kauboj3

Znao sam ja de je uvek opasno da pišeš o živima. Ni o mrtvima nije lako, ali se oni ne bune ako nešto pogrešiš. Medjutim živahni se bogami ne daju. Tako je i pomenuti Hercegovac reagovao. Doduše nije loše. Tako da bi u stvari ovaj tekst mogao da se podvede pod uredničko- autorsku intervenciju.

Zato i ima formu dopunjenog izdanja priče KVA-KVA DEBELA.

Pesnik, režiser, pisac, izdavač, novinar, dizajner, lektor i kolektor, šahista, preferansista, klokotrista i taksista, a, nadasve, savezni trgovac. Ovako nabildovanu biografiju izdržao bi mali broj življih ljudi, ona je samo još manji deo životne filozofije Radovana Šarenca Šareta.

Odmah ću preskočiti njegovih ranih dvanaest godina jer se nismo ni poznavali. Bio je detinjasto zaslužni Grobljanac – ko danas voli igru oko grobnih mesta?

Kada su se osnovne škole u Kragujevcu prepunile djacima (1964), odluče prosvetne vlasti da jedan deo učenika iz centralno-gradskih škola „Svetozar Marković“ i „Radoje Domanović“, prebace u malo manje elitne škole, udaljene od centra grada. Tako je sa grupom otpadnika u školu „Moma Stanojlović“ premešten i Radovan. Nije se u njoj dugo zadržao, vratio se gotovo iste godine dobrim drugovima koji su cmizdrili u „Radoju Domanoviću“. Hat međutim, povratak ne uspeva svakad. Odvojio se od najbližih po završetku osnovne škole. Otac Vlada, Hercegovac, komandir policije, bio je veoma strog i svog sina je, po pravilu službe zvanom PS, posalo u Tehničku školu — „po sigurno parče hleba“. Sa diplomom tehničara bilo koje struke posao je bio zagarantovan. Doduše slabije su prolazili jedino hemičari ali je i za njih bilo mesta zbog obaveze RO da prime pripravnike.

Odlazak u Tehniču školu za Šareta je na izvestan način predstavljao  početak vodjenja paralelnog načina života. S jedne strane, želeo je da mu roditelji budu zadovoljni rezultatima školovanja, a s druge, svi njegovi interesantni drugovi su otišli u Gimnaziju; a on je želeo da bude sa interesantnima: šašavijim, duhovitijim i, barem, najkultivisanijim.

Nije njega samo društvo privlačilo Gimnaziji. Bili su to i predmeti kojima je on bio pomalo okupiran. Književnost pre svega, kojoj se u Gimnaziji u to doba pridavala velika važnost. On je ipak sve to savladao i mnogo više nego što je školski program zahtevao. U slobodnim satima, utorkom, čitao je, izučavao književnost i vrzmao se po Domu omladine.

Kakva bi Galaksija bila bez autostopera. Elem, početkom sedamdesetih Šare se dao u autostopovanje. Sa Nikolim, pa sa Pušom i Vladom i onda sam. Desetak – dvanaest godina, leti, a bogami i po zimi, prokrstario je Zapadnu Evropu da ne može biti gore. London, Berlin, Pariz, Amsterdam, Kopenhagen, Stokholm… Sve je to bilo usput, ako ste zaljubljenici „trćenja razdaljine“.

Po završetku Tehničke započeo je studije gradjevine u Nišu (nije deo stana). Završio je dve godine sa odličnim prosekom. I to je bio kraj bavljenja gradjevinskom naukom. Iskreno, ona ga i nije privlačila, ali je studirao roditeljima za ljubav. Pre svega zbog oca Vlade. Teško, ali odlučno se prebacio u Beograd i započeo studije matematike (statistika), pa nemačkog jezika i svetske književnosti. Pošlo je lepo, ali Beograd pored fakulteta ima i žive pesnike, pisce i bogat kulturno-umetnički program. Tu je kiksirao: zaplivao je širokim zaveslajima; bavio stvarčicama koje je voleo. Pisao je, debatovao i tiho recitovao. Za onaj drugi deo života morao je da polaže ispite. Prvu godinu prebrodio je nekako. Ali je danak je morao da plati. Pomalo je sve više zanemarivao fakultet i studije, a posvećivao se pisanju, prepisivanju i druženju sa poetskim svetom.

Izvanredan talenat za glumu, kozero-komendiju i autoironiju ispoljavao je oduvek. To je naročito došlo do izražaja u predstavi Maratonci trče počasni krug Dramskog studija Doma omladine (u Kaletovoj režiji). Maestralno odigrana uloga (Milutina) privukla je, u ono vreme (1974), brojnu publiku u Teatar „Joakim Vujić“, koji do tada, a bogami ni do dan-danas, nije mogao da se pohvali da je imao predstavu za koju se tražila karta više. I to šest puta. Predstava je „skinuta“ zbog uspešnosti. Što je bilo objektivno.

Kada sledeće godine (1975) upravnik Doma Mirko Đoković nije dao da se sprema predstava Radovan treći, Šare je sa drugovima iz pomenute predstave + Milenko, osnovao Akademsko studentsko pozorište „Svetozar Marković“ (danasnji SKC), koje je radilo u okviru Univerziteta. Gradske vlasti (čitaj Proka Pronalazač i još trojica) takodje nisu dozvolile da se pripremi ta predastava, procenivši dramu kao antidržavnu! I to iste godine kada je predstava Radovan treći u izvodjnju Ateljea 212 dobila Sterijinu nagradu.

Posle ovih zabrana i sitnijih krucijalnih sukoba sa omiljenim i jedinom familijom, Radovan je naglo rešio da promeni život i krenuo je u pečalbu, u Francusku, u Pariz kod druga Miše Radovanovića Francuza. Tamo je naučio da lepi i šije kožu i prevodi malo uklete savremene pesnike. Taman kada je počeo da se snalazi u Pariz je došao otac Vlada i podgovorio ga da se vrati u domovinu.

Delimičan spas za „propalog studenta“ pripao mu je kada je iz Pariza otišao pravo u vojsku. Potom se vratio u Kragujevac, ali ništa više nije bilo isto. Pomirivši se s Đokovićem ponovo se vratio u egzil Doma omladine: slikarima, pesnicima, muzičarima i ostalim marginalcima. Napisao je tekstove za solo album R. M. Točka Zašto ne volim sneg.

Sa prijateljima Pušom, Lekom, Nešom i Točkom organizovao je Letnje igre u Domu omladine kojime je prisustvovalo više hiljada ljudi, svake od tri četiri godine. Kroz Dom je tada prošlo na desetine umetnika različitih fela: pesnika, muzičara ozbiljne i rok muzike, slikara, forografa, filmadžija i diskoklubaša. Šare je napisao tekst, režirao i igrao glavnu ulogu u drami Izvini, ali oprosti, otkačenoj ljubavnoj i tragičnoj trilogiji, koja je na izvestan način predstavljala najavu kosovske tragedije i klokotrizma u Kragujevcu (u tom pravcu ozbiljan grad nikad ne pravca). Tragedija je izvedena pred prepunim baštenskim auditorijumom u Domu, samo jedanput. Verovatno da je zbog neadekvatne upotrebe manevarske municije bila „zabranjeno-sklonjena“ (Tiše, tiše, Šarlota, ševu se).

U tom periodu, po rečima Mirka Djokovića na Šareta je najviše uticaja imao Bora Horvat, pesnik, koji je Radovanu „dao teške čitanke“. Nije umeo da „ručka život“.

Početkom osamdesetih Radovan se, poput svih rano ostarelih revolucionara, iznašao u redakciji Pogleda (nečetničkih, na žalost ili na radost, svejedno). Tamo je izdržao petnaestak brojeva dok se nije sukobio sa koncepcijom surog Turčina, blagoglagoljivog Pante i rastalentovanog Ante. Hteo je da piše da vrište. A to nikad nije moglo.

S međuvremenom pokušavao je da nastavi svoj pravi život. Odselio se od rođene kuće u potkrovlje kafane Balkan. Silazio je u kafanu kao u dnevnu sobu, u papučama. Imao je svega ostalog izuzev kovanog novca.

Onda je besparicu rešio da prekine. Zaposlio se kao honorarni trgovački putnik u „Takovu“. Radio je tri godine, a kad nisu mogli da mu isplate honorar za enormnu prodaju, on se zahvaljujući Radetu i Bati okrenuo trgovini papirom i kancelariskim materijalom. Na sve stvari koji nisu bile umetnost gledao je kao neozbiljne i nevažne: slamajuće zezanje. Tako je bilo i sa trgovinom. Spremnošću da se poigra, ali i za tuđ pojas zadene, znanjem i nekakvom nesvakidašnjom inteligencijom u taj svet je ušao kao Dok Holidej na Divlji zapad. Bio je najbrži u donošenju odluka, kupovini i prodaji. Stvarao je sumnjive viškove novca tamo gde ih je i nije bilo, tako da je imao da mu – „Da keva da plati struju“, u trenucima kad je vadio štosove bezveznih para pred zazornim očima. Iz takvog „zezanja“ kupio je dva stana i auto komada dva.

Zlatno vreme trgovine (Franko mrtav – Rabat u Maroku) koje je Šare obilato iskorišćavao, na žalost, nije dugo trajalo, pa su kasniji dani ponovo doneli mučenje s ukusom kovanog novca.

Ali Šare nije odustajao. Otvorio je „kulturnu“ kafanu Stari Zeland, koju je zakupio od Trše Dorćolca. U toj kafani otvoreno je dvadesetak izložbi, raznoraznih likovnih orijentacija. Cene su bile popularne; a iz kafane je otišao jedan poseban konobar, pravo u penziju. Naravno, nikada je neće primati od poštara, ali kad se Stari Zeland zatvorio više nigde nije radio. Njegovo ime je Legendarni Picija, i ako bismo nekom rekli njegovo pravo ime slabo da bi ga ko po njemu razaznao (Radenko Đekić).

Šaretu je otac umro za vreme rata u BiH. On je zavet koji je dao svome Vladi na samrti, da će ga sahraniti u rodnoj Hercegovini, mogao da ispuni jedino ako oca kremira i polutajno prenese urnu u zemlju u kojoj je besneo rat. To je i učinio. Zli jezici kažu da je, kada je krenuo na put, napunivši ladu svim potrebnim i nepotrebnim stvarima za pristojnu sahranu – zaboravio urnu. U međuvremenu, drugarica majka mu je alarmirala drugove od Kragujevca do Podgorice. Vratio se iz Stanova, ali to je već bilo užasno kasno za hroničara Miću. Štos je bio rođen. I Šare je samo mogao da kaže: „Ali tata, ali mama? Iii… koliko razbojnika?“

Kada je prodao stan u kome su nekad živeli njegovi roditelji i novčanice podelio sa sestrom, od svog dela kupio je taksi i izvršio već nabubreo povraćaj. Jedno vreme dok su taksiji prihodovali, nije bilo loše. Onda su se prihodi drastično smanjili, morao je i on da taksira, a to nije voleo taksativno.

Uglavnom nije odustajao od pisanja, prepisivanja (drugak u Srezu), harmonizacije u odnosima polusvetova, a i od izdavanja drugih. Godinama se bavio „opravljanjem“ knjiga. Na žalost, po pravilu su mu nedostajali dužni, ali on još uvek ne odustaje. Što bi se reklo: kva-kva, debela.

P. S. Piju – piju kva, smršala dabogda.

Ovih dana pozvonio mi je telefon i zamislite ko mi se javlja. Kuma! Sigurno  da i onima koji me znaju ne pada na pamet koja kuma , a kamoli onima koji me uopšte ne poznaju. Ali za generacije četrdesete, pedesete i neke mladje, KUMA iz poslastičarnice „Izvor“  u Kragujevcu je vrlo poznato ime. To je bila  supruga vlasnika poslastičarnice Djulbehara, popilarnog DJURE. Inače u to doba istorije Kragujevca svi  su se oslovljavali sa KUME.

U vreme o kome govorim, na početaku osamdesetih godina, u Kragujevcu su postojale pored „Izvora“, koja je bila , današnjim rečnikom „Fensi“ poslastičarnica, i do pre izvesnog vremena  možda najpoznatija u centralnoj Srbiji poslastičarnica „Kod Ćemala“, „Pelivan“ i preko puta „Čemala“ do Jocinog kafića“Black end white“, poslastičarnica „Mladost“ gde su radili Džavid i njegova familija. Oni su doduše kasnije sišli iz Palilula ali su ušli u sam centar grada.

Za današnje generacije okupljanje u poslastičarnici i ispred nje, možda deluje neobično, ali tada onaj ko nije išao u „Izvor“ , kao i da nije postojao. Tu su izlazili i fudbaleri Radničog, prvoligaši i njihove devojke, naj frajeri i naj trebe . Pio se „špricer sok“, jeli turističke i egipatsek baklave, ali hit , a i najskuplji su bili,  rolat i padobranci. Osnova je bila ista . Čokoladna.

Tačno se znalo ko i u koje vreme ide u te poslastičarnice, a ko u mlečni restoran „Korzo“ ispod „Balkana“. Postojala je striktna podela. Nakon sedenja u poslastičarnici, ko je imao sreće da nadje mesto, išlo se na korzo. I tu je podela bila vrlo precizna. Od apoteke u centru “Kod saobraćajca“,  do hotel Kragujevca, išli su gimnazijalci i po neko iz Medicinske škole, sredinom, studenti i samci, spremni za udaju i ženidbu , a  pored radnje za proizvodju dugmića „Nestor“ i super novinarnice i trafike Politike, gde su mogle da se kupe i novina iz celog sveta,ali i prvoklasan duvan za lulu i najskuplje cigarete i cigare, pa sve do kafane „Prvi maj“ išli su učenici, Tehničke, Ekonomske i onih koji su išli u Viš i Šup. Izuzev sina Živka poštara , Kristivoja, koji je išao u Viš a družio se sa svojom generacijom iz Gimnazije i stajao pred hotelom, na strateškom mestu, na stepenicama.

Inače  svako je imao svoje mesto,pored drveta,  za stajanje. Od drveta kod apoteke gde su stajali Miša Kriminalac,  Slaviša Ćela i Mirko Raćinac koji su inače živeli iznad apoteke, pa do stepenica hotel Kragujevca. A ispred hotela su stajali Kića , Danko, Šerif i Mićko,Mile Vihor,Sinan,Moča i Moča Ž,  Miša Pikolinac i njegov stariji brat Kaza i u to vreme poznato društvo iz kraja „Fontanci“: Dača, Nenad,Steva Robija, Leon, Preža, Ilče, Duca,Cale, Sima, Tezga… Svoje mesto su imali malo više i Jevdja, Ljuba Kinežev, Mladja,Neša Kauboj… U  šetnji u krug učestvovale su prvenstveno devojke.  Drugarice koje su čuvale jedna drugu od prilaženja posmatrača, muškaraca. Ona koja bi imala pratioca, ne bi se dugo zadržavala na korzou. Sigurno da su posebnu pažnju privlačie Bojana plava, koju su pratili drugovi iz Gimnazije, Leka,Bojša… i Bojana crna. Svaka lepa na svoj način , pa Žana,Cica,  Zorica, Ljilja Vasilić,Mira Džo,Ljilja Stanić, Ljilja Jeremić… Mnogo lepih devojaka u „krugu“ Mikica , Beca, Sonja,Mrle, Lava, Mila i Zorica, Mini, Cika i Goca i momaka u „nadgedanju“ Abram, Spale, Nidža, Spasa, Jerman, Žika, Zvonko, Rade Botunjac…

Na korzou je fajront „svirao“ u 9 uveče, i onda bi se , punoletani, lili oni koji nisu, ali su imali dovoljnoi hrabrosti,  selili u kafane. Prvo u one koje su radile do 10, pa u one koje su radile do ponoći,“Hotel Dubrovnik i Hotel Kragujevac. Tu ih  je u „zasedi“ čekao profesorski kadar Gimnazije, Dragiša Ristić- Rile isoričar (latinac), ili Sveta Nikolić ( Sveta Rezon). Da bi njih izbegli, ali i zbog ludog provoda koji se završavao , ako je bili sreće, tučom sa lokalnim seljacima,  oni koji su imali  automobil, nastavljali su „noćni život“ u okolnim  seoskim kafanama, „Kod Ruške“ u Dragobraći, ili Maršiću ili  u motelu  „Stari hrast“. Tamo je svirala živa muzika, a pevali su Faronja, Radiša i brojni drugi danas poznati pevači narodne muzike.

Pesnik, režiser, pisac, izdavač, novinar, lektor, dizajner, šahista, preferansista, taksista i nadasve vrhunski trgovac. Ovakvu skraćenu biografiju zaslužuje nekoliko ljudi, a ona je deo jedne bogate životne filozofije Radovana Šarenca- Šareta.

Kada su 1964. godine osnovne škole u Kragujevcu bile prepune djaka, odluče prosvetne vlasti da jedan deo učenika iz centralno gradskih škola Svetozar Marković i Radoje Domanović, prebace u malo manje elitne i udaljene od centra grada. Tako je sa grupom od 40-tak učenika u školu „Moma Stanojlović“ došao i Radovana Šarenac. Nije se dugo zadržao. Vratio se gotovo istog dana. Svi njegovi drugovi ostali su školi Svetozar Marković. Medjutim od njih se odvojio nakon završetka osnovne škole. Otac Vlada  Hercegovac, komandir policije u Kragujevcu, bio je veoma strog i svoju decu, ćerku i sina posalo u Tehničku školu, po „parče hleba“. Sa diplomom tehničara  svih struka, posao je bio zagarantovan . Doduše slabije su prolazili jedino hemičari ali je i za njih bilo mesta zbog obaveze prijema pripravnika.

Odlazak u tehniču školu za Šareta je na izvestan način predstavljao  početak vodjenja dva paralelna načina života.Sa jedne strane želeo je da mu roditelji budu zadovoljni rezultatima njegovog školovanja, a sa druge strane svi njegovi najbolji drugovi su otišli u Gimnaziju.

Nije Šareta samo društvo privlačilo Gimnaziji. Bili su to i predmeti kojima je on bio svojski okupiran. Književnost pre svega kojoj se u Gimnaziji u to doba pridavala velika važnost. Šare je ipak sve to savladao i mnogo više nego je školski program zahtevao. U slobodnim satima čitao je i izučavao  klasičnu ali i savremenu književnost.

Po završetku Tehničke počeo je da studira gradjevinu u Nišu. Završio je dve godine sa odličnim prosekom. I to je bio kraj bavljenja gradjevinskom naukom. Iskreno ona ga i nije privlačila, ali je studirao roditeljima za ljubav. Pre svega zbog oca Vlade. Teško, ali odlučno Šare se prebacio u Beograd i počeo da studira Književnost. Pošlo je lepo, ali Beograd pored fakulteta ima i žive pesnike, pisce i bogat kulturni život. U taj život Šare je uplivao širokim zaveslajima. Tu se bavio stvarima koje je uvek voleo. Pisao je debatovao i čitao. Za onaj drugi deo života morao je da polaže ispite. Prvu godinu dao je odmah. Ali danak je morao da plati. Sve više je zanemarivao fakultet i studiranja, a posvećivao se pisanju i druženju sa pesničkim svetom.

Onda je rešio da promeni život i krenuo u pečalbu, u Francusku kod druga Miše Francuza. Taman kada je počeo da se snalazi, u Francusku je pokajnički došao otac Vlada i Šareta vratio u Kragujevac.

Izvanredan talenat za glumu uvek je ispoljavao, čak je išao i na akademiju, da polaže prijemni ispit ali tada nije prošao. Medjutim taj dar ispoljio je u predstavi  „Maratonci trče počasni krug“, koju je režirao Jovan Gligorejiević- Kale. Maestralna uloga privukla je u ono vreme brojnu publiku u Teatar Joakim Vujić, koji nije mogao do tada  da se pohvali, a ni dan danas, da je imao takvu predstavu za koju se tražila karta više.

Kada sledeće godine upravnik Doma Mirko Djoković nije dao da se sprema predstava „Radovan treći“ Šare je sa drugovima iz predstave osnovao Akademsko kulturnoumetničko društvo Svetozar Marković, koje je radilo u okviru Univerziteta. Gradske vlasti takodje nisu dale da se izvede ta predastava , jer je tekst ocenjen kao antidržavni i to iste godine kada je predstava „Radovan treći“ u izvodjnju Ateljea 212, dobila Sterijinu nagradu.

Posle pomirenja sa Mirkom Djokovićem Radovan Šarenac, je sa prijateljima Pušom, Lekom, Nešom, organizovao Letenje igre u Domu omladine kojima je prisustvovalo više hiljada ljudi za vreme letnjeg raspusta. Kroz Dom je tada prošlo na desetine umetnika različitih profila, pesnika, muzičara ozbiljne i rok muzike, prikazivani filmovi, otvoren disko klub. Šare je napisao je tekst, režirao i igrao glavnu ulogu u predstavi „Izvini, ali oprosti“, ljubavnoj triologiji, koja je na izvestan način prestavljala i pojavu klokotrizma u Kragujevcu, za koji taj grad nije nikada bio spreman.

U tom periodu, po rečima Mirka Djokovića na Šareta je najviše uticaja izvršio Bora Horvat, pesnik, koji je Radovanau „dao teške čitanke“.

Delimičan spas za „propalog studenta“ došao je kada je otišao u vojsku. Potom se vratio u Kragujevac, ali ništa više nije bilo isto. Egzil je bio Dom omladine. Koji je u to vreme okupljao brojne umetnike. Šare je dolazio u dom i družio se sa slikarima, pesnicima i muzičarima.Napisao je tekstove za solo album R:M:Točka „Zašto ne volim sneg“.

Nastavio je intenzivno svoj pravi život. Početak nije bio lak. Odselio se od kuće u potkrovlje kafane „ Balkan“. Silazio je u kafanu kao u dnevnu sobu , u papučama. Imao je svega izuzev para.

/Radovan Šarenac u kafani Balkan, koja mu je nekada bila dnevna soba/

Rade Miletić je praktično „kriv“ za Šaretovo bavljenje trgovinom. Šare je na sve stvari koje nisu bile umetnost gledao kao na neozbiljene i nevažne, kao na stvari koje služe zezanju. Tako je bilo i sa trgovinom. Ogromnim univerzalnim znanjem, inteligencijom i spremnošću da se igra, u taj svet je ušao kao kao Dok Holidej na Divlji Zapad. Bio je najbrži, u donošenju odluka, kupovini i prodaji. Stvarao je velike viškove novca, tako da je imao da „plati struju“. Taj štos je uvek pravio kada je zazornim očima pokazivao gunte novčanica, vadeći ih iz džepa. Za vreme tog „zezanja“ kupio je dva stana i tri automobila.

Zlatno vreme trgovine koje je Šare upražnjavao nije dugo trajalo, pa su kasniji dani ponovo doneli mučenje sa parama.

Ali Šare nije odustajao. Otvorio je „kulturnu“ kafanu „Stari Zeland“ koju je zakupio od Trše „Dorćolca“. U toj kafani je otvoreno mnogo izložbi, prezentacija grafičkog i svakog drugog stvaralaštva.Cene su bile ljubiteljske, a iz te kafane je otišao i jedan konobar u penziju. Naravno nikada je neće primati od poštara, ali od tada više nije radio. Njegovo ime je Picija i ako bi rekli pravo ime i prezime slabo da bi neko znao.

Otac mu je umro za vreme rata u Bosni, pa je Šare zavet koji je dao na samrti svome Vladi, da će ga sahraniti u rodnoj Hercegovini, mogao da ispuni jedino ako oca spali i tajno prenese urnu u zemlju u kojoj je besneo rat. To je i učinio. Kažu da kada je krenuo na put , napunio je kombi svim potrebnim stvarima za pristojnu sahranu, ali je zaboravio urnu. Vratio se sa pola puta da je ponese.

Kada je prodao stan u kome su stanovali njegovi roditelji i pare podelio sa sestrom, od svogdela kupio dva taksija i jedno vreme dok su taksiji prihodovali, nije bilo loše. Onda je ostao na jednom a prihodi su drastično omanjili. Morao je i on da taksira, a to nikako nije voleo.

/Radovan Šarenac- Šare, sa svojim prijateljem Vladom Djordjevićem ispred kafane Balkan. /

Sve vreme nije odustajao od pisanja , a i od izdavaštva. Od knjige Bore Horvata do danas, Šare je lektorisao i sredio na desetine knjiga. Na žalost uvek su mu ostajali dužni ali on ne  odustaje.  Što bi Šare rekao kva-kva, debela.

„Zašto patka neće da pliva u kadi ?“To nikako nije bilo jasno Novici Peroviću, novinaru i publicisti, dok je bezbroj puta vraćao patku u kadu punu vrele vode! Šta li joj je? pitao je majku, ne shvatajući da je, po inerciji, u kadu puštao vruću vodu.  koja je za patku bila prevruća!  A on se sažalio se na jadnu „sputanu“ patku koju je seljak „izneo“ na pijac i kupio je sa idejom da je oslobodi i priušti joj njeno iskonsko zadovoljstvo da pliva. Doneo kući i napunio kadu vodom. Patka se, međutim, opirala njegovoj zamisli i iznenadnoj „slobodi“ koju joj je Nole darivao i iskakala iz kade i pre nego je on ubaci.

Novica Perović- Nole, „ okoreli Crnogorac“ oprobao se na brojnim fakultetima, ali ni jedan nije priveo kraju. Ljubav prema novinarstvu je njega, kao i brojne mu kolege, odvojila od školske klupe i pretvorila u „ univerzalne neznalice“. Nole je na početku karijere radio kao spoljni saradnik. Bez staža skoro četiri pune godine.

Za to vreme, oprobao se u raznim oblastima i žanrovima. Ipak je sa D.LJ.Petkovićem  kao mentorom, najdublje uronio u poljoprivredu. Išao je Nole po selima i snimao život običnih seljaka. U vreme kada je on radio emisiju za selo „ Svako selo moje selo“ , Radio Kragujevac je bila jedina i  samim tim, vrlo slušana , radio stanica u Šumadiji. Za novinare se organizovao doček, priredjivali kulturno-umetnički programi, kuvala rakija i spremao ručak.

U zanosu snimanja jedne emisije kod naprednog seljaka, Nole je upitao gazdu: „Koliko, konkretno ova krava, daje mleka?“ . Gazda je kao iz topa odgovorio: „ Konkretno, ova krava je bik!“. Nole je osporavo da je on bio akter ovog dogadjaja, ali ga je snimak demantovao.

Nole je, ipak, najviše voleo, a to mu je išlo i od ruke, da piše kaubojske romane. U ediciji NRIO „Svetlosti „Biseri vesterna“, Novica je napisao 12 kaubojskih romana! Prekinuo je u trenutku kada mu je glavni junač za jednu noć prejahao 2.000 milja. Oprobao se i u žanru ljubavnih, ali mu to nije baš najbolje išlo. Često su se kolege šalile na njegov račun tvrdeći da jedino on,u Kragujevcu,  pored Vidosava Stevanovića, može da izda zbirku sabranih dela! Talenat za pisanje, kaže, nasledio je od babe koja je bila predratna gospodja, uvek elegantno obučena, sa belim rukavicama i dugačkom muštiklom. Hvalio se Nole da se vozila u fijakeru sa vojvodom Mišićem!

Sa majkom je živeo kao podstanar dok nisu dobili garsonjeru u ulici Sutjesaka broj 2, u Erdogliji. Ne dugo, zatim, majka mu je umrla i on je ostao sam. Jednom, kada mu je sestra koja je živela na Kosovu, došla u posetu i prespavala noć u garsonjeri. Taj „Sekin krevet“, kaže Nole, niko nije dirao ni pomerao. Samo se jedne noći, nakon samo petnaestak minuta spavanja, probudio i primetio plamen u ćošku sobe, baš iza tog kauča gde je sestra prespavala! U brzini, izvadio je cveće iz vaze i prosuo vodu u ćoše, ali je suknuo još veći plamen nego što je bio! Nole je uspeo da pokupi u ruke samo stvari koje je svukao pred spavanje i – izleteo na hodnik! Vrata su se za njim zatvorila, a on je počeo da budi komšije i doziva u pomoć. Oni najprisebniji, izvukli su crevo i otvorili hidrant, razbili vrata i gasili vatru. Na žalost, za par minuta izgorela je cela garsonjera, a stvari koje nisu, jednostavno su se istopile od visoke temperature.

Kažu da je uzrok požara bila varnica koja je, od presečenog kabla ispod kreveta na kome je spavala Seka, zapalila sundjer. Pomogli su prijatelji da se garsonjera renovira, a zatim i zameni za jednu manju, u naselju Bubanj, u blizini Miće Turčina i Miće Češlja.

Kao „prgavi“ Crnogorac, bez straha i mane, umeo je Nole i da udari. To je bila posledica njegove ljubavi prema boksu, kada je boks bio  vrlo popularan i uspešan sport u Kragujevcu. Najviše je stradao Selja, koga je Nole, kad god „ubaci“ neku više, zvao napolje da se obračunaju i udarao pesnicom. Naravno, Selja, a i drugi – Beluga, Laza, Djura, Gese … te „batine“  su stojički podnosili. I – bez vredjanja.

Imao je Nole, kažu, a on sam o tome nikada nije hteo da priča, jednu devojku koju je voleo i koja je preminula. Drugu nije hteo, očigledno, i zato se nije ni ženio. Njegova ljubav ostala je večna. Danas se sprema da ide u prevremenu penziju. Fale mu one četiri godine koje je radio kao saradnik.

Njegov život može da se opiše jednom „ kaubojskom“ rečenicom: „ Došao je tiho i ušao u legendu“. Kragujevačku.

U životu svakog deteta , početak  nove školske godine izaziva  posebno uzbudjenje. Naročito za one koji ulaze u društvo „frajera“ i „riba“, odnosno za one koji posle male mature ulaze u svet odraslih. Oni koji  “ skrenu“ ili se ne snadju – ponavljaju, okolina ih osudjuje, komšije, rodjaci, roditelji… Možda danas neuspeh i ne predstavlja poseban problem, ali ’64-te – to je bilo strašno!

Tako je, pozdravljajući novu generaciju, pokojni direktor Tehničke škole Velja Milivojević po tradiciji, održao govor pred svim učenicima i njihovim roditeljima i naglasio: „… I, da nam ove školske godine bude što manje Šurlana i Vujanića!“. Misleći, pri tome, na dva Vujanića –Necija i  Mićka. Njih dvojica su, svaki za sebe, u prethodnoj godini učinili dovoljno prekršaja, da je direktor smatrao da su izuzetno loš primer i da ih treba istaći.

Miodrag Vujanić-Mićko je, kada su mu se razveli roditelji, prešao da živi sa tetkom Nadom Bušetić, skojevkom i logorašicom čuvenog logora Banjica. Nada je sve preživela i, mada krhkog zdravlja, doživela duboku starost. Mićko je za nju bio „njeno dete“ i nesebično ga je prigrlila i čuvala. Ali, u izazovima odrastanja, Mićko je zavoleo bilijar. Igrao se u Domu kulture, u podrumu. I, umesto da ide u  Tehnuičku školu, on je od ujutru do uveče bio u Domu.

/Milan Šerifović- Miša Šerif i Miodrag Vujanić  – Mićko, čekaju ispred kafane Balkan da „pukne akvarijum“ / da se završi nastava u Gimnaziji i učenice krenu na korzo/

Doduše, Dom kulture se nije otvarao tako rano, pa je morao da čeka. Redovno ga je tetka ispraćala svaki dan u školu, a on redovno išao – na bilijar. U početku je samo gledao, jer mu stari igrači Pare, Vlada, pa i stariji drug Bili, nisu davali da uhvati štap u ruke. Kasnije je počeo sa igrom, sve do trenutka kada više nije „silazio“ sa stola. Cigareta je stalno bila u ustima, izgriženog fitera, kao i danas. Film „Hazarder“ sa Pol Njumenom gledao je sve vreme dok se davao u „Pioniru“. U filmu se igrao karambol, kao i u Domu kulture. Za dve godine koliko je proveo u bilijar sali, u 17 godina života,  Mićko je postao vrhunski igrač. O tome svedoči i jedna fotografija koju je napravio Toma Puždra i trebalo je da bude objavljena u „Svetlosti“, ali su urednici procenili da takav profil omladinca ne treba da bude uzor mladima. Fotografija je u porodičnoj arhivi Vujanića.

Onda je, ipak, završio Tehničku i zaposlio se u Toplani,  kao projektant grejanja u projektnom birou kod arhitekte Pere Arandjelovića i Voje Stojanovića, gradjevinskog inženjera. Do posla su i on i neki drugi učenici došli tako što im je Pera ponudio posao kao đacima koje je poznavao radeći kao profesor u Tehničkoj školi.

Novca je za to vreme bilo više nego u drugim firmama, pa je Mićko finansirao društveni život svojih drugova koji nisu radili.  Išlo se na pecanje, u Trst, sedelo po kafanama… Kada je prešao u Artelje Plan, ekspozituri Zavoda za urbanizam i projektovanje iz Jagodine, plate su bile tolike tako da je Mićko, koji se već bio i oženio sa Mirjanom Jeremić, za jednu platu kupio „ 101-specijal 1300“. Nastupilo je doba poznato kao „restrikcije investicija“ pa je to smanjilo, a onda i zatvorilo Atelje Plan. Put ga je, na kratko, odveo u Despotovac, a potom i u Knić, gde je otvario privatnu radnju (tamo su bili niži porezi).

/ Miodrag Vujanić- Mičko sa suprugom Mirjanom /

Radio je Mićko dosta poslova, ali najneobičniji je bio uvodjenje grejanja u trotoar ispred kafića „Bahus“ u Kragujevcu. Namera Gazda Ace i njegovog pokojnog oca Jaće bila je da zimi trotoar bude zagrejan kako ga ne bi čistili od leda i snega. Ni Mićko ni bilo ko drugi u to vreme nije radio ni slične poslove i Mićko je hteo da odbije, pravdajući se da to ne zna da uradi. Ipak, pristao je kada mu je Aca Bahus rekao: „Probaćemo, pa ako ne radi, nikom ništa, ti nećeš biti kriv“!

I, Mićko je uradio grejenje i ono radi i posle više od 20 godina. Jedino je Jaća, Acin otac, napravio maler: pustio je vodu da proveri da li negde curi, ali je zaboravio da je ispusti pa je, iako je bio mesec oktobar, voda preko noći zaledila i cevi popucale! Srećom, to se dogodilo pre nego su cevi bile skroz zatrpane pa je Mićko, tada, zamenio 400 metara cevi u trotoaru. Uradio je Mićko i grejanje u kafanama „Balkan“ i „Stara Srbija“. Da li zbog ljubavi prema kafani ili zbog nečeg drugog, ili i zbog toga, tek grejanje u ovim objektima i dan danas je odlično. 

Pecanje je posebno voleo i na njega išao sa kumom Mišom Šerifom, Reljom i, naravno, sa tastom Ješom koji je imao posebna pravila u pecanju, ali i u životu. Sa godinama, proredio je i pecanje i kafanu.

Kada se oženio sa svojom Šigom i ćerkom Ivanom- Cokom,  stanovao je privatno, ali se kasnije, ipak, vratio u stan gde je sa tetkom Nadom proveo skoro pola života. Sada radi u Stambenom Kragujevac i čeka penziju.

 /kladionaca je zamenila sve ostale “ zanimacije“- Miodrag Vujanić – Mićko bira „najbolju “ kombinaciju/

Imao je Kragujevac , ima i danas gradove pobratime, ali Karlovac u Hrvatskoj  je nekako bio poseban. Mnogo Karlovčana je služilo vojsku u Kragujevcu i još više Šumadinaca u Karlovcu. Brojni brakovi, prijatelji, pobratimstva… Posebno su se družili novinari dve redakcije „Karlovačkog tjednika“ i kragujevačke „Svetlosti“.  Pored redovnog „Karavana prijateljstva“ dva puta godišnje, u maju u Hravtsku na Dane oslobodjenja Karlovca i u oktobru na Dan oslobodjenja Kragujevca, novinari su imali svoje „karavane“ i družili se diljem Srbije i Hrvatske. Od Plitvica do Tuheljskih toplica. Krajem avgusta i početkom  septembra brojni Kragujevčani su se spremali i odlazili u Hrvatsku u Karlovac u na Dane piva. Mnogi Kragujevčani su praktično i učestvovali u organizaciji prve manifestacije pre 25 godina, kada su dva grada bili pobratimi.

Za doček Nove 1990. Godine novinari „Svetlosti“ dobili su čestitku i poziv da dodju kod svojih prijatelja u Karlovac.

Poslednji put  1990 godine, jedna mala delegacija kragujevačkih novinara Margita Cvetković, Slobodan Cuparić i Nenad Janković otišla je u Karlovac, baš negde u ovo vreme kada se organizuju   Dani  piva,  da napravi razgovor sa novim gradonačelnikom Karlovca gospodinom Pribanićem, koji je ujedno i bio podpresednik nove stranke HDZ.  Tema je bila-  zašto se otpuštaju iz redakcije „Karlovačkog tjednika“ novinari Srbi i na njihovo mesto dovode novinari Hrvati.

Naravno bili su lepo primljeni. Niko nije bio neljubazan,ali je bilo onih koji nisu želeli da se vide sa njima. Gospodina Pribanića su čekali dva dana. U medjuvremenu su se, ispostavilo se , poslednji put bili na Danima piva. Družili se sa svojim prijateljima bacali upaljače na loru kupljene od preprodavaca, jeli janjetinu i pili Karlovačko pivo. A onda ih je gradonačelnik  primio i dao odgovor na postavljeno pitanje-  jednostavno. Broj novinara Hrvata mora da bude proporcionalan broju stanovnika Hrvata u Karlovcu. Na vlast je došao HDZ i to su bila nova pravila.

Prvi put posle ovog poziva , na jedan drugi poziv, upućen telegramom na ime Mirjane Tadić, Miroslava Jovanovića i Aleksandra Dimitrijevića,  otišli  su novinari Miroslav Miletić, Dragan Danilović i Nenad Janković, da se uvere da nije bilo ubistva vojnika Srba  na karlovačkom mostu.

Stigli su do Švarče, položaja u predgradju Karlovca, na osmatračnicu JNA. Napravili par fotografija, razgovarali telefonom sa novim, ratnim direktorom  „Karlovačkog tjednika“ Mladenom Mujićem, a potom strčali niz jednu padinu do sigurnog skloništa. Bili su ispraćeni hicima iz snajpera hrvatskog Zbora narodne garde.

Nakon par  dana od njihovog odlaska, i JNA je napustila položaje i povukla se u Bosnu. Za rastanak ispaljen je plotun na Karlovac u prepodnevnim satima  iz haubica rasporedjenih po obodu grada. Poginuo je Tomica Belavić, sportski novinar „Karlovačkog tjednika“ , sjajan drug  i drag čovek.

Prošlo je više od 20 godina od ovih poziva i odlazaka u grad pobratim.

Nema više mnogih ljudi iz „Karavana prijateljstva“, nema više ni  prijateljstava ni karavana, ni pobratimstava, ni ljubavi. Ostalo je sećanje i po koja fotografija.

/U dvorcu Mihanović,  kod Zagreba; Sleva na desno: Zdenko Pomoravec „Karlovački tjednik“ Karlovac, Nenad Janković NRIO „Svetlost“ Kragujevac/

Kad imaš sreće u životu, onda zakačiš rat! Kakav je to život bez rata? Doduše, nisu svi ratovi isti: neki su ratovi „više“ ratovi od nekih drugih!

I, ako se gine, ne gine se uvek kao što se nekada ginulo!?

I, ako je neko heroj, manje je heroj nego „ onda“!

I, naravno, uvek je jedna isključivo dobra strana – dobri momci, i jedna isključivo loša – loši momci.

U jednom takvom ratu, koji nije bio rat, mi smo bonbardovani, a u jednom drugom – mi smo bombardovali. Samo, što smo u oba slučaja mi bili dobri! Ima i toga i istorija će pokazati da je tako.

Te, 1999-te, tog famoznog marta, jedan telefonski  razgovor je izgledao ovako.

„Alo, tata, evo, gledam RAI uno, poleteli su avioni iz Avijana da bombarduju Srbiju! Šta radite tu, bežite!“.

„Nemoj da se sekiraš! Evo, gledamo dnevnik, kažu da neće biti ništa!“.

Kroz pola sata, nestalo je struje. Zaposleni na Drugoj boji Radio Kragujevca, otišli su u kafanu „Stara Srbija“, tu odmah pored i, pod svetlošću sveća, naručili piće. Kada su, ne zadugo, pale i prve bombe u Divostinu, grupa je nazdravila: „Za život!“. Nisu ni sanjali da su se tom „čašicom“ pozdravili sa prošlim životom i zakoračili u veliku neizvesnost života koji je dolazio. Ne samo sa bombama, nego i onog što je usledilo posle njih! 

Nakon nekolliko dana, bombardovan je i predajnik Radija na oglednom polju u Jovanovcu, a Radio se onda preselio na rezervni položaj, u „Vodovod“. Pre podne i do sedam uveče, radio je Prvi program, a noću – kada je bombardovano – Drugi. U „Vodovodu“ je bio i vojni sud tako da se noću uopšte nije spavalo. Radilo se i dežuralo, sve vreme bombardovanja. Čitave noći, amaterska radio stanica najavljivala je napade i nalete aviona u celoj Srbiji, a Radio informisao o štetama i žrtvama.

Sve vreme rata, kafane su radile kao da se ništa nije događalo. Život se okolo odvijao u strahu i nemaštini, skoro kao na filmu: život jeste, ali i nije! Nešto treperi u svakom osmehu, iza svake misli! Peva se, ali su te iste pesme drugačije! I, sve je nekako drugačije! I jeste, i nije!

Poseban problem bio je sa cigarama. U prodaji ih nije bilo, valjda su išle na „front“, a kad se negde i pojave – za njih se dugo čekalo u redu. Pravljeni su spiskovi po firmama, pa je duvan nabavljan direktno u „Duvan prometu“. Bilo je ljudi koji su svih sedamdeset osam dana proveli po skloništima, brinući za svoj i život svoje porodice. Drugi su se privremeno raselili po selima, kod rodjaka. Naravnio, bilo je i onih koji su u alkoholu nalazili spas. Televizije su prenosile kako se ljudi druže i stvaraju neki virtuelni život bez straha, kako roštiljaju, igraju karte, prkose… Kao, bombardovanje i nije tako strašno!

O ovom vremenu gotovo se i ne govori.

Ovo se događalo nama, posle se događalo i drugima. I danas se nekima događa! Ovo je samo da se ne zaboravi!

Direktan prenos na radiju dugo je bio privilegija izuzetno sposobnih tehničara i novinara. Najviše uspeha, a i najpoznatiji su bili sportski reporteri koji su se svake nedelje javljali sa  prvenstvenih fudbalskih, kasnije i košarkaških utakmica sa stadiona diljem zemlje Jugoslavije.

A, onda je, u proleće 1992. godine, grupi entuzijasta na Radio Kragujevcu  palo na pamet da direktan prenos bude okosnica jednog lepog projekta nazvanog „Odavde do ponoći“. Novinari Vladimir Božović i Nenad Janković, saradnici Mića Turčin, Djusa, doajeni tehnike Gaca i Zvonko, osmislili su ovaj program i predložili tadašnjem direktoru Pavlu Ćiroviću da se, kao tromesečni projekat,  izvede u aranžmanu zakupa programa. U to vreme, Radio je imao samo jedan program  koji se emitovao na  srednjem talasu 292 metra i ultrakratkim područjima 106, 8 Mhz i 94, 7 Mhz. Sa Pajom Ćirovićem je dogovoreno da se novi program emituje posle zvaničnog programa koji je završavao u osam uveče, i da traje do ponoići – do 24,00 h i to samo na UKT području. Aranžman je podrazumevao da od ukupno zaradjenih para, izvodjačima radova pripadne 30, a Novinsko Radio Izdavačkoj Organizaciji „Svetlosti“, u čijem sastavu je radio  Radio  – 70 posto para. Na realizaciji programa radilo je 15 radnika, novinara, i tehničara. Pored već pomenutih mlade snage Ćuja, Velja, Čavka, Zoća i po koji fizikalac.

Program je počeo sa emitovanjem 20. maja prenosom koncerta grupe Smak sa terena kod PMF. Prenos, razgovori sa akterima i gledaocima potrajao je do ponoći. Malo bruma u tonu – nikome nije smetalo. Bilo je to vatreno krštenje ne samo jedne emisije i programa, već i najava novog komunikacijskog stila u medijima, ne više toliko uštogljenog i statičnog, humanijeg i kreativnijeg, stila koji ni posle tri decenije još uvek nije izašao iz mode.

Trebalo je za kratko vreme naviknuti gradjane da u gradu na Lepenici, u vreme kada je televizija apsolutno  zauzimala primat, postoji još nešto. Veliki broj slušalaca preko noći su  postali gledaoci uživo izvodjenog radio programa.

Kragujevčanima se očigledno dopala ova  novost. Emitovao se kviz koji se održavao u Bezistanu, sa muzikom uživo. Svirao je Trnda,  prenosila se muzika iz kafana i sa vašara, ali posebno su bili interesantni prenosi košarkaških utakmica sa terena u Gornjem parku. Jednom prilikom, sastala se Tehnička škola i Gimnazija, a za loptu – prvi su skakali direktori ovih škola, Drešević i Djokić.  Ženska košarkaška ekipa „Radničkog“ igrala je u prvoj ligi  i njihove utakmice prenošene su iz Hale Jezero, baš kao i rukometne. Prenosilo se svakodnevno i sve što se dešavalo. Bilo je to istorijsko otvaranje medija u Kragujevcu i stapanje sa slušaocima kojim se  brisala  granica između konzumenta i proizvođača programa. U savremenom žargonu: totalna medijska demokratizacija.

/Direktori Drešević i Djokić u borbi za loptu/

Veliku tehničku inovaciju u novom programu predstavljalo je i pevanje Bokana, koji se nalazio u studiju Radio Kragujevca, dok su muzičari svirali u kafani „Kod Mišovca“. U foršpilu su puštane reklame iz studija, a slušale  u kafani. Muzičari su bili oduševljeni, kao i gazda Mišovac koji je platio prenos.

U to vreme, na Gradskim bazenima je organizovana vaterpolo utakmica novinara i glumaca. U poluvremenu je Dućko pregnjurio bazen ispod minuta i dobio za opkladu pečenog ovna koji je pojeden u kafiću „Zona“ u Skerlićevoj. Jedini koji se brinuo za zdravlje učesnika je bio doktor Simić, koji nije mogao da veruje da se igra vaterpolo. Svi su preživeli i najeli se ovčetine. Radio je sve to prenosio uživo.

Kulminacija programa „Odavde do ponoći“ bilo  je takmičenje za najduži poljubac. Pobedniku je bilo namenjeno 1000 maraka. „Strogi“ žiri je izabrao sve parove koji su se prijavili. Ispred Radio Kragujevca, odnosno ispred poslatičarnice „Srce“ i bifea „Sneško“poredjani su stolovi i za svaki sto je seo po jedan par i jedan član žirija, odnosno predstavnik sponzora. Ustanovljeno je pravilo da nema odvajanja usana. Bilo je to jedino pravilo i ono je takmičenje produžilo do sedam ujutru. Na kraju je ostalo četiri para koji nisu hteli da odvoje usne ni pod kakvim uslovima.

Kada se približila ponoć, voditelj programa  Vlada Božović zamolio je direktora Paju Ćirovića za dozvolu da se program nastavi do završetka takmičenja. Paja je dozvolio, jer je i sam bio prisutan dogadjaju. Medjutim, četiri para nije prestajalo da se ljubi. Narod je dolazio i odlazio, muzika svirala, a oni nikako da odustanu. U šest ujutru, Nenad Janković je predložio parovima da zajedno prekinu i podele nagradu. Odmahnuli su rukom i nastavili da se ljube. Janković je, u sedam, ponovio pitanje i – tada su pristali. Kada je objavljeno da je takmićenje završeno, parovi su se razleteli po obližnjim wc-ima. Oni su, u stvari, mogli još da se ljube, ali nije izdržala bešika. Medju  pobedničkim parovima bili su drug i drugarica koji su se prijavili zbog para. Nakon završetka takmičenja, postali su momak i devojka.

/Pobednički parovi i ekipa koja je realizovala takmičenje za „Najduži poljubac“/

Sa Pajom Ćirovićem je bilo dogovoreno da program „Odavde do ponoći“ traje tri meseca. Na njegovu molbu, a na opšte mrmljanje i gundjanje starog novinarskog kadra, program je potrajao još mesec dana. Kako je rekao Paja: da bi NRIO „Svetlost“ mogla da primi plate.

Program se ugasio sa dolaskom jeseni i nove radijske šeme,  prvog oktobra,  kao da nikada nije ni postojao. Tri godine kasnije, ustanovljen je Drugi program Radio Kragujevca, a 1997. nakon političkih promena u gradu, tim „Odavde do ponoći“, napravio je  „Drugu boju“.

Posle deset godina, političkih i mnogih promena, još „demokratskija“ vlast od one koja je napravila, ukinula je Drugu boju, kao da nikada nije postojala. Za radio su, očigledno, došla neka druga vremena, manje izazovna i inspirativna. Ili, neki drugi ljudi imaju manje hrabrosti i entuzijazma.

Rajko konobar iz kafane „Stara Srbija“, u jednom trenutku konobarske muke izjavio je: „ To je, brale, život! A, reprizu – nema“.

Tačno! Ali,  reprize ima u nekim drugim oblastima. Recimo, čuvene reprize dočeka Nove godine. One ne datiraju odavno, ali ih ima već četiri decenije, u različitim oblicima.

Za generaciju pedesettih, par godina gore-dole, reprize su organizovane u hotelu „Kragujevac“. Tu, u čuvenom bunkeru, skupljalo se društvo za reprizu. Sličnog mentaliteta i smisla za humor, jedne godine zbunili su čak i pokojnog Milana Srdoča, do kraja, smejući se na svaku reč koju je izgovorio.

„Dobro veče“! Ha, ha, ha… „Ja sam stigao u Kragujevac …“- Ha, ha, ha, ha … „Da vam ovo veče…“ Ha, ha, ha… „Učinim …“ Ha, ha, ha …

I, Milan Srdoč je prekinuo nastup i napustio hotel.

Onda je Nedelja prišao Kići i rekao uvredjeno: „ Kićo, ovo nema smisla!“.

Naravno doživeo je što i poznati glumac: grohotan smeh četrdesetak ljudi.

Za jednu drugu reprizu dočeka, pre podne prvog januara, zaslužni su neki drugi ljudi. Sticajem okolnosti: Rade Prokić, novinar. Naime, 1. januara 1981. godine, malobrojna družina: Milun, Kauboj, Spasa i Trnda, pošli su „Wartburgom ’68“ u naselje Aerodrom u Kragujevcu, da čestitaju Radetu Prokiću useljenje u nov stan koji je njegova supruga Rada dobila od „Romanije“, firme koja danas više ne postoji. Medjutim, na vratima su zatekli cedulju na kojoj je pisalo: „ U Resniku sam“.

I, ništa od čestitanja, ništa od pića  koje je je bilo planirano. Spasa, kao da je to predosećao, pa je poneo priručnu mešinu za vino, koju je doneo iz Kanade. Lako se nosila pod miškom. Navrnuli su pred vratima po jedno piće za srećno useljenje druga i krenuli nazad. Ali, ne kući, već u kafanu „Balkan“. „Wartburg“ se nije zaključavao pa je ostao parkiran preko puta, ispred Nove crkve, da bi bio na oku, jer je unutra ostala harmonika, planirana za „slučaj Prokić“.

U Balkanu, za drugim stolom desno od vrata, već su sedeli Iva Debeli, Milijan i Švaba, a ispod sata, na sredini kafane bili su Zdenko i Gera. Milun je seo za sto kod Ive, a Trnda, Spasa i Kauboj kod Zdenka. Osećala se novogodišnja atmosfera, čestitanja i nazdravljanje,  te se uz vino i vinjak na stolu, setiše i harmonike u „Wartburgu“. Dragoslav Tanasković- Trnda, sa nepunih 14 godina, već je znao puno toga da svira za dušu širokih narodnih masa, a u to vreme naročito su bili popularni „Smak“ i „Riblja čorba“. Trndina harmonika je iz „Wartburga“ brzo dospela u kafanu i – pesma je krenula. Svi su se pridružili, veselje je počelo i – rodila se repriza dočeka Nove godine u Balkanu!

Situacija se, ubrzo, zakuvala kada je Niški, čuveni šef „Balkana“, naredio da  se prekine sa  muzikom. Kao, po protokolu – muzika nije za pre podne! Naravno da je odmah najuren i zabava je nastavljena. Došao je prvo Klempa, obučen u odelo, mrtav pijan i seo za „muzičarski“ sto. Ali, muzika nije uspela da ga održi budnim te je odmah zaspao. Ne malo je bio iznenadjen kada se, nakon dva sata, probudio u haosu. Kafana se napunila starim „Balkancima“ i nastupilo je opšte  ludilo.

Ova zabava se dopala svima koji su u njoj učestvovali pa su sledeće godine, još mamurni i pospani od dočeka Nove godine, i ne čekajući domaću rusku salatu i pečenje na porodičnom ručku, došli pravo u Balkan, bez lutanja. Uz Trndinu harmoniku, na drugoj reprizi pojavila se gitara, ali  i tarabuka koju je svirao Gera, pa se kolo igarlo i van kafane. Obavezno su pevane i „partizanske“ i „četničke“ pesme. Narednih godina, za reprizu svako je dolazio za svoj sto, koji je bio „rezervisan“ cele godine. Redovni su na ovim proslavama bili Mile Kigen, Jarac, Ljuba, Sava Maksimović, Sindja, Deda, Bora, Dželat… Naravno, uvek je  bilo i „padobranaca“.

Menjali su se šefovi u Balkanu, menjao se i politički život, pa je u vreme čuvenih izbora 1996-97, repriza dočeka Nove godine, iz protesta prema novim gazdama, iz „Balkana“ preseljena u kafanu „Stara Srbija“ – Kod Peke. Predveče, u već poodmakloj fazi slavljenja i besomučnog bacanja petardi, napravljen je i protesni marš do „Balkana“. Tridesetak gostiju, u redu dva po dva, otišlo je do Balkana, izbacilo stotinak petardi, popilo po piće i vratilo se u „Staru Srbiju“. Od dobrih starih stvari koje su se događale na reprizi, ostali su besplatni čorbica i pihtije, za koje je bio zadužen Gazda Peka, i lutrija. Za nju je bio zadužen Mića Turčin sa „Suzanom Mančić“ u liku Nemanje, koji je sreću delio pod budnim okom tate Vlade Djordjevića.

/Pod budnim okom Vlade Djordjevića, Nemanja zadovoljno trlja ruke jer je lutrija uspela/

Od mnogih nagrada jedna će se pamtiti: 15 minuta za vašim stolom Radovana Šarenca! Nagrada, međutim, nikad nije „uručena“ jer je Šare, umesto za sto dobitnika, izabrao mesto za stolom gde su bilii Danko, Jankelja, Kića, Vrana, Krole … Nije bilo žalbe.

/Konobar Rajko: “ To je brale život, a reprizu nema“, komentar na hiljade bačenih petradi u kafani  „Stara Srbija“ za reprizu Nove 1997. godine/

Posle mnogo godina, sa uvođenjem fiskalnih kasa, Peka je otišao u penziju, stariji gosti se razredili i rasuli, pa je gazdarica Mica uspela da reprizu vrati u „Balkan“.

Uoči samog drugog rata Mića, šnajderski kalfa, jedne većeri na klupi pod upaljenim lampionima  pored „Pešačkog mosta“ na Lepenici u Kragujevcu, pitao je gospodjicu Dobrilu:

„Gospodjice Dobrila, prošlo je već tri meseca kako izlazimo, pa smatram da je došlo vreme da Vas pitam: da li hoćete da se zanimate samnom?“.

Danima je Gospodjica Dobrila čekala ovo pitanje i sa drugaricama vežbala odgovor, ali za svaki slučaj ga je i zapisala. Na dlanove. Kada je pitanje usledilo, gledajući u  jedan dlana gospodjica Dobrila je odgovorila –  „Mada vi time meni laskate…“, a onda se okrenula na drugu stranu, pa sa drugog dlana pročitala drugi deo odgovora- „ja se stime slažem“.

Tako je uz Lepenicu, na klupi pored „Pešačkog mosta“, rodjena  još jedna ljubav.

Do tada su se Mića i Dobrila šetali isključivo po osvetljenim delovima grada. Od tog trenutka su mogli i u mrak, a da to ne bude nepristojno. Mića je Dobrilu vodio u bioskop „Kragujevac“, kafanu „Talparu“, „Bioskop baštu“ i „Zastavinu baštu“. Jednom su se,  posle žurnala, iskrali  i otišli  u šnajderski salon, tu u blizini, gde je Mića  bio kalfa. Grlio je, ljubio, pričala je pod stare dane, ali  nikako , kaže, da stavi ruku na grudi. Ona gori i čeka, a on – ništa! Na kraju mu je uhvatila ruku i – stavila na svoje grudi, rečima: „Tu ih stavi! Tu im je mesto“.

Nisu se dugo zabavljali. Uzeli su se i izrodili dvoje dece: Bratislava i Berislavu. Živeli su u Palilulama, u ulici Steve Filipovića, u kući koja je bila „pod stambeno“. To su kuće koje nisu oduzimane od vlasnika, ali su kao višak stambenog prostora morale da se izdaju, a vlasnici su naplaćivali neku socijalnu kiriju, onoliko koliko opština odredi. Tu je Mića otvorio radionicu i šio za ugledne Kragujevčane.

Da život nije bajka, Dobrila je uvidela kada je Mića počeo da pije. Sve češće je dolazio kući pijan iz obližnjih kafana „Venčac“, „Zlatibor“ i „Gruža“. A, onda je počeo da tuče Dobrilu i decu. Berislava (Berka) je bila malo poštedjena, ali je Braca dobijao redovne porcije. Ipak, najviše batina je dobijala Dobrila. Bila je kriva za sve: što su deca loši djaci, što je ručak neslan, što se galami kada on spava… O Dobrilina ledja polomljeno je više kompleta lenjira za krojenje, ali je je ona neverovatnom upornošću trpela batine i, ne retko, pevala kao ariju iz opere, neku – samo njoj znanu, pesmu „ Ti si moja Margareta“. To je verovatno negde čula, pa  kada bi je Mića tukao, ona je pevala.

U to doba, rivalitet „Zvezde“ i „Partizana“ , čini se, bio je još veći nego danas. Nisu postojali „Grobari“ ni „Delije“, ali su bili: „Udbaši“ i „Generali“! Posle rata – vrlo jasna podela. Mića je pripadao Partizanovcima. Ali, ako ima malo pravde, ona se pojavila: zet mu je bio Zvezdaš! I, to ne  bilo koji, već Srba Krivokuća, golman Zvezde i reprezentacije! Čim je oženio Berku, njih dvoje su otišli u neke arapske zemlje gde je Srba trenirao klubove, i odakle su doneli nešto para. Nisu živeli sa Mićom i Dobrilom. Sa njima nije živeo ni sin koji je završio školu i zaposlio se u „22. decembru“, fabrici tekstila. Sa Mićom je ostala da živi samo Dobrila. Ali, alkohol je učinio svoje pa je Mića ubrzo umro. Kada je sahranjen, Dobrila je žalila što mu nije u sanduk stavila šešir koji je on uvek nosio.

/kuća u kojioj su živeli Mića, Dobrila i deca, „pod stambeno“/

Penziju je nasledila od muža, a dobila je i stan. Napustila je kuću u kojoj je provela život i preselila se u zgradu „Lepa Brena“  koju, verujem, ima svaki grad u provinciji. Tu je dosta poživela do svoje smrti, ali se uvek vraćala u stari komšiluk da vidi šta ima novo, priseti se mladih dana tu provedenih i na svoj račun uz smeh otpeva omiljenu ariju. „Ti si mojaaa Margareeetaaa“!