Šetam uz Savu u oblačnom i hladnom jutru i slušam novi album Ane von Hausvolf. Labudovi i patke plove u plićaku uz bedem na temperaturi koja je blizu nule. Površina reke je tamno-zelene boje, glatka i jasna, mogu u njoj da vidim odraz krošnji visokog drveća na susednoj obali. Šetam sa rukama u džepovima jakne i razmišljam kako su, pre neki dan, dok sam išao na posao, fino zamirisale pogačice iz pekare u zanatskom centru bloka 23. Pogrešio sam što nisam zastao da kupim koju. Otegao se red ispred pekare, a žurio sam na posao. Jbg.

Počinje sitna kiša. Stavim kapuljaču na glavu pazeći da ne zakačim bubice slušalica u ušima. Anina svirka prija, stvara lep ugođaj; vodi me u nordijske šume da bazam u zimskoj tami među drvećem sa baterijskom lampom. Uvek budem zadovoljan kada otkrijem nekog sjajnog umetnika i onda da polako bistrim njegovu diskografiju u večernjim ili jutarnjim šetnjama praćen sitnom kišom i oblacima, dok me vrane osmatraju sa okolnog drveća.

Hodam tako dalje kad eto – mimoiđem se sa onom visokom zgodnom ženom što je šetala malog belog psa pre neki dan, kad sam izašao ujutru da istrčim krug. Nije me prepoznala, možda zato što nosim kapuljaču, i nisam odeven u opremu za džoging, nemam na sebi onu drečavu majicu iz Lidla. Osmehuje se gledajući ispred sebe. Deluje ozareno, kao da joj se nedavno nešto lepo dogodilo. Obrazi su joj rumeni od hladnoće, hoda pravih leđa kao balerina, a pripijena maslinasto-zelena trenerka ističe joj grudi. Lepa žena. Prođe pored mene i ode sa svojim malim psom ka bloku 45 osmehujući se rumenim obrazima.

Tamo, sa druge strane reke, uzdriže se dim sa krova neke kuće na vodi. Ljudi se greju na susednoj obali uz peć na drva, pretpostavljam. Osetim nostalgiju u vezi sa tim. Proveo sam veći deo života u kući na periferiji, u seoskim prilikama da tako kažem, i često u hladnim jutrima i večerima grejao šake nad vrelom plotnom kuhinjskog „smederevca“, osluškujući pucketanje vatre i drva koja su gorela u njegovoj peći. Sledeći put svakako ću uzeti par pogačica u onoj pekari, razmišljam. Par pogačica i jogurt. Biću strpljiv, jbg, usporiću malo i sačekaću i ja taj red pred pekarom u kome ujutru rano stoje tihi, sanjivi i strpljivi ljudi.

Dim iz peći nad rekom, na površini vode ocrtava se drveće sa susedne obale. Sipi kiša i nebo je prekriveno gustim oblacima. Mokra zemlja, moje šake u džepovima jakne, sitne kapi kiše na mojim naočarima, šetnja među visokim drvećem uz reku, i ona lepa visoka žena rumenih obraza u maslinasto-zelenoj trenerci. Hladno jesenje jutro, udišem reski vazduh kroz nozdrve i razmišljam o jednom prijatelju, o situaciji u kojoj se trenutno nalazi. Naime, sretneš tako neku osobu, i dopadne ti se, i ti se dopadneš njoj, ako imate sreće to preraste u ljubav, u nešto što traži toplo mesto sa puno svetla da bi opstalo. I onda to potraje ponekad čak i godinama pa i duže. A kad to nešto iščezne, čekaju te preispitivanja, teški periodi za emocije i psihu, i haos zbrkanih misli, posebno ako niste samo vas dvoje upleteni nego je tu i dete. I naravno, čeka te zurenje u Savu sa rukama u džepovima, kao da od te velike tamno-zelene vode očekuješ smernice i uputstva, dok stojiš na obali u svojim jesenjim cipelama, sa kapuljačom na glavi, i posmatraš kuće i splavove sa druge strane reke, i krov sa kog se uzdiže dim i sigurno je prijatno tamo unutra, pored peći, kao što je i tebi bilo prijatno u davnim zimskim jutrima sa šakama nad plotnom „smederevca“ iz kog je pucketala vatra u onoj kući na periferiji iz koje si se odavno odselio.

Moj psihoterapeut Vlada bio je dobar lik i strastveni biciklista. Tokom jedne rute pokupio ga je kamion na ibarskoj magistrali i izdahnuo je na putu za bolnicu.

I sada, sedeo sam u tramvaju i truckao se ka Novom groblju, zagledan u stepenice do ulaznih vrata, razmišljajući o Vladi i o našim krhkim ezgistencijama. Bilo je toplo jutro krajem avgusta i Vladina sahrana trebalo je da se održi u jedanaest sati.

Tramvaj je zastao na stanici kod Vukovog spomenika. Vrata su se otvorila, a uz ulazne stepenice u tramvaj su ušetala stopala u japankama, sa srebrnom ogrlicom oko članka, i stala do vrata.   

Tramvaj je zatvorio vrata i pokrenuo se.

I tako smo se dalje truckali ka Novom groblju. Suspendovao sam one egzistencijalne misli i posmatrao stopala u japankama. Bila su negovana i ženstvena, sa noktima lakiranim u bordo.

Zatim se tramvaj zaustavio na stanici. Stopala su sišla a tramvaj zatvorio vrata, zaljuljao se i krenuo dalje.

Uskoro se ukazalo Novo groblje, pa sam i ja sišao.

Kupio buket ruža i sveću, prošao kroz ulaznu kapiju, skrenuo levo i uputio se ka kapelici sa sandukom i telom.

Sivo jesenje jutro krajem oktobra, nedelja, 7:20. Mračno je u stanu. Ustanem pored usnulih ukućana, odem u kupatilo. Umijem se, umackam lice penom, obrijem se i stavim losion. Obučem opremu za trčanje, sportske gaće i šorts iz Dekatlona, i sintetičku majicu dugih rukava iz Lidla, u kojoj izgledam kao kanarinac. U predsoblju obujem moje udobne tirkizne Hoka Clifton 10 patike, stavim pametni sat sa fitness funkcijom, i slušalice. Izađem iz stana, a na vratima, ženski glas iz leve slušalice upozorava: battery low. Ma daj, pomislim, zašto baš sad. Prija mi da trčim slušajući muziku. Vratim se u stan i uzmem iz predsoblja kutijicu od slušalica, da ih dopunim kada se isprazne.

Napolju, sveže oblačno jutro. Pusto je. Nema žive duše na šetalištu. Klupe su prazne i ljuljaške miruju. U novobeogradskom bloku 70, to se može slobodno reći, ljudi još uvek spavaju. Prođe kombi koji dostavlja smrznuto pecivo lokalnoj pekari. Uskoro će to pecivo radnici pekare izvaditi iz kombija i staviti u peć, da se ispeče, da zamiriše i bude ukusno i toplo.

Hodam od zgrade ka šetalištu. Mimoiđem sa se visokom zgodnom ženom koja je izvela malog belog psa u šetnju. Uglovima usana osmehnemo se jedno drugom u prolazu. Verovatno sam joj zabavan u svojoj odeći za džoging jarkih boja. Potom malo razgibavanja i istezanja uz banderu kod dečijeg igrališta, a onda polako u umereni trk uz muziku.

Penjem se na nasip, pa laganim tempom ka bloku 45. Ne žurim. Nedelja je, taj dan gledam da bude baš uživanje, ne da bude napor da bi se pomerale granice ili da bi se nadmetalo sa sobom. Ženski glas leve slušalice opet upozorava – battery low. Trčim dalje, ignorišem upozorenja, slušalica i dalje svira, dakle sve je OK, to je to – živim u sadašnjem trenutku, ovde i sada, džogirajući na ovom nasipu uz reku. Lepo mi ide, stabilno držim tempo, mentalno sam super, prohladno je ali prijatno, svanulo je. Ima ljudi. Probudili su se i sada sede na klupama, ili trče, ili šetaju, ili pecaju.

Pretekne me posvećen i ozbiljan trkač mišićavih listova i butina, u šortsu i fluorescentnoj jakni, sa kačketom i repom kose izbačenim kroz prorez pozadi na kačketu. Podseća me na fitnes instruktora. Iza sebe ostavlja miris parfema, neka muževna nota, koja mu daje karakter. Često klimnemo glavom jedan drugom kad se mimoiđemo trčeći iz suprotnih pravaca.

Pesme idu jedna za drugom, sve sami favoriti iz plej-liste, uživam u njima.

A onda – onaj karakterističan zvuk kojim ti softver saopšti da je gotovo, da je slušalici kraj i potom je isključi. I to je to. Minut ili dva trčim samo sa uključenom desnom slušalicom. To ne zvuči kako treba. Stereo slika je narušena, iščezle su neke važne instrumentalne deonice sa leve strane moje glave. Izvadim slušalice iz ušiju i stavim ih kutijicu da se dopune.

Trčim dalje, za promenu bez slušalica. Udišem svež rečni vazduh. Sava je tamno zelene boje. Lepo izgleda. Izgleda kao ona visoka zgodna žena što je šetala malog belog psa. Preko puta mesta gde trčim, pisac Momo Kapor skupljao je građu za svoj čuveni roman „Ada“. Volim tu knjigu. Čujem svoj dah, čujem debele sunđeraste đonove mojih Hoka patika kad udare u asfalt. Čujem ptice. Žamor ljudi kraj kojih prolazim. Šuštanje krošnji visokih stabala topola uz reku. Neka žena pere sapunicom palubu splava, trlja četkom mokru drvenu palubu. Nešto lepo zamiriše, kao neka slatka pečena poslastica od vanile i karamele. Dole, na uskom pojasu obale uz vodu, ribolovac sa kapuljačom na glavi nateže bocu vina, pijan u pola devet ujutru. Lepo je i ovako trčati, razmišljam. Slušati zvuke uz reku. Male stvari koje prave razliku.

Na povratku kući, hodam od nasipa uz reku između niskih belih zgrada ka unutrašnjosti bloka. Tu i tamo zastanem kod onih gvozdenih stalaka za istresanje tepiha ispred zgrada. Uradim seriju zgibova. Svratim do Maksija po banane i proteinski šejk. U povratku iz Maksija sretnem Marinu, komšinicu iz zgrade. Marina takođe rekreativno trči, ali mnogo ozbiljnije od mene. Nagovara me da se prijavim na beogradski polumaroton, želela bi da trčimo zajedno. Sve je to u redu, ali neću se prijaviti. Ona je mlada, vedra, energična i gipka, i željna novih izazova, a ja već dugo nemam nijednu od tih želja i karakteristika.

Dođemo zajedno do zgrade, uđemo u lift. Tu se još malo nasmejemo i popričamo dok se penjemo. Njena koža lica boje mlečne čokolade lepo izgleda pod jarkim svetlom u liftu. Iz zvučnika lifta ide stvar „Ti samo budi dovoljno daleko“ benda Generacija 5. Fina stvar, uvek postanem nostalgičan kad je čujem. Vrati me u vreme kad sam kao dečak išao sa školom na letovanje u Bol na Braču a ta pesma bila jedna od popularnih singlica koje su se rado vrtele u džuboksu odmarališta.

Prijatno mi je sa Marinom u liftu dok se penjemo. Generalno je dobro za psihu kad se čovek vozi liftom sa pozitivnim i nasmejanim osobama. Moglo bi to naše putovanje liftom još malo da potraje. Možda da dobri stari lift šmekerski uspori ili tako nešto. Ali to nije način na koji stambeni liftovi funkcionišu. Marina izađe na četvrtom spratu, a ja produžim do osmog.

Nedavno nas je napustio Ozi Ozborn, dobri stari Princ Tame, nekoliko nedelja nakon svog oproštajnog koncerta Back to the Beginning. Bio je to planetarni događaj, mnogi veliki bendovi i muzičari okupili su se da Oziju – uzdrmanom bolestima, pre svega Parkinsonom – odaju počast. Ozi nam je tom prilikom uputio poslednji pozdrav osmehujući se sa svog masivnog mračnog trona sa uzglavljem u obliku slepog miša, i zatim je par nedelja kasnije preminuo.

U detinjstvu, nije mu išlo kako treba. Kao mališanu dijagnostikovana mu je disleksija i hiperaktivni poremećaj pažnje. U školi se napatio zbog toga. Deca su ga izbegavala. No, uvek bi se našao poneki školski nasilnik da mu se usere u život. Tokom tinejdžerskih godina više puta pokušao je samoubistvo. Sa 14 godina, u tom haosu psihe, zbrkanih slova i borbe za život, čuo je hit-singl Bitlsa i postao njihov obožavalac.

Napustio je školu sa 15 godina i potom radio kao građevinac, vodoinstalater, radnik u klanici. Sa 17 godina osuđen je za pljačku prodavnice odeće, ali njegov otac odbio je da plati kaznu da bi mu očitao životnu lekciju, pa je Ozi proveo šest nedelja u zatvoru.

Dok sam bio dečak puno vremena provodio sam u podrumu roditeljske kuće u Jajincima, u memljivoj prostoriji, niskog plafona, zidova okrečenih pastelno-zelenom bojom, svirajući gitaru i slušajući muziku – razne ulove sa berze ploča – između ostalog i Ozijeve rane albume: „Blizzard of Ozz“, „Diary of a Madman“, „Bark at the Moon“… Tu prostoriju pretvorio sam u svoju dečiju pećinu. U susednoj prostoriji nalazio se kotao za ugalj, tako da se u vazduhu uvek moglo osetiti nešto mirisa dima pomešanog sa blagim mirisom memle podrumskih zidova. Zid sobe iza koga se nalazio kotao bio je topao pod dlanom. Nisam imao disleksiju ili ono što je Ozi imao, ali nisam bio bez svojih problema – na primer, nisam uspevao da shvatim šta se dešava, otkud ja ovde i čemu sve to. Ponekad bih, na odmoru između časova, stao nasred školskog dvorišta, spustio torbu sa knjigama na beton između nogu, i zurio u zid škole i sve one velike prozore pitajući se da li i druga deca osećaju isto što i ja. Skloniti se privremeno od nečega u šta se nisam baš najbolje uklapao, to je bio dobar plan, godilo je kao topli pokrivač do nosa, i ta podrumska prostorija, topla podrumska ušuškanost. I topla muzika. I topli zidovi sobe. Voleo sam time da se okružim. I gitara, zelena češka Jolana, kopija telekastera, sa izrezom u drvetu u obliku violinskog ključa, i vratom od ružinog drveta. I topli fudbal, i toplo sviranje na gitari. Tople devojčice su bile kao topli nasmejani bledi cvetovi na rubovima stvarnosti u vazduhu iznad moje glave, ali prioritet su bili topli fudbal, i topla muzika, i topli zidovi, i topli eskapizam. Bio sam telesno snažan, krupan, gojazan dečak, imao sam jake ruke i gajio sam zulufe, bubuljice i nešto što je podsećalo na brčiće, i mogao sam na časovima fizičkog da bacim onu tešku kožnu medicinku preko glave metrima daleko, uspevao sam najdalje da je frljnem od svih mangupa u razredu, tako da su me školski nasilnici O.Š. „Braća Ribar“ izbegavali.

Sve u svemu, bila su to lepe, bezbrižne zime sa debelim snežnim nanosima koji bi na nekoliko nedelja paralizovali automobilski saobraćaj u selu. Skoro pa bi čovek bio potpuno odsečen od sveta, informacije su se sporo prenosile, svet ništa o tebi ne bi znao nedeljama, sve je bilo perfektno. Nije bilo puno obaveza, osim snežnih radosti i tih misaonih briga proisteklih iz nekog adolescentskog traženja sebe. Otaljati domaće zadatke pa se sjuriti u svoju podrumsku prostoriju, pustiti ploču „Dnevnik ludaka“ u zimskom jutru sa snegom, dok nisu postojali mobilni telefoni, i dok keva gore u kuhinji prži uštipke za doručak, a kotao sa druge strane zida bruji usijan od toplote i širi svoju toplotu na zidove. Mogao si da spustiš dlan na topli zid, da osetiš prijatan miris dima i memle u vazduhu, a kroz prozor sobe videle bi se zavejane krošnje jelki napolju dok se novi sitan suvi sneg hvatao na prozorsko staklo.
I tako, Ozi. Dobri stari Princ Tame, osmehuje se i maše svetu sa svog mračnog trona.
Obožavalac Bitlsa.
Neka mu je laka zemlja.

Jedan post za ovaj petak, veče, 29.08.2025. godine, pred kraj leta.

Pre neki dan uspeo sam da istrčim 10km ispod sat vremena; 58 minuta mi trebalo, tako nešto. Naravno, to se ne može porediti sa vremenima koje postižete vi mladi ljudi, ali nije loše za jednog sredovečnog lika koji je zalutao na pogrešnu planetu.

Ovde, u stanu na osmom spratu u bloku 70, uskoro će ponoć. Muzika tiho svira, svetla su prigušena, soba se sastoji od toplog vazduha, senki i još nečeg neopipljivog. Beli zidovi kao da su se povukli u neku dublju polutamu. Sedim za radnim stolom, bos, naravno, u sivoj iznošenoj majici i crnom šortcu. Pijuckam ohlađenu limenku silver hajnekena. Prija.

Ukućani spavaju u susednoj sobi. Kad kažem „ukućani“ pritom mislim: ukućan-dete i ukućanka-žena.

Neke stvari su se dogodile, koje su onda dovele do toga da se dogode neke druge stvari, koje su onda dovele do toga da se dogode neke treće stvari. Itd.

Sve u svemu: po svoj prilici, uskoro ću se iseliti iz ovog stana.

Petak uveče, nakon tuširanja, sedim za radnim stolom i pijem pivo dok u pozadini ide muzika sa Radio Paradise. Neki muzičar komplikovanog imena svira saksofon, pre njega išla je fina stvar od Madeleine Peyroux. Mirno decembarsko veče. Malopre sam bio na terasi po pivo. Hladno je napolju, mračno, i sipi kiša. Dole oko zgrade mokar asfalt, kontejneri i automobili načičkani na parkingu pod uličnom rasvetom.

Uskoro će ponoć. Pored radnog stola okićena jelka sija ukrašena u polutami. Fino je i toplo, prijatan ambijent u sobi, sedim u letnjem pamučnom šortsu i bosih nogu, ne trebaju mi duge pantalone i čarape, sve je kako treba.

Gledam u „Draft“ folderu WordPress-a neke odbačene postove koje nisam uspeo da završim. Obično bude par uvodnih rečenica i onda valjda presuše ideje. Tako sada u „Draft“ folderu imam 60 nikad publikovanih postova za ovih 10-ak godina blogovanja na WP-u. Ne sećam se kako su odbačeni postovi nastajali, ali pretpostavljam da je u većini slučajeva bilo u pitanju neko veče poput ovog, uz neko pivo nakon tuširanja, uz sedenje za radnim stolom, u prijatnom ambijentu dok je u pozadini išla muzika sa Radio Paradise.

Čujem po dobovanju kapi na prozorskom simpsu da se intenzitet kiše pojačava. Novogodišnja jelka svetluca pored radnog stola. Posmatram je dok otpijam gutljaje piva. Baš lepo izgleda u polutami sobe. Kad bi bila prekrivena snegom izgledala bi sigurno još lepše.

Frižider u otvorenoj trpezariji iza mojih leđa je upravo kvrcnuo iz nekog razloga. Čuo sam ga kroz kišu u trenutku kada je nastupila tišina. A sada na Radio Paradise kreće nova stvar. Dopada mi se. Neka prikladna za noć, ima takvu atmosferu, bez oštrih rubova. Limenka je pri kraju i uskoro ću morati na terasu po novu limenku.

Bilo je sveže veče početkom novembra, na povratku sa posla parkirao sam kola nedaleko od zgrade u kojoj živim i onda prošetao krajem, sa rukama u džepovima ispod drvoreda mimo niskih zgrada ka reci, pa savskim šetalištem uz reku ka okretnici kod bloka 70A i onda natrag nasipom ka zanatskom centru u bloku 70. U rancu na leđima nosio sam službeni laptop i slušalice za Teams sastanke, i hodajući, razmišljao sam o starom MojBlog portalu, bilo je to fino mesto, baš smo se lepo zajebavali. I hodajući dalje shvatio sam ponovo koliko mi se dopadaju ovakve večeri, baš umeju da ostave utisak i pričine zadovoljstvo čoveku sa rukama u džepovima, i onda pomislih, daj da izvadim telefon i fotografišem ona parkirana kola kod ulaza u zgradu, i ono neko drveće tamo ispred što lepo izgleda sa rumenim krošnjama kroz koje se vide ulične svetiljke. Međutim, noćne fotografije uvek ispadnu jadno na mom starom Samsungu, pa sam odustao. Spustio sam se do reke, bila je tamnija od neba, gotovo crna, i bila su raznobojna svetla grada u daljini, i bilo je neke akcije na splavovima, ali nije me to privlačilo, suštinski težim drugom nečem. Hodao sam dalje, bilo je lepo veče da ponovim pošto sam to verovatno propustio da istaknem. Volim ceo taj potez kojim se pružaju savski blokovi duž Save, puno prostora, puno mesta za šetnju i za sportske aktivnosti i za dečije rođendane u prirodi, i za lepe žene sa suncem u očima, i za debeli snežni pokrivač, a ako skreneš sa uma tu možeš naći obilje niskih stabala džanarika čije lišće možeš da čupkaš i žvaćeš dok mumlaš neke nebuloze, i puno pravaca u kojima možeš da se otisneš i da hodaš i hodaš i da živog čoveka sretneš tek nakon deset minuta hoda i da se onda zblanuto zagledate jedan u drugog, ili možeš da vidiš ježa kako pretrčava stazu ispred tebe, ili psa kako se izležava na travi, ili mrava kako ti se penje uz podlakticu, mislim da sam pre par meseci video i lisicu, kad me primetila da nailazim zamakla je iza prve zgrade pa pored Maksija odjurila ka reci.

„Znaš šta“, razmišljao sam tokom protekle radne nedelje, „u petak uveče, kad se vratiš sa posla, bilo bi dobro istuširati se, otvoriti pivo, sesti i napisati nekoliko reči o koncertu Hozea Džejmsa.“ I evo me, to je taj petak uveče, nakon posla, na kraju radne nedelje. Istuširao sam se, pivo je tu, otpio sam velik gutljaj, i sada da pređemo na stvar. Bio je koncert Hozea Džejmsa (José-a James-a) i njegovog benda u Bitef Art kafeu. Odlična je bila svirka, Hoze i bend bili su raspoloženi i pružili nam lep provod. Hoze je tako divan i skroman umetnik, želim mu svu sreću u ovom životu. Ako ćemo da teramo neki mak na konac nedostajalo mi je da čujem „For Trayvon“, i možda „Winterwind“, i možda „Bird of Space“, i možda „Made for Love“, i što u postavi nije bilo Markusa (gitariste). Plus nije bilo merch-a . Poneo sam novac za novi album (vinilno izdanje), i spremio veliku kesu da u nju stavim ploču, i možda da u nju strpam i neku majicu ako uzmem, ali ništa od toga – sav merch je preusmeren za Dortmund (sledeća stanica na turneji).

Kartu za koncert kupio sam u julu, istog popodneva kada sam ugledao objavu na Fejsbuku. Ležao sam u krevetu u odmarao posle ručka listajući Fejsbuk na mobilnom, kad eto ti objave udruženja Musicology Sessions: „José James, međunarodno priznati džez pevač hip-hop generacije, izvešće sa svojim bendom pred beogradskom publikom dva koncerta, 17. i 18. Oktobra u BitefArtCafe klubu, gde će predstaviti materijal sa svog novog studijskog izdanja “1978”. Kad sam video objavu instantno sam ustao iz kreveta, obukao se i otišao do knjižare „Vulkan“ u Delta sitiju po kartu vođen rezonom: ipak je to sjajni Hoze Džejms, karte verovatno ima da planu istog dana! Razmišljao sam da li da uzmem kartu za obe večeri, jer ipak je to Hoze jbg. Uzeo sam jednu kartu, onu za petak 18. Oktobar, da se obezbedim, pa ću, mislio sam, naknadno da razmislim o sledećim koracima.

Karata je bilo u prodaji sve do na dan koncerta. Nisam uzeo kartu za obe večeri, ali ove jedne večeri proveo sam se odlično tako da mi nije žao, iako bi možda trebalo da mi bude…

I eto, bila je to lepa oktobarska noć. Muzikalna. Na povratku kući vazduh je bio taman i svež, i bubnjalo mi je u ušima, i ulice su bile puste i sanjivo su izgledale. Imao sam sreće i sa noćnim prevozom pa sam kući stigao oko jedan po ponoći, dobrim starim tramvajem sedmicom. Istuširao se, seo za radni sto, otvorio pivo, upalio noćnu svetiljku pored radnog stola. Prijalo mi je da sedim i pijuckam pivo, u jedan po ponoći, dok je noćna svetiljka gorela pored radnog stola. Fin način da privedem kraju ovo veče. Puno sam razmišljao o Ivani. Šta li Ivana radi večeras? Žao mi što nikad nismo imali priliku zajedno da odemo na neki Hozeov koncert. Nadam se da je dobro ❤

Sjajan koncert benda The Smile sinoć u Hangaru. Skoro dva i po sata lude svirke i posle dovoljno vremena da se stigne na poslednji bus do kuće i usput kupi đevrek u pekari iznad Bajlonijeve pijace. Prijatno iznenađen produkcijom i samim stejdžom, oni bimovi u pozadini sa prikazom članova benda su izgledali baš moćno.

Bilo vrelo, zagušljivo i krcato u Hangaru. Nepregledno more fanova u parteru, nisam siguran da bih preživeo u tom moru, i posmatrajući ga bio sam zadovoljan što sam se, tamo u martu, kupujući kartu za koncert isprsio za dodatnog somića u odnosu na regularnu cenu karte i obezbedio sebi „vip“ mesto na nekom uzvišenom platou, tzv. „tribinama“. Tu gde sam stajao, na „vip“ uzvišenju uz ogradu, bio je manji krkljanac i zvuk je bio solidan, sa povremenim probijanjima basa, ali zvučne deformacije mogle su se tolerisati jer su dolazile iz razglasa i instrumenata ljudi čiju muziku voliš. Naravno. Tom nije puno pričao, Džoni je bio u svom standardnom fazonu lica zaklonjenog kosom, momci su uglavnom bili fokusirani na svirku, i opet uspeli nekim govorom tela i odnosom prema svirci da stvore super energiju i vajb između publike i sebe.

Verujem da je u publici bilo i ljudi koji su se smrtno dosađivali, sve je to sastavni deo života. Svakako, to sinoć je bila svirka koja će te verovatno smoriti ako ne poznaješ bend i njegov materijal. Što se mene tiče, nisam se dosađivao, naprotiv. Dočekao sam da čujem mnoge meni drage stvari benda koje sam želeo da čujem uživo a hajlajt večeri, bar meni, bila je stvar Bending Hectic, sa onim Džonijevim bendinzima na gitari, i rokanjem na kraju pre odlaska sa stejdža <3. Nikog nisam video od drugara/poznanika u publici ili dolazeći/odlazeći sa svirke, ok, osetio sam Marijino prisustvo u Hangaru ali nisam uspeo da je vidim nažalost. Od slavnih ličnosti takođe nisam nikog video, ustvari mislim da sam snimio Švabu iz Orgazma kako baza okolo sa Wall of Eyes vinilom (kupljenim na štandu sa merčom za 4 soma). Bajagu takođe nisam video, ali bilo je nakon svirke puno mladih ruskinja u busu 95 na povratku kući kao iz neke Bajagine pesme, pa se kroz njihovo prisustvo, eto, i dobri Momčilo materijalizovao u ovom postu.

Sve u svemu, dobra noć, jedna od boljih. Prava šteta što se Džoni zbunio tokom introa pesme Thin Thing, pokušao je dva puta pa stao, Tom ga pitao „Džoni, jesi dobro?“, ali Džoni se izgleda smotao nešto i odmahnuo glavom sa onom krpom od kose preko očiju, pa su odustali od TT i prešli na narednu stvar. Tako da smo ostali uskraćeni za jednu od najboljih stvari benda, sa onim prelepim gitarskim deonicama uz vrat u drugoj polovini pesme :(.

Stoga, da ispravimo tu „nepravdu“, stvar Thin Thing uživo, ali ne sa beogradskog nastupa pošto joj se jbg tu nije dalo da bude odsvirana. 

Prošla je ponoć i zevam ovde za radnim stolom (spava mi se naravno), ali bilo bi tako nedolično otići na spavanje a pre toga ne reći da je album „Voice Notes“ mlade engleske umetnice Yazmin Lacey ostavio veliki utisak na mene u 2023. godini. Divan, prijatan, mellow album, podseća me na mladog Jose James-a iz vremena albuma „The Dreamer“. OK, izrekao sam važnu stvar, sad mogu da se mirno kupim u krpe. Veliko srce podrške za Yazmin, i zagrljaj saosećanja za iznenađenog čitaoca koga je search engine bacio ovde u jedan po ponoći.

Kupio pre par sedmica gitaru, Squier Classic Vibe ’50s Telecaster. Krem-bele boje, sa crnim pikgardom. Lakiran vrat od javora. Najbolji instrument koji sam ikada imao. Oduševljen sam kako gitara svira, mnogo volim taj karakterističan zvuk telekastera, i tu čistu toplu boju tona neck magneta, ako znaš na šta mislim.

I tako, vreme pred spavanje provodim sa gitarom. Obično snimim neki loop u GarageBand-u na ovom Ajfonu koji sam dobio od firme, pustim loop da se vrti, pa preko toga improvizujem uz pivo. Dopada mi se stanje u koje zapadneš, uveče, kad staviš slušalice, pustiš u krug neku podlogu pa preko improvizuješ. Divan osećaj, zaista. Neka emocija te ponese, učini da izgubiš kontakt sa stvarnošću oko sebe dok sediš u donjem delu pidžame (ili gaćama) sa gitarom na stolici za radnim stolom, izuješ papuče i spustiš bosa stopala na parket, i sediš u stolici i toliko te tvoja improvizacija na gitari ponese da se savijaš u stranu sve više i više od nekog prepuštanja emociji pa se gotovo srušiš sa stolice na pod.

Osim toga, kupio kartu za koncert benda „The Smile“ 14. jula. Koncert će se održati u nekakvom Hangaru u Luci Beograd. Prvi put čujem za taj hangar, nadam se da je podesan za rok svirke. Kako god, novi album benda „The Smile“ je sjajan, melodičan, meditativan, za duge šetnje noćnim ulicama, na momente zazvuči kao Bitlsi iz one psihodelične faze, i onda dodatno razdešeni, u najpozitivnijem smislu te reči. Tom i Džoni su genijalci, blagosloveni bili, jedva čujem da čujem neke od tih prekrasnih/razdešenih stvari uživo.

Poslednji objavljen post na blogu datira iz 2019. godine. U međuvremenu, toliko toga važnog se dogodilo u životu a ja ovde čučim 31. decembra 2023. ispred monitora, nedelju dana nakon povratka sa Kranjske Gore pun utisaka i svega, nesposoban da to pretvorim u post i stavim na blog. Jbg.

Pokušaću u narednoj godini da se malo vratim ovom hobiju, da nađem neku motivaciju da češće blogujem, da ostavim bar jednu rečenicu tu i tamo na kraju dana, pre nego što odem u off. Videćemo.

Do tada, dragi prijatelju, želim ti u 2024. godini sve naj. Dovoljno ljubavi, slobode, mira, duhovnih i materijalnih benefita, malih pobeda, pruženih ruku, ugodnih popodneva, rituala koji te obliju toplinom.

Ako nisi bio na Kranjskoj Gori, želim ti da je u 2024. neizostavno posetiš. Čarobno mesto.

A ako si autodestruktivan tip, želim ti da se u 2024. samopovređuješ nežnije i blaže.

That’s it. Cheers.

Kišno zimsko prepodne. Sedim uz šolju kafe u trpezariji, za stolom do prozora. Pasulj se krčka u šerpi na šporetu. Gledam ćaletovu fotografiju iz vremena kad je bio mladić. Crno-bela iskrzana fotografija; našao je među papirima u nekoj dokumentaciji koju sam uzeo da sredim. Ćale pozira ispred tamnog zastora nalik onima u fotografskim radnjama. Posmatram njegovo lice. Pravilne crte i visoko čelo iznad koga se talasasto uzdiže gusta svetlosmeđa kosa. Zagonetni osmeh lebdi u uglu usana. Nosi sako i belu košulju. Pametnjaković sa Dušanovca, studirao građevinski faks a u slobodno vreme prevodio ruske knjige o mostogradnji, trenirao boks i gajio golubove. Zgodan je bio. Mogu da razumem zašto se keva primila na njega. Tetka Gaga, kevina sestra, držala je njegovu fotografiju u novčaniku, pokazivala je drugaricama i hvalila se pred njima da joj je to dečko. Šou-program.

Ćale i keva lepo su se slagali. Srećna priča, što bi rekli. Sa druge strane, on i ja bili smo nesposobni da uspostavimo normalan tzv. otac-sin odnos. Bilo je tu dosta nezgrapnosti, napetih situacija, sukoba karaktera itd. Dva duduka. Danas mi je krivo zbog toga.

Prvo je umrla keva, a nekoliko godina kasnije i on. Pričamo o događajima koji su se zbili početkom i sredinom devedesetih godina prošlog veka.

Spustim fotografiju ispred sebe na sto. Ustanem od stola, odem do šporeta da vidim šta se dešava sa pasuljem. Dignem poklopac sa šerpe. Zapahne me vrela para. Pasulj se krčka u loncu i fino miriše. (Stavio sam i suva rebarca da bih uozbiljio priču.) Promešam varjačom pa izvadim jedno zrno i zagrizem ga. Žilavo. Moraće još da se kuva. Poklopim šerpu i vratim se za sto. Razmišljam – volim pasulj. Ovaj svet je bolje mesto sa pasuljem.

Uzmem šolju i srknem gutljaj kafe. Pogledam kroz prozor. Kapi kiše prskaju po staklu. Siv, siv dan. Mokri crepovi na krovovima okolnih kuća. Gole grane tužno štrče u sivom vazduhu i povijaju se pod naletima vetra.

Spustim šolju na sto, do ćaletove fotografije. Gledam taj njegov pogled i crte lica kojima keva nije mogla da odoli. I taj osmeh što lebdi u uglu usana. Zgodan dasa. Moj matori. Pitam se – šta bi se dogodilo, ako bi se, kojim slučajem, danas-sutra vratio iz mrtvih? Da li bi uspeli da sredimo taj naš otac-sin odnos da bude kako treba?

Nema me na ovom mestu. Zapravo, prisutan sam kao čitalac, ali nema me u formi pisca postova. Uvrnuo sam zglob spuštajući se niz tobogan, pa zato. Ne, u stvari, ogulile su mi se boje sa lica duše…

Večeras sam sa ženom pogledao dokumentarac o bendu Flitvud Mek. Dobar bend. Stivi Niks još uvek super izgleda. Potom smo pogledali epizodu prve sezone serije „The Americans“. OK serija; u početku je bila zbunjujuća i naporna, ali, postepeno, muž i žena – ruski špijuni na tajnom zadatku u Americi – uselili su nam se pod kožu, pa smo se saživeli sa njima.

Onda se ona istuširala i legla. Ja još uvek sedim na kauču u dnevnoj sobi. Privodim polako ovu subotu kraju. Sumiram informacije, surfujem na tabletu, pijem pivo, slušam album „Wallflower“ Jordana Rakeia. Usudiću se da kažem: verovatno najbolji album protekle godine. Moćan album. Samo da ga voziš na ripit uz čašu vina.

To je sve, mislim. Trebalo bi uskoro da odem da sa i ja spremim za spavanje.

Eto, obavio sam to. Sedim u gaćama i gilipterci za računarom u 1:15 po ponoći. Na putu do kupatila primetio sam da je svetlo u spavaćoj sobi ugašeno. Spava. Njeni nožni prsti vire ispod jorgana dok leži na na boku sa kosom preko jastuka utonula u san u tami sobe. Znam da izmišljam toplu vodu time što ću reći da je svakom muškarcu potrebna žena u ovom ili onom obliku, po mogućstvu što stvarnijem.

https://www.deezer.com/en/album/45197321

Toplo i tiho popodne početkom jula. Sedim za stolom na terasi, pijuckam roze sa kiselom vodom i čitam Karverove pesme. Moja žena sedi pored mene, jede slane krekere i rešava ukrštene reči. Povremeno šušne kesica, kad vadi kreker, i onda ga čujem – krcka, dok ga ona jede zadubljena u ukrštenicu.

Na terasi zgrade sa naše leve strane stoji čovek u atletskoj majici i majstoriše. Testerisao je drveni ram, zatim kuckao po njemu malim čekićem. Potom ga je držao u visini očiju, obrtao ga i analizirao preko vrhova naočara, gladeći prstima bridove rama. Sada ga šmirgla.

Na terasi, nasuprot nama, jedna žena prostire veš. Laste lete između zgrada. Posmatram ih držeći knjigu u krilu. Ispružim nogu, istegnem skočni zglob u stranu da kvrcne. Popijem gutljaj rozea pa se vratim Karverovim pesmama.

Okrenem stranicu knjige. Na redu je sledeća pesma.

„Evo pesme koju sam ranije hteo da
napišem, ali nisam
jer sam čuo kako se pomeraš u snu.
Opet sam mislio
na ono prvo jutro u Cirihu.
Kako smo se probudili pre svitanja.
Na trenutak izgubljeni. Ali izašli smo
na balkon koji je gledao dole
na reku i stari deo grada.
I samo smo stajali tu, bez reči.“

Lepo.

Čitam dalje. Karverovi stihovi lako klize. Fino je na terasi. Laste kruže u vazduhu između zgrada. Mokar veš suši se na konopcu, na terasi preko puta. Mehurići kisele vode struje po zidu čaše sa rozeom. Moja žena vadi novi kreker iz kesice da bi ga pojela rešavajući ukrštene reči.

Subotnje prepodne u bloku 70 na NBG-u. Sedim za radnim stolom i kucam Powershell skript koji će da nadgleda diskove vitalnih servera preduzeća i da me mejlom obavesti kada ponestane prostora na nekom od njih. X sedi u sofi ispred tevea, čita pesme Zvonka Karanovića i natapa stopala u lavoru sa mirišljavom kupkom.

Ustanem od radnog stola da malo protegnem noge i odmorim od buljenja u komp. Prošetam po sobi pa stanem do prozora što gleda na okolne zgrade. Razgledam komšiluk. Dole, ispred zgrade, neki mali kučići jurcaju se po proplanku. Dva mališana trkaju se na biciklima; neki bucko, i njegov mršavi ortak. Bucko za sada vodi. Zarumeneo se i fura, ozbiljno je shvatio trku. Ima moje simpatije jer sam i sam bio bucmasto (i glavato) dete i poznato mi je to kad vam se okolina podsmeva zbog debljine. Tamo, malo dalje, tri devojčice spuštaju se na rolerima niz breg kod osnovne škole držeći se za ruke. Pa se onda pentraju natrag na breg, takođe držeći se za ruke i pomalo gubeći ravnotežu. Kroz krošnje drveća vidim odblesak sunca na površini Save. Dan je sunčan i bistar, nebo je vedro. Mesec mart. Oseća se dolazak proleća, njegov dah prisutan je u travi, vazduhu, kori drveća, u raspoloženju ptica, u izrazima lica prolaznika.

Ništa ne pišem od oktobra. Post „Mediteran“ mesecima čami na naslovnoj strani bloga kao izbledeli par cipela u izlogu obuće u Beloj Palanci. Dobro, to što nema novih postova ne znači baš da čučim pod staklenim zvonom. Stvari se zbivaju, samo više ne postoje pisani tragovi o tome. Izneverio me mali trol-zapisničar koji me ranije sledio u stopu i neumorno beležio u tefter sve što mi se dešava. Nema veze, i kada vas otkači vaš lični trol-zapisničar, svakodnevica je i dalje tu; i dalje su tu muzika, ljubav ili samoća, prijatni trenuci, vaše šake pod mlazom tople vode iz česme nad lavaboom u kupatilu, čisto i mirišljavo rublje vaše žene prebačeno preko naslona stolice u trpezariji. Tako da – baj, baj, trole, dobro došlo, proleće.

Bio je to mali hotel na grčkom primorju, u mestu (mislim da se zvalo Ekaterini) nedaleko od Soluna. Tog popodneva sedeo sam na terasi svog apartmana, baškario se na suncu i osluškivao šum mora negde iza mojih leđa. Bio sam u grupi pedeset studenata Više ekonomske škole koji su tog leta, zbog pokazanog uspeha u studiranju, dobili deset dana nagradnog letovanja u Grčkoj; škola je pokrivala troškove puta i smeštaja – sa uključenim doručkom i večerom – a tebi je ostalo samo da se snađeš za piće i ručak. Otac mi je, pred polazak, dao pedeset maraka da mi se nađe za džeparac, pa sam, kada sam taj novac rasporedio na deset dana, imao za tačno pet boca „Amstel“ piva na dan („Amstel“ je koštao jednu marku po boci i kupovao sam ga u marketu u blizini hotela). A ručao sam sendviče koje sam pravio od ostataka doručka i krijumčario ih iz trpezarije u svoju sobu pored nadobudnog i sumnjičavog Stavrosa, Grka koji je radio na recepciji.

Kada smo stigli na more i smestili se u apartmane, prvo što sam otkrio je – ta terasa. Bila je prostrana, svetla, zaklonjena od glavne ulice, i gledala je na voćnjak limuna i narandži. Zavoleo sam je i puno vremena provodio na njoj.

U susednom apartmanu, sa moje leve strane, odsele su koleginice Ivana i Maja. Bile su dobre, mirne i prijatne devojke. Ivana je bila simpatična mala štreberka, a Maja je imala te krupne tužne oči i blag osmeh koji je lepo izgledao u kombinaciji sa tugom prisutnom u njenim očima.

U apartmanu sa desne strane, odsele su koleginice Ceca i Ana. Ceca je bila stidljiva debeljuca zaljubljena u knjige; a Ana… Sviđala mi se Ana, ali nikako da preduzmem nešto konkretno po tom pitanju.

I tog ranog popodneva, rekoh, sedeo sam u kupaćem šortsu na svojoj terasi, osluškivao šum mora i leškario na suncu. Iz Ivaninog i Majinog apartmana povremeno se čuo njihov smeh. Sunce je peklo, i drveće u daljini kao da je treperilo u jari.

Ožedneo sam i setio se da u frižideru imam jedno pivo, preostalo od sinoć. Ustao sam iz stolice i tapkajući bos preko toplih pločica ušao u apartman.

Unutra je bila ugodna hladovina. Prijalo je osećati glatku svežinu pločica pod tabanima dok sam prilazio frižideru. Izvadio sam pivo, a jedan sendvič sa salamom i puterom – moj ručak koji sam prokrijumčario pored Stavrosa – ležao je umotan u salvetu na polici frižidera, i čekao da ogladnim. Otvorio sam pivo i, hodajući preko glatkih pločica, prvo hladnih, pa zatim toplih, vratio se na terasu.

Seo sam u stolicu, popio gutljaj piva i spustio bocu na stočić pored sebe. Uvalio se dublje u naslon pa se zagledao u voćnjak pod apartmanom, i posmatrao jedre žute i narandžaste plodove u krošnjama stabala limuna i narandži. Zatim sam digao glavu i zažmurio, pa osluškivao šum mora i osećao toplinu sunca, kako me peče, dok su kapljice znoja izbijale tu i tamo kroz pore kože na mom stomaku.

Iz apartmana sa leve strane izvirila je Maja. „E ćao. Jesi raspoložen za partiju jamba?“ pitala me osmehujući se preko niske drvene pregrade koja je delila naše terase.

„Izvini, Majo, ne mogu sada. Možda posle“, rekoh joj.

„Važi, uživaj.“

„Hoću, hvala ti.“

Maja se povukla u svoju sobu, a ja sam se protegao u stolici, gucnuo gutljaj piva, spustio bocu na stočić pa nastavio da se gušterišem i meditiram.

Nešto kasnije, iz desnog apartmana izašla je Ana u pripijenom kupaćem kostimu. Prebacila je peškir preko ograde terase i upitala me da li bih popio kafu sa njom i Cecom. Opet sam se izvinio, i dijalog je tekao otprilike isto kao i sa Majom.

I potom više nije bilo novih predloga, pa sam samo sedeo na svojoj terasi i baškario se na suncu u tihom popodnevu bez vetra; plodovi narandži i limuna mirovali su u krošnjama pod apartmanom, negde iza mojih leđa čuo se šum mora, a tamo, na horizontu, pod bledoplavim nebom pružao se pojas bregova obraslih stablima borova i maslina, trepereći u jari.

Četiri sata po ponoći, subota na nedelju. Topla letnja noć. Ležim budan u krevetu i pokušavam da zaspim. Ne uspeva mi, smeta mi glasni tehno koji dopire sa nekog udaljenog splava. Čujem ga kroz zatvoren prozor spavaće sobe. DUM! DUM! DUM! Potmulo gruvanje u čijoj osnovi stoji dominantna bas linija koja udara u stomak. Sa tehnom se povremeno mešaju narodnjaci koji dopiru sa nekog drugog udaljenog splava. Pretpostavljam da su u pitanju neki od splavova na Adi ili oko Ušća.

X spava pored mene. Kroz kakofoniju koja dopire spolja, čujem njeno tiho disanje. Drago mi je što joj buka ne remeti san.

DUM! DUM! DUM! Tehno i narodnjaci – to je moja muzička podloga ove noći. Nema svrhe da ležim ovde, mislim se, teško da ću uspeti da zaspim dok ovo napolju trešti. Pomišljam da ustanem, da odem do dnevne sobe i malo gledam TV. Mogao bih da pustim neki ASMR video sa Jutjuba, da uz njega probam da se uspavam; na primer, onaj, u kome Ephemeral Rift lista i šapatom komentariše crteže iz „Crvene knjige“ Karla Junga; taj video je sjajan, uvek me opusti. Ipak, ostajem da ležim. Ne mrdam da ne bih probudio X. Ima lak san. Dovoljno je, recimo, da se u neko gluvo doba uspravim u krevetu da bih otišao do WC-a ili tako nešto, a ona već diže glavu sa jastuka i okreće se ka meni: „Šta je, jel sve u redu?“ pita me, onako, u polusnu. „Sve je u redu, ljubavi“, kažem joj tiho, „moram do klonje. Spavaj…“ „Dobro…“

*
Pola pet ujutru. Sviće. Žurka ne posustaje, tehno i narodnjaci neumorno praše. Zatvoren prozor spavaće sobe nije im prepreka; splavovi imaju moćna ozvučenja, pa, iako su daleko, buka koju prave prostire se kilometrima naokolo i prodire kroz staklo, drvo, beton, a, pretpostavljam, i kroz čelik. Sve možeš da čuješ, samo u malo izobličenom obliku: bas liniju koja udara u stomak, zavijanje harmonike, pevačevo rastajanje sa životom. DUM! JOOOOJ! DUM! UAAARGGGHHA! DUM! DUM! Da poludiš. Bilo bi dobro, razmišljam, kada bi čovek imao tu moć, da zatvori oči, malo se napregne i onda snagom misli učini da ti splavovi jednostavno iščeznu; da iza njih, i njihovih rotirajućih raznobojnih reflektora, i stroboskopa, i kreštavih harmonika i tehno ritmova koji gruvaju odvrnuti do daske – ostane tiha, tamna i mirna površina reke, i da zatim pirne osvežavajući noćni lahor i blago uskomeša lišće u krošnjama usnulih vrba na obali, čije grane se povijaju nad vodom.

DUM! DUM! DUM! X se nemirno meškolji. Uzdahne pa ustane iz kreveta. Ode do kupatila. Čujem je: piški. Vrati se, legne u krevet, pokrije se jorganom i istog časa zaspi. Zatim ja ustanem i odem do kupatila. Pišam. Mlaz klokoće u WC šolji. Povučem vodu, operem ruke nad lavaboom i vratim se u krevet.

*

Pet sati ujutru. Tehno i narodnjaci su utihnuli. Tišina svuda naokolo.
Evo ovo:                                                                                                                             . (To je bila tišina.) Slatka, prozračna tišina, sveža kao vazduh sa planina. Milina jedna. Napolju uveliko sviće, pomrčina poprima svetlije obrise i nazire se novi dan. Još malo pa će se oglasiti prve ptice.

*

Pet i pet. Tonem u san, a onda čujem grebuckanje i lupkanje koje dopire iz zida u uglu spavaće sobe. Već nekoliko noći čujemo te zvukove. „Jel čuješ?“ šapne X dižući glavu sa jastuka, „to su oni. Slepi miševi.“ „Da“, kažem joj tiho, „spavaj. Ništa ne možemo sada. Ujutru ću da vidim šta da radim.“ X spusti glavu na jastuk i momentalno zaspi. Ja još malo ležim budan, osluškujem grebuckanje i lupkanje u uglu sobe. Slepi miševi. Imamo ih već neko vreme. Nastanili se u pukotini na fasadi ispod prozora u spavaćoj sobi. Ima noći kada su toliko tihi da misliš da su se odselili, a tu su i noći kao što je ova, kada nam iz svoje pukotine pod prozorom priređuju mali koncert grebuckanja i lupkanja, na naše veliko zadovoljstvo…

*

Pola devet ujutru. Sunčano nedeljno jutro. Spavaća soba je puna dnevne svetlosti a zidovi okrečeni u belo daju joj dodatni stepen svetla. Spavam ležeći na boku. Oh, taj divni, okrepljujući san. Probudi me X-in glas iz trpezarije. Priča telefonom sa svojom kevom, verovatno se dogovaraju oko odlaska na pijacu ili tako nešto. Osetim miris kafe. Neke dobre, vruće kafe koja se puši u šolji, tamo u kuhinji. Kroz odškrinuta vrata trpezarije vidim X-ine begonije u žardinjerama na terasi. Obasjava ih sunce. Lepo izgledaju, prelivaju se iz žardinjera svojim bujnim žbunovima posutim mnoštvom malih cvetova. Prijaju im uslovi za život na toj terasi, nega i pažnja koje im X pruža.

Okrenem se na leđa, zevnem i protegnem se. Vrapci dižu graju u krošnjama drveća ispred zgrade; prodorno cvrkuću, svi u isti glas, i naprežu se iz petnih žila da nadjačaju jedan drugog. Možda se takmiče ko ume lepše da peva. A onda, na trenutak utihnu i nastane tišina. Oslušnem, čuje li se neko grebuckanje i lupkanje iz pravca ugla sobe. Ne čuje se ništa. Razmišljam šta da radim sa našim novim “sustanarima”, slepim miševima koji su se nastanili u pukotini na fasadi. Ne bih da im naudim, a moram nekako da im dam do znanja da ne mogu tu da ostanu i da treba da se čiste odatle. Smisliću nešto. Moram da priznam, lepo su se snašli. Kad već nema neka zgodna pećina u blizini, nije ni ta pukotina u fasadi loše mesto za dom. Dobro, možda im ta pukotina nije dom, već nekakav štab ili mesto okupljanja sa kog poleću u noć. Vrapci se opet nešto svađaju i dižu galamu u krošnjama pod prozorom; možda su nezadovoljni ocenama žirija za izbor najlepšeg pevača među njima. Uvek neko uzbuđenje i frka kad su oni u pitanju, vrlo temperamentni i komični druškani. Osmehnem se nečemu, verovatno vrapcima. Dobro je. Stvari izgledaju bolje nego prethodne noći. Svet je nesumnjivo prijatnije mesto kad nema splavova da odvrću muziku do daske. Ustanem iz kreveta i pođem ka kupatilu.

Pre neku noć legnem u krevet, poljubim ženu i zaspim. I sanjam da bend Mgla želi da me angažuje kao gitaristu. Za bend Mgla (u prevodu – magla) verovatno ste čuli: u pitanju je sjajan blek metal bend iz Poljske koji je oduševio svet svojim albumom Exercises in Futility, objavljenim prošle godine.

NAPOMENA: u nastavku posta, radi bolje preglednosti i lakšeg razdvajanja sna od jave, delovi teksta koji pripadaju snu pisani su u italiku, a preostali tekst, pisan regularnim fontom, čine razmišljanja, utisci, sećanja i fragmenti stvarnosti.

Likovi iz Mgle kontaktirali me SMS-om i uputili mi poziv u bend. Kažu, zapazili me na video–kaseti sa snimkom neke davne svirke u beogradskom „Dadovu“ početkom devedesetih.

Na video-kaseti, na koju se u snu pozivaju momci iz Mgle, zabeležen je nastup benda Paradoks, koji smo činili ortaci Sima, Biljana, Orba, Zverko, i ja. Svirali smo autorske stvari pop-rok orjentacije, na tragu Oktobra i Viktorije. Kad govorimo o toj svirci u „Dadovu“, pamtim dve stvari: da sam sa bine dozivao svoju tadašnju devojku Jelenu, koja je bila u publici, i mahao joj rukama; kao i da sam, nakon uvodne treme na početku nastupa, zapao u neko stanje nalik transu. To mi se redovno dešavalo na svirkama, zato što sam paljevina i lako se primam. Jednom sam tako odlepio tokom tonske probe, sa Paradoksom, u Domu Omladine. Mehanički smo zasvirali stvar „Zaboravi me“, da tonac podesi zvuk, a ja – bam! – u trans, počeo da mlataram glavom, prašim gitaru i gubim se. Neki tip i devojka stajali su ispred bine i blenuli u mene verovatno pitajući se da li je ovaj dečko normalan. Zoran, lik sa brkovima i kožnom torbicom preko ramena, koji je izigravao našeg menadžera, prekinuo nas je, zamolio me da budem profesionalniji i da sačuvam svoj trans za predstojeći nastup.

Razmišljam o SMS-u koji su sam primio od Mgle. Godi poziv u bend, ali pitam se – da li sam odgovarajući čovek za njih? Dugo nisam svirao, gitara je za mene stvar prošlosti, žao mi je što je tako, ali jebi ga.

Ostavio  sam gitaru da bih se usredsredio na budućnost i okrenuo se pozivima od kojih sam nameravao da živim. I tako sam sredinom devedesetih upisao Višu ekonomsku školu, odsek za poslovnu informatiku, svirački se deaktivirao, i svoju Yamaha električnu gitaru trampio za 286 PC računar. Na njemu sam napravio prve korake u programiranju, pretežno u FoxPro-u, asembleru i C++-u. I dopalo mi se programiranje, vrlo brzo sam se primio na njega. I ono ti je omogućavalo da padneš u trans, ako ti je bilo do toga. Naravno, trans programiranja manifestovao se na drugi, suptilniji način.

Ponovo čitam na ekranu mobilnog SMS kojim me momci iz Mgle zovu u bend. Još malo razmišljam, lomim se, misli u vidu šarenih leptira lete oko moje glave, a onda kažem sebi – pa dobro, hajde da pokušam. Zarđao sam što se tiče sviranja, ali nek ide život, prihvatiću Mglin poziv, što da ne. Ionako obožavam njihov album Exercises in Futility.

Blek metal obično nije moja šolja čaja i baca me u depresiju. Međutim, Mglin Exercises je prelepo, sirovo i ogoljeno ostvarenje koje kao da kroz rešetke svog žanra isteže (zgrčenu) ruku ka tebi i ti u svemu tome naslućuješ neko zrnce topline i nade. Favorit na albumu mi je fantastična stvar Exercises in Futility V, koja sadrži jednu od najlepših instrumentalnih deonica koje sam čuo u životu. Deonica počinje na 4:56, rifom umerenog tempa, koji preseca urlik HOLLOW!; potom sledi letargični prelaz, prebiranje po žicama distorzirane gitare koje kao da strepi nad nečim stravičnim po sve nas, a zatim tempo ubrzava, distorziranoj gitari se pridružuju ostali instrumenti, iskazana emocija postaje snažna i uznemirujuća, i deonica u tom duhu teče do kraja pesme kao velika melanholična reka, svetlucajući svojom tamnom lepotom kroz ogolele predele, terajući te da se naježiš.

Pošaljem uzvratni SMS u kome saopštim momcima da pristajem. Istog trenutka, stiže povratni SMS u kome sekretarica Mgle izjavljuje da je presrećna i zakazuje mi susret sa članovima benda u bašti kafića kod kineskog tržnog centra u bloku 70 na Novom Beogradu. Da se nađemo, popijemo piće i popričamo o budućim planovima. Važi.

Pošto živim u blizini, dođem prvi, nešto pre dogovorenog vremena. Sednem na klupu sa strane i osmatram stolove u bašti kafića. U to se pojave momci iz Mgle. Sednu za jedan sto. Tri momka u duksevima, članovi benda. Jedan ošišan na ćelavo, dvojica dugokosi. Obični likovi iz komšiluka, kakvih po bloku imaš koliko hoćeš. Mahnem im. Primete me, klimnu glavama. Ustanem sa klupe, pođem ka njima. Tada se setim da Mgla na koncertima nastupa sa platnenim zastorima na licima.

Zaista je tako. U Mgli nose crne zastore koji im u potpunosti zaklanjaju lica, bez otvora za oči, nos ili usta. Plus kapuljače dukseva preko glava, cokule i debele crne kožne rokerke. I tako odsviraju ceo koncert, čak i po najvećoj vrućini. Uz to, stoje kao kipovi u mestu tokom celog nastupa. To, i pamučni zastori, time možda žele da kažu da smo kao ljudski rod svedeni na ništavne kreature bez očiju i glasa, sa crnim kapuljačama preko lica, ispod kojih se gušimo kao pacovi.

E jebi ga, pomislim, ne treba mi to platneno sranje na faci, skuvaću se tokom svirke, nije to za mene. Nešto u meni prelomi se u korist odluke da odustanem od priključenja bendu. Dok idem ka njihovom stolu, polako bledim, a komadić po komadić tela odvaja od mene i odleće u vis, lagano, kao da sam napravljen od vate koju može razneti vetar, sve dok potpuno ne iščeznem i od celog mene ne ostanu samo moje patike. Vidim ih iz žablje perspektive. Leže, jedna do druge, na platou ispred kafića, u sunčanom prepodnevu. Bele, kožne, iznošene Nju balansice, kupljene u Intersportu pre sedam ili osam godina.

Bilo je hladno jutro i padala je kiša dok sam izlazio iz zgrade. Dobro je, pomislio sam, što sam obukao nepromočive cipele i poneo kišobran. Zakopčao sam jaknu, otvorio kišobran pa se preko barica uputio ka autobuskoj stanici.

Usput me pretekla devojka što svakog jutra jede plazma keks dok ide ka stanici istim putem kao i ja. Bila je zaklonjena kišobranom, pa nisam uspeo da vidim jede li plazmu. Ali vrlo jasno sam mogao da vidim pete njenih kožnih čizama i kišobran; bio je ljubičaste boje, posut belim tačkicama, i obrubljen čipkom.

Na stanici, ljudi se sklonili pod pečurku da ne kisnu. Poznata ekipa. Grupa srednjoškolaca što stoje zajedno, provaljuju fazone, guraju se i klibere. Malo dalje pod pečurkom, devojka koja ponekad nosi bordo martinke, a ponekad zelene. Ovog jutra nosila je zelene. Jedan neobrijan lik u vijetnamci, sa rukama u džepovima i kačetom na glavi, što liči na Luka Dejna iz serije Gilmore Girls. Takođe, tu je i crnokosa žena što gleda u pametni telefon i skroluje palcem preko njegovog ekrana. To radi svaki put kad je vidim. U principu, žene češće nego muškarce vidim da zure u pametne telefone. Valjda neka razlika u polovima. U filmu Her, Joakin Feniks i Skarlet Johanson možda je trebalo da zamene uloge, pa da Skarlet bude usamljeni pisac ljubavnih pisama, a Joakin napredan operativni sistem u koga se usamljena Skarlet zaljubljuje.

Bus je stigao na stanicu u tačno vreme: 7:18. Sklopio sam kišobran, malo ga otresao od kapi, pa ušao i seo na mesto do prozora. Na sledećoj stanici ušla je žena sa punđom i sela nedaleko od mene. Izvadila je iz torbe mobilni telefon, otključala ga i počela da prelazi palcem preko njegovog ekrana.

Tako smo se vozili nekoliko stanica. U busu je bilo toplo. Išao je polako i zastajao na stanicama i semaforima. Jutro je bilo tmurno i kapi kiše klizile su niz staklo autobusa. Spoljni prizori bili su lišeni boja i nije se imalo puno toga videti. Žena sa punđom celim putem nije dizala pogled sa telefona. Možda je to imalo veze sa tmurnim jutrom i spoljnim prizorima lišenim boja. Posle stanice kod crkve, sledeća stanica bila je kod opštine Novi Beograd. Ustao sam da se spremim da siđem.

Bus je stao i otvorio vrata. Zakoračio sam napolje i mimoišao se sa ženom sa kapuljačom na glavi; ulazeći u bus, zurila je u mobilni telefon i skrolovala palcem preko njegovog ekrana. Zar i ona? Fascinantno. Kao u Karpenterovom filmu They Live. 

Sada, sedim za radnim stolom u kancelariji. Kišobran se cedi na podu kraj radijatora. Tiho je. Jedan kolega mota se oko susednog stola i kuva čaj. Uskoro bi trebalo da počnem nešto da radim. Čekaju me linije koda koje treba preraditi, testirati i pustiti u eksploataciju. Za sada, samo pijem kafu. Mali predah ne može da škodi. Čujem napolju točkove automobila kako klize preko mokrog kolovoza.

* * *

Još samo ovo. Mnogo mi se dopada nova pesma Masiva, Voodoo In My Blood. Ima divan, dramatičan vajb, prekrasnu melodiju i neki plemenski dum-dum ritam koji kao da podcrtava naše srodne egzistencije, svetlosti i tame. Stvar se nalazi na mini-albumu Ritual Spirit, koji predstavlja uvertiru za novi LP Masiva, čiji izlazak očekujemo ove godine. I tako, pre neki dan stvar Voodoo In My Blood dobila je upečatljiv spot, koji se može tumačiti na ovaj ili onaj način. Moj utisak je da spot prikazuje kako to izgleda kad zavodljivi gedžeti zaposednu ljude. A u ulozi opsednute  – ljupka Rozamund Pajk iz filma Gone Girl...  

Nedavno se pojavila vest na netu. Učenik srednje škole u Leskovcu preminuo je pošto mu je pozlilo na času fizičkog. Dečko se onesvestio i pao na parket. Kolima hitne pomoći prevezli su ga u bolnicu. Nakon borbe za dečakov život lekari su konstatovali smrt.

Tragedija jbg. Filozofi i pisci tvrde da se smrt ne može izbeći, ali ovo je bila glupa smrt koja je mogla biti izbegnuta.

Slučaj dečka iz Leskovca podsetio me na nešto. Imao sam nastavnika fizičkog u osnovnoj školi, nekog Čedu. Bio je klasičan oficirsko-sportski tip. Uvek sveže izbrijan, u trenerci, pravih leđa hodao je po školi u oblaku afteršejva Pino Silvestre. Šake su mu bile obrasle maljama i imao je pečatni prsten na ruci. Stalno je nosio sudijsku pištaljku oko vrata. Ne mogu da kažem da je bio loš pedagog. Nije hvatao krivine niti otaljavao stvar. Ozbiljno je shvatao svoj posao i znao je kako da te naloži na sport, i da ti, baveći se njim, daš svoj maksimum. Tokom časa stajao bi uz zid dvorišta, u trenerci, sa štopericom u ruci, i nadgledao nas. Stalno si mu bio pod okom. Ako bi zabušavao ili nešto kilavio, svevideći Čeda bi te brzo doveo u red. Organizovao je sva moguća školska takmičenja. Turnir u malom fudbalu, turnir u rukometu, turnir u bacanju medicinke, turnir u pljuvanju u dalj, turnir u ovome, turnir u onome…

Kažem, nije bio loš lik. Naprotiv. Ipak, ima jedna tortura koju pamtim kod Čede: trčanje na 800 metara. To mu sada, posle svega, zameram: što nas nije podučio kako da pametno i optimalno istrčimo 800, nego nas od starta terao u skoro pa bezglavu jurnjavu. Trebalo je videti masakr koji bi tom prilikom nastao u dvorištu osnovne. Tako jednom prilikom, izveo nas Čeda u školsko da trčimo 800. Počela jaka kiša, ali to nema značaja za njega. Postrojio nas uz startnu liniju, mi se zgurili i nabili glave u ramena. Čeda nas pita – šta je sad? – Ironično nam ponudi kišobrane, pa nam održi lekciju o jačanju i otpornosti organizma. Zatim uključi štopericu i zvizne za start. Mi potrčimo. Posle par krugova izgubimo snagu. Svetlaci nam igraju pred očima, slezine nas otkidaju. Devojčice šmrcaju, dečaci baldisali, pljušti kiša, ali nema pošteđenih, Čeda nas goni pištaljkom preko dvorišta. Nekako se svi dovučemo do cilja. Lipsali, posedamo na mokri betonski zid u trikoima i šortsevima. Poslednji na stazi ostane debeli Vasa. Kaska onako pokisao, slepljene kose, salce mu poskakuje na trbuhu i butinama. Duša mu u nosu, gleda ka Čedi očima koje kažu umreću, nadajući se valjda nekom humanom gestu. Čeda ga ignoriše. Zvizne u pištaljku, i kroz kišu odmahuje onom maljavom šakom sa pečatnim prstenom – hajde, Vasiću, ne vuci se nego trči!

* * *

I dalje pod utiskom koncerta u DOB-u prošle subote, ovih dana puno slušam Grega Dulija. X sve od njega podrobno poznaje, ja ga tek sada šire otkrivam. Uglavnom slušam Dulijevu, vrlo zavodljivu, Twilight Singers fazu, idealnu za noćne šetnje po savskom keju. Kakvih tu sjajnih stvari ima, čoveče: Forty Dollars, King Only, Papillon, St. Gregory, The Conversation, Martin Eden… A ovog konkretnog jutra i prepodneva, slušaju se Gutter Twins-i. Lepa, uznemirena i tamna muzika. Kao to nebo, dole, na omotu albuma.

Maglovit dan u Beogradu. Opet. Magla je preovlađujuća meteorološka pojava ove godine. Džek Trbosek zadovoljno trlja ruke.

*

Umro Lemi. Njega i Motorhead uživo sam gledao samo jednom, na koncertu u Hali Pionir, 1984. godine. Sve što pamtim je Lemi, glave zabačene unazad, u karakterističnoj pozi pred mikrofonom, dok praši Rickenbacker u razarajućoj buci. Kako god, lepa uspomena. Dobar je bio matori. Nema sumnje da će mu pripasti počasno mesto u kriptama večnosti.

*

Albumi koji su mi se najviše svideli u 2015.

Iron Maiden – The Book of Souls 

Bez sumnje, naj album 2015. Drago mi je što je TBOS ispao tako dobro. Mejdni su, ono što se kaže, moj primarni bend. Zavoleo sam ih u nižim razredima osnovne škole i normalno da se usput stvorila neraskidiva veza. Danas, trideset godina kasnije, više nisam školarac, a ni Mejdni nisu baš mladići. Na sreću, muzika koju prave i dalje je sjajna, pa čoveku zablistaju oči kad izvadi iz police ploču The Book of Souls, da bi je pustio.  Specifičan aspekt albumu daje podatak da ga je Brus Dikinson u celosti otpevao sa tumorom (veličine loptice za golf) u grlu.

Barbarossa – Imager 

Melanholičan i delikatan sint-pop iz radionice Džejmsa Matea. X puno voli ovaj  album i Barbarossu, a i ja ga volim. Posebno prija kasno uveče, kad se, posle kupanja, čovek izvali na sofu da malo meditira i očisti glavu pred spavanje, pritom letimično bacajući pogled u ekran potpuno utišanog tevea. Zbunjuje kako je ovaj sjajan album promakao  portalima Mojo i Uncut i ostalim autoritetima koji nam šire vidike, govore nam šta je dobro i pred kraj godine prave referentne top liste kao svetionike bez čije asistencije bi mi bauljali u tmini. Verovatno je stvar u tome što je Imager uspeo da ostane dovoljno ličan da ga zaobiđu velike reči.

Ghost – Meliora

Nakon blaziranog (čitaj – dosadnog) prethodnog albuma, Meliora predstavlja povratak u formu pape Emeritusa i ekipe. Mrak album, velikodostojnici Inkvizicije bi, pretpostavljam, uživali u njemu. Ocena: čista 666.

Jose Gonzalez – Vestiges & Claws

Na Hozea Gonzalesa se ne moraju trošiti reči, o tom čoveku se sve zna. Kako god, V&C je još jedno uspelo ostvarenje ovog genijalnog umetnika koga smo nedavno bili u prilici da gledamo kako diže salu Amerikana beogradskog Doma Omladine u vazduh.

Baroness – Purple

Nakon teške saobraćajke koju je bend doživeo 2012., preloma i trauma proisteklih iz nje i premeravanja sistema vrednosti, dobili smo Purple. Posmatran izvan ili unutar okvira za dlaku izbegnute smrti, Purple predstavlja lepo lice modernog metala (koji je prečesto vrlo loš) – melodično, emotivno i jezgrovito. Purple kao da je brat Ghost-ove Meliore, stiče se utisak da su nastali od iste krvi. Super album.

Keith Richards – Crosseyed Heart 

Šta reći za Razroko srce osim – bravo, matori, super što te i dalje dobro služe ti kvrgavi prsti.

EL VY – Return to the Moon

Kad ga čovek čuje prvi put, RTTM deluje preobično, osim hita Sad Case / Happiness, Missouri koji se odmah izdvoji. Čovek pomisli – vokal Meta Berindžera uvek prija, ali ovde nešto fali jbg. Međutim, sukcesivnim preslušavanjima album primetno poraste, i eto ga u top 2015. listi. Lepo iznenađenje.

Matthew E. White – Fresh Blood

Kao i prethodni Metju, i ovaj novi Metju je prijatan, ležeran, baš kako treba. Dobra muzika.

Mgla – Exercises in Futility

Slabo konzumiram black metal (hermetičan je, smara), ali ovo je nešto posebno – mnoštvo izvrsnih melodija i rifova, elokventna spika, sve u svemu, majstorski artikulisan čemer i zgađenost nad životom. Melodičan, emotivan, sioranski blek metal.  Za svaku preporuku.

*

I tako, danas je 30. decembar i nešto se privelo kraju. Sutra uveče, u ponoć, izljubićemo se i poželeti jedni drugima svako dobro. Zatim ćemo popiti piće pa resetovati brojač i krenuti ispočetka, da obrnemo novi krug.

Koristim priliku da svim prijateljima sa bloga poželim lep provod za novaka i puno ljubavi i sjaja u 2016.  godini. Živeli.

Dugo vrelo leto u gradu. Vučemo se, polako, mi, dani i noći. Prošle godine, u ovom nekom terminu, bili smo na moru. Veliki deo tog letovanja presedeli smo na plaži čekajući sunce. Ono se najčešće ne bi pojavilo, ili bi kao fol gvirnulo iza oblaka, tek toliko da nam da podgreje lažnu nadu. Celog tog letovanja sunca je bilo na kašičicu. I tako, bilo bi hladno za kupanje pa bismo u kupaćim samo sedeli na obali, fotkali se, ili pričali, ili rešavali sudoku. Ili bi X nešto čitala, a ja bih skupio ruke na kolena, slušao zrikavce i šum talasa i proučavao let galebova nad površinom mora, da bih ga što bolje upamtio ako mi galebov let zatreba da ga opišem u nekom postu. Jednom prilikom, dok smo tako sedeli na plaži i (uzalud) čekali sunce, napravio sam na diktafonu audio snimak: stavio diktafon na stenu iznad naše glave, usmerio ga ka moru i pritisnuo dugme „snimaj“. I tako dobio pola sata kvalitetne zrike zrikavaca, graktanja galebova, pljuskanja talasa i šuma mora.

Ove godine, vreme je, kao što vidimo, super. Mi po svemu sudeći nećemo nigde, preostali deo leta provešćemo kući. Ja ću ići na posao, u slobodno vreme baviti se svirkom, piti pivo, pružati ruke ka X, a ona će čitati, proučavati svoje stvari, bacati naokolo iskre sjaja iz vrhova svojih prstiju. Sedećemo u stanu, surfovati po netu i slušati (odličnog) Hozea Gonzaleza. Uveče, kad popusti jara, prošetaćemo gradom, do Cvetnog trga i natrag, ili tako nešto.

Iskopao sam na hardu onaj morski snimak. Pustim ga ovih dana, obično kad prilegnem posle ručka. X izađe na terasu da čita, a ja se smestim u sofu, šaltam daljinskim teve kanale i slušam snimak. Dobar je, opušta, prenosi deo morskog vajba. Mislim, to su ti zvuci. Fale mirisi i ukusi i još što šta, naravno. Po to (što fali) otići ćemo sledećeg leta.

Vreli lepljivi dani, i noći koje te omamljuju i provociraju da ostaneš budan. (Lakomislene noći.) Žarko, žarko leto. Volim takva leta, ali ne bih imao ništa protiv da je temperatura koji stepen niža – ne mora baš da bude ovih tropskih 37+. U stanu nemamo klimu, pa ume da bude zeznuto. Znojimo se kao u sauni. Ali dobro: imamo ventilator, hladan tuš, sladoled i lubenice da se rashladimo. I poneko pivo za mene.

Ovih dana sviram više nego obično. (U proseku 2 sata na dan.) Posle ručka, ili uveče, uzmem električnu gitaru, uđem u Reaper (softver za snimanje), stavim slušalice na uši. I onda se tako zamajavam, drndam nešto svoje, dok mi podni ventilator duva mlake klobuke vazduha u leđa. Dok traje sešn, sve drugo u stanu kao da ne postoji. Izgubim se u svetu sinkopa, terci, harmonija i nota koje u tom svetu lebde posute srebrnim prahom u zraku oko tvoje glave. Vidim da X nije baš srećna zbog toga. Izgleda da, dok sviram, privremeno prestanem da je budem svestan, dok sedi na sofi iza mojih leđa i nešto čita, ljupkih šiški, mlečno belih butina i noktiju lakiranih u bordo. Brine se da nas moje novonastalo prekomerno muziciranje ne udalji. Želim da poradim na tome. Da ne ugrozim nit sa X ni u časovima najvećeg gubljenja.

Od mjuze, sluša se sve dobro što dođe do nas. Fink deluje dobro, fino pristaje ovoj jari napolju. Eto, topla (ili bi u svetlu ovog posta bilo prikladnije reći – vrela) preporuka za Finka.

Ovi dani oko Uskrsa su prvi stvarno lepi dani ove godine u Beogradu. Nema vetra, nema kiše, ničega od onoga što nas je zasipalo i duvalo u nas prethodnih nedelja. Ima samo sunce i šetači u kratkim rukavima, plus sveže jagode iz Maksija – 79 dinara po korpici – za moju ljubav…

Ponedeljak, podne. X je ostala u stanu, drži čas devojčici iz Takovske. Ja sam izašao da prošetam. Nijedna melodija mi se ne mota po glavi. (Čudno.) Dok odmičem od zgrade razmišljam o nečemu čime sam bio zaokupljen pre nego što sam izašao u šetnju: o procedurama za bekap baza u prodajnim objektima firme u kojoj sam zaposlen kao DBA (administrator baze podataka). Prestanem da mislim o tome. Zastanem na semaforu i čekam melodiju.

U polo-majici i donjem delu trenerke šetam uz Kajmakčalansku. Usmerio sam lice u vis, izlažem ga suncu. Ima ga puno (sunca) na tom potezu. Skrenem u ulicu Silvija Kranjčevića. (Mirna ulica, jedna od najprijatnijih u kraju.) Naslonim se na zid ispred jedne kuće, gledam toranj crkve svetog Ante; crvena cigla i beli krst u kontrastu sa plavim nebom. Gledam taj prizor i razmišljam – super je novi album Beka. I eto melodije.

Ustanem, produžim dalje.

Gvozdićevom izbijem na Bulevar. Buka i trka. Tramvaji i automobili furaju gore-dole. Ljudi, svi kao da nekud hitaju. Ta strana Bulevara je u senci i deluje hladno i mračno ovog svetlog dana. Okrenem se i vratim se Gvozdićevom natrag u Silvija Kranjčevića. Opet je tiho, mirno, sporo, puno sunca. Otkinem struk lavande sa žbuna koji štrči iz ograde ispred jedne kuće i protrljam ga medju prstima. Primetim da mi bubamara stoji na ramenu. Neka. Nije sve u stizanju tamo gde si se uputio, ima nešto i u izboru ulica kojima se krećeš.

Još jedan petak, prvi takav dan od dolaska proleća. U noći između subote i nedelje pomerićemo vreme jedan sat unapred. (Stupa na snagu letnje računanje vremena.) 6:00 ujutru postaće 7:00 ujutru, i nekoliko dana imaćemo problema sa ustajanjem. U ponedeljak, kad zazvoni budilnik pomislićemo „o, ne“, a dobra žena u postelji pored nas pomilovaće nas po glavi i bodriti nas – „hajde, mili“. Promrmljaćemo „evo, evo“ i početi da se pridižemo da bismo se spremili za posao. Podići ćemo zadnjicu a glava će nam i dalje ležati na jastuku; i zatim ćemo odustati, i u tom položaju nastavićemo da kunjamo, i biće potrebna dizalica da nas podigne iz kreveta.

Naravno, postoje i ranoranioci. Oni će na letnje računanje vremena preći ne trepnuvši.

*

Juče, posle posla, prošetao gradom sa X. Bilo lepo vreme, kao da sam ga ja naručio. Kod „Karibik“ picerije na Terazijama mimoišli se sa onim prosedim piscem. Nešto kasnije, u fast-fudu kupili girose za ručak. Malo pričali o detetu. Ako do njega dodje, ja bih voleo ćerku, neku malecku repliku X, sa riđom kosom i pegicama. Međutim, nešto mi govori da bi to bio neki glavati bizgov koga ne bi mogao da obuzdaš, koji bi zujao naokolo, spuštao se niz tobogane i pentrao se po drveću od jutra do mraka. (Jbg, što mi ovo zvuči poznato.)

Sve u svemu, lepo popodne posle posla i prijatna šetnja gradom. Ušli u nekoliko radnji, tražili sako za mene. (Ovaj dole Greg Duli ih ima bar deset, a ja nijedan.) Nije baš neka ponuda. U radnji u Makenzijevoj imali su jedan zanimljiv model, sive boje, sa teget zakrpama na laktovima. Probao sam ga pred velikim ogledalom. Solidno mi stajao, osim što se njegova siva boja nije slagala sa bojom džinsa mojih farmerki. Prodavačica je izjavila da mi sako super stoji. Hvala joj, ali… Kako god, ako neko zna za radnju u Bg-u koja drži dobre sakoe, neka javne.

U pola dvanaest uveče stojim u kadi i tuširam se. Mlaz vode je prijatno topao. X je u sobi; ona se istuširala i legla. Čeka me da završim, da se malo kadlujemo i provrtimo TV kanale pred spavanje.

Spustim ručku tuša na česmu, zatvorim vodu. Uzmem sapun. Kožni lekar mog prijatelja Save i njegove žene kaže da ne treba sapunjati celo telo, već samo intimne delove i noge – ne čak ni pazuh. Prekomerna higijena, trljanje sapunom i drugim sredstvima, kaže Savin lekar, šteti koži – isušuje je, iritira, podstiče osipe i svrab itd.

Sapunjam se i razmišljam o svom blogu i postovima. Svaki koji napišem je o X. Tako mu je to – jedna od osobina zaljubljenog srca. Ima na Jutjubu emisija u kojoj devojka koja je tada vodila emisiju „Moljac“ intervjuiše Žiku Todorovića; Žika vozi rolere dorćolskim šetalištem uz Dunav, pored bazena „25. maj“, dok devojka iz „Moljca“ vozi vespu pored njega i postavlja mu pitanja iz privatnog života a Žika joj odgovara. Taj intervju je dobar primer naše sklonosti da voljenu osobu umećemo u svaki kontekst, i da je, kad nije fizički prisutna pored nas, otelovljujemo rečima jer nam prija njena blizina.

Uzmem ručicu tuša, pustim vodu i sperem sapunicu. Zatvorim vodu, uzmem peškir sa lavaboa i obrišem se.

Izađem iz kade, obučem gaće. Namažem dezodorans, iscedim kaladont na četkicu.

Perem zube nad lavaboom i posmatram svoj odraz u ogledalu. Čujem X-in smeh u sobi. Dobro ga je čuti.

P.S. Ovih dana baš dosta slušamo bend Roxy Music. Fenomenalan bend, imaju toliko sjajnih albuma i stvari.