Upoznadosmo smo se čim sam dobio zubi. I od tad on beše pored mene.
Zajedno pođosmo u prvi razred. Bio je tu, u torbu, između dva parčeta leba marke “Toma Kostić”. Čekao me strpljivo na svaki veliki odmor, jer nemašem pare za tost sa šunku. A ja sam jedva čekao ta naša druženja, jedva sam čekao da ga oslobodim od salvetu i kesu za zamrzivač u koju beše umotan. Da ga u dva zalogaja progutam i njega, i leb, i parče od salvetu.
Smešio mi se iz špajz kad doneso prvu jedinicu.
“Džabe gledaš eurokrem” – govorio je. “Tutubane. Trebao si da učiš. Sad će mene mažeš na leb.”
Bio je uz mene kad me ostavi prva devojka. Da mi ispuni dušu s toplinu, a kuću sa smrad kad ga ukombinujem z beli luk. Nekad je mi je pravio društvo sa sir, nekad dođe s jajca.
Teško mi je bilo onih godina kad pepelnica obrsti papriku kurtovku. Tad i njega nema. Idem po prodavnice, tražim nešto slično njemu. Prevarim se pa kupim, al ne. Sve neki kiseljaci, pola nabutali neoljupeno.
A kao najteži dani u životu pamtim kad ga zateknem ubuđanog. Krivio sam poklopci, konzervans, ruku koja ga labavo zatvori. Ali avaj, morao sam da ga isfrljujem u klozetsku šolju.
Često me čekao da se vrnem iz grad. Pa tako sedimo ja i on u gluvo doba noći. Napolju vrekav noćne ptice, a kroz kuću se samo čuju otkucaji časovnika iz Bugarsku i kašika koja brka po teglu. Pričao sam mu tada kako su nam se sve sviđale, kako ništa nismo s nijednu napravili i kako nikad nemamo astal jer neće tutnemo iljadu dinara na konobara.
Prvi studentski dani su svima ispunjeni brigom. Dal će nađeš stan blizu fakultet, kolko će te oderev s kiriju, što si upisuvao uopšte. Ali tu, među panice s pasulj, podvarak i prošlogodišnji džemovi od šljive stajao je on. Kao tračak nade, kao svetlo na kraju tunela. Kao prijatelj. Da uteši. Da ti kaže da mož da izlaziš dvajes put na jedan ispit, da je u redu ako svaki put gledaš u pitanja ko katlaban i da ima i oni što plaćaju po 400 evra kiriju plus struju što potrošiv. Ali i da te podseti da kupiš leb. Jer ne mož samo ajvar da se kusa.
Par puta pođe i on s mene na fakultet. Jednom beše na usta, drugi put na rukav. Pomislio sam da i on oće nešto da upiše, jer svi upisuju, završavaju. A onda mi kapnu iz kašiku i ostade trajno na prvu stranicu u indeks. Kao podrška. Tu pored moju sliku. Ja, on i “smer opšti”.
Putovali smo mnogo. Iljadu i šesto kilometra u jedan pravac. Njega obložiše s tri sloja novine i kartoni, mene ispratiše s neku t’nacku jaknicu. Neće li se ukiseli pitala se rodbina u Leskovac? Neće li pokrši tegle ovaj bilmez brinula se familija iz Frankfurt. Će ga istresev iz gaće na mađarsku granicu i će mu ga uznev, uveren je bio deda. Al prođomo. A ja dobi još jedan pečat u pasoš i bronhitis.
Majka bi ga proklinjala svaku jesen, a tatko psuvao semku.
Ali ja za to nisam mario. Kusao sam ga ko supu. I dan danas. I uvek ću.
Copyright © Koe Ima Po Grad
koeimapograd 