Ova epizoda počinje u otmenom biznis parku. Sve je tako lepo sređeno i nalickano. Sve odiše harmonijom, skladom i profesionalizmom. Pred zimu, jesen uveliko oduvava lišće. Radnici koji u komšiluku rade zabušavaju. Trljaju ruke na ovoj hladnoći ne bi li se ugrejali. Scena ide u jednoj od kancelarija, do jednog stola gde jedna japi uštva misli… Teško je prikupiti se u reč dve i napisati samo priču ili dve. Evo i sada dok gledam kroz prozor ženu koja pokušava grabuljom da zatrese grane drveta ne bi li otpali i preostali listovi, ne bi li je to drvo ostavilo na miru da se oko njega ne vraća i ne muči čisteći listove koje vetar svaki sat dodatno protrese, ne bi li sačuvala sebe kritika šefa… Ne bi li njen šef prestao da crveni pred strogim pogledima vlasnika jednog ovako prestižnog objekta koji ne žele da se pravdaju više šefovima kompanija koje plaćaju suvim zlatom iznajmljivanje ovakvih prostora. Koji opet koriste to lišće za izgovor smanjenja troškova ne bi li ove godine obezbedili rast profitabilnosti, kompanijski bonus, ne bi li tip poput mene koji gleda sada ovu ženu kroz prozor zapitao sebe ko je srećniji , ona sa osmehom i grabuljom ili ja… Sačuvati sebe, nije li to ono što svi neprestano pokušavamo. Svira Sars na mini liniji u ćošku firme… Prolazi još jedan dan bez tebe…
Prolazi još jedan dan bez čega smrdljiva japi uštvo pomislih. Umesto da digneš ruke od svega, odeš u nekakvu vukojebinu, ti pristaješ na sve, kao da ćeš da živiš 200 godina, a u penziju se ide sa 68. Skoro sam na internetu pogledao nekakav spot s početka devedesetih… kakvi likovi mladi, lepi, Bebek, Oliver, Slađana Milošević … kako ih je život zgužvao. Koga je sve ta mašina samlela… jednog Džon Vejna… jednog Gagu Nikolića, evo danas i Brižit Bardo, a neće mene… Prolazi još jedan dan bez mene.
Srećan petak! Ja odoh u Dom sindikata, povratak u prelepu dvoranu koju sam prvi put u životu posetio pre četrdeset i više godina kada me je čika Vlada Šapić poveo u bioskop na insistiranje moje mame, da i ja vidim bioskop. Sećam se kao danas gledali smo Čudnu šumu. Ovaj put Vranjković, novogodišnji koncert. Kiza i ja u noćnom bauljanju posle bar 15 godina. To nam je nekad bila svakodnevnica. Obukli smo tanke jakne, a noć je baš hladna. Omatorili smo, cvokoćemo, i ranije nam je bilo hladno i ranije smo bili u tankim jaknama, ali smo imali više elana da to zbog lepote stoički podnesemo. Danas, jebeš lepotu ionako smo pedesetogodišnjaci. Matore prdonje koje sa sobom osim, hrkanja, ćelavosti, dijabetesa, povišenog pritiska, popustljivog svingtera u želudcu, prdimo baš i kad ne bi trebali. Neodoljivi smo! Da, dosta smo popustili u poslednje vreme. Odličan koncert, srpski Pink Flojd, prži, Dve reči, blagi bolovi u grudima tek kada se udiše do kraja.
Subota! Vikend je po običaju bio buran, gosti iz Amsterdama u ne takom lepom povodu za gostovanje, odlazimo na sahranu. Kako kod njega ništa nije jednostavno tako pre sahrane svraćamo u Kikindu u jedan lokal gde nas dočekuju dva jazavičara. Baš kao da Gospod zna da sam hteo tog jednog Dačhanda čisto kao simboliku mog povratka u Srbiju i još jednu poveznicu sa Holandijom. U kafiću i nema mnogo ljudi tog jutra . Dovoljno da moju šalu koja je bila odgovor na pitanje zašto sam se vratio, svi kritički prokomentarišu. Bez obzira što sam se ja zaista potrudio da to moje “zato što smo ekonomski tigar” zvuči smešno, čini mi se da nas je izbacivanja iz kafića spasilo samo poznanstvo sa vlasnikom. Krećemo iz Kikinde u Nakovo na sahranu, svraćamo u cvećaru. Žena skoro ćutke pakuje cveće u crni papir, malo je mesto zna gde idemo. Ja dete velegrada, pitam za instrukcije za pronalaženje groblja… Posle znaka za Nakovo treća desno, i onda ćete videti automobile, odgovorila je smireno. Meni, se pali lampica parkinga, to je sledeće normalno pitanje velegrađanina. Odgovara, nakovčani su dobri ljudi inače, a pogotovo danas, imaće razumevanja gde god da parkirate. Zahvaljujemo se, odlazimo i ćutimo u kolima dok odmičemo ka Nakovu. NE mogu da ne prokomentarišem, gde mi živimo??? Kad ona može za čitavo Nakovo da kaže, a ja ne mogu za više od dvoje ljudi iz ulice. Imam jednog koji besomučno svira svaki put kada se neko od mojih gostiju parkira. Svira, pravi se važan i lagano zaboravlja da sam svaki dan išao po njegovu majku dok je bio u vojsci da se čuju telefonom koji je u mojoj kući bio jedini u radijusu od 2 kilometra. Danas svira, psuje, mrzi… a juče je bio zahvalan, e sad šta je njega gurnulo u nezahvalnost, a nakovčane ostavilo tamo eto to ne znam. Sahrana mlade lepe i pametne devojke. Iz Nakova u nebesa bila je njena putanja, i gde god da je zastala ostao je neizbrisiv trag. Najbolji govornik Floride, najmlađa docentkinja Erasmus univerziteta iz Roterdama, jedna od top nekoliko žena Holandije. Nije zaboravila Nakovo i vaspitanje kojoj su joj usadili roditelji za razliku od kaluđeračke seljačine, iza koje takođe ostaje trag gde god da stane. Nisam je poznavao, ne poznajem ni njega… Živi mi se u Nakovu, grabulja mi se opalo lišće, nedostaje mi osmeh i dobra volja, nedostaje mi razumevanje i empatija za parkingom i raznim drugim stvarima… poželeo sam se mira i sporosti, dobrih i nežnih ljudi. Poželeo sam se ljubavi, one drugačije, ne dečije, ne prijateljske, ne prema poslu ili hobiju… Ljubavi u nekom sporom malom mestu gde su ljudi puni razumevanja za dobre i loše dane. Ljubavi za koju bi konačno imao vremena. Jer tamo u Nakovu, čini mi se ništa ne žuri i niko ne kasni i sve je u svoje vreme i ko zna šta bi bilo da je ostala ili ko zna šta bi bilo da ja tamo odem.
NA LASTOVU 
