Deset godina spavanja i samo jedno jutro raÄanja smrÄu
PRVI DAN Suze od priveska
Zatekoh se na podu,
slomljenih snova. Osetih da mi dah zastajkuje prvi put osetio sam da ga ponestaje. Kao nekada – kada sam kao mali trÄao sumanuto do Äetvrtog sprata – isto tako ledeno. Samo joÅ¡ mnogo gore.
Led koji koÄi i srce preskaÄe. Beskrajno hladno i poput smrti, koÄi ÅŸivot. Da li Äu imati kosti za ustajanje? Treba naÄi uputstvo za sklapanje ali ja sam kreten koji je odabrao da ne zna Äitati.
DRUGI DAN I smrt ponovo kroÄi u naÅ¡ dom
Tamo smo gde smo navikli da je san veÄnost, Polje gde smo ukoÄeni, sigurni ne ÅŸelimo da se budimo, Zaspali u snegu. BaÅ¡ je divno disati u minusu. Vazduh je zdrav. ZaleÄen kad si, gubitaka nema. Smrt doÄe kao iluzija. Nije baÅ¡ tako kada se probudiÅ¡, ali opominjem se da ne prekidam. Misao vodi kroz otimanje, brzo grabim sve i beÅŸim. U kutiji zvecka plastika, kao kada dete nabije poispadale zube u kutijicu. Ja moÅŸda sve sanjam, i dalje.
TREÄI DAN PokuÅ¡aj buÄenja i mokri betoni
KiÅ¡a kvasi hodanje BaÅ¡ sam zgodno pobegao i ponovo upao u neku rupu. Mislim da je ovde sigurno, mislim da se svi ovde poznajemo. Ja se i dalje malo plaÅ¡im, guÅ¡im, sanjam, ja sam zombi. Mnogo se izvinjavam, loÅ¡ sam Äovek, ne smem toliko da budem ukoÄen. Moram da se kaznim jer se muÄim, jer se sve rasklapa, ja ne umem da se izborim u ovom kidanju, a i gladan sam. Ja sam hrÄak, nestala mi je i jedna prednja Å¡apa. U ovoj rupi ima mnogo veÄih, mnogo hrabrijih i gorih glodara nego Å¡to sam ja. Sada je vreme da ih upoznam i vidim Å¡ta se sa mnom moÅŸe desiti.
ÄETVRTI DAN BuÄenje u smrti koja je roÄena iz sna ÅŸivota
Grebao sam i grebao iz te rupe sam se izgrebao. Krajem aprila mislio sam da Äu presvisnuti. Moj ogroman prostor gde trpam ovaj siÄuÅ¡ni organ odjednom se zatamneo. Dan je bio gotov. Nastala je duga, beskrajna noÄ. Mislio sam da se nikada osuÅ¡iti neÄu. Bio sam mokar, stvari su nestale, sve, nisam bio go, bilo je strahovito hladno. Smrt je lupala na vrata, u meni se onaj ledeni patrljak promeÅ¡koljio, rekavÅ¡i: “Samo joÅ¡ pet minuta”, ali sam uzeo ÄekiÄ za sluÄaj opasnosti i izlupao sopstvenu glavu u hiljadu vaÅŸnih, presudnih odluka.
PETI DAN Vetrovi natapaju kosti hladnoÄom
Sve se, kaÅŸu, vrti, vraÄa. Dok ovo ÅŸvrljam po sebi ne mogu da poreknem: valjda se ne mogu oporaviti. Menjao sam jakne, dosta sam tereta skinuo. No, neke su se bolesti nataloÅŸile.
Lelujam i ja poput smeÄa, smeÅ¡im se, sanjam uniÅ¡tenja, ljubav kroz destrukciju. Verujem da Äe iz smrti da se rodi mir u ovom i ovakvom ÅŸivotu ispunjenja nema. Pitam te zaÅ¡to biraÅ¡ laÅŸi? Ono me, nekako, koÄi. NeÄe da se istopi. Vrtim se u bubnju, pokuÅ¡avajuÄi da se razlupam, iznesem taj grumen leda iz sopstvenih grudi. Budem majka jednog novog deteta. MrtvoroÄenÄe Äu nazvati Tuga. Savetuju me i: GorÄina. Nisam razmislio, jer nisam uspeo. Nisam prodisao.
Å ESTI DAN Vatra koja gori ne prÅŸi i ne topi
Tako, tako se desilo. LaÅŸi su se nagomilale. I ja sam bio ubeÄen u sve te laÅŸi. Iz tih sam knjiga vrlo savesno nauÄio sve lekcije. Sve tehnike kako da budem ukoÄen joÅ¡ barem nekoliko narednih dana. Saznao sam i da je moja svest ne ono Å¡to mislim da ÅŸivim veÄ ono Å¡to ne ÅŸivim, krijem u dubinama, a da to i ne znam. Ni sam, i dalje, dugo potom, ne znam ko je pojeo sve te gluposti. Moj je razum bio iseljen. PokuÅ¡avao sam da dohvatim neke sfere ali ja nemam tolike prste, veoma sam nizak – Å¡ta da se radi.
SEDMI DAN Stvarna smrt
Tada se stvarno to i desilo ProbudiÅ¡e me, Nisam ni znao gde se diÅ¡e Ostao sam sam na ovom svetu Gledao sam u jedinu osobu, sebe, posmatrao Å¡ta sam pogreÅ¡io gde sam se izgubio dok sam se traÅŸio skupljao ranjene snove po dimu dok sam poklanjao moje satove u bescenje. Vadio baterije na budilnicima, kako bih vas sve sluÅ¡ao. Sad sam stvarno isceÄen, mrtav. Crvljiv. Gledam leÅ¡ kako ga prevrÄu Govore: “Ne, ne, mrtav je. Pogledajte mrlje! Åœao nam je.” Moja krv je bezbojna. Moje rane su nevidljive. Zavoje vezujem oko zglobova, varamo se. Ja sam sunce u zimu, ja sam osmeh bez zuba. Sada sam stvarno umro.
OSMI DAN Prividna moÄ i eliksiri
MoÅŸda nisam ni rekao da sam zombi. Ja sam jedna miroljubiva nakaza. Jedna sam olupina, ali bio sam pronaÅ¡ao ulje i ostale teÄnosti. PomoÄi Äe mi u restauraciji. Mnogo ÅŸivim zaboravljenog ÅŸivota. Ljut sam zbog nepoÅ¡tovanja ispuÅ¡tenog.
Neka su slavlja okupila sve. Nisu oni doÅ¡li da se raduju, DoÅ¡li su da se razmeÄu, mi smo svi jedna tuÅŸna cirkuska predstava. Ja, jedan uglaÄeni zombi, nisam ovde dobrodoÅ¡ao. Zato, ponovo, sluÅ¡am i zapisujem sopstveni bes u salvetu koju Äu jednom uz benzin poslati na svu ovu publiku.
DEVETI DAN BolniÄki dani u parku, magla se polako sklanja
Proklinjem sve, jako sam ljut, sve mi je doÅ¡lo. Vratilo se, sve shvatam i razumem, joÅ¡ mi se malo oÄi mute. RazbistriÄu ja taj pogled. Odem na klupu ponekad, sedim beskrajno u parku prosipam dÅŸakove na ljude. Upoznajemo se. Razumemo se. Razmenjujemo se. Imam joÅ¡ par boÄica eliksira opipavam u dÅŸepu stakleno odelo sopstvenoga utrnuÄa. U tome je sigurnost. Sve se reÄe grÄim, sve se lepÅ¡e oseÄam. ProleÄe ponovo miriÅ¡e noÄu hladnoÄom boje mi se pojavljuju pred vidicima sklanjaju mi se zamagljene vlaÅŸnosti sa jabuÄica. Zamislite: nemam brisaÄe!
DESETI DAN Jedno spavanje i pauza puna izazova
Ja sam postao graditelj Äestitajte. Puno spavam, joÅ¡ viÅ¡e zidam, diÅŸem, premeÅ¡tam, lomim, kidam. Sve je Äisto, svi su se povukli. Strah se uvukao. Blago se izbegavamo. NeÅ¡to se, pa novo, sprema. PlaÅ¡im se da niÅ¡ta neÄe biti isto. Promene su poÅŸeljne, toga biti mora. Toliko smo staza pretrÄali, slomili se, digli, skakali i tome sliÄno. Sada zapevam, tiho, da me ne Äuju, jer svi spavaju, jako je rano. Ja kao da sam naÅ¡ao neko sigurno mesto. LiÅŸem ranu, jer ranjen sam i pas sam. ArlauknuÄu kada se probudi prvi Äovek.
ZAPISNIK Å ta se sve zbilo posle (ali nije epilog)
ProÄitavÅ¡i beleÅ¡ke, zakljuÄujem: NiÅ¡ta nije kako stoji NauÄili smo Å¡ta su laÅŸi Staklo smo razbili Pokupili smo leÅ¡eve sa poda Zapalili i svakome napisali po lepu pesmu Trudili smo se.
PronaÄoh negde, zatrpane baterije radile su. Satovi su vraÄeni. Vreme postoji.
Dosta smo kleÄali, joÅ¡ malo i prohodaÄemo. UlepÅ¡ali smo sve Å¡to smo mogli.
Imam pomagala, nekako sam se i snaÅ¡ao. Sutra Äu poÄistiti staklo, razbio sam eliksir. Onaj sam led sahranio Pored vatre koja tinja. Za svaki sluÄaj: ja sam i toljagu pripremio da se podsetim razuma, ako ponovo mehanizam zakaÅŸe. Budim se svakog jutra, uredno, ali nikad se ne zna.
Ljubim to Å¡to je moje nebo, Å¡to gleda u mene dubinom i toplinom. Postoji pretnja da se u tim dubinama izgubim, nestanem, ili uguÅ¡im u smehu. Dve su se reke slile u jednu. Flore i faune se ujediniÅ¡e. Kao i svi magiÄni brojevi koji spajaju ono Å¡to uobraÅŸavamo da je jedno. MoÅŸda nije uobrazilja, a to je svakako druga tema. Jedinstvo je jedinstvo. U bolu, mislima, sreÄi, miru, lepoti; o tome Å¡to buduÄnost koju dogovor stvara, nagoveÅ¡tava i najavljuje.
Prostori se novi otvaraju, pretvaraju. Braon boje, belih zidova, ispunjenih lepotama koje volimo. Zvuk je jedno, Äak. Ljubim te oÄi, one koje donose ÅŸivot, nadu. OÄi koje jesu ÅŸivot, sam. RoÄeni smo na dan raÄanja moga roÄenja, ili dan posle. TriÄarije. Okeani i mora se slivaju i ulivaju, kreirajuÄi neba, stvarajuÄi veÄnost. Lepo je biti ljubomoran na to Å¡to imaÅ¡ – to onda vredi.
Radujem se otisnuÄima Äekam ÅŸeljno novi titraj, novo seÄanje. NauÄio sam da ne ÅŸalim lepotu. Ne tuÅŸim viÅ¡e za njom. Volim je, pamtim, ÅŸivim, ona me bogati, drÅŸi, vuÄe, Äupa iz muÄnih priseÄanja. Ja viÅ¡e ne ÅŸivim proÅ¡lost, ne ÅŸivim ni da je oÅŸivim, ja sada ÅŸivim da ÅŸivim i na tome ti hvala, hvala, do svih nebesa. Natrag nema.
Ponekad ja zastanem i Gledam gde srljaju svi ti ljudi Å¡to ne gledaju i ne vide ispred, iza, pored, izmeÄu – ma gde bilo. No, hramove vide, prekrste se, klanjaju do poda, ljube zidove, metale, Å¡trokave artefakte.
Srca prepunih mrÅŸnjom, oÄi im sevaju ka drugima, pljuju na sve nedostojne, gurnu svakoga, kako bi jednostavno, elegantno, seli u prevozu.
Deru se, ponişavaju, jedni druge, komentarišu saşaljivo svakoga ko nije u dvorištu.
Nema veze Å¡to je dvoriÅ¡te prepuno, Å to su svi oni dar istih prekora, mrÅŸnje, zavisti. Sve Äe se to ovih dana ispraviti.
Samo Äe se manje ÅŸdrati, kuvaÄe se i farbati, laÅŸi Äe dobijati nove boje, Sve u Äast nekakve matematike jednaÄine sa gomilom nepoznatih.
Äovek misli da ako postavi jednaÄinu, moÅŸe da pronaÄe ono Å¡to se traÅŸi preko svih tih slova. Eh, moj tupoglavÄe!
Zapisujem sve Å¡to se kaÅŸe Mislim o svemu Å¡to Äujem Vrti se to po grudima Veoma Ja moram da upropastim prirodu Samo kako bih uspeo da izbacim ovo smeÄe iz sebe. Duplo me treba ukoriti UniÅ¡tiÄu planetu, veÄ grcajuÄu. Ne ume Å¡aka drugaÄije, Moje umorne oÄi sklapaju obrise mojih bolova preko slova.
Mrak je i ja jedino tada mogu da sklonim svetlost koja mi nanosi glavobolju. SteÅŸe grudi, koÄi reÄi, pomera ruke u udarce, izazvane ljutnjom, opravdanom, ali nikako prigodnom. SluÅ¡am muziku besa i nemoÄi.
Gledam u Mesec i molim se da noÄ traje veÄno, Moj san da mi nadoknadi sva zatrovana Äutanja mojih rana, Otvori ih, Kako bih mogao da ih zalijem prokletom rakijom, pa da peni, peni, peÄe, razara, boli, bledi i nestane. Mogu i ja sa njima negde. Daleko, daleko, na sever, gde su pokopane sve izgubljene buduÄnosti.
Mladost nije kriva, Nevinost je sruÅ¡ena, Äovek je kukavica bedna. Odavno smo svi na smetliÅ¡tu izopaÄenosti i straha.
Åœelim toliko toga da vam kaÅŸem, vama kao mnoÅŸini. Ne znam zaÅ¡to ne kupite reÄnike, nekoliko Äak, moÅŸete i gramatike razne kineskog, japanskog, arapskog, bilo kog jezika koji nikada, nikada neÄete izuÄiti, shvatiti. Potrudite se, ipak podvucite neke fraze izuÄite te znake, ukaÄite sintaksu. Vratite se na maternji, pa na engleski, Å¡panski, francuski, koji god. Francuski ne morate: uguÅ¡iÄe vas krkljanje kotrljanja. Svejedno. Zarobite fraze, smisao, onda natrag na srpski.
HoÄete li se ikada razumeti, ili nam sve ove godine guÅ¡enja i tuÄa nikada neÄe postati zagrljaj?
Veoma sam davno roÄen, tako oseÄam u meni su vene prohujalih krvi svih ljudi ovoga sveta. Ja ne znam zaÅ¡to sam i dalje kao mlad. Star sam veÄ ÅŸivot, gotovo. A ÅŸivot me boli, peÄe, kao da sam ga veÄ celog proÅŸiveo. Sve Å¡to je bilo juÄe, pre milenijuma jednog, nekoliko bilo juÄe, jeste.
Volim da se igram, volim da pevam volim da plešem. Ŝivot je postao tamnica.
Okviri mi, ovih zidova, KaÅŸu: “Gotovo je! Nema viÅ¡e onoga, gledaj dalje, i ono dalje si, moÅŸda, ti.”
Ja ne znam kakva jutra sviÄu viÅ¡e mi postaje svejedno, kad nemam one igraÄke, pesme se na traci izlizale, noge su mi otkazale. Ja sam futuristiÄki invalid. Bezvredna sam kutija, Moj ÅŸivot, ipak, nije samica.
SeÄam se, kada su zime zaista bile zime i bioskopi bioskopi, a ne ovi navodi. IÅ¡ao sam na filmske projekcije trÄao u viÅ¡e navrata pokuÅ¡avao da stignem na vreme. Samo sam pokuÅ¡avao da oÅŸivim ÅŸivot, a da ne moram ÅŸiveti dva, tri, Äetiri. Koliko veÄ.
Ja ne znam Å¡ta mu to doÄe ljubav O tome sam mnogo sluÅ¡ao i Äitao.
Iznenada, primetih ÅŸdrala Kako smeÅ¡no poskakuje Gleda i ide ka drugom ÅŸdralu, IspuÅ¡tajuÄi smeÅ¡ne zvuke, pri tom Samo kako bi me demantovao.
Javili smo se, stihovima Razumevali mimoilaÅŸenjem i nesporazumima Pogledi nam se nisu baÅ¡ sretali Ja sam se okruÅŸio hladnoÄom i oklopom.
Ti, ko zna Äime.
Nekim laÅŸima, zabludama… Izneveren sam.
Vetar, novi saveznik, koÄio me je Dok sam verovao u tvoju hrabrost Zapanjen. ZaleÄen.
Lelujao sam, poput smeÄa s filma Poput mojih uplaÅ¡enih misli Strahovi su se rano nastanili. Neke reÄi se ubrzo zadrÅŸe.
Odmah vrlo izazovu oprez, To viÅ¡e nije bilo prijatno. KiÅ¡a te pripremi – vetar dokrajÄi. ViÅ¡e niÅ¡ta nije vaÅŸno, Samo gajenje mojih zabluda, Ispunjenje trauma, minulih.
Skot je taj vetar Å¡to me Å¡iba. – Zablude su zablude – Tako je poÄelo: Vetar me Å¡eta.
SLAVLJE
PoÄela je nekakva proslava Pozatvarali smo prozore, guÅ¡ili se SmeÅ¡kali se jedni drugima, Pozdravljali Äutke, osmesima.
Misli su poÄele da mi trunu u nekom trenutku. Nije bilo vetra viÅ¡e, ali su ostale posledice. Sve je bilo zaleÄeno, nekako.
Nestali smo na neodreÄeno.
NeÅ¡to se naseljavalo u meni Ne znam Å¡ta je, ne prepoznajem. NeÅ¡to me rezalo iznutra i ja krvarim opet, kao nekada. (Äak je i krv sliÄna)
Krpim telo dÅŸemperima Duvam u dlanove, trljam ih LaÅŸem se reÄima i mislima Å etam ukrug. NeÅ¡to kao da traÅŸim? Da li sam zaturio, ili sam to uniÅ¡tio?
Mislim da, Äak ni sada, vekovima unazad, ne uspevam odgonetnuti.
Posmatram zidove i oni me udaraju po Äelu.
Gladan sam.
POMORANDÅœE
Zanimljivo je da sam moÅŸda ovde zavrÅ¡io Iako je tek poÄelo. Sve Å¡to imam da kaÅŸem MoÅŸe se reÄi da je izmiÅ¡ljotina. Tako kao i nekakva propala proslava.
Ovo su veÄ neki novi dani, Preboleo sam i preÅŸiveo. Nastavljam da traÅŸim razlog, Isto tako ne znam Å¡ta nalazim. Otkrio sam nadmenost, poigravanje.
PraÅ¡ina je veÄ napadala. TuÅŸno je Å¡to se prljavÅ¡tina uvek vrati. Sve je uzaludno.
Zimi moramo jesti puno voÄa, Piti teÄnosti.
Upoznao sam slojeve blata, setio se suza zbog izmiÅ¡ljenih pisama, nepoznate majke, nesreÄnog deteta, mrtvog oca. Sve je to fikcija.
Opet je zanimljivo. U pitanju je druga stvar. Zato sada plaÄem, ono je puka sluÄajnost. Daljine su teÅ¡ke, ruke su mi ukoÄene, dok nekome nosim ove teÅ¡ke kese. Äini mi se da Äe mi kosti prstiju popucati.
ProÅ¡li smo preko sveta, hitamo u novo. ViÅ¡e ni sam ne znam Äime Äu se lagati unazad.
BOLEST
JuÄe smo bili veseli, sinoÄ smo se veoma lepo zabavili. Smejali smo se, pojeli smo Mnogo komplimenata. PomorandÅŸe su bile kisele. Ja ne znam Å¡ta me Äeka danas nakon onako lepe veÄeri. Prvi put je grlo toliko trpelo rezanje. Dodiri su bili prasak. Ostalo je voÄa od proÅ¡le godine, Drugo nismo ni jeli. Bili smo gladni. Za ostalo ne znam. Tih prvih dana, bio sam bolestan. Dok su ulice bile prazne, puste, trotoari su bili ispucali od mraza. Sedeo sam pored prozora, nisam ni znao koliko je hladno bilo. Nisam uoÄio kada sam ostao sam. PoÄeo sam otkrivati nove tonove starih oseÄanja. To je, moÅŸda, ostalo lepo.
Lepote je sve manje.
Istina je Å¡to kaÅŸu da nije: Da lepota nije u oku posmatraÄa.
Neke stvari su neprolazne, veÄne Stoje pored nas, dok leÅŸemo u krevet Ili legnu kada smo budni, ÅŸeljni priÄe.
SeÄam se kada su me suze prikovale za jastuk koji sada ne ispuÅ¡tam.
Peku me oÄi, PiÅ¡e u novinama.
VIRUS
Vezan sam za krevet Slike mi se smenjuju Ne znam Å¡ta je stvarnost
Budim se i izmišljam igrice Kako bismo opstali što duşe, Ova etapa je zamorna.
Procenti su neÅ¡to Å¡to ne Äitam: Ne zanima me, zatvaram vrata. Skloni nogu, mogu i jako udariti, Posle Äe biti svaÅ¡ta!
(Äuti, molim te. Ne mogu da sluÅ¡am te gluposti)
Izgubio sam identitet, bez njega ne mogu nigde Kako ti to nije jasno?! Nije. Ne vredi se ubeÄivati.
Nesporazumi su sve ÄeÅ¡Äi, kao i uzvici. BaÅ¡ Äu svaÅ¡ta Äuti tih dana! Sve sam zaboravio.
Nastavljam da se zavaravam kako napredujem Dok tonem i ne vadim sluÅ¡alice glas unutra mi diktira ÅŸivot kao i oseÄanja.
Bez toga ja neÄu izdrÅŸati. PaÅ¡Äu u zaborav, paÅ¡Äu u nemoÄ, paÅ¡Äu u raspadanje.
Puno novca dam za neÅ¡to Å¡to traje kratko. Neka mi neko posle priÄa kako kvalitet odreÄuje cena!
PREVARA
Sve je iz mene tada izletelo Izgubio sam se, raspao. Nestalo mi je sve, obrisan sam. Ja ne postojim. Znamo li za tu situaciju? Voleo bih da niko to ne iskusi. Nije ugodno. Razneo sam se – sitnice. Gledao sam u to Å¡ta ÅŸivot radi, Kako nas izaziva, ispituje, poigrava se Onime Å¡to vidimo ispred sebe. ObiÄno nisam slep, ali te veÄeri jesam bio. Nisam znao kada smo se udvojili, Kada sam dobio joÅ¡ jednog sebe Kako to da ne oseÄam!
VraÄao sam se kuÄi Stajao u prevozu, pitao se Å¡ta se deÅ¡ava Dok sam cvokotao od raspadanja MoguÄe je i da sam se raspukao. Ima stvari koje jesam otkrio. (Ne znam da li smem kazati) Dao sam previÅ¡e prostora. Ja sam povukao konce bio! I treba mi tako! Äudan je bio to virus.
GLAVOBOLJA
Taj je poÅŸar zazvonio u mojoj glavi onoga dana kada sam zaboravio naoÄare. IzaÅ¡ao sam iz kuÄe, onda kada kaÅ¡njenju nije vreme Novo mi se urezivalo u duÅ¡u Kao uspomena, seÄanje na neÅ¡to moje, tuÅŸno.
Mene sve okolo stiska, i seva Moj je pogled teşak, mutan. Ja ne razaznajem prizore, Pa ih brišem.
Å utira me stalno u potiljak Teme me ÅŸulja Kao da sve beÅŸi od mene, neÄe da ostane unutra Äezne da me isprazni, da me nestane, razori, pokori i bolom me zaustavi.
Kad ustanem, ja se zanesem! MoÅŸda je to sve ponovna prevara.
MIMOILAÅœENJE/SUMNJA
Ja sam krenuo pre tvog vremena poÅ¡to sam mislio da Äu opet kasniti po centralnom No, samo Å¡to ubacih kljuÄ u bravu, a to sve u nameri da krenem,
stignem na vreme nakon zakljuÄavanja.
Probudih se, trzanjem!
Mislio sam da smo tu mislio sam da se u smrzavanju diramo. UoÄavao sam ja poglede i rukohvate (ne mislim na drÅ¡ke). OtiÄosmo na druga mesta pod mi je podrÅ¡ka svaki se put razbijem ne znam Å¡ta me izlupa.
Bar da su batine! Ko bi rekao?
Neko te nekada poljubi, ti poljubiš njih oni nastave sa deljenjem ti to i ne znaš.
MimoiÄete se. MoÅŸda ste se i sreli negde, nekako, neko. NeÄu to moÄi znati. PitaÄu se zbog Äega ne mogu brÅŸe da zakljuÄam vrata, pa krenem veÄ jednom.
Glava me rastura.
RASTANAK
Hajde, vaÅŸi Äujemo se Idi, sada, odlazi Zaboravi me da sam ÅŸiv jednostavno je do mene Ti si super. ZasluÅŸujeÅ¡ bolje. Ja nisam za tebe! Ja Äu te uniÅ¡titi Nisam dobar bio Neko je mene davno ranio ja sada ne umem da volim RuÅ¡im sve oko sebe, Jer sruÅ¡ili su i mene Mnogo sam loÅ¡! Nije naÅ¡e vreme, mimoiÅ¡li smo se! Deluje kao da se hvalim, ali ne. To nije taÄno. BeÅŸi od mene, ja ne umem da volim. Ne dajem nikome Å¡ansu, ali mi se sviÄa uvek kada meni neko pruÅŸi jednu. Zar sumnjaÅ¡?
ZNANJE
Lomim se da shvatim, Uhvatim neÅ¡to. Ne nalazim mnogo, toga Å¡to me traÅŸi ja ne poznajem. Sretosmo se nekada, Mali smo bili. Rekoh li ti ja za to? Ako jesam, ti me pusti da kaÅŸem opet. NeÅ¡to mi tvrdo stoji ovde Ja se pa plaÅ¡im da Äu progutati sopstveni jezik. Mene boli to Å¡to drÅŸim ruku na nemirnim, otvorenim usnama Ne mogu ti kazati da razumem to Å¡to se iÅ¡ÄuÄavaÅ¡. Ja otvaram i zatvaram ispisane stranice. Ponovo, kada ih otvaram, one su veÄ pocepane. Ne znam gde se lepak zaturio Moram odustati, saÄuvati ovo neznanje. Glup sam bio. Rastali smo se sasvim. Posle mi je neko nekad doÅ¡apnuo da si plakala dok smo se gledali i presliÅ¡avali. Ja to nisam znao. Video jesam.
PROVERA
Molim te da sve Å¡to znaÅ¡ shvatiÅ¡. Pametan piÅ¡e, budala pamti. Ne teraj me da te proveravam. Ne mogu ni na koga da se oslonim. Kopam po nekom smeÄu, Nalazim sve viÅ¡e i viÅ¡e trave. Kopam i skidam, svuda samo trava. Ima li kraja! PokuÅ¡avam da naÄem neÅ¡to, ni sam nisam siguran Å¡ta, ali Äu se setiti. Ja drÅŸim i vuÄem tu kofu Ona je puna svega i svaÄega Zapinjem, znojim se, jer znam da vredi Toliko sam jak! JoÅ¡ sam i uporniji! Prepun sam svakojakog znanja! IzvuÄem kofu, a u njoj ugledam svoj odraz. Toliko se zgrozim i ne ÅŸalim Å¡to sam kofu ispustio, Å¡to se sve to razbilo. Dosta mi je smeÄa.
Litijum Blog 