njom, i ona treba da se uda za Srbina, to bi bila prava stvar za nju i već se i prekrstila, ja nju jako volim, ali sad sam videla da nije pobedila bila je tek treća i strašno sam se razočarala, ne gledam Farmu, a možda ću i gledati, šta drugo čovek da radi, a oni su tako zabavni….

Autobus! Konačno! Lebac ti poljubim, kako li tek priča kad joj je dobro, ako ovako melje kad joj se vrti u glavi? Ma, udahnula je na početku i sve ovo je isklepetala u dahu. Bila bi odličan lovac na bisere.
Ustvari, nisam to htela da kažem, htela sam da kažem, glede svih rasprava šta smo gledali mi a šta naša deca, ova gospođa je gledala tv drame ponedeljkom, lepe serije nedeljom, program koji su sastavljali umetnički kolegijumi, i šta je od nje ispalo?
Ne izbija iz opere, aha!

…kad počnu: na sve strane rialiti, šta naše televizije prikazuju, pa to gledaju naša deca, mi smo rasli uz Neven… blablablablabla…
Dragi uzbunaši, prikazivači rialitija se brinu za profit, a vi treba da brinete za vašu decu. Ali ne tako što ćete dizati frku po društvenim mrežama, nego tako što ćete vaspitati prvo sebe, pa onda i dete, jer, vaše dete gleda ono što i vi. Svako mladunče, dete, kuče, mače, majmunče… uči od roditelja, ne uči od stranaca. Od prvog dana svog života.
E, sad, što ste se vi setili da dete vaspitavate kad je već savladalo azbuku i tablicu množenja, to nije kriva škola i televizije, uzalud očekujete da oni urade vaš posao. Sve i da hoće ne mogu, kasno je.

Sinoć u biblioteci ukradoše ženi novčanik.

Spustila je torbu na klupu blizu ulaza u odeljenje sa knjigama i izgubila se među policama. Lopuža kao počašćena: torba bez nadzora (bilo je nas desetak, ali niko ne gleda u tom pravcu) oko torbe knjige, malo se foliraš da ih razgledaš, jednom rukom vadiš knjigu iz police, drugom novčanik iz torbe… lepota jedna.
Zabavno je bilo kad je otkrila da joj nema novčanika. Ona objašnjava da je spustila torbu… biblioteka je to, sve fini svet, nije se nadala, šta sad da radi… Bibliotekarka je gleda saosećajno, pa kaže da sad ne vredi zvati policiju, jer je lopov ko zna gde, jedna devojka je čak i opisala sumnjivu osobu (ženu u roza pantalonama, ili trenerci), jedan uglađeni koji je sedeo i čitao neku knjigu nam je izneo celu filozofiju: njegov otac je dva puta! naišao na novčanik, ali nije hteo da ga digne, jer je znao da će izgubiti dva puta više ako ga uzme.
Neki mladić je rekao da na ulazu u biblioteku treba napisati upozorenje da ljudi ne ostavljaju stvari okolo, a onaj uglađenko se na to nadovezao sa: da, ali treba staviti i lopovima upozorenje da ako nešto ukradu neće imati sreće, ne samo oni, nego i generacije posle njih…
Onda ga je mladić pitao da li zaista misli da to nešto znači lopovima, a uglađeni je odgovorio: U pravu ste, ja, znate, upravo proučavam Novi zavet, pa sam u tim sferama…

Majke mi, ludilo! U kojem svetu ovi ljudi žive, zašto ja nemam njihove glave da se odmorim malo?
Ona luda ostavlja torbu sa novčanikom na izvol’te, onaj proučava bibliju pa se sav zdao o božjim kaznama (ni ćaća mu nije bio bolji, nije mu na pamet palo da podigne novčanik, vidi čiji je i vrati ga), bibliotekarka misli da ne treba zvati policiju jer je lopov otišao…

Na kraju sam drugoj bibliotekarki rekla da policiju svakako treba zvati i prijaviti krađu. Onim troma ne možeš reći ništa, nemaju oni uši da čuju.

Policija je došla brzo.

Pre milion godina, razmahala se ja po kući, usisavanje, pranje kupatila, brisanje kuhinje, kuhinjskih elemenata, domaćički žar ne jenjava… kad, zvoni telefon…
Drugarica: Ej, sad ću ja doći malo na kafu!
Možeš, ali ja sam ti u veeelikom poslu, spremam po kući…
Danas je Ognjena Marija, na to će ona.
Pa, OK, nije crveno slovo, pokušavam ja da odobrovoljim drugaricu kojoj se usta već skupljaju od negodovanja – ona poštuje crkveni kalendar, prati boju slova i te stvari.
Nije, ali je veliki svetac, strogim tonom će ona.
E, pa, veliki, ne veliki, ja sam se baš razradila i ne mogu da ostavim ovo na pola! Sad sam se i ja ljutnula.
Dobro, ja sam ti rekla! Završi ona razgovor, a reči joj zvuče kao da u ustima drži zelen limun umočen u stipsu.

…
Dođe i muž s posla, šta bi ručao?.. izbor – sveža boranija ili pasulj iz zamrzivača. Pasulj.
Pasulj je bio zamrznut u šerpici, onoj „oblikovanoj“ koja ima širi donji od gornjeg dela.
Stavim ja to da se greje, i sedimo nas dvoje u trpezariji, blebećemo, kad: pfffftttt frft frft… bučno i nepoznato.
Šta to bi?!
Polako i pažljivo se došunjasmo do kuhinje (‘ebiga, šta znamo šta je), kad tamo, ogled iz fizike u potpunosti uspeo: odmrzao se pasulj u donjem, širem delu šerpe, a u gornjem, užem, ostala čvrsta ledena kora, pa izbio vulkan! Pasulj probio rupu i eruptivno izleteo napolje, po celoj mojoj čistoj, uglancanoj kuhinji, po elementima, plafonu, lusteru, vratima, podu…
Gušeći se od smeha nazovem drugaricu i ispričam joj šta mi se dogodilo, reko’ poslala mi Ognjena Marija vulkan za kaznu što sam bila vredna!
Ja sam ti rekla, ponovo će ona, a da onaj stipsani limun ni tad nije izvadila iz usta.

Meni je ovo i dalje neverovatno zabavna epizoda, a ona me i dalje, kad ovo spomenem, gleda kao osobu sa teškim oštećenjem.
I ne progovara, valjda se onaj limun okamenio, pa ne može.

Jutros kad sam išla na pijacu, blizu mene je stala starija žena. Imala je pijačna kolica pa sam mislila da je zastala da se odmori, dok nisam čula kako tiho govori: bože dragi, gde sam ja?

U Puškinovoj, gospođo – rekoh.

Aha, aha, sad znam, Tolstojeva je blizu, je l’ tako?

Jeste, prva ulica popreko.

Hvala vam, odjednom sam se zbunila i izgubila, reče ona.

Ništa, ništa, blizu ste.

Produžile smo i ona i ja, svaka u svom pravcu, a ja, ćurka, tek kad sam došla skoro do pijace, setila sam se da sam trebala da je otpratim do kuće… U onom momentu mi na pamet nije palo. Okrenula sam se, ali je nisam više videla, a nisam je ni dovoljno dobro pogledala da bih je zapamtila, pa da je potražim.

Evo, i sad mislim na nju – da li se brzo vratila kući? I da li je tamo neko čeka? I da li je to bio samo trenutak, ili nešto što će se pogoršavati? I zašto mi najčešće uspeva da budem poludobra, nikad do kraja?

I, ono što me, ustvari, najviše tišti: da li je ona slika moje budućnosti?

Moj avatar je u našu kuću stigao krajem oktobra 2005. Mama mu je bila predivna turska angora, tata sremski bećar, imao je još tri brata ili sekice, nismo pitali; smešne čuperke na ušima i neverovatne antene iznad očiju. Dok sam ga nosila bio je preplašen od buke (takav je i ostao), samo se stresao, ali kad smo ga uneli u kuću, digao je repić i krenuo u istraživanje, polako, odmerenim korakom  – lav od 150 grama! Pokazala sam mu gde je hrana i voda, i kutiju sa posipom, i ostavila ga na miru. Dugo se igrao resama prostirke, a onda sam videla i da je ušao u kutiju. Toliko je bio mali, virile su mu samo uši… i okice, kad sam ga pozvala pa je isteglio vrat.

Tako je počeo naš zajednički život.

On nije bio maca koja se umiljava, trpa u krilo, plete oko nogu. On je bio ličnost koja svakom daje ono što mu treba, ali distancirano, onoliko koliko on smatra da treba. Kad bi ćerka učila, on je ležao na naslonu iza nje držeći jednu šapu na njenom ramenu. Sa mužem se igrao sakrivanja po kući i vraćanja loptice od folije iz omota čokolade, to je obožavao, taj miris. Kao kuče – baciš lopticu, on je uhvati i vrati.

Kad je moja mama umrla, tri nedelje se nije odvajao od mene, išao je kud i ja, i bio blizu. Ne dodirujući me, ne tražeći dodir, samo je bio tu. Uvek.

Nismo mogli da zakasnimo, ako je sat zvonio a nismo ustali, skakao je na krevet i budio nas nekim neobičnim grlenim glasom, kao gugutka. Dočekivao nas je na vratima, svo troje. Bilo gde da je zavučen, par minuta pre dolaska se izvlačio i sedao pred vrata.

U julu 2010 je prestao da jede. Veterinar ga je pregledao jednom, drugi put… sve je u redu, rekao je, toplo je vreme pa mu ne prija. Dobio je žuticu. Analiza krvi je bila katastrofalna, veterinar  je hteo odmah da ga uspava. A ja nisam mogla da ga dam. Nosila sam ga još nedelju dana na infuzije, vraćala ga kući sve s onom kesom prikačenom za njega.

Uspavali smo ga 31.avgusta, šest dana pre petog rođendana.

Niko i ništa ga neće zameniti.

Onaj sivi „ukras“ je kod nas skoro tri godine, a žuto beli pet meseci (nju je ta žuta dlaka donela nama), ali one su mačke vulgaris, ni jedna nije ličnost onog formata. Znam da ne mogu i ne treba da budu, zato sam i uzela ženke, da što manje liče, i ne upoređujem ih (dobro, možda malo), ali nisam prestala da mislim i da u mislima razgovaram sa jedinim.

Nastala je nekakva moda minijaturnih kuća. Ne samo za vikend ili letovanje, nego mini kuća ili staništa, za život. Kad sam videla prvu bilo mi je slatko: jao, vidi, kao kućica za lutke! Sad, kad nam skoro svaki dan prikažu po neku, pitam se da li nam se sugeriše da ne treba više da težimo ni da imamo dovoljno prostora za sebe i porodicu? Ni onih pedesetak kvadrata u koje lepo stane dvoje, troje, a po potrebi i četvoro? Da li je to suviše? Vidimo da može da se živi i u dvanaest kvadrata. Kad imaš malo prostora, treba ti manje stvari. Manje nameštaja, manje odeće, knjiga, posuđa, sredstava za higijenu… Takva mala kuća stane na mali plac, parking mesto skoro, manji je porez, manji troškovi održavanja, itd. Kad su potrebe male, svaka plata je dovoljna. Da li je to, ustvari, prava poruka ovih storija o srećnom životu u minijaturnoj kući?

Da li je? Da li smo svesni da su kućice za lutke ustvari štenare?

U prodavnici na kasi gužva, kao i obično kad se vraćamo s posla. Ispred mene majka i ćerka sa prepunim kolicima svakodnevnih potrepština: mleko, jogurt, hleb, paštete, sardine, neke sitnice, ništa skupo. Račun oko četiri hiljade. A one hoće da plate čekom, i to maksimalnim iznosom, koji je, valjda, pet hiljada. Pa onda dumaju šta bi još… I sete se cigareta – uzeće par kutija i to je to. Eeee… nema dovoljno cigareta da dopune račun, fali jedna kutija. Onda pitaju da li ima u magacinu, mis’im, da ti sad kasirka ide u magacin za cigarete, a nas pedeset čeka…, srećom pojavi se druga prodavačica i donese tu kutiju cigareta, zaključi se račun na pet hiljada, kasirka pita kad hoće da pusti ček na naplatu, 14.06. odgovoriše. I upisaše taj datum.

Hebote, ovo stvarno nije normalno! Da kupiš nešto trajnije, npr. usisivač, pa da ga platiš za sedam meseci, ali paštetu, mleko i cigarete!!! Sutra će doći da kupe jabuke i pavlaku pa da je plate 15.06., a prekosutra novine i sijalice – valuta 16.06?

Dok su ispunjavale ček, malo sam virila. Da simbolika bude kompletna, ček je izdala Srpska banka.

Dam onom mom prosjaku par dinara, a žena do mene će:

Bolje da date u crkvi, nego tako…

Molim? pitam, reko’ možda nisam dobro čula.

Bolje da date u crkvi, tamo je prava sirotinja, ponavlja ona.

Auuu đe mene nađe ženo… Ovo mi je komšija, poznajem čoveka, a u crkvi ne zna se ko je veća banda oni napolju ili oni unutra, razgoropadim se, bogami žena malo ubrza preko pešačkog, ali se još ne da: U crkvi treba davati, a ne na ulici…

Aha, da im ne propadne biznis, i onima napolju i onima unutra, je l’? požurila sam i ja za njom.

Bila je brža.

Moj prosjak ostao zabezeknut, on je jedan miran i fin čovek, kad je na klupi ljudi sedaju da se odmore i progovore s njim par reči, nije navikao da se neko oko njega prepire.

Žalosno je što neko za sebe kaže da je verujući, a misli da ga bog vidi samo kad plaća na šalteru koji popovi naprave. To je srozavanje boga u rangu one nasavglasderuće molitve koju slušam svako jutro.

Jebemti kakvo je vreme došlo, da ja, nevernica, moram da branim boga od vernika!

Zadužili se. Da bi se dug mogao uredno vraćati MMF tražio da se smanje plate i penzije i poveća PDV.  Smanjenje plata i povećanje cena doveli do smanjene kupovne moći, ova do smanjenja tražnje, ova do otpuštanja radnika, ovo do manjeg priliva u budžet po osnovu poreza, doprinosa i PDV…

MMF zatražio još kresanja plata i penzija, još povećanja PDV, ponudio uzimanje novog kredita kojim bi se otplatio stari, ovo pokrenulo novi krug poskupljenja, smanjenja tražnje, otpuštanja, manjeg priliva u budžet…

Mi stojimo u prvom krugu tog pakla i seirimo nad sudbinom Grčke.

Susret na ulici:

Ona: Ooooo, gde si drugar!!!

On: Eeeeej, sestro!

Trče jedno drugom u zagrljaj: ona njega jednom rukom grli, a u drugoj, visoko podignutoj, joj je mobilni telefon kojim snima susret. I on nju grli jednom rukom, drugom sistematično ispituje da li joj je dupe na istom mestu i iste veličine kao pri prethodnom susretu.

Gledam kradom, i pitam se da l’ sam omatorila ako ovo ne razumem? Mis’im, nemam razumevanja ni za mobilni, ni za prste na dupetu.

Komšinica svake nedelje ujutro, pored otvorenog prozora, po sat – dva, moli boga za ovo i ono.

Na sav glas.

Kad dovoljno popizdim otići ću da joj kažem da nešto nije dobro razumela: ako si pravi vernik, onda veruješ/znaš, da bog ne sluša šta mu govoriš rečima, a ako se uteruješ u veru, i veru u sebe, skrati nam svima muke – plati popu da odradi to umesto tebe, pop ima vezu kod svevišnjeg.

Dan koji te tera da izađeš. Vedar, relativno topao – ideš u kaputu, ali raskopčan. Prepune bašte kafića…

Izlozi blješte. Poznate marke, farmerice, cipele, kristali, satovi… svega ima. Ima i mnogo izloga koji su oblepljeni papirima, više nego ikad. Ja ne mogu da se setim da je u centru bilo toliko praznih lokala. A na staklu tih praznih lokala nacionalistički leci. Jedan sam zapamtila jer je bio zalepljen odmah uz sise žene čija je nanogica postala modni detalj bez konkurencije. Na letku je pisalo: Nacija, ne partija! Neko je precrtao „nacija“, ostalo je samo „ne partija“. Ostale nisam zapamtila.

Odjednom su mi svi oni koji su sedeli u kafićima izgledali kao ona letošnja ekipa koja je uživala na plaži u Hurgadi dok se u Kairu ginulo.

Vratila sam se kući.

Još uvek je noć, ali se nazire tanka linija svetline na istoku. U krevetu je tako lepo, toplo, a svež povetarac jesenje zore dopire kroz otvoren prozor. Ustajem. Hladno mi je po bosim nogama, ali ne obraćam pažnju. Tražim Zlatiborku – aha!, tu je. Oblačim se: bade mantil i patike, dovoljno.
Izlazim.
I Zlatiborka sa mnom. Čvrsta je i glatka. Volim je. Odlučnim korakom idem ka komšijskoj kući. Još odlučnijim zamahom Zlatiborkom udaram po kapiji, zidovima, prozorima… Ukućani uspaničeni, komšiluk prestravljeno ćuti, Zlatiborka i ja u zanosu…

E, sad ćete i ti i tvoj *ebeni pas imati zašto da lajete i danju i noću!

Na Sajmu poljoprivrede u Novom Sadu, pre tridesetak godina: ja, moja drugarica, njen muž i njihova trogodišnja ćerka koja sedi tati na ramenima. Uobičajeni krkljanac.
U jednom momentu zastajemo u onoj gužvi i počnemo da se prisaćamo gde smo bili, i dogovaramo gde ćemo dalje. Masa oko nas vri, ne vidi se ništa…
Dete počinje da plače: Mi smo se izgubiliii…
Ma nismo se, pile, izgubili, nego ne znamo gde smo, teši je majka.

Od onda do sad, stanje se proširilo na celu zemlju.

Priča „ne pije vodu“? A šta pije? Pivo? Vino? Neku žestinu? Ko zna da objasni šta ovo znači neka se javi, jer sve češće se koristi u govoru i štampi.
Znala sam šta znači kad kažu da priča „ne drži vodu“, znači da je šuplja, priča radi priče. Kanda ovo „ne pije vodu“ znači isto, samo finije, jer, kako bih rekla, voda nije dovoljno nobl.
Ovaj svet je potpuno poludeo. blebeću i ne misle o tome šta blebeću. Ni jednog momenta!

Pitam se i šta znači „negde“ u rečenici, npr: „Mogli bismo negde da razmislimo o tome šta raditi…blablabla…“ Gde da razmislimo? U sobi? Kuhinji? Toaletu? Mdaaa… kad dobro razmislimo, povučemo vodu…
Ranije su je koristile dame koje imaju „novi projekat“, a nisu inženjeri, a sad je redovan gost u rečenicama „novinarki“ i „voditeljki“
Navodnici namerno stavljeni, i znače upravo to: navodno.

Jutros, u prodavnici, muzika… pa… muzika za prodavnice:
nanana-trcprc-lalala… i, tako, stojim u redu za kasu, blejim (u mislima već pola ručka skuvala), i odjednom mi do svesti dopire glas neke paćenice: „što si varao, to bih ti oprostila, al’ što si mene, to ne mogu…“
Hebote, šta je ovo?! Šta ova peva? Oprostila bi mu što je varao druge? Pa ko tebe, lutko, pita o tome?! Al’ što je nju prevario to baš nikako ne može da oprosti!

Jes’, brate, tačno je ono da sto batina po tuđoj guzi ne boli kao jedna po sopstvenoj, eto žena se sama uverila.
Bogo moj kakve gluposti su ljudi u stanju da smisle i da otpevaju. I onda se ta glupost širi, pevuši, ulazi u uši, a bogami i u onu nepreglednu prazninu među njima…

 
Dobro je rekla Erika Džong (Jong): Ženama nisu naveći neprijatelji muškarci, već druge žene.

Neke male mlekare još uvek prodaju mleko u kesama. Povremeno ga kupim, i svaki put mi knedlica stane u grlu, ostarilo se valjda…

Kad sam pošla u školu, svako jutro sam dobijala od mame neku paricu za doručak. Obično bih u pekari kupila kifle – tri za dinar (stoju, kako smo ga onda zvali), pa jednu pojedem usput, a dve kasnije, na velikom odmoru. Ili bih u školskoj kantini kupila nešto.

A moja drugarica je na velikom odmoru iz  školske torbe vadila uredno opranu kesu od mleka i u njoj dve zlatno žute prženice. Meni su te dve prženice izgledale kao dva sunca roditeljske ljubavi i truda, gledala sam u njih, gladna… toga što su one bile.

Ponekad sam tražila od mame da mi sendvič za put zapakuje u kesu od mleka. Sve i da sam htela da joj objasnim zašto, mislim da ne bih umela, ni sama nisam znala šta je to što ta kesa predstavlja.

Zbog te kese i prženica u njoj, moje dete svako jutro dobije sendvič, mojom rukom pravljen.

Četrdeset godina kasnije, priznala sam i sebi i drugarici kako sam bila ljubomorna što joj je mama svako jutro pravila doručak. Prvo me belo gledala, dok se nije setila o čemu pričam, a onda se nasmejala i rekla: Nije to bila mama, pravio ih je tata…

Danas u ambulanti sedim pored žene stare preko 70 godina, živahne kao vrapčić.

Ona mota u rukama onu torbu za pijacu od tankog platna i priča: Ne smem više da nosim tašnu, nedavno mi je jedan strgao s ramena. Malo smo se otimali, i ja kažem, pusti, nema u njoj ništa… al’ badava, ote! Kad je prekopao i video da stvarno nema ništa, bacio je na mene, kaže, beži, baba, kako te nije sramota!

Malo me i bilo sramota, ni lopovima više ne valjam…

…popularna glumica napravila saobraćajku, kaže, nije ispoštovala prvenstvo prolaza…

Kakva je to reč „ispoštovati“? Šta znači ispoštovati? Nešto ili poštuješ ili ne. Evo, u ovom slučaju, šta znači ispoštovati prvenstvo prolaza?  Pustiš Rabu da prođe – znači poštuješ prvenstvo, a ako i Juga pustiš, onda si „ispoštovao“?!

Neko ti kaže da uradiš tri stvari, pa ako uradiš dve, a ne uradiš treću onda si ga poštovao, tek kad uradiš i treću, onda je taj ispoštovan… ma nemojte me zajebavati!

Živ jezik se menja, ali ne moramo ga menjati na lošije, koristeći reči za opseniti prostotu.

Ili da počnemo da govorimo kao Zemunac frizeru, kad ga je pitao kako da ga ošiša:

Pozadi i oko ušiju mi jebi kevu, a gore me ispoštuj brate.

Šteta što će imati ručak u prirodi, mogao je biti lanč, pa da se koke (radi se o kampu za žene) osećaju baš fensi.

2.DAN-Nedelja:

Jutarnji futing i gimnastika.

Doručak.

Outdoor aktivnosti i igre na terenima u blizini paviljona.

Ručak u prirodi.

Popodnevne outdoor ili indoor aktivnosti.

U slučaju obilnih padavina određene igre će se organizovati u indoor varijanti u sali.

Slušam radio, i neka ženska osoba se vajka: Ako znamo da su u našoj zemlji najčitaniji ženski pisci, kako to da nagrade dobijaju samo muškarci?
Ako znamo da su u našoj zemlji najčitaniji ženski pisci tipa Jelena Bačić Alimpić, najbolje bi bilo da ustanovimo posebnu nagradu za takve – Zlatno zrno

Uvek sam se pitala zašto su zapadnjaci tako… dvoglavi, imaju zelenu fluorescentnu kožu, deca im liče na oktopode… i pojavio se razlog – sve što jedu je GMO!
Po ovome, svi su do sad izumrli u groznim mukama, jer su pojeli više Snikersa nego što ćemo mi u svom veku videti.
Važno da mi jedemo zdravu hranu, dovoljno je samo pogledati hleb. Crni, od 500 grama, a dimenzija: 45×20 cm. Nekad je toliki bio dvokilaš. Od čega li je samo narastao, jer crni hleb ne raste baš lako. A onaj čuveni beskvasni? Istih dimenzija, ali bez kvasca, jer, eto najnovijeg otkrića – kvasac je štetan. A aditivi nisu.
Pa jes’ naše babe nisu znale za drugi dodatak brašnu osim kvasca, i sve su izumrle (poneka se još drži, ali neće dugo) Ubio ih kvasac u cvetu starosti od 90 godina!

Vikendom, dvadesetak metara od pijace, na klupi sedi stari Rom i prosi. Ljudi mu daju novac pre odlaska na pijacu (kad se vraćaju nezgodno je, pune ruke espapa), on je izuzetno ljubazan, zahvaljuje se lepim rečima koje ne ponavlja kao naučenu prosjačku pesmicu. Poneko sedne pored njega da se odmori i popriča malo. Kad pada kiša stoji ispod nadstrešnice oslonjen na štaku.

Danas vidim klupa prazna, a on sedi na zemlji, podalje od pijace. U blizini klupe, na trotoaru, mlađa Romkinja s detetom, prosi, sve se ori.

Pitam ga zašto nije na klupi, zašto sedi na zemlji, a on će, ljutitim glasom: Kad se ona Ciganka namestila tamo!

Kad pogledam s kućnih vrata, oteglo se dvorište, a na kraju, uz komšijski zid – dud! Neveliki, ispod njega nabacana zemlja pravi uzvišenje, donje grane niske a pune dudinja,  lepota jedna! Uvek sam mogla da dohvatim makar jedan list, da ga povučem, dohvatim granu, spustim je do sebe, da se sladim i umažem slatkim sokom. Ništa strašno, dok protabanaš po šoru popada prašina i više nije lepljivo. A musavi smo svi bili.

Eh… trebalo je doći do tog duda… Proći duž kuće, duž komšijskog dela dvorišta, pa duž ograđene baštice… a na stubu koji drži ogradu čuči zlokobna ptičurina, petao kikirez, đavo od po’ kile! Ceo dan čuči gore i čeka da neko prođe. Onda se obruši na prolaznika, krešteći, lepećući krilima i kljucajući ga po glavi i rukama kojima nesrećna žrtva pokušava da se odbrani.

Niko od starijih nije bio voljan da me vodi do duda i da čeka dok se izdovoljim, pa sam stajala na vratima, vrebala pevca (i on mene), i čekala da ode sa stuba. Kad je bio na zemlji nije napadao, svestan je i on svoje veličine i moći kad je dole (ne, ovo nije politička priča), zato je stalno čučao na onom direku. Visoko mesto daje moć.

Kad beštija ogladni pa siđe, ja se zatrčim i pravac pod dud. Ako imam sreće da se on nečim zabavi, najedem se i vratim do kuće, ili letnje kuhinjice, a ako nemam, stojim pod dudom i čekam… ili zovem baku, dedu, tetke, bilo koga da me vrati, ali to izbegavam, grde me.

Sledećeg leta ga nije bilo. Bio je dosadan pa smo ga pojeli, kaže baka.

A mnogo godina kasnije, posle sahrane, tetka i ja stojimo na početku dvorišta i gledamo komšijski zid kraj kojeg nema duda, samo neko zakržljalo šiblje, i ona kaže: Tek sad vidim kako je ovo dvorište malo, pređeš s kraja na kraj u par koraka, a nekad mi se činilo da mi treba sat vremena do onog duda, je l’ se sećaš da je tamo bio dud?

Sećam se, a je l’ se ti sećaš kikireza? I smejemo se kroz suze, ja dete, ona devojčurak, u telima sredovečnih žena, dok se pitamo da li ćemo ikad više doći u ovo dvorište.

Sofiju Loren sam smatrala inteligentnom ženom koja divno stari.
Malopre, na TV, nekakvo presecanje vrpce, negde… žena toliko našopana botoksom da ne može da mrdne lice, usta joj poluotvorena, valjda se boji da joj koža ne pukne ako pokuša da ih zatvori. Izgleda krajnje glupo.
Ako ikad u životu poželim da se „botoksnem“, dajte mi botoks iz konzerve, bar ću umreti kao žrtva a ne kao budala!

Počnem da pospremam krevet u jednoj sobi. Posteljinu nosim u drugu sobu, pa počnem da nameštam krevet u njoj. Na stolici stoje neke stvari iz kuhinje, odnosim ih tamo. Kad sam već u kuhinji, daj da operem šoljice od jutarnje kafe. Srećom da sam morala u sobu da odnesem knjigu koja je sinoć ostala na kuhinjskom stolu, pa sam završila pravljenje kreveta tu, što me je podsetilo na nepospremljen krevet u onoj prvoj sobi.

Da nemam tako dobru memoriju, sad bih sedela na terasi i čitala onu knjigu sa kuhinjskog stola.

Imali smo papagaja Pericu. Čudo od ‘tice! Bio je u nekoliko porodica dok nije došao kod nas, izgleda da ga nikad nisu puštali iz kaveza, ni igrali se s njim – nije znao da leti, niti je bio druželjubiv kao ostale tigrice.

Ćutao je i mrko nas gledao. Kad bismo mu pružili prst, ujeo bi. Preko leta smo kavez kačili na višnju pored prozora i ostavljali mu vrata otvorena. On izađe i skakuće po granama, štrickajući kljunom list po list… bogo dragi, bio je srećan kao ptičica! I dalje nas je ujedao čim probamo da mu primaknemo prst, ali… dešavalo se da padne s grane u travu, onda bi se drao kao šašav, znao je, mustra, da je opasno, može i mačka da naiđe, i kad bismo izašli i pružili ruku, skakao je na nju, i grabio uzbrdo sve do ramena, što dalje od trave i belaja!

Čim se opet našao na grani, zaboravljao je ruku koja ga je spasila, i opet je ujedao.

Osamnaest godina ga nema, a ja ga se često setim jer je bio tako namćorast, tako nedruželjubiv, tako na svoju ruku, tako nesrećan…

Nadam se da je bar malo bio srećan na onoj višnji.

Nekako mi je tužno kad na groblju, na spomenicima, vidim da je pored imena pokojnika urezano i zanimanje (titula). Lepić dr Lepa, pedijatar; Jovanović dr Jovan; Perić Petar, dipl. ing… itd…

Oni su to bili dok su bili živi. Sad nisu živi, a nisu ni lekari, inžinjeri, ekonomisti. Sad su samo ono što su za sobom ostavili u srcima i sećanju.

Na stranu seljačenje, zaista je tužno da, naprimer, Jovan, nije onima koji su ga sahranili bio ni muž, ni tata, ni neko koga su voleli, nego dr!

Muškarac, beo, pripadnik većinskog naroda, hetero… ima verbalnu dijareju prema drugima i drugačijima, a nikad, nijednog momenta mu ne padne na pamet da je on to što jeste spletom okolnosti na koje nije mogao da utiče, a ne svojom zaslugom.
Slušam i ćutim. I pitam se da li ćutim zato što sam već pokušala da mu kažem, pa je bilo kao bušenje rupe u vodi, ili zato što sam se umorila od govorenja zidu… ili zato što se bojim…

Ne sećam se kad sam poslednji put kupila štipaljku za veš.
Moja kutija za štipaljke… puna je do vrha, i skoro sve su različite, po obliku, boji, veličini, jačini… To je zato što kad idem, idem k’o u narodnoj pesmi:
„Nit’ sam luda, nit’ odviše mudra,
nit’ sam vila, da zbijam oblake,
već đevojka da gledam preda se.“

I, gledajući preda se, vidim štipaljke. Padnu sa nečije terase, vetar ih odnese, možda se klinci gađaju njima. I ja ih pokupim. Redovno. Zamotam ih u maramicu i stavim u džep. Nekad ih tu zaboravim, pa se obradujem kad ih nađem – dobila sam poklončić dva puta! Operem ih, i pravac u kutiju.
Jedno vreme ih nisam nalazila. Da li je popadalo sve što je padu sklono bilo, ili su ljudi otkrili nove tehnike kačenja veša, ne znam, ali sam se već počela pitati gde su štipaljke, gde su moje male, malecke radosti?
I onda, jedno jutro, nekoliko dana nakon što je moj muž dobio otkaz, ispod terasa solitera pored kog prolazim, nađem osam potpuno novih – crvenih!

Zna dobri boga da ću njih pokupiti bez griže savesti, i još se obradovati, onoliko, a da mi je na put stavio koverat sa parama dovoljnim da otplatim stambeni kredit,
pod A: sto muka bi me spopalo od pitanja šta da radim, i
pod B: celog veka bih psovala i sebe i boga što sam taj koverat odnela u policiju!

E, sad, ko nije znao:
Komunalnu policiju možete zvati samo ako imate problem u svojoj zgradi. Ako iz zgrade do vaše prave celonoćne terevenke vama pod prozorom, ništa… trpite dok ne pozove neko iz njihove zgrade.
Pitam komunalnog policajca zašto je to tako, on kaže da nema ko da im otvori zgradu, da uđu.
Čoveče, vi ste komunalna policija, svi treba da vam otvore kad zvonite na interfon (mis’im otvaraju poštarima, onima koji ubacuju letke u sandučiće, prosjacima…)
A, ne, ne, kaže policajac, oni mogu da pitaju zašto ih uznemiravamo!

Pa što lepo ne kažete nećemo da se petljamo u naš posao! Hebote, kompletno ludilo: plaćaš policiju da ne radi, plaćaš inspektore da se boje otkaza ako rade, plaćaš, plaćaš, plaćaš…
Nosite se svi u… tamo… (ne postoji dovoljno ekspresivna psovka za ovo)

U modi je pro*eravanje. Pišu se pisma pa se objavljuju. Pa se onda sviđnu (lajkuju) i dele. Evo, da se priključim opštoj raspisanosti, napisaću pismo mom prvom frižideru:

Dragi moj!
Dobro se sećam dana kad sam te kupila. Bio je april, proleće u punom zamahu. Otišla sam u mesaru da kupim nešto za ručak, ali nisam mogla da odolim, pa sam uzela metar krmenadle i skoro celu plećku! Kad sam se vratila u svoju podstanarsku sobicu, gazdarica mi je rekla da u njihovom zamrzivaču nema mesta jer su i oni bili u istoj mesari.
Sela sam na bicikl, vetar mi je ćarlijao u kosi dok sam veselo jezdila ka tebi, dugogodišnji moj ponosu. Čim sam te videla, znala sam da si jedini za mene: kombinovani, samootapajući, domaći proizvod (zbog servisa), čekovima na tri rate…

Mrzi me dalje da pišem, sve se završava mojim srceparajućim mudrovanjem kako ćemo se sigurno ponovo sresti kad naiđem kroz selo u kojem je završio, u prijateljevoj garaži… itd.

Sledeće pismo ću napisati mojoj… hm… desnoj cipeli i tome kako mi je napravila žulj veličine Australije. Ono se neće završiti srceparajućim, već običnim mudrovanjem o tome kako bi još bila u ormariću za obuću da je bila fleksibilnija, a ovako, nek je gazi ko hoće!

Polovinom 2013 priča mi doktorica iz medicine rada:

Juče mi dođe devojčica, izabrala me za svog lekara, i ja unosim njene podatke u sistem:

Gde radite?

U JP …. blablabla.

Na kom radnom mestu?

Tišina.

Pogledam je, ona zbunjena, kaže: Tek sam se zaposlila…

Dobro, tek ste se zaposlili, ali na kom radnom mestu? ponovo pitam.

Pitaću u stranci, prošaputa ona, crvena kao bulka…

I šta čovek da kaže, pita lekarka, bilo je i pre zapošljavanja preko veze, ali, brate, bar su znali na koje radno mesto dolaze.

U piljarnici: Gospođo, izvinite, ne piše se paradaiz, nego paradajz.

Ja puštam svakog da piše kako hoće, važno je da mušterije znaju šta je.

Ali, radi se o jeziku, ne može da piše ko kako hoće, postoje pravila…

Ne znam ja ko je to napisao, a i tolerantna sam… mali, oteraj onu Ciganku, sumnjiva mi je, neće ta da kupi, nego da ukrade!

Stan koji smo kupovali je imao dva vlasnika – brata, koji je živeo u blizini Novog Sada, i sestru koja je živela u Beranima.

U agenciji pravimo ugovor, ona vadi ličnu kartu, onu žućkastu, plastificiranu, iz sedamdesetih godina, negde ’86 joj istekla.

Imate li vi važeću ličnu kartu, ne možemo s ovim u sud na overu – pita je žena iz agencije.

Samo ovu ličnu kartu imam, nijesam pravila drugu, kaže vlasnica stana.

Imate li pasoš?, pita agentica

Nemam, šta će mi ovde?

Vi ste samo sa tom ličnom kartom seli u voz i krenuli u Novi Sad da prodate stan? Kako ste uopšte prešli granicu?, već pomalo iznerviran pita moj muž.

Ona ga zbunjeno gleda: Niko mi nije tražio dokumente.

On se, sasvim popizdeo, beči na nju: Skoro su bili izbori u Crnoj Gori, idete li Vi na glasanje?

Idem, kaže ona.

Kako? Sa ličnom kartom izdatom u SFRJ, isteklom pre dvadeset godina?!!!

Pa… mene u Berane svi poznaju.

Na svim portalima nas zasipaju reklam’cama tipa: ona ima 100 godina, a izgleda kao da joj je 17

Gledajući kako su se prolepšale i podmladile moje poznanice i drugarice koje su se obezmužile, plašim se da kliknem na reklamicu – verovatno preporučuje ili razvod ili ubistvo.

Za koji klinac babe pipkaju voće i povrće na pijaci i u prodavnicama? I za koji klinac im prodavci to ne zabrane?
Stalno moram da otresam neku pticoliku prokletinju sa gajbice po kojoj ona kandžicama gnjecka robu. I svaki put se, svaka, bez izuzetka, zaprepasti kad je opomenem, kao, šta mi smeta da bira! Pa, smeta mi, neću da jedem nešto što je gnjecnuto milion puta. Ako u tim godinama nisi u stanju da prepoznaš koja voćka i povrćka valja a koja ne… hebiga, jedi ‘leba i jogurta, a ne da od povrćke praviš povraćku!
Majkemi, napraviću peticiju u kojoj zahtevam od prodavaca da zabrane pipkanje robe.
Na pijaci je kadgod stajao natpis: Očima biraj, rukama ne diraj! Ponovimo ga. Svuda!

Jutros idem na posao, i pred ulaskom u firmu odjednom se uspaničim: da li sam ponela karticu (sa čipom) za ulazak? Gde je? Da nije ostala u drugoj tašni? U novčaniku je, gde je novčanik, da nije on ostao u drugoj tašni? Ući ću unutra, ali hoće li mi se priznati da sam ušla ako nisam očitala karticu…

U povratku, skoro isto: kopanje po tašni, gde je hebeni novčanik (doduše, manje panike, niko se neće buniti ako ostanem duže, ali ja ne volim da kasnim ni kući), kad će dugmence da pocrveni da mogu i ja da se „očitam“…

U mnogim firmama imaju u kolima onaj, kako li se zvaše, GPS? GSM? štagod, koji prati sve, kuda ideš, kojim putem, koliko dugo, gde si stao… Sve se to plaća, izrada kartice, aparati, postavljanje aparata, održavanje, servis, opravke, pa se pitam što nam konačno ne ugrade čip pod kožu, da se bar ne mučimo razmišljajući gde je kartica. Nama bi zgodno bilo da čip bude u laktu, pa da ga svaki put „odmerimo“ prilikom očitavanja, no sve se bojim da će biti ugrađen u donji deo leđa, da se kod očitavanja moramo sagnuti, što je zgodno njima ako požele da nas kresnu na zabavniji način od ovog.