Tragač za snovima

Nadam se da se nisi promenila od drugog razreda srednje, posto ja nisam.

Nisam te ni upoznao, a vec si mi bila simpaticna. Zeleli smo da palimo Don Kihota na Trgu, svrsavamo uz Lolitu, svirala si mi Wish you were here na skype-u, imala si ocajnu fiksnu protezu, pusila si trava sa drugarima, slusala jazzradio, volela pozoriste, ustvari ga jos volis. Umela si citirati Sabrana dela gospoda boga iz dana u dan, terala me da dodjem i gledamo ih u Subotickom pozoristu. Delovala si srecno svaki put kada bi me videla.

Devojka koju nisam ni poznavao me je upitila i prosledila tebi, misleci da mi samo ti nedostajes da budem srecan.

Mogao sam sate provoditi pricajuci sa tobom, mnogo pre nego sto sat te prvi put ugledao. Ako se dobro secam, budila si me za skolu, kad kad, naravno. Doruckovao sam sa tobom.

Onda sam jednog dana sve sjebao ili mozda nisam, ali ti si se ohladila, mozda zato sto sam te pijan pitao da li zelis da spavas sa mnom, hvalio ti se kako muvam druge devojke ili jednostavno sam smorio.

Kada sam te prvi put video, toliko sam toga zeleo da te pitam. Sedeli smo u nekom budjavom parku na Novom Beogradu i pili neku glupost, sa tvojom drugaricom. Onda smo otisli kod nje, bila si mi toliko blizu, da sam zeleo da te pitam, sta se desilo, da ti kazem da bih te rado bolje ponovo upoznao, ustvari prvi put. Ali sam se napio, povracao u 65-ici na putu do doma i ne secam se nijednog jebenog detalja te veceri dalje od nekih kokica koje smo jeli i muzike u liftu.

Valjda cu imati priliku.

Ne mogu da skrolujem tekst da ispravljam greske, brisem i dodajem recenice, zato sto pod jedan ne vidim nijednu a nemam nesto ni snage, ali touch pad-ovi na laptopovima su mnogo naporni.

Za kraj, secam se jedne poruke kada si me ti pozvala sa neke svirke, stojeci dalje od svog drustva i pitala me nesto, i rekla da bi volela da sam tu sa tobom i delim taj trenutak, i da se ljubimo pored zvucnika.

Nije da ne mogu bez tebe, ali bi mi bas prijala, i pomogla da se skrasim. Ovo postaje hiper-realizam, imam skill pripovedanja kao Orvel. xD

Koliko li je veceras ljudi budnu u studentskom domu „Patris Lumumba“ na Zvezdari, za sebe sam siguran, za ostale mogu da pretpostavljam.

Zasigurno jedan deo budnih uci, dok se drugi prevrce po krevetu i ne moze da spava.

Na primer, decak iz Trebinja, koji je u najmanju ruku Bog programiranja za ceo kolektiv doma, gricka nokte u fetus pozi u svom krevetu , nervira se zasto gori od njega prolaze bolje na ispitima, ali oni ipak rade, a on ne, oni ce uspeti, bice na budzetu sledece godine, a on pocinje da zaostaje. Nije siguran u sebe, plasi se da ne uspe, daleko je od kuce, nedostaje mu porodica, nije dorastao zivotu koji trenutno zivi.

Sa druge strane je tu njegov dobar drug iz Sipova koji ne moze da spava zato sto se upravo vratio sa ispita i mora sa svima da razmeni ideje kako su se zadaci radili, kako je ko uradio, da likuje ako je bolji od njih i tako. On je sjajan momak, ali ne zna da se ponasa, dugo je vec odvojen od kuce, i srednju je zavrsio u Banja Luci, tako da nije vezan za porodicu i iz dana u dan se sve bolje snalazi. Imas osecaj da na njega mozes da se oslonis, i mozes, sto je na kraju izgleda jedino bitno.

Tu je i mali Milos, koji je sve, samo nije mali, dosao je da uspe, uci po ceo dan, zna jos malo pa sve, gugl medju studentima, prosao je sve rokove, sve zamisljenje primere, pitalice, zadatke i ide mu. Nista ga nece zaustaviti, on ne spava, zato sto se trezni od proslave uspesno polozenog ispita.

Ognjen kao i svaku noc radi brdo integrala, pomazu mu da zaspi.

Dva lika iz Majdanpeka sviraju gitaru tiho, rade neki cover ili sta vec, nikako se ne uklapaju sa vecinom domaca, bar po mojoj proceni, mozda i puse travu, piju pivo i igraju Conquiztador, uopste nije bitno. Ne mogu da procenim da li su srecni ili tuzni sto su ovde, deluju mi da se ponasaju kao na stanici, da cekaju da odu dalje, da im je ovo samo cekaliste.

A tu sam i ja, ja ne spavam, zato sto ne mogu, pocinjem da mislim da ja nisam za ovo, previse sam umoran, ne mogu vise da se trudim, uopste mi nije interesantno gradivo, obaveze, samostalnost. Najradije bi se sada vratio u neki treci razred srednje skole, da mogu da pijem pivo na velikom odmoru, bezim sa casova, ne brinem. A sada sam odjednom odrastao, a nisam, nego jednostavno tako. Nisam ja za ovo. Bar ne jos.

Ovaj tekst nema smisla dalje od toga da se ja osecam bolje nocas, da izazivam sudbinu da moje komsije ovo procitaju i pronadju se i prekratim noc.

Hvala na citanju, ali stvarno nije trebalo.

U zabačenom delu Smederevske Palanke se nalazi sedište Crvenog krsta, i ako retko ko zna gde je, ko  tamo radi i da li uopšte postoji, ovih dana obeleženih poplavom bio je vrlo važno mesto, za poplavljene, volontere, političare željne slikanja, ljude dobre volje i pse lutalice. Svaki dan su stizale donacije, kamioni puni odeće, lekova, mleka, vode itd.

Nisam mogao da ne primetim pakete koji su bili po kamionima. Kese, torbe, rančevi. Svi sa nalepnicama „Crveni krst“, u nekima su bila nacrtana srca, smajliji. Ne mogu to da izbacim sliku iz glave.

Zamislio sam porodicu sa periferije, na primer, Kragujevca, gde majka ubeđuje ćerku da se odrekne nekih njenih starih sandala, da bi ih mogli poslati nama, nakon dugog ubeđivanja i obećane čokolade, majka pakuje stvari u, na primer, kesu iz Metro-a, a ćerka je juri da ubaci i nekog starog plišanog zeca.

Ili, pak, dedu i babu, dugogodišnje penzionere sa Karaburme, koji zovu sina, da ih odveze do Pionira ili u neki centar, da ostave dedine stare košulje. Puni pitanja: „Da li će im se dopasti? To se nekad nosilo, sada se mladi drugačije oblače.“

Možda čak i moju komšinicu koja je svaki dan spremala kolače, pakovala iz nekoliko starih kutija od cipela i nosila u prihvatilište i tamo provodila dane, i ako ne poznaje te ljude.

Takođe, i đački parlament gimnazije u Novom Pazaru, koji je punio kamione, skupljali su potrebštine, kao da su za njih lično, a ne za brdo nepoznatih ljudi.

Mislim o našim gastarbajterima iz Beča, koji su punili džakove mocart kuglama, kao da nam je samo to nedostajalo. Slali poruke, delili ljubav, pomagali, slali kamione, odeću, šporet( :D).

Makedoncima koji su požurili i reagovali brže od naših ljudi.

Takođe mislim i o vrlo fotogeničnim ljudima koji ništa nisu radili, koji su dolazili u prihvatilište, Crveni krst, jedva čekali predsednika, blejali po sednicama kriznog štaba, davali intervju. A za sve to vreme, zaduživali gumene čizme, zato što im je izgleda debelo dupe odvalilo WC šolju u kupatilu, pa nije baš da se ide bos.

Ljudima koji nisu poplavljeni, kameleonskog lica. Umeli su da provedu i do 4 dana u prihvatilištu, da jedu, traže odeću, kradu vodu, i sve to na račun drugih. Baš divni moralni paraziti.

I najviše mislim o volonterima, pogotovo iz Smederevske Palanke, lokal patriotizam je prevladao, divne ljude koji su ustajali u 3 ujutru, legali u 3 ujutru, hranili ljude, praznili kamione, davali terapiju, pregledali bolesne, čistili vaške, zabavljali decu, čistili WC-e, vadili vodu, izvlačili ljude, prenosili. I sve to zato što su dobri ljudi. Mnogo mi je drago što takvi postoje.

I sve se to desilu u Smederevskoj Palanci, maloj opštini ne tako blizu Smederevka, u Crvenom krstu, za koga je retko ko znao da postoji.

Ako je omašio neki greh, skidam kapu. Ako mu je promakla neka laka a i teška droga ima moj duboki naklon. Retko spava, a i kada spava sanja prošlost i strah, nešto nalik čudovištima i karakondžulama, nije da ih ne voli, ali jednostavno ga zbunjuju. Previše vremena troši na preispitivanje, razmišlja o verovatnoći, spušta ljude, voli da se igra njima, smeje im se u facu. Ne plaši se ničega, ne zna kada je dosta. Ume da pomeri i najstarije stene i da se zakuca o zemlju sapleten o pešački.

Pronašao je devojku, finu, divnu. Slatku poput malih kučića, finu kao baka i nevinog stava device. Veruje u sve u šta on ne veruje, nisu isti, Ona je mlada, lepa, zgodna. Plave kose i očiju. Neiskusnu, nikada nije probala zabranjeno, nikada zakasnila iz grada, zapalila cigaru ili popila više od čaše vina.

A on baš naprotiv, odrastao je na vinjaku i pivu, propušio i zaljubljen pratio bivše u druge gradove. Nikada ga nisu sputavali, samostalno je rastao, bez staklenog zvona, učio je na greškama, nije slušao savete. Bio je mangup, bitanga, ponekad pijandura i ljubavnik. Oblačio se u najmanju ruku čudno, gde god je mogao glavom je razbijao zid. Crtao grafite, pisao pesme, ljubio na kiši, povraćao pijan kroz prozore vozova. Putovao je i bežao. Nije bio čovek za odgovornost, nije bio osoba od poverenja. Život mu je bio od danas do sutra, a strast svaki minut.

Ona je, pak i dalje ručala sa svojima, išla na slave sa porodicom, čistila kući, prala prozore, radila domaći i volela to. Birala obuću sa majkom, tražila odobrenje od ćaleta, ljubila se krišom, nije bežala iz škole i slušala finu muziku. Uvek sređena, nameštenog kreveta i zategnutih pertli. Preslatko malo stvorenje iz bezbrižne porodice strogih i patrijahalnih roditelja. Dete malo. Uvek joj je baterija na telefonu bila puna, uvek dovoljno kredita da se čuje i prosledi nekome. Nikada nije zaspala sa upaljenim računarom ili otvorenim prozorom, tokom zime. Pokrivala se preko stomaka i volela spavaćice. Prala zube i sekla nokte.

Kupao se u reci, jezeru, moru, skakao sa mostova, pecao i pucao iz vazdušne puške, visok, krupan i jak. Igrao je košarku, voleo je kafu i čaj sa rumom.

Upoznali su se slučajno, ona je trebala njemu, a on njoj. Suprotnosti kompatibilne. Zavoleo ju je, zaljubio se i provodi život sa njom. Nije jasno kako uspevaju zajedno, ali izgleda da ona njega smiruje, postaje utočište njegovom lutanju a on nju uči šta je život i sloboda.

Život je nešto najbolje što njih dvoje imaju, nešto najlepše što su stvorili za sebe. Oni su jedno, oni su tim i presrećni su tako. Vole se i to se nikada neće promeniti.

Govorim o trenutku koji se čeka. Nešto pre čega je prošlo mnogo vremena. Svako „najzad“ ima različito značenje. Na primer:

Polazak u školu, fakultet, posao nakon dugog odmora, bolovanja ili čega već. Veče pre se spremaš, odvajaš stvari koje ćeš obući, navijaš telefon, sat sve, zato što se plašiš da nema teorije da te probudi jedan budilnik. Na stolu ostaviš cigare, upaljač, pikslu. Izvučeš kafu, džezvu i šoljice, da ne bi gubio vreme. U torbi ti je već rokovnik, sveska, a na odeći čarape i kaiš. Ujutru je probudiš, i kažeš sebi „najzad“ odeš i nastaviš kao da vreme nije postojalo pre njega.

Onda čezneš za devojkom koja je daleko, koju toliko voliš i nisi je video dugo. Ostaješ celu noć budan, ne možeš da spavaš, slušaš muziku, čitaš knjigu, visiš na facebook-u ili twitter-u, Proveravaš da li si sve poneo i ujutru si kao nov, kao da noć pre tebe nije postojala. Pređeš kilometre da je vidiš, poljubiš i zagrliš i ponovo vreme pre toga se izgubilo. Živiš za taj trenutak i odmoran si kao da si izašao iz hibernacije.

Veče pred put, dođeš ranije kući, planiraš da spakuješ stvari, pogledaš neki film pred spavanje i legneš, a onda se desi nešto slično kao da ideš na ispit, legneš kasno. Veče provedeš među filmovima, grickalica, pivu i muzici. Probudiš se par sati pre planiranog, histerično okrećeš strane, čitaš i  bubaš ili pak postaviš torbu na sred sobe i stvari iz ormana bacaš u nju, i uvek nešto zaboraviš. Bilo da je to poglavlje, četkica za zube ili pasoš i indeks. 

Neko zaboravljeno „najzad“ koje ti nije omogućavalo da dođeš do inspiracije mesecima, neka sećanja koja su te sputavala. Nešto na šta u nekim trenucima gledaš kao da si u PMS-u, čas su ti draga čas bi ih zakopao i počeo da pišeš, pevaš, komponuješ… Nakon tog perioda zaskočiš sebe, presečeš tu anemičnost i uradiš nešto. Zadovoljno gledaš na to, pitaš se zašto nisi završio pre sa tim. Ali tada nije pravo vreme. 

Najzad je stvoreno za jutro, to je jutarnja uzrečica. Najzad se pomene nekad i uveče i noću, ali češće se sreće u zoru. 

Kao i svi i on je pronašao hobi, slobodno vreme je provodio kao baštovan. Otišao bi u zabačene delove svog mozga i sadio sećanja.

Prvo bi napravio lepu rupu, dovoljno duboku i dovoljno široku da samo sećanje i sve što ide uz njega uleti duboko pod zemlju. Nakon toga lagano je rukama gurao zemlju u rupu. Baš onako mirno, poput penzionera koji izgraju šah i pomeraju figure polako u nadi da će se nešto promeniti i da će bolji potez izlezeti pred njih. Nakon napunjene rupe, uvek bi se odmakao, pogledao i zadovoljno se najsmejao novoj sadnici. Na mesto pogreba zabode štap, motku ili šta već pronađe da služi kao potpora i pravac kojim sećanje raste. Još malo odmarevao i sve to ugazio dovoljno količinom jeftinog alkohola koji se kupio za tu priliku.

Seća se pionira te bašte, oni su sada već stoletna sećanja, njih je gajio sa posebnom ljubavlju. Posećivao ih je redovno, dosipao, zalivao. Uvek, kao po običaju, malo nagne čašu i polije po podu piće. Nekada vino, nekada pivo, ređe nešto žestoko.

A onda je pronašao novi hobi, nešto novo, bar za njega novo. Pokušao je da se snađe u tome, uspeo je da pliva, ali ne i da jaše velike talase. Počeo je da ih zapisuje, drveća su postala redovi. Ne manje bolno zanimanje, ali ipak neki ventil koji je dugo tražio. Šarao je, škrabao, žvrkao, jeste grešio, ali je bio ponosan na svoje greške, to je radio danima. Sećao se i to zapisivao, to mu je vajalo nove uspomene i stranice su se samo okretale.

Dok je jednog dana punio rezervoar na pumpi, klasično mamuran i mrzovoljan,  video je smisao života. Glavom i bradom, baš ne bradom, ali sa prelepim usnama, bledog tena, duge plave kose, plavih očiju i još par ukrasa koje je sačuvao za sebe.

 Otišao je kući, prvi put nakon toliko vremena se pogledao u ogledalo. Nije se trgao, znao je šta predstavlja, znao je da nije više on. Obrijao se, sredio se kao u svojim najboljim danima. Oprao kola, sredio kući, na putu do pumpe kupio cveće i otišao da neplanirano dospe gorivo. Kao i što biva kada se nešto preseče i odluči, ne može da uspe iz prvog. Ona više nije radila tamo. Relativno očekivano, bez adrese, samo sa imenom, bez prezimena i sa slikom u glavi. Ali, da li je potrebno pitati da li je nastavio da je traži. Naravno da jeste. Ukratko, nije je pronašao. Otišao je daleko, uzduž i popreko je prepešačio tada poznati svet, presedeo, ali nije pio. Nije se iznervirao. Smatrao je da će put koji pređe dok je ne pronađe biti jednako ispunjujuć kao i njen osmeh. Nadao se da će jednog dana kada je pronađe moći da joj ispriča šta mu se desilo kada ju je čekao celu noć na mostu po velikoj kiši koji niko nije očekivao.

A onda, drugačijim korakom na joj jednoj od stanica pronašao je ono što je tražio, potpuno damski ga je zamolila da joj zapali cigaru. Pogledao je, video bledo lice, riđu kosu, i osmeh, znao je da je to Ona. Ne Ona koju tražio toliko dugo, nego nova Ona. Prava za novog čoveka, onog koji je sazreo, odrastao. Njegova priča se nastavlja, ali je ovo poslednja stranica u njegovoj knjizi. 

Dugo mi je trebalo da namolim sebe da sednem, izbacim tolike nagomilane reči iz glave. Objasnim, probam da se opravdam, analiziram greške i sve to objektivno. A čoveku je generalno teško da bude objektivan, a on ustvari nije ni subjektivan. On sve to gleda iz neke svoje perspektive, nešto što nije ni na nebu ni na zemlji. Kao neka prolazna faza između dva sveta, poput trenutka koji je između prošlosti i budućnosti. Odlučio sam da sve stavim na papir, u dve kolone. Na jednoj strani greške, porazi i pokajanja, a sa druge sreću, osmehe i radost. Ispostavilo je da liste nisu jednake, niti pokrative. Ne mogu da zanemarim jednu opciju ako u drugoj koloni imam njen suprotni pol. Zapazio sam da je nekoliko stavki na levoj strani, inače strani zapadnih promašaja, mnogo strašnije od ostalih. Postavio bih paralelu sa upoređivanjem dobrih stvari kada nisu toliko očekivana i potrebna, i neuspesima za njihovo ponavljanje kada su oči uprte u tebe.

Otvorena knjiga/ Zapadno poglavlje/ stavka 1

Ogrešio sam se o ljude koji me vole, a ja njih. Nisam bio tu kada im je bila potrebna ruka. Nije da je nisam pružao, ali sa dovoljne distance da me ne povuku sa sobom. Kajem se zbog toga, krivo mi je. Ne želim da ovo postane ispovest i primer slamanja pod perom propale ličnosti.

Otvorena knjiga/ Zapadno poglavlje/ stavka 2

Zanemario sam savete, za koje sam podsvesno ili vrlo svesno znao da će mi pomoći. Podizao sam svoj ego u nebesa, vrednovao sebe ogromnim novčanicama. I prodavao pamet za veliko bogatstvo. Inače, posle svega, sa rukama punih lažnih poklona i ponuda, shvatiš da si prazan. Da oni koje si smatrao tvojim obožavateljima, marionetama, poltronima sada više nisu tu, nisi ti njihov gospodar. Žive sami, biraju sami, umeju sami.

Otvorena knjiga/ Zapadno poglavlje/ stavka 3

Samopouzdanje. Ono je generalno dobro, ali u velikim koncentracijama u svesti može da bude opasno. Možeš umišljati razne stvari, ali ne kao dete koje mašta razne daljine, snove i putovanja. Možeš postati opasan po okolinu, namećeš svoju energiju onima koje očigledno ne žele da je prime, guraš im pod nos svoje ciljeve i grešiš. Svako ima pravo na svoje mišljenje, nemaš pravi čin, niti će on postojati, da im sudiš i diktiraš. Previše veruješ u sebe. Da, može i u tome da se pretera, a na kraju ostaješ sam. Kao i na svakoj stavki sa zapada. Upoređuješ svoj potencijal za visinom sa nadmorskim visinama planina. Generalno grešiš i kaješ se.

Otvorena knjiga/ Zapadno poglavlje/ stavka 4

I u najboljoj nameri grešimo. Po onoj staroj i već izlizanoj „Put do Pakla, popločan je dobrim namerama.“ To ne znači da treba da žmurimo ili naivno gledamo kroz prste kada su na testu naši maniri, ali i ne znači da guramo nos svuda gde nam nije mesto. Praviš drugima problem, ako ti to nije važno, shvati da i sam grešiš. Nudiš se drugima za pomoć, a nisi spreman da daš sve od sebe, da uložiš onoliko truda koliko duševne satisfakcije dobijaš.

Pogovor: „Otvorene knjige“

Dobija se suma grešaka. Uzima se srednja vrednost, težine pomnožene sa vrednošću ljudi kojima su naudile i podeljene sa čovekom koji ih je napravio. Konačno, ostao sam pretrpan brojem promašaja. I na kraju ostajem sam, ili možda ti ostaješ, ne znam ko se od nas pronašao u pomenutim stavkama. Zaboraviš da voliš male stvari, postaješ gladan velikih i kraj je blizu. Nećeš dočekati sledeće vreme ako si sam na svetu. Sve emocije koje možeš da osetiš i reprodukuješ ti jedino znače ako imaš sa kim da ih podeliš.

Zatvorena knjiga/ Istočno poglavlje/ stavka 1

Umem da volim, celim Srcem. Iskren sam. Sklon sam mlakim osećanima i lako padam pod noge. Zaljubljujem se u proseku jednom u veku, tu Ljubav negujem životima. A kada se podvuče crta, nisu to prave Ljubavi. One najveće, one koje su mi toliko značile, su bile plod moje mašte. Iluzije koje sam ja svesno negovao, zalivao i hranio. Nisam dao da uvenu. Postao sam zavisan od njih. Sam sam sebi pronašao relativno tačnu dijagnozu, a onda sam buntovnički odlučio da ne pratim tok izlečenja. Ali iskreno volim. Verujem u Ljubav.

Zatvorena knjiga/ Istočno poglavlje/ stavka 2

Saosećanje. Trudim se da šakama i mislima skidam ljudima teret. Pokušavam svaki gram problema, i ostalih nuspojava života, da preuzmem na sebe. Naravno, ne svim ljudima, onima koje volim, onima za koje smatram da su vredni toga. Tu se između redova podvukao kompromis. Ukratko, spreman sam na njega, ne uvek, teško se navikavam, ali oni koji su na pragovima iznad mene mogu uvek da računaju na moju ruku ili kompromis. 

Zatvorena knjiga/ Istočno poglavlje/ stavka 3

Radujem se malim stvarima. Naravno u teškim danima su tu da oraspolože u onim laki se nekada i ne primete. Ali znam da su tu, da mogu na njih da računam. Mali ljudi, kao i male stvari izgrađuju velike kolonije i čine velike stvari. Ne postoji velika stvar koja nije plod male, i uvek me obraduje kada vidim koliko  cigala bilo potrebno da se kula napravi i dostigne nebesa.

Pogovor: „Zatvorene knjige“

Ovo je prost pokušaj uputstva. Ali imam li ja pravo da nekome dajem savete, da se pozivam na moje iskustvo? A šta ako neko ima duže vreme u nogama? Dajem sebi slobodu da sumiram i još jednom podvučem crtu. 

Konačno, raspoređenje, sa ponekim modulacijama, ali velikim entuzijazmom su razvrstane. Možda grešim, sigurno grešim, ali pozivam se na svoju subjektivnost i pravo da mogu da kažem šta želim. Hvala ti.

„Požuri, bre, zakasnićemo!“

„Što me uvek drkaš, treba mi vremena da se spremim!“

Slučajne komšije u zgradi  žute fasade. Kolege sa istom dijagnozom. Zajedničkim duševnim stanjem i ljubavlju prema muzici. Žurili su do mesta ugovorene probe.

Kuća naizgled napuštena, bez fasade. Prošarana pokislim blokovima, procvetalim pločama i propalim grafitima. Uvučen ulaz praćen stepenicama ka središtu zemlje. Stara limena vrata se teško otvaraju, ali unutar tvrđave krije se podrum osvetljen svetlima Pariza.

„Gde ste do sada? Ajd’ sledeći put napravite foru pa dođite na vreme?!“

„Nisam ja kriv, ovom kretenu je trebalo pola sata da se spremi.“

„Zajebite to više, ovo je previše rano, sledeću pomeramo za veče, ne mogu više da se budim sa petlovima.“

Velika pojačala poređana uza zid, miskete, gitare… Bubnjevi marke “Pearl”, sa Yamahinim činelama. Stari doboši elegantno postavljeni da skupljaju prašinu, izjedene trzalice po podu. Ostaci žica, papiri, flaše piva. Haos u zamku grofa Ega.

“Evo I mene, možemo da počnemo. Ljudi, imamo svirku sada za vikend, moramo lepo da naučimo, neću da se brukam, ipak sam ja neko I nešto.”

Prosviravanjem rutine, egocentričnim solaže, bas linije, i izlomljene palice. Vreme je za pauzu za cigare.

Svako rob svoje ambicije, u svojoj glavi ređa note planova.

Frontem na idejama veličine planine, mišljenem o sebi i opsednut svojom muževnošću. Veruje u muziku koju svira, u ono što je proveo tolike godine vežbajući, takođe veruje da je jedan jedini, da se svemir vrti ono njegovih vanvremenskih rifova. U njemu se bore najbolji gitarista sveta I dete koje još uvek nije izašlo iz njega. Njegovo drugo Ja potiskuje, malog dečaka kome je ovaj svet još stran, ambicije tihe, a ego nizak, dok ga gospodar žica gura u nebesa, pripoveda o njegovom talentu I velikim stvarima koje će uraditi zajedno.

“Ajd’ još 5 minuta pa da nastavimo, samo još dva dima.”

U svom svetu gde ga miluje ljubav. U svom zagrljaju ima ono što najviše voli, ono za šta je spreman život da da. Ljubav njegovog života, preslatka riđokosa, bledog tena, prosutih pega i zgodne građe. Romantična duša, spreman na sve, ali ga za rukav konstantno vuče gruba strana, društvo sa čudnim navikama. Skidaju ga sa njegovih palica i navlače na one za bejzbol, uvlače ga u kuće, čine za njega usluge koje im on naivno vraća. Zaglibio je duboko, ljubav ga gura uzvodno, ali kada jednom gravitacija povuče padanje je neminovno.

“Ja sam spreman, a vi?”

Veruju da je priglup, usvari njegova intaligencija ga je naučila da ćuti. Za sebe čuva nade I ciljeve, planove I budućnost. Bas gitaru svira iz zabave. Voli muziku, što ne bi pomogao koliko može? A I voli da bude različit, odeća ga izdvaja, uvek je želeo da bude zapažen, intrigantan, ali nedodirljiv. Smatra da je uvek iznad situacije, da se vreme navija po njemu. Nikada ne kasni. Komplusivno-opsesivan, čist I pedantan. Uvek opeglan I sveden. Buntovnički stajling Engleskih pankera, ali na nivou visokog društva sa dvorova.

“Moram da žurim kući, zato požurite.”

Propali pijanista, odrastao na čuvenom filmu. Kao malom mu je dijagnostikovan veliki talenat I predviđena blistava budućnost, koju se i danas trudi da prigrli, ali i dah bledi na vetru. Svira da bi prehranio onog malog muzičara u sebi, da mu ispuni poslednju želju da ponovo zažive velikani klasične muzike u njegovim prstima. Nekada je verovao u to, sada polako počinje da usporava, da se bori da vazduh, nekoliko veštačkih disanja da pretera maraton života. Sluša savete, prati ih, lojalan je, boli kada je poslušan. Miran je, to ga čini podložnim I sjajnim za ovaj bend.

“Ja neću da sviram!”

Po zanimanju drugi gitarista, po profesiji senka velikog Ega. Kao i svaka senka, želi da on malo vlada scenom, da on postane onoj koji prokosi svetlosti. Počinje da sumnja da će doći dan kada će se njegov talenat raširiti, ispuniti uši ostalih. Kao mali vrlo nesrećan, tučen, maltretiran. Jeste da je imao sređenu egzistenciju, ali butnovno je bukao klackalicu na svoju stranu.

“Ne smaraj, ajd’ da završimo da pa idemo kući.”

“Neću!”

Preraslo u svađu, epskih razmera, završeno prodanim dušama gitarista, obojica podeljeni po svetovima i sviraju svoje note. Otišli su sa ovog sveta. Ego im je odredio sudbinu. Preostala družina je otišla sa mesta zločina praveći se da se ništa nije dogodilo.

Kasnije tog vremena, kotrljajuća palica je završila u bubnjarevoj glavi, opekao se na greške koje je pravio. Pokajao se, ali samo trenutak kasnije. Navika da kasni ga je koštala daljeg života.

Vrednovanjem stvari u svetu, klavijaturista je došao do zaključka da društvo: Mocarta, Šopena, Vagnera i drugih priliči njegovoj vrednosti, prekratio je ovozemaljski život, zarad večne slave “Čuda od deteta”.

U povratku kući se šetao širokim mostom dizajniranim za skakanje. Ali ipak, uvek iznad situacije, nastavio je dalje, sačekao autobus i otišao kući. Jutro je dočekao kao novi život. Zavoleo Sunce, nastavio da preračunava korake i živeo još toliko godina, da žali što nije nije srećan.

A Senke podruma, sačekale su noć, prostrele se mrakom, bez posebnih ambicija, samo životom u trenutku i svim svojim u džepovima.

Iz šatora je uzimao svoju improvizovanu motiku, pozdravio se sa svojom sadašnjosti i pošao u potragu za boljom budućnosti. Koračao je večnostima, pesak mu je klizio pod nogama paleći stopala i bolne žiljeve od bezuspešnih ekspedicija. Napustio je improvizano naselje, logorska vatra se gubila iza njegovog potiljka i nestajala u daljini. Sati su prolazili, osetio je pod nogama tihe glasove, u ruku je uzeo malo peska omirisao, izmrvio i zario vreme na to mesto. Kopao je danima, noći je čekao i molio se haotično raspoređenim zvezdama, njegova želja ga je budila pre zore, i ostajala na njegovom ramenu do kasno u noć. Znoj se slivao niz njegovo crno čelo, ruke izmorene od zamaha su protivrečile želji njegovih mišića, nastavljao je, kopao, živeo za to. Dovoljno vremena kasnije kap suze iz njegovog oka je upala u malu zamućenu baru pod njegovim nogama, dobio je vetar u leđa, zario je duge nokte u peščanu dinu, izvlačio besmisleni pesak još dugo dok izvor nije dotakao njegova kolena, nekoliko trenutaka kasnije, umorna duša se utopila u vodu i isprala sav umor. Poslednji koraci su ga odveli do nikad zaboravljene vatre, otkrio je svoju tajnu, priznao je da je našao svetilište, portal ka novom životu.

Svi su se uputili na trgu, ugledali slapove kapi koje su kuljali iz dalekog jezgra zemlje. Oko hrama su sagradili bunar, ogradili ga kaljenim drvetom koje preživljava amplitude pustinjskog Sunca. Dolazili su tu, novorođenu decu su dovodili da ih pokažu novom bogu, zahvaljivali su mu se. Ljubili njegovu zemlju i kleli svo vreme za njima koje im je oduzelo toliko života i nade. Voda je počela da teče njihovim venama, postali su živi, rasli su, delili, živeli i bili su srećni. Njihovo sveto mesto im je donosilo radost vekovima i njihova budućnost je bila utapkana u pesku oko oltara.

Šešir mu nije pasovao, možda je pogrešio, ma ne, njegova glava je bila nešto veća nego obično, možda zbog Sunca. Ume da bude jako ovih dana, avgust je mesec, natopi se čelo i glava znojem od vrućima. Ipak je obukao pocepanu košulju, poljubio ženu, podigao dete tačno do linije pogleda ka Suncu, namestio mu je razdeljak i otišao. Na putu već ugaženom stazom se sećao svađe sa komšijom i ljutitih psovki i kletvi koje su razmenili. Pogrešio je, ogrešio se o njega, izviniće mu se kada se vrati. Kroz pokošeno polje deteline pod dve kajsije živeo je jedan bunar, rastao i okupljao porodicu i selo. Kilometrima nije bilo drugog bunara, verovali su u njega i na velike seoske praznike su mu žrtvovali stoku. U dubini pogleda primetio je čudno plutajuće stvorenje, pticu, izvukao je kofom i sa njom nekoliko šaka crvenkaste vode. Mrtva ptica je bila samo prva domina koja je pokrenula lavinu smrti u selu, prvo slabašna deca, majke, starci i mladići. Zamrlo je vreme dalekog sela, iz besa zatrovana voda je koštala života mnogo lepe i duboke oči.

Pogleda uprtog daleko među zvezde kopalo se u dubine zemlje u potrazi za spasenjem. Ideja koja je pala sa zvezdama padalicama koje su se gubile u zemljama horizonta. Pronalazak vode, u slojevima između vremena je otkriće koje ne može da se meri sa ostalima.

U svojim šakama je imao kontrolu nad gomilom radnika koje nije ni poznavao, drugi su ih primali na posao i otpuštali, a on je samo kupio kajmak i zadovoljno pušio u svojoj velikoj fotelji u apartmanu sa pogledom. Nisu ga zanimali mali ljudi, oni su ga načinili takvim kakav je sada, zbog njihove vrednoće, postao je sujetan i sebičan. Nije voleo ljude, voleo je sebe, divio se svom usmehu gazeći preko milion malih stvari koje su kontraindikacija njegovom uspehu. Kažu da zdrav čovek ima milion želja, a bolestan samo jednu. Nije bio svestan svoje bolesti, dok ona nije gromoglasno pokucala na vrata, odvela ga u bolnicu i tamo osudila da vodom koju je drugima trovao pije kroz slamku i vrednuje svaki njen molekul.

Na kraju brda i dalje se smeši svetilište nastalo i rođeno na početku sećanja, i dalje okuplja ljude, ne razlikuje ih, puni im oči, usta i ruke. U improvizovanim balonima nose njegovu krv deci. Kao epska figura besplatno je delio ono što ima, a to je njegova dubina i dobrota. Uvek na rubu sela, dovoljno daleko da se put do njega pamti i zadovoljno gazi dok se opterećen teretom vraća domu.