Рад је објављен у Зборнику радова Алексинац 190 година у слободи (од ослобођња 1833. до наших дана) у издању Центар за културу и ументост Алексинац, Алексинац 2025, ISBN 978-86-82648-20-8
Постали смо други људи
Јуче идући празном градском улицом, сусретнем непознатог човека. Пожелим му Добро јутро. Он зачуђено одговори.
Боже, помислиће да сам луда?! А тек ови савремени родитељи чија деца не поздрављају ни наставнике?! Још ће са ме оптуже да злостављам сопствену децу, јер морају да се јаве сваком комшији.
Мислим на сву ону децу које родитељи нису научили да поздраве старије, ваљда мислећи да у овим нашим великим селима не треба поздрављати непознате.
Ни ја не мислим да треба глумити лудило и сваког ословљавати, али кад се у празној улици мимоилазите с човеком, некако ми је нормално да поздравим, јер сусрећем Човека.
Помоз Бог!
Бог ти добро дао!
Колико присности и доброте! Скоро као у жељи за добрим у том дану.
Ипак, не називамо Бога, јер га све мање налазимо у себи. А ни добро, јер и с њим кубуримо.
Постали смо други људи!
Књига чију насловницу делим, нема везе с обим чланком, али има све везе са поруком!
И стиже осми разред или Једна промоција – безброј питања
Ако бих започела утисцима са промоције биографије Добриле Кнезмилојковић из чувене алексиначке породице, свако ко чита помислио би да је писац промашио или тему, или наслов. Па ипак, инспирација за овај чланак јесте Добрила, тачније – све оно што ми је пролетало кроз главу док сам слушала излагаче.
Студирала у Швајцарској – тако актуелно у овом тренутку када су деца многих мојих познаника примљена на факултете ван Србије (углавном о томе нису ни помишљали раније). Питање је хоће ли се вратити као што су се враћале генерације сељачких синова којима је држава омогућавала школовање у европским универзитетским центрим (треба имати у виду да ће неостварени сан многих родитеља овогодишњих европских бруцоша напокон бити остварен, макар за њихову децу кад бежанија из ондашње – ,,Милошевићеве“ Србије није била могућа).
Није се борила за гласачко право жена, већ за образовање жена. Куку и леле! Па како се онда може говорити о успешној жени, рекле би савремене боркиње?! Па тако што је образовање много важније од гласања; знање је моћ, а затупављеност рај за манипулацију.
Уз Немце и четнике или не – прича без доказа за садашње истиричаре и задатак за будуће истраживаче, тек браћа стрељана, имовина комфискована, она жива и у новом поретку победничке власти, а списи упућују на тежњу једне жене да сачува удружење које је водила у временима у којима се животом плаћала и сумња а камоли нестајање у исти строј (тако познато у времену које инсистира на бирању једне од две стране при чему се свако другачије мишљење од понуђена два сматра издајом)
И још много асоцијација и путовања мисли под сенком врховне тегобе – како саветовати дете у осмом разреду о избору који следи? Да ли је диплома важнија од здраве памети? Хоће ли тај папир бити вредан у будућности коју ни не наслућујемо? Хоће ли успети да се наметне својим вештинама ћутолог у свету приказа и вике? И још тај тихи таленат ћерка? Хоће ли бити срећнија ван гнезда птица која пева туђим гласом или њена песма најлепше звучи у познатом окружењу?
……………………….
Верујем у Добриле!
Испред или у име
ИСПРАВНО:
Обраћам се У ИМЕ установе…
Крај, нема даље!
Је л довољно мастан помфрит?
Сећам се био је сунчан дан.
Гледали смо филм. Нас двоје тинејџера и на екрану тинејџери.
Они су разматрали масноћу помфрита. Ми – хоће ли почети бомбардовање.
Никад више помфрит није имао исти укус.
Првих двадесет
Кад сам пре скоро двадесет година постала школски библиотекар, ни слутила нисам какву авантуру започињем. Људи међу које сам дошла потпуно непознати, а ,,глас“ претекао и мене, и њих. Ја нека однекуд, а они срдачни и гостољубиви за многе – само ,,до кошуље“, за ретке – искреног осмеха и широке душе, тек кад добро провере и срцем одлуче.
И тако, дођох ја у нову средину, међу непознате људе. Све учтиве колеге, љубазне теткице, ал’ ја као библиотекар тешко да могу нешто без деце. А деца ми доступна само преко колега.
И тако, напишем План активности за септембар и окачим на Огласној табли. И чујем неколико дана касније да се о том мом плану говорило онако српски, иза леђа, у пола гласа, међу својима – Јесте, ми ништа нисмо радили досад, дошла Ова да нам објасни!
Наравно, у сваком просветарском колективу у складу са светлом традицијом учитељске еминенције – учитељеве жене, постоји колегиница, ређе колега (ионако дефицитарни), која ће дошљака упознати са карактерним особинама свих запослених, али и утрчати сваким трачом, коментаром, утиском, све у нади рађања сплетке у недостатку интерних догађаја у ваншколскиј заједници. Вероватно ми баш таква нека колегиница идентификовала коментатора надајући се поену за себе код младе колегинице, али ја, супротно њеним очекивању, срећна пресрећна.
Та ми треба!
Та која је оштра, која ради, која не да на себе, та која гине за децу.
И препознасмо се!
И ја њој Учитељице, а она мени – Кажи ми ко ти реко! 🙂
Повезане и данас као звезде – не видимо се, али знамо да смо ту.
И у који год колектив да сам ушла, тражила сам ту једну, посебну, ту што зна, ту што је задрта а вредна, строга а деца је воле, фрктава и праведна, галамџија који живи то што прича, предана, одговорна, инаџија, визионар, речју – Учитељица.
На срећу – има их!
И на моју срећу – нашла сам их!
P.S.
Многе моје звезде у част 20 званичних година у просвети
Срећан Дан жена!
Данас је 8. март. Годинама сам се спрдала са овим даном увек имајући на памети моју мајку, тетке, нану које падну с ногу да угосте своје вољене – своје мушкарце и нас дечурлију, изводећи закључак да је и овај празник мушки дан.
Онда су стигла ова времена честитања свега и свачега од Нове године до поласка у школу, од бабина до првог рођендана, од куповине џемпера до куповине стана, а сличице само лете.
И данас ће жене честитати женама, баке ће бити срећне због посете унука, девојке ће се радовати џентлменском гесту својих не баш романтичних младића, супруге ће прихватити познати а све ређи загрљај средовечних трбушастих сапутника, колеге ће послати поруке колегиницама срећни што је субота…
Последњих година мислим да је 8. март узвишени празник.
Кад разгрнемо све сармице, колачиће, сличице и порукице, остаје истина да то јесте дан који жене треба са славе свесне храбрости која је у њега уграђена. Будимо свесне и оних које и даље живе у страху, оних које рмбаче а приход остаје у тзв. заједничкој каси, оних које пате – због деце, из страха, без новца, због навике…
Ту су око нас, можемо са се правимо да их не видимо, али ово је и њихов дан и не помаже им инсистирање на лексичкој родној видљивости. Њима инсистирање на обраћању у женском роду неће бити заштита од физичког, психичког, економског, сексуалног насртања.
Борите се, боркиње, за лексичку видљивост. Ја ћу бити борац и сваку ћу прилику искористити да оне које могу, учиним свесним себе и својих вредности!
И зато – Срећан 8.март, Дан који подсећа да смо своје!
Деца по моделу
Данас су неким клинцима одузети мобилни телефони. Оправдано. Прекршај правила.
Сутра ће неки родитељи с децом бити у публици. Васпитаваће примером.
Прекосутра ће неки родитељи узбуђено говорити о мобилним апаратима у вредности наставничке плате.
За пар месеци нека ће деца ићи на представе, а нека у шопинг.
Наставници ће притискати или трпети.
Родитељи ће следити или пркосити.
Деца ће слушати или ескивирати.
На крају, свако ће бити модел својој копији!
Чији је наш језик?
Као што се много тога у српској историји почело распетљавати или запетљавати почетком 19. века, тако бисмо и причу о савременом српском језику могли почети овде. На почетку 19. века јужнословнески народи живели су на територији две државе – Аустроугарске и Турске. Српски живаљ у Србији живео је већ шести век под Турцима, на корак од првог великог устанка, а велики број Срба пребега већ се одомаћио у Аустроугарској.
Почетком 18. века Срби су већ читав век живели у Аустроугарској после Велике сеобе 1690. У тих стотинак година успели су да преживе, уклопе у аустроугарско друштво, а они имућнији и да пожеле да им деца уче школе и језик својих предака. Но, мали је преосталих зналаца језика, који ни у матици више нико није користио, сем у ретким преосталим црквама. Србија не постоји (део је Турске царевине – муслимани, живе у Аустроугарској – католици, помоћ по питању језика може се тражити само од словенске православне браће, па се окрећу Русији). Стижу руски учитељи, али са руским букварима и рускословенским језиком.
Рускословенски језик, који Срби користе као службени од око 1720. и доласка руских учитеља у Аустроугарску, године 1800. био је чврсто устоличен у функцији језика цркве, као у богослужењу, тако и у црквеној администрацији. Ван тога, свуда се повлачио пред утицајем два своја ривала – српског народног и славеносрпског. Рускословенски је био језик који је требало учити, а како ни у Русији више није био у књижевној употреби и како на балканским просторима више није било оних политичких околности које су српско политичко руководство нагнале да се ослони на Русију и уведе рускословенски језик, почело је јачање његових ривала.
Деветнаести век, дакле, Србе је затекао не само са прекинутим државним статусом, већ и са нерешеним питањем књижевног језика. Док су многи књижевни језици Европе као енглески, француски, немачки, италијански били стандардизовани и увелико живели у књижевним делима Шекспира, Петрарке, Гетеа, Срби су настављали традицију писања на рускословенском, а истовремено се писало славеносрпским и српским народним.
***
Просвета Срба у Хабзбуршкој монархији почетком 19. века све је више била у рукама световњака, који нису рускословенски познавали тако добро као припадници клера, па се јавила променљива мешавина рускословенског и српског народног тзв. славеносрпски језик, који је временом постајао све више српски. Основни речнички фонд био је српски, а рускословенске или руске речи уклапале су се у текст онде где није било потребне српске. Гласовни склоп је био све више српски, а графија и правопис су били слични као у руским књигама. На крају српским (народним) језиком, који је непрекидно жив у усменом коришћењу, и који је ,,неозлеђен“ претрпео све варијанте српског књижевног језика, почетком 19. века служили су се Срби свуда где су живели.
С Првим српским устанком и формирањем нових тела у матици Србији – устаничке владе, министарстава и сл, појавила се потреба и за писаном комуникацијом представника Србије и Турске и Аустроугарске, тако да су устанички писари у комуникацији с Турском користили српски језик записан рускословенским писменима, а у комуникацији с Аустроугарском или Русијом или црногорским владиком писали су рускословенским или славеносрпским језиком.
ПИСМО СРПСКОГ ЈЕЗИКА У 19. ВЕКУ
Дакле, српским (народним) језиком говорило се свуда где су Срби живели, али овај језик није имао своје писмо, јер вековима народ није ни имао потребу записивања, а у службеној употреби били су старословенски, па српскословенски, рускословенски и на крају славеносрпски. Јасно је било да је стање тројезичја немогуће, па се јављају поборници сваке од струја:
– једни заговарају коришћење рускословенског као језика ,,учених“ и ,,више класе“ (митрополит Стефан Стратимировић, Лукијан Мушицки);
– други су писали славеносрпским с великом жељом да народни победи, али и недовољно знања да само њиме пишу (Захарије Орфелин, Гаврил Стефановић Венцловић, Јован Рајић, Доситеј Обрадовић);
– трећи су били поборници народног језика (Павле Соларић, Јован Дошеновић, Сава Мркаљ, Лука Милованов).
Струју поборника народног језика чинила је ова група од четворице младих људи рођених у малим местима у западнијим областима, које нису биле под непосредним утицајем Сремских Карловаца и њиховог рускословенског утицај.
Свестан да је српски језик садржао много мање гласова од броја знакова традиционалне ћирилице коју су Срби користили за писање по променљивим и несређеним правилима, Сава Мркаљ је 1810. у књижици ,,Сало дебелога јера либо језикопротрес“ српску азбуку подвргао веома чврсто изведеној анализи и образложио потребу фонетског правописа. По угледу на Аделунга, он је истакао начело ,,Пиши као што говориш“ и остварујући га, из азбуке избацио 16 сувишних слова. Збирку је штампао црквеном ћирилицом на коју су се његови предлози и односили, мада је говорио и о реформи грађанске ћирилице. Да се задржао само на овој другој, вероватно би мање отпора изазвао. Овако, притисак црквених старешина био је немилосрдан, а Мркаљ му је био утолико изложенији што се 1811. и сам закалуђерио. Године 1817, напаћен и сломљен, он се у чланку ,,Палинодија либо одбрана делеога јера“ одрекао свог схватања да то слово треба искључити из српске азбуке, што га није спасло немилосрдности митрополита Стратимировића, али није ни потрло његову огромну заслугу за побољшање српске ћирилице.
Мркаљевим правописом била је написана отприлике у исто време и књига његовог пријатеља и истомишљеника Луке Милованова Георгијевића ,,Опит настављења к Србској Сличноречности и Слогомјерју или Просодии“, коју није желео штампати другачијим словима, па је чекала 1833. да буде објављена и потврди језичку реформу коју је Вук увелико спроводио, а сами јој Сава и Лука утрли пут.
Реформа српског језика и писма назирала се, али још увек су јој противници били моћнији од реализатора. Мркаљ и Милованов нису били довољно снажни да одоле притиску црквених власти, иако су имали подршку у водећим славистима тог доба. Чех Јозеф Добровски, почетком 19. века средишња личност тада још младе славистичке науке, знао је за тројство књижевног језика код Срба (црквени, народни и мешовити). Његов млађи пријатељ, Словенац Јернеј Копитар, чиновник бечке Дворске библиотеке и цензор словенских књига у Аустрији, ерудита одлично упућен у проблеме српске културе био је у личним контактима са већим бројем научника ове области. Формиран под утицајем Шлегела, Хумболта и Аделунга, водећих романтичара немачких, Копитар је био ватрени поборник народног језика и дијалекатске разноврсности у књижевности, као и правописа који одговара стварном изговору. По његовом схватању задатак граматичара је да констатује чињенице, а не да прописује какав језик треба да буде. Зато је и одбацивао славеносрпски као вештачки језик, а за народне умотворине говорио да су драгоцени документи аутентичног језика и националног духа. Без успеха је наговарао своје познанике Србе да напишу граматику и речник свог језика, јер је међу Хрватима владао изразити регионализам, а и деловање тамошњих научника ,,илираца“ и тајни договори са руским царем (→Копитарева љутња на Гаја и илирце), нису били у складу са његовом илирско-карантанском теоријом. Спис из 1813. ,,О узроцима пропасти Првог српског устанка“ Вука Стефановића Караџића све је преокренуо.
Вук Стефановић Караџић родио се у породици која се у првој половини 18. века доселила из племена Дробњака под Дурмитором у Тршић код Лознице, доносећи свој источнохерцеговачки, ијекавски говор. Говор дошљака временом се почео мењати и прилагођавати суседним говорима, нарочито суседном шумадијско-војвођанском дијалекту.
Вуково школовање било је несистематично и краткотрајно, али преломна тачка за развој српског књижевног језика биће његово познанство са Јернејем Копитарем 1813. Велики слависта је одмах приметио Вукову изузетну даровитост и изворно познавање српског народног језика. Његово уверење да ће Вук успети у оном што други Срби пре њега нису успели довело је до сарадње и пријатељства које ће трајати све до Копитареве смрти 1844. Усвојивши многе идеје свог саветодавца, Вук је својим делима почео остваривати Копитаров утицај.
Вук је као и раније Сава Мркаљ својом Писменицом и Пјеснарицом, одмах изазвао бес митрополита Стратимировића, који је писао тужбе бечком двору. Копитар је доследно и вешто бранио Вука, а тиме и себе, цензора словенских издања на бечком двору који је допуштао штампање Вукових списа.
Копитарева подршка није Вуку доносила симпатије међу Србима, јер је Копитар био ревностан католик, одани аустријски патриота и противник Русије. То код њега није искључивало искрена словенска осећања. Он је у Аустрији гледао земљу са претежно словенским становништвом, које ће у тој држави остварити своје националне тежње. Вукови потези удаљавали су српску културу од руског утицаја и доприносили смањењу улоге православне цркве, што је било у складу са Копитаревим гледиштима. Но, у историјској документацији, па ни у Копитареој преписци са аустријским државним органима нема ни помена о некој његовој жељи да се Срби покатоличе или приме у унију.
Вук је 1814. године објавио две књижице које су обележиле два главна правца његовог рада:
Малу простнародњу славено-сербску пјенсарицу, прву штампану збирку српских народних песама, и
Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану, прву српску грамaтику чији је писац био Србин.
У граматици је пошао од Мразовићевих рускословенских образаца промене, које је заменио српским, а Мразовићева правила прилагођавао српском језику. Саветовао се са Луком Миловановим и преузео од њега систем акценатских знакова, којима су могле бити обележене скоро све особине новоштокавске акцентуације, а побољшао га у речницима 1818. и 1852, тако да се користи и данас. Писменицу је израдио Вук на основу свог матерњег говора
Click to access filologija_53-1.pdf
Наставиће се…
Ајд, нећу бар сад!
У среду се десио пакао који ни данас није појмљив и који је учинио да сваки нормалан човек занеми од немоћи и запрепашћења, без одговора на питање Зашто?
У четвртак нисмо и даље могли да појмимо шта се десило, шта да радимо, како ми да се поставимо научени да смо већ тридесет година ,,криви“ за све а опет запрепашћено неми и пред новим проблемом – обустава и деца у самоћи уз невидљивог непријатеља с оне стране мобилног, таблета, игрице или у обустави ( јер не може се држати час и говорити о падежима, интегралима, хемијским формулама, физичким величинама дан пошто је дете побило децу) а уз децу; између обуставе и просветитељства у време кад нам је тама прекрила и срце, и душу – бирали смо децу.
У петак смо разговарали, ослушкивали, бодрили, а снаге имали довољно само да добауљамо до викенда.
За викенд су нас са свих страна нападали мишљењима стручњака који су последњи додир с децом и школом имали крајем прошлог века а ми навикнути на немоћ и замену теза, извршили инвазију на мозак укућана.
У понедељак смо пружили подршку родитељима и у тој узајамности и сарадништву понеко је пронашао честицу светлости…
А онда је потекла недеља и редовна напињања – дописи, школска звона, дежурства, посете, вибер групе, ормарићи, телефони, кључићи, обуке, завршни, родитељи, упис, жеље, честитке и поздрави, допунске, додатне, разредни, непослушни, безобразни, љути, кивни, несрећни, достојни, недостојни, искомплексирани, острашћени, уплашени, збуњени, лажни, тихи, гласни, скромни, бахати, подсмешљиви, оговарачи, неоправни, погубљени, загубљени, претпостављени, предани, кривинари, можемисе, напињари, насмејани, вредни, позитивни, другари, другакућа, добрисмо, можемо…
Стани!
Удахни!
Плачи!
Помисли на другог!
Помисли на себе!
Своју породицу!
Децу!
Загрли!
Подржи!
Оснажи!
Себе…своје укућане, колеге, пријатеље…
…
Драге колеге,
Охрабрили смо децу, утешили родитеље, подразумевамо себе и једни друге.
Али, у неверици, страху и немоћи нема прећутне утехе.
Мени је тешко.
И теби је тешко.
Ајд, нећу бар сад (да имам мишљење о свему и решење ни за шта/ да имам приговор на све, сагласност за ретко шта/ да видим грешку сваког и никад своју/ да критикујем а да не прећутим/ да тражим а ништа не дајем)!
Ајд, нећу бар сад!
Српски лако 