Source: Leskovački pisci: Milica Nikolić

Ete, zavrnu sneg ovija dani, pa pade. Ne znam, nesam iskačala da vidim stvarno li je tolko napadaja, vido na fejsbuci slike kolko oćeš. U vesti pročita ima oko deset centimetra, što bi ovija naši rekli ima osamnajes. Đođe mu reč.
Legam u krevet, još se nesam istreznila kako valja, čekam komšiku da navrne na kafu. U taj ma, seti se kako smo se mnogo lepo družile kad smo bile malečke, ona, ja i još deca iz komšije.
More ljudi, dok si se ja tako prisića kako je bilo, tedo da izmrznem, majka gu nema, a ja domaćica zabravila sam da turim drvo u šopret. Nekako ga pa podloži, umota se sas ćebe i pa si lego.
Još mesec dana i će bude i moj rođendan, lele, kd pre dvaes dve godine. Što bi moj komšija kazaja, ko jučer da si se s poniku jurila po Solidarnos. Ne znam, al toj kad smo bili deca stvarno beše jedan normalan, manje više zdrav period. A bre, kad padne sneg, pa ne majke iznaobučev sa pleteni džemperi, vunene čarape, odozgor skafanderi, na glave kape i šalovi, samo tek oči da se vidiv. Tatko na svakog iznese sanke pred kuću i ajt pozadi kuću na kej.
Lele, ono staze gi nigde nema. Ovija malo po golemi, uzev džakovi na polak na kud Vetrnicu da utapkav sneg. Na tuj stazu, dugačku oko desetak metra po dvojica na sanke, kad se zaberemo pa pravo na kud reku. Toj je bija adrenalin, dal će sanke stanu, ili će odletiv kraci u mrzlu vodu.
Po cel dan se jurimo po kej i po ulicu. Posle kad se vrnemo, ne mož ne majke istresev od sneg sa metlu.
Tako isto i kad dođe taj moj rođendan. Prvo se svi saberemo kod mene, izedemo, popijemo soci i dečiji šampanjci, pa posle tortu svi iskočimo na sneg.
Td su se rođendani slavili popodne, u dan. Pa kad se zaberemo sa komšijske i moje sanke, pravac Veternica. Lele, jedanput, zamalo da napravimo cirkus bez pare. Jedna moja drugarica uzela najbrze sanke od jedno dete, pa će se spušta dole kod most. Ono em što kratka staza, em se sve uledilo. Letiv sanke! Mi vu vikamo, nemoj Marija, će se udaviš, ne… Ona si jedno tera, pa bog. Lele, kad si sede, pa kad se kliznuše sanke, pa kad se sjuriše na kud reku…… Da ne beoše onija vrbljaci, sad bi na Mariju iskačali na groblje. Odleteše sanke u Veternicu, Marija se zakači da visi nad reku. Pritrča ja i dovati gu. Iznavika vu se ja svašta kad smo se malo smirile.
Dobro, ovoj s Mariju stvarno neje za pohvalu, ali oću da kažem kako smo se bre radovali ko deca. Ovoj danas ni dobar dan na ulicu neće da ti kaže.
Tek proodilo, oni mu kupili najgolem telefon da mu pada iz ruke i da ga krši. Opusteo i kej i staze na koje smo se sankali. Sad se plašiv da pustiv decu, odma će se razboli, će mu padne kruna od glavu. Važno gi naučili da idev s petarde po ulice i da plaše kučki. Pucav, juriv se, bacav petarde na stari ljudi pred noge iz mozak da gi isterav. Toj od peti razred se jurca po naselje s flašu pivo i cigaru u ruke. Bože me sačuvaj….
Ono i u naše si je generacije imaja po neki šuntav, ali ovija ga pa preteraše.
I tako dok se ja prisećam i smejem sama u sobu ko lud na brašno, utrča drugarica. I ona sve izmrzla, krsti ruke od ladno. Pa malumna i ona, pošla na ovaj minus u jedno džemperče. Još mi se pa razvikala što kafa neje gotova.

Aman, ženo, čekaj vidiš da mi zagasja šporet.

Život u panici
Prošlo je par meseci od saznanja DNK analize. Sve se okrenulo i više ništa nije bilo isto. Na fakutetu mi je bilo naporno, u domu zagušljivo, u drugom gradu nepodnošljivo. Susrela sam se sa anksioznošću.
Imala sam utisak da dan ne bih mogla da izguram bez lekova za smirenje ili alkohola. Trebalo mi je nešto da mi još malo iskrivi sliku u glavi.
Svako ko je bar jednom imao napad panike, zna o čemu govorim. Iz čista mira kao da ti mozak zavibrira, zemlja se otvori i počničeš da propadaš. Moj odlazak do fakulteta izgledao je ovako:
Izađem iz sobe., držim se za ogradu dok silazim sa petog sprata. Prođem pored portira, javim mu se vesela, samo da ne primeti. Čim napustim dom, do pravnog fakulteta se držim za zid menze, pa za rampu iza koje je parking, onda polako idem trotorarom dok me studenti gledaju kao da sam pijana. Prdržavam se za automobile koji su parkirani. Pretčim nekako do stanice i krenem da grizem nokte dok ne naiđe autobus.
U autobusu buka. Dobro je. Ne čujem svoje misli. Dok se on kreće, osećam se sigurnom. Gadno je kad stane. Tad krenu vrtoglavice, cupkanje u mestu, podrhtavanje tela. Imam osećaj kao da ću se onesvestiti. Gušim se.
Kada konačno stignem kod Filozofskog fakulteta, kupim čokoladicu i flašicu vode. (Ubeđivala sam sebe da mi je sve to od cigareta) Nekako se popnem skroz gore. Udaljila sam se od kolega, prijatelja. Sedim sama. Sve mislim sad će. Pašću. Onesvestiću se. Popila sam vodu, pojela čokoladicu, predavanje počelo, meni magla pred očima. Ustajem, odlazim do toaleta. Umivam se. Skliznem dole. Sedim na prljavim pločicama. Plačem.
Pozovem taksi, vratim se u dom. Spakujem se. Ponovo taksi. Autobuska stanica. Leskovac.
I to se ponovilo par puta.
Napustila sam fakultet. Jednostavno, nisam mogla.
I u Leskovcu sam se budila svakog dana u pola sedam. Budila sam plačući. Priđe majka, zagli me, uspavam se nekako. Nisam nigde izlazila. Zapostvaila sam drušvo. Ljubav. Sve.
Nisam smela ni kod kuće da ostanem sama. Okrenula sam bioritam. Oko šest ujutru bih legla, budila se kad mama dođe sa posla.
Na nagovor majke otišla sam kod lekara. Dobila sam terapiju. Postala sam zavisna od Ksalola. U svakom džepu sam imala po jedan. U novčaniku, u torbi, u knjigama sam ih krila…. A nije mi pomagao.
Imala sam utisak da me niko ne razume. Ne, razumeli bi da sam ja pričala.
Ja sam samo još jednom bila ostavljena. Verovatno od iste osobe dva puta. Mene je samo bolela ta činjenica, da nisam bila dovoljno dobra da me rođena majka voli. Onda ni ja nisam volela sebe.
Počela sam da se gojim. Mrzela sam samu sebe i pretpavala se testeninom. Svaki moj obrok je bio pica ili makarona.
Godinu dana nisam otišla u kupovinu. Godinu dana nisam izašla sa društvom. Godinu dana sam bila sasvim sama.
Sama sa strahom.

Ako niste sa Juga Srbije, onda nemate pojma šta znači reč Češljanka! Češljanka, ili Češljanje – dođe mu ono što mlade van Srbiju imaju, samo bez striperi, već sa ujne, tetke, strinke, babe, užoj i široj familiji ženskog roda i naravno drugarice i komšike.
Kad zakažete svadbu, vlasnik lokala Vam odma ponudi salu za četvrtak pre svadbu, kako bi se mlada očešljala uz veselje i kako bi on naravno zaradio još malo preko već zakazano veselje. Ne bih mogla da Vam kažem od kada je taj običaj, mislim tačan period, ali ja ga cenim da je ostao od oni pod koji smo bili 500 godine. Moje mišljenje, ne morate da ga uvažite.
Elem, leskovačke snajke, retko da se udaju, a da pre toga ne naprave ovaj skup. Kada se dele pozivnice za svadbu, uz to – mladini roditelji podele i bombonke. Šarene, obično po tri u mrežicu, koje deca odmah izedu. Sad, em što imaš trošak za svadbu, obavežu te da ideš kod Vicka i čaše sa duboko dno da kupuješ.
Mladina majka je tad najponosnija majka na svetu. Ima da očešlja ćerku i da je pošalje kod svekra i svekrvu na obostranu radost. Tu nedelju kupuju se čokoladni likeri, vermuti i sva ostala ženska pića, jer tad i najveće seljanke postaju dame. Neke je čak i sramota da popiju pivo, pa se dave sladak ukus žestokog ženskog pića.
S priju se već dogovorili da na pola veselje upadne s pogaču (Za one ekstremnije, pogaču nosiv na glavu) i sa stotinak žene od njinu stranu.
Stiže i taj četvrtak i veselje mož da počne!
Snajka s majku stiza prva u kafanu. Na glavni astal već su konobari postavili sitni kolači i slana peciva, kao i voćnu dekoraciju koju niko sem decu ne pipne. Snajka se odma namesti da se slika, a zvanice već počinju da pristizaju. Ispred kafanu muževi su već uveliko dovezli svoje (Ili tuđe) žene, prave krug i vrćaju se dom. Tuj na nji večeras nije mesto. Sa već kupljene čaše sa duboko dno ili one vinske, ulazaju jedna po jedna i čestitaju veselje na snajku i njenu majku. Sve žene sveže ondulirane i na štikle odma se vataju u kolo i igraju uz Vericinu pesmu ,, Pepeljuga“, mladina majka vodi kolo. Konobari trče oko njih i služe onaj slatki liker, a one sve se smeju, jer su se odma ,,napile“. Mladina majka je i dalje na levi.
Posle neki pola sat igranje u krug oko astali, muzika prekida trenutnu numeru i sad – Zavisi od domaćicu počinje da peva ,,Šotu“ ili ,, Pepeljugu“ ponovo. Svekrva prva stoji pred vrata, u desnu ruku pogača, u levu novčanik oči da ti istera. Snajka i njena majka dočekuju novi gosti. Čim se svekrva ispozdravi sa užu familiju, pogaču premešta u levu ruku, iljadarku zalepi na pevača na čelo, novčanik pod mišku i zavede kolo. I tako tri četiri pesme, dok se žene koje je prija dovela ispozdrave. Onda sledi OBIČAJ.
Sad, imamo ekstremni slučajevi i oni obični. Ekstremni donesu vagu s koju se meri na pijac, svilen jastuk i ogledalce. Ovi obični vagicu preskoče. Kažu kad staviš vagu pod jastuk, snajka će rodi muško dete. Mada, pol deteta se odavno zna, jer snajka zašla u šesti mesec.
Daklem, stave vagicu, pa jastuk – ili jastuk bez vagicu. Na jastuk sedne snajka, oko nju se skupe sve žene. Muško malecko dete drži naopački okrenuto ogledalce, pokriveno s maramicu, a drugarice se naređaju oko njenu glavu. Počinje ČEŠLAJNKA!
Sa obrnut česalj naopačke, počniju da je maze po kosu, dok ostale žene pevaju ni malo laku pesmu.
TEŠNJA SE OD KOREN KORNAŠE,
ĆERKA SE OD MAJKE DELAŠE,
PRAŠTAVAJ MAJKO, PRAŠTAVAJ,
AKO SAM TI NEŠTO ZGREŠILA!

Onda sledi moj omiljeni deo pesme:

DO SADA SAM TEBE SLUŠALA,
OD SADA ĆU SLUŠAM SVEKRVA,
SVEKRVA, SVEKAR, ZAOVA, JETRVA,
I NAJMALO MI DEVERČE.

Ni jedna žena nije ravnonušna, sve plaču, jer će nekad i njihova ćerka da se uda i da ode od nji. Dobro, neke se i smeju, fala Bogu dočekale.
Izmane se svekrva s onu pogaču u vis, i snajka tad ne samo što može da ostane bez frizuru, nego jadna mož i bez glavu. Grabena pogača je bačena! Devoje se bacaju preko snajku, krše pogaču, da se momci grabe za nji. Preživela snajka se digne, uzne onaj češalj i očešlja neku devojku. Prvu koju očešlja, će se uda sledeća.
E sad, kad smo očešljali snajku, idemo da pojedemo nešto, da ne ispadne da se za džabe spremalo. Na tanjirčiki stavimo slano i slatko, sednemo i ne pričamo dok se tanjiri ne isprazne.
Muzika kreće, dolazi mladin tatko, ujka, teča, čiča, budući muž, svekar, njegova muška familija. Neke su jedva dočekale muško društvo, a neke prvrću s oči na muževi.
Sve u svemu, veselje se nastavlja kao generalna proba svadbe. Tad i najveće dame se izuvaju i kače na astal, jer ih pesma pogodila.
Eto, ja sam došla sad od jedno takvo veselje, doduše ovo je bilo na neki nivo, čak sam i ja pila pivo, a ne liker. Samo sam tela da Vi na ovaj dijalekt dočaram lepotu leskovačkog, i samo leskovačkog veselja. Ako me razmete.
P.s – Moja majka se utepa od plakanje, ko da će me pa mene neko oženi.
Živeli!

LIFFE

Povodom osmog Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije – LIFFE, na programu stoji otvaranje izložbe „VELIMIR BATA ŽIVOJINOVIĆ – NAGRADE I PRIZNANJA“. Kada sam nedavno pročitala vest o tome, radovala sam se kao malo dete. U mom rodnom gradu, u čast mom omiljenom glumcu!
Želja mi je velika da ukažem poštovanje ovoj glumačkoj legendi, da mu uputim koju reč velikanu domaće kinematografije, ali mogućnost mi sigurno neće dozvoliti da to uradim uživo. Pisane reči su nekada od izgovorenih mnogo vrednije.
Gospodine, Bato!
Prvi sustret sa Vama imala sam na vido-rekorederu. Imala sam pet, šest godina I tata je često motao snimljenu seriju ,,Neuništivi”, gde ste Vi glumili našeg Bulidžu. I dan danas pamtim ono Vaše jodlovanje, kao I pesmu koju ste u seriji otpevali ,,Oj devojko Smederevko” sa gospođom Nadom Blam. Tada, detetu, uvukli ste se pod kožu I nazivala sam Vas svojim omiljenim glumcem.
Pratili ste tok mog odrastanja nesvesno kroz svaki naredni odigrani film ili seriju. Od porodičnog blaga I uloge Majstor Kreke, do uloge Macole u Boljem Životu, I naravno opšte poznatog Aranđela! Naravno, niste ni Nemce ubijali, a da ja nisam gledala kako. Kasnije, sve što nisam pratila (Jer nisam ni bila rođena), tražila sam na internetu I gledala. Mnogo sam Vas volela kao dr Nedeljkovića I policajca Bokija. Iz te serije ostale su Vaše replike koje I dan danas u mom društvu žive. Kada sam odgledala film ,,Ptice koje ne polete” ostala mi je knedla u grlu. Taj osećaj, tu emociju koju ste tada prineli, u nama je zaživela. Do tada uz Vas suze su mi išle od smeha, tada sam plakala stvarno!
Ne mogu zaobići oca Makarija, kao ni film u Raljama života – od tih uloga ostali su I citati na društvenim mrežama. Od toliko uloga koje ste imali, često sam se pitala koja je Vaša životna, a onda sam slušala jednog čoveka u nekoj emisiji koji je pričao o Vama I donekle, stekla sam utisak da ste Vi jedna svestrana ličnost sa velikim srcem I dušom, uspešan glumac, umetnik, a još uspešniji porodičan čovek! O Vama su pričali da prijateljima I voljenima ne umete da kažete ne, da ste spremini da učinite bilo šta za njih, da ste domaćin, suprug, otac I deda. To je okarakterisalo ,, Bata kao čovek”.
Ja sada imam dvadeset I jednu godinu. Bavim se glumom već neko vreme. Ni kada budem imala diplomu, ni kada za sobom vučem brdo uloga I priznanja, pa čak I da pobijem onolike Nemce, Vašom koleginicom se ne mogu zvati. Volela bih da mogu da se rukujem sa Vama I da Vam kažem ,,Hvala”. Hvala za bol u stomaku koji je izazvan smehom zbog Vaše uloge, hvala što sam zahvaljujući Vama shvatila šta je gluma, hvala što ću u glumi I uspeti! Drži me svaki osećaj iz svake Vaše uloge I svaka reč je dobro memorisana, pa često dam neki odgovor Vašim replikama. Hvala!

Jednom Valter, uvek Legenda!
Živeli!

Koliko ste puta bili u situaciji posle izvesnog perioda veze, da osetite kako nešto tu ne štima?
Da li ste ikada bili ostavljeni preko poruke i da li ste ikada ostavili preko poruke?
Da li ste ikada imali hrabrosti da se suočite sa partnerom – oči u oči, i da li mislite da bi do raskida uopšte došlo kada biste krenuli najnormalnijim razgovorom?
Ovo nije uputsvo kako raskinuti, ovo je RASKID.
Svi smo mi bili u nekim vezama. Da li su to bile duge veze, kratke, brak ili nešto drugo, postoji neki kraj. Naravno, neki opstaju i srećno žive, pa njihov kraj bude srećan i u braku, ali što se veza i vezica tiče, neizbežno je nekada izgovoriti „kraj“.
Da li je za osudu to što većina izabere raskid preko telefona? Da li je to loše?
Šta ako mu je efekat isti kao kad imaš seks preko telefona? Ni jedna strana nije fiziči prisutra, ali ono glavno je isto – a to su osećanja. Veze koje traju više od par godina, mislim da se raskid-razgovorom nikada ne bi ni završile. Tu je previše emocija, previše nekih osećanja za koje ni jedna ni druga strana nije sigurna da li su ista. Sve je uzburkano, pomešano. Sledi raskid-razgovor iz koga uvek izađu sa suzama i nekim novim početkom, ja bih to nazvala šansom. Ni jedna ni druga strana nije bila spremna da prekine i uzalud baci iza sebe sve godine provedene zajedno. To onda vodi ka novim zapletima, povređivanju, navikama.
Šta uradi poslata raskid- poruka u tom slučaju?
Kada si s nekim više od par meseci, više od jedne godine, više godina… Raskinuti preko poruke, većina bi se složila da je kretenski postupak. Da li je?
Pričaćete kako je bolje reći u oči, kako je najbolje razgovarati, pa i najgore reči – ali izgovorene, ne napisane. Smatram da licem u lice nikada ne biste povredili partnera rečima. Stojim iza toga da do raskida nikada ne bi došlo, raskidali bi ste neki naredni mesec ponovo. Iz toga ponovo sledi zaključak, da je poruka, da su napisane reči te koje nas najviše povrede!
Zbog poruke koju Vam je poslao, ili koju ste poslali ste prekinuli svaki kontakt. On ili ona nije dovoljno hrabar da se suoči lično. U devedeset posto slučajeva, zbog poruke ćete ga na neki način i zamrzeti, nije Vas ispoštovao dovoljno time što je raskinuo preko telefona. Ja mislim da je to najbolja moguća usluga – da ne bi razgovorom došlo do lažne nade. Da je to bilo pravo, ne bi imalo kraj, samo razvoj navike!

Seks i Srbija

Keri Bredšo, sredinom osamdesetih stigla je u New York i udahnula taj vazduh slobode življenja. Upoznavši svoje tri prijateljice, različitih profila, započinje život iz snova svake druge žene. Seks, grad, cipele, Kavali, kao podstanar – čije stvari u garderoberu vrede više od jednog prosečnog stana. Počinje da piše kolumnu za časopis i da od toga živi.

Ja sam Milica Nikolić i nikako se ne poistovećujem sa gospođicom, kasnije gospođom Bredšo. Ok, da se ja pitam, možda bih preuzela ulogu neke druge iz tog klana.
Da li mi koji živimo u Srbiji možemo živeti tim načinom života, zapravo, koliko Vas je sanjalo taj čuveni seks i grad?
Svaka epizoda nosila je po neku poruku, koja ovde nikako ne bi dobila na značaj. Da bi bili Keri, Samanta, Miranda ili Šarlot, jednostavno morale biste da se rodite pod najsrećnijom zvezdom! Ko još od kolumne može u Srbiji da živi? Gde god se okreneš tu su blogeri, vlogeri, kolumnisti – volonteri, razni talentovani ljudi koji imaju i seks i grad, ali nemaju Kavali da to i dokažu.
Ako se sećate, Miranda glavu ne može da podigne od posla, ima svoj stan, svoj lagodan život – ovde, pravnik možeš da budeš samo dok stažiraš.
Šarlot… Šarlot je svaka druga domaćica, koja iz kuhinje nije izašla. Da, Šarlot u Srbiji bi sada spremala zimnicu.
Biti Samanta? U Srbiji? Čik ako smeš!
Tu je i gospodin Zverka, muškarac kome se posle svih uvek vraćate i koji vas posle svake uvek zove. Zverka bi ovde bio klošar bez posla, a ako bi imao neki biznis – Keri bi bila sponzoruša.
I sve su one imale gej prijatelje, a nikada ih nisu pretukli na ulici. Sve su imale seks, a nisu bile kurve.
Da li je moguće u Srbiji imati i seks i grad kao one?
Seks da, ako ste otporni priče iza leđa.

Kako sam ja to doživela
Evo me. Svesna sam svog postojanja. Polako mi se razvijaju čula, počinjem da osećam. Plutam. Rukama istražujem, gde sam to ja?
Još je neko tu, ali ga ne vidim.
,,Hej, da li me čuješ?” Nervira me to što nema odgovora, nervozno po prvi put upotrebljavam svoje noge.
,,Šutnuću je” Mislim u sebi ,,Možda me oseti.”
Ne. Ne obraća mi se.
Pa ja jedva čekam da dodjem na taj svet, pa da… Kažu da nakon ovog plutanja po nečijem stomaku, dočekaju te sa maskama i rukavicama, a onda te najnežnije ruke prihvate, a usne pažljivo poljube u čelo. Kažu slavi se dan kada dođeš na svet. Ne znam, ne bih da budem ateista po tom pitanju, za mene je i ovo neki svet. Videćemo.
Nekako osećam da nešto ne valja. Ako nastavi da me ovako kulira, moraću da reagujem. Prekrstila sam svoje ruke i podigla obrvu.
,,Čekam!”- Ponovo joj dajem do znanja.
Mislim da ću i kad se budem rodila imati problem sa spavanjem. Kako da spavam, možda baš kada zaspim ona me nazove, možda tada čujem ime koje planira da mi da. Možda čujem svog oca, možda osetim njegovu ruku na njenom stomaku.
,,Zar ovde nema ogledala, pa kakve ste vi to mame?!” Sada počinjem da razmišljam o svom izgledu, jedno je sigurno, nemam kose, ćelava sam mala.
Ne znam kako Vama, ali meni vreme baš brzo prolazi, a to je znak da ću uskoro da poguram stvar.
Dragi mama i tata, vreme je da Vaša ćeka dođe na svet!
,,Šta je, boli?!” Počela je da reaguje. ,,Izvini, ali moram.”
Gle, prazni se ova voda, više ni nemam na čemu da održavam. Znači to je to, vreme je da počem da dišem samostalno!
,,Znam da te boli, ali pomozi i ti malo! Uskoro ćeš me držati u rukama!”
Osećam kako njeno srce ubrzava, čak se bojim da će joj se nešto desiti od tolikog uzbuđenja.
,,Nemoj da dramiš toliko, tebe sigurno tata drži za ruku, ja sam ovde sama.” Pa realno, niko mi nije ni put pokazao, niti znam šta me čeka tamo.
Nisam znala da je sada ovo nekako teži deo, na svojoj ćelavoj glavi osecam kako nešto hladno struji. Sada sam se ja uplašila,Unutra je sve bilo toplo! Jel to taj vazduh?
I evo me ponovo! Čoveče, bole me pluća od te hladnoće.
,,E sada ću da ih sve iscimam!” Počinjem da plačem i da se derem iz sve snage.
Neko me nosi po nekoj prostoriji, kupaju me, uvijaju u nešto mekano.
,,Čekaj, nije valjda da su sve moje reči ostale u mojoj malenoj ćelavoj glavi?!” Shvatam da ja ne umem da govorim, iako čujem sve. Čak i ne vidim sa jasnoćom, ali ruke koje me drže definitivno nisu ruke moje majke.
,,Pa gde me sad nosite, zar nismo pričali o ’nežnim rukama’ i ’poljupcu’?” Sada moje srce ubrzava, zar će me odvojiti od majke? Nastupa stah! Imam gomilu pitanja….
,,Alo, ljudi, gde ste nestali svi?”
Sama sam. Povijena u pelenu i crvsto zategnuta. Oči mi se pune suzama, ali ja ne želim da plačem.
MOŽDA ĆE ME VRATITI NJOJ! MOŽDA ĆE SE ONA VRATITI.
Tik-tak, tik-tak, tik-tak… Ding! Ding! – Vreme nije stalo. Stari sat na bolničkom zidu me na svakih sat vremena upozorava da vreme ne stoji u mesto. Čujem korake, neko se približava rđavo metalnoj ogradici od mog kreveca. Prošlo je više od mesec dana kako ležim na jednom istom mestu. S vremena na vreme uzme me neko, čisto da mu brže prođe radno vreme u bolnici. Čujem kako otvara flašicu, verovatno ona ista sestra koja radi prepodnevnu smenu.
,, Ajde mala, vreme je za ručak” Vidim te ruke koje idu ka meni. Pažljivo mi pridržava glavu, a onda dva I po kilograma drži u naručuju. Ponovo gubim na težini. Čula sam da sam se rodila sa dva kilograma I sedamsto grama, ali isto tako sam čula da hoće od nervoze I da se smrša. (Pričale neke krupnije sestre u sobi na pauzi. Naslušala sam se svakavih dijeta, verovatno zato sam I ceo život na dijeti)
,,Ma nećete Vi mene!” Počinjem najglasnije što mogu da ispunjavam bolničke hodnike krikom.
,,Mene treba da doji moja majka, ne Vi tamo nekim veštačkim mlekom!”
O kako je samo sestra bila nervozna. Dozivala je pomoć. Uzalud, tvrdoglava sam od dana kada sam bezgrešno začeta.
Oh, wait, jesam li bezgrešno?
Sav taj moj vrisak prekinuo je dublji muški glas.
,,Daj je meni.” Ispružio je svoje ruke, a meni oči ostaše na tom izbledelom mantilu. Po prvi put se susrećem sa muškarcem. Neki lekar je sigurno, ali neka, pustiću ga. Još po malo jecam tiho, pre nego sto preuzmem cuclu I mleko. Iskrivljeno gledam njegove oči, a moje opet počeše da se pune suzama.
,,Treba da me drži moj otac, ne ti…” Moram da priznam, prijalo mi je. Čak je I neka dremka počela da me hvata dok me jednom rukom držao I ljuljao u desno.
,,Doktore, imamo novu pacijentkinju!” Iz sna me trže grublji ženski glas. Poljubio me je u čelo I pošto sam se smirila, ponovo dao sestri. Krupni koraci se čuju, odlazi.
I tako svaki dan. Kada ne uspe sestrama da me iz prve smire, pozovu njega (čije ime nikad nisam saznala) I ljuljanjem u desno, uvek me uspava. Navikla sam čak I na njegov miris. Retko mi je pričao, ali me uvek gledao u oči, nekako kao da je znao da ga razmem, kao da je znao da I ja čitam tugu s njegovih očiju.
Tik-tak, tik-tak…
Prolazili su mi dani kao minuti. Često su dolazili da me obiđu iz nekakvog Centra, skupe se oko mog kreveca i zapisuju u nekim sveskama nešto. Koliko napredovala ovog meseca, kako se ponašam, ispitivali su i sestre kako se brinu o meni. Dobro, ne žalim se, bile su dobre, ja sam bila baksuz zatvoren za saradnju. Čula sam čak I da sam im postala miljenica, pa kako I ne bi. Mali celavi bebac je svima bio izduvni ventil. Jedino mi je smetalo to što su me retko iznosili na svež vazduh, zato sam često svoj odraz videla bled.
Najteža mi je bila noć. Tada sam bila sasvim sama. Ubijala je ona tišina i moram da priznam bojala sam se, ma koliki god baksuz bila, nisam budila sestre. Imaju i one dušu.
U tim noćima, mučilo me samo jedno pitanje:
KAKO SADA ONA SPAVA?
TIK-TAK
Ima više od tri meseca kako se nisam nasmejala. Kome bih?
Ojačali su mi mišići na rukama i nogama, više me ne stežu toliko pelenama, pa mogu rukama da mlataram okolo. Vremenom naučila sam da budem tiha, ma beba za primer! Gospodin doktor svraćao je svakog dana u mojoj sobi. Navikla sam na to druženje sa njim. Sada nešto razmišljam, možda je trebalo prvo njemu da poklonim taj iskren dečiji osmeh…Možda…. Ne, neću Vam otkriti šta mi je sad palo na pamet! Pomirila sam se sa činjenicom da majke nema, pa nema.
Kako je lepo vreme napolju! Vidim i osecam zrakove sunca. Ma, sve mi je to veštački, još uvek iz sobe izašla nisam. Juče doktor nije dolazio. Čudno. Dešavalo se da me obiđe i kada mu je neradan dan, ni danas nije. Tek što se promenila smena u bolnici, nahranili su me i presvukli. Opet predosećam, nešto se dešava, čak su mi i obukli neki novi kompletić.
,,Ko si pa sad ti?” Okrenula sam glavu u levo kada sam ugledala stariju gospodju. Visoka, plave kose, mršava! Meni nije imala prijatnu facu. Naslonila se rukama na mom krevecu i gledala me. Ne zna ona da ja sve razumem, možda se neću sećati do detalja, ali će mi u podsvesti ostati njen lik!
,,Direktorka, spremna je.” Sada već piskavi glas medicinske sestre nagoveštava da ja idem. Kuda?
,,Biću u kancelariji, ljudi stižu uskoro. Vreme je da je upoznaju” Čuo se dubok udah i izdah. Izašla je, a ja sam ostala sa nekom novom dozom straha. Koji ljudiI?
,,TIK-TAK, TIK-TAK…. DING, DING“ i još sedam puta ,,DING“. Devet je ujutru, svi nekuda žure. Stvara se gužva u mojoj sobi. Jedan po jedan naizmenično me uzima u ruke i ljubi. Od lekara do čistačice.
,,Gde je moj gospodin doktor?” Opet sam postavljala sama sebi retorička pitanja.
Uzima me jedna od sestara sa suzavim očima.
,,Pa pobogu, jel umirem ljudi, šta Vam je danas svima”
I dok su me nosili niz hodnik, koji mi je bio nepoznat to tada, po prvi put videla sam svoj odraz u ogledalu sa strane.
,,Pa ja imam kosu!” Da bih se uverila dodirnula sam rukom potiljak. Ućebana kosica od ležanja.
Nisam ni dovršila svoju misao, otvorila su se vrata i sestra me unela u neku od kancelarija. Usporila je je kada je ušla i blago me uspravila.
,,Evo, to je ona… Možete da je pogledate da li Vam odgovara” Čula sam nadležne kako govore.
,,WTF?!” Jesam li ja izložena ovde za razgledanje?” Pukla sam u trenutku.
,,Jel mogu da je uzmem?” Čula sam jako prijatan muski glas, a nije bio doktor. Polako me prinose njemu. Po prvi put se ogledam u nečijim očima punim suzama. Suze radosnice. Sreća! Čovek plave, kratke blago kovrdžave kose me drži.
,,Ona rođena da bude naša” Sa njegovom novom rećenicom, upoznala sam i ženu sa plavim očima. Shvatila sam da su od danas to moji roditelji, nisam mogla, a da im se ne nasmejem!
Mišići na licu se stegoše, to je zaista bio iskren osmeh!
Sada me uzima majka (Od danas je ona moja majka!). Plače i ona. Plaču i medicinske sestre. Idem sa njima, čeka me moj novi dom! Duboko u sebi potisnula sam želju za svojim biološkim roditeljima, sklapam oči i držim ih tako dok izlazimo iz bolnice. Na tim ulaznim vratima zaboravljam istiinu. Zaboravljam ko me je rodio, zaboravljam dan kada sam rođena, ne pamtim više ni sestre, ni dragog mi doktora. Ja sam se rodila danas! Osamnaestog maja, devedest i četvrte godine, ne nekog tamo februara.
Memorišem dobro lica mojih roditelja, prihvatam ih u srcu. Njih, ujaka koji nas je vozio kući, ujnu koja je preskočila fotelju da bi me videla kada su me doneli. Tetku i teču koji su me čekali kući, obe bake!

Pet godina kasnije
Devedeset deveta godina, dvadesetog veka. Godina pakla, što zbog rata na Kosovu, što zbog rata u mojoj ulici. Kažu da su građanski ratovi gori od ovih međunarodnih, ali ovaj koji sam ja preživela je „uličarski“ (Drugačije i ne mogu da ga nazovem).
Dok je moj pokojni otac bio u žarištu bombarodovanja, tamo na Kosovu, u Đerdapskoj ulici u Leskovcu izbilo je bombarodvanje kamenjem. Ni jedna strana nije bila svesna kako je sve to počelo, oni su gađali pod komandom, a ja sam se branila sama. Da, jedna strana bila su deca uzrasta od 5 do 12 godina, druga, ničim izazvana – ja.
Imali su čak i sklonište, u kome su donosili kamenice. One koje sam smatrala drugaricama, mamile su me na ulicu, dok su isto tako smatrani drugovi započeli rat. Osetila sam kako kamenje udara po meni. Kamenje, ne kamenčiči! Ne vidim ih, a odjednom udarac u glavu, rame, ruku… Šta sad? Gde sam se ja to našla? Šta radite?
Odgovora nije bilo, ali se čuo smeh sa obližnje terase. Nažalost, smeh je bio od strane odraslih ljudi. Ljudi koji nisu imali drugog posla, nego da se posle one ravne sirene okupe, puste tranzistor i vesele, dok su njihova deca protiv mene vodila rat – tako su oni to zvali.
Jedan od njih me jednom prilikom toliko jako odgurnuo, da sam glavom udarila na trotoar. Često se tu moglo videti i krvi. Krvarila sam… Ponekad kažem da sam ja imala veće povrede nego moj ćale kad se vratio, jebi ga. Ćutala sam i krila od majke koja je radila i za vreme rata u fabrici, a i od babe koja je svakog jutra nameštajući krevet plakala. Bila sam svesna da je zbog tate – Da li će se vratiti živ ili ne.
Hvala Bogu, moj tata se vratio kao heroj, sećam se dobro tog dana kada se zaustavio žuti taksi. Bila sam najsrećnija. Sada niko ne sme da me dira!
Nažalost, smeli su. Ne kamenjem, ali rečima.
Pozvali su me klinci da se pomirimo. Naivna sam bila, zaista, nadala sam se nekom društvu ponovo, pa pobogu, ništa im nisam skrivila i redno je bilo da se pomirimo. Kao i obično, imali su nadzor na toj terasi, i svi prisutni su čekali dalja dešavanja.
„Jel ti znaš da su te tvoji uzeli iz doma?“ Čula sam jedan glas koji me preseče na pola.
,, Mama mi je rekla da si kopile.“ Drugi.
,, Nemaš ti ni oca ni majku“ Treći.
,,Nećemo da se družimo s tobom.“
Više ni ne slušam ko šta govori, počinjem da drhtim i plačem. Govorim im da lažu, da laže njihova jebena majka, zašto da se ne druže sa mnom? Čujem smeh sa terase. Švajcerska krava se smeje – Tako su zvali glavnu gospođu!

Od bolesnih roditelja, retko se rode normalna deca. Ta deca su danas hvala bogu normalni ljudi, neki čak i imaju svoju decu, a nekima nažalost isti bog nije dao. Njihovi roditelji su i dalje mentalno zaostali, iako biste naizgled rekli da su gospoda.. Nije bilo potrebno da dokazujem da nisam kopile, imala sam i imam najdivniju porodicu i dom koji su oni samo u snu mogli da vide. Tu harmoniju, iako su ih rodili, nikada nisu umeli da im pruže. Žao mi je što je tako. Oprostila sam, ali nisam zaboravila, i boli. Boli me što nisam imala detinjstvo, ali zahvaljujući tome, postala sam čovek – otporna na gamad, ljubomoru i zlo koje samo ljudi mogu da nanesu.

Lude godine
Sve dok nisam napunila sedamnaest godina, živela sam u ubeđenju da ne želim da upoznam bilošku majku. Čak sam se I bojala da će se ona nekada pojaviti I narušiti mir koji sam imala do tada. Međutim, devetnaestog februara, jedanaeste godine, zbog iznenadne oscilacije pritiska I crvenila po telu, završila sam na hitnoj. Bio je to moj prvi napad panike.
Sećam se dobro svega kao da je juče bilo, od lekara opšte prakse, do laboratorije, pa ponovo kod dežunih koji su već pozvali internistu, urađen EKG, stigli rezltati krvi – Sve u najboljem mogućem redu!
Krvni pritisak mi nije padao… I dalje je zadržao iste brojeve, sto četrdeset pet, sa sto! Za moje mlade godine, to je bilo previše…
Dobila sam uput za žutu zgradu, u Leskovcu poznatija kao ludara. Mislim da mi je tada pritisak još više skočio, kada sam se našla u u hodniku čekajući dežurnog lekara. Sećam se reakcije mojih roditelja, bili su preplašeni na smrt.
Konačno, psihić je bio na vratima (Ostaće bez imena ovog puta), ušla sam u ordinaciju I sela. Postavljena su mi bila pitanja uobičajenog tipa: S kim živim, da li imam momka, kakve ocene imam, društo, bla, bla… Problem tu niko nije mogao da pronađe, jer problema nije ni bilo, ali…. Onda sam se našla bukvalno kao na crvenoj stolici.
,,Ne možeš da imaš ovoliki pritisak, a da ti pritom u životu sve ide kako valja.”
,,Ja znam da je sve u redu sa mnom, nemam apsolutno nikakav (jebeni) problem.” Ključala sam u sebi. Kako me samo nevinu optužuju!
,,To ti misliš… Aj, polako… Seti se.” I dan danas sećam se tog osmeha. Kao da jedva čeka nečiju muku.
,,Nema nikakvih problema!”
,,Dobro, uzimaćeš ksalol, tri puta dnevno, pa ako ne pomogne možda će mesto na odeljenju da reši sve.”
Kakav jebeni bezobrazluk, ali moram da priznam da sam se zaista uplašila. Počela sam da plačem i drhtim.
,,Ja zaista nemam nikakv problem u životu, ako neko ima savršen život, onda sam to ja… Osim… Osim što sam usvojena, ali ja ni tu ne vidim nikakav problem!”
,,Aha! To ti misliš!” Ostala sam skroz na skroz zbunjena. Slušala sam kako govori, a u mojoj glavi reči su odzvanjale.
,,Incest! Da li si o tome razmišljala, šta ako sretneš nekog svog!” Gledam prekoputa u beli mantil I verujem mu.
,,Da li si ti svesna da nećeš moći da voliš dok ne upoznaš biloške roditelje?”
,,Kako to mislite, ali ja već volim… Volim majku, oca, baku”
,, To ti misliš!”

Izašla sam iz ordinacije I zakazala sledeću kontrolu na šalteru kod istog lekara. Išla sam napred ka kolima, a moji roditelji su me zabrinuto pratili. Plakala sam. Zar je moguće da je to razlog, zar stvarno ja nikoga ne volim? Belom mantilu sam verovala više nego sebi.
Kada smo stigli, legla sam obučena i neko vreme ćutala. I majka i otac bili su pored mene. Još uvek vidim ta dva lica.
,,Hoću da upoznam biološke roditelje, doktor kaže da je to problem.”
Pogledali su se, oči u oči, i onda je ćale počeo da mi daje odgovore. Sve mi je to ličilo na dobar monolog iz predstave, ali realnost je bila drugačija, sve je to bio deo mog života!
Očev monolog

,, Znaš, ćero, mi ti nismo sve kazali o tvom usvajanju. Ti nisi usvojena iz Leskovca.“ Prekinula sam svog oca na trenutak i kazala mu da znam da sam iz Beograda, iz Zvečanske, odakle bih inače. Međutim, kada su se sreli pogledi mog oca i majke, klimnuo je glavom u stranu i nastavio.
,, Mi smo tebe usvojili u Gnjilanu. Ti si došla sa Kosova.“ U jebote. Za trenutak mi je zastao dah. Doduše, oduvek sam nekako znala da nisam iz Leskovca, ali baš sa Kosova, nisam mogla ni da sanjam. Tata mi više nije dozvolio da ga prekidam. Očigledno je da mu je bilo teško da o tome govori, pa je nekako hteo da mi sve to saopšti u jednom dahu i sa suzama u očima.
,, Kazaćemo ti sve što znamo, možda ti to bude bolno, ali vidim da više ne vredi ćutati. Nemam puno informacija, nama nikada nije bilo bitno čije smo dete usvojili, nama je bila bitna devojčica, od par meseci, nažalost ostqvljena. Hteli smo takvoj da pružimo dom, pošto nam Bog nije dao.“
Proradile su emocije i u meni. Do tog dana nikada ni jedno pitanje o svom poreklu nisam postavila, odjednom dali su mi sve što su znali.
,, Kazali su nam da si rođena u noći petog februara. Istog jutra pronašli su te u blizini jedne škole na ulici..:“ Tog trenutka osećala sam se kao da su me polili kofom hladne vode. Presečena na pola, zagrizla sam svoju usnu i stiskala pesnicu da ne primete. Zar da me rodi, pa baci?
,, Ulica je bila Kneza Lazara, a pošto si pronađena u zoru, u bolnici su te zvali Zorana Lazarević.“ Gledala sam bledo svoje roditelje i nisam verovala da se baš meni sve to dešava.
,, Ko te je rodio ne znam. Znam samo da si rođena pod srećnom zvezdom. Ti si naša ćerka, a već sutra idemo u Centar za socijalni rad, baš zato što si naša, ko će ti pomoći ako ne mi?“.
Ustala sam sa kreveta i otišla u kupatilo. Pustila sam vodu na najjače i sve emocije krenule su kroz vrisak i suze.
,,Ostavljena! Na jebenoj ulici! Bačena kao neki bezvredni predmet. Zar nije mogla u bolnici da me ostavi?“ – Gledala sam u ogledalo osobu koju ne poznajem. Zaista, ja ne znam ko sam. Čija krv teče mojim venama? Krv nije jebena voda, u pravu je ludi psihić, možda sam nekada srela nekog svog, a to nisam znala.
Tu noć nisam spavala. Sačekala sam jutro i ponovo razgovarala sa roditeljima. Saopštila sam im da u proces potrage neću krenuti sa njima. Dovoljno je sve to bilo bolno i za mene samu, želela sam da ih poštedim dodatnog bola. Nisu se baš složili, ali kao i uvek moja upornost se na kraju isplati. Istog jutra otišla sam u Centar i nisam saznala ništa. Vrata su mi svuda bila zatvorena. Pozivi odbijeni. Kosovo je bilo nedostižna relacija. Mene su oslovljavali kao nahoče, a moje roditelje kao usvojitelje. Sve je to previše bolelo. Kao što sam verovala belom mantilu, verovala sam i službenicima – slepo.
Nikakve papire nisu hteli da mi daju, kažu da to ne postoji, a kako su se pička im materina svi sećali slučaja? I u Leskovcu i u Ranom Lugu, u Vranju, u Gnjilanu – niko nije nije imao ni jedan papir i niko nije znao ništa, a svi su znali za devojčicu usvojenu iz gnjilanske bolnice, miljenicu lekara i sestara.
A onda je usledio jedan poziv iz Ranog Luga. Službenica, devojka od dvadesetak godina (Kasnije sam to saznala) nazvala me je da mi kaže kako sam ja MOŽDA ostavljena u kontejneru i da ne tražim više nekoga ko me je BACIO.
Bacila sam i ja… telefon kroz prozor. Ta priča je za mene bila završena i mirovala je…. Par godina.

Zatvorena vrata
Između perioda kada sam stavila tačku na priču o potrazi za biološkim roditeljima i trenutka kada sam ponovo pokrenula proces, kao da se uvuklo nešto u mene i isisalo svu moju sreću.
Trideset prvog decembra, iste te godine, smrt nam je pokucala na vrata i kao da nije birala koga će, sa sobom povede najplemenitiju dušu u kući, mog oca. Iznenadna smrt ostavila je velike posledice na nas tri u kući. Gledajući da zaštitim majku, koja mi je od tog trenutka postala sve na svetu i baku koja je od njegove smrti ni reči nije progovarala sama, sebe staviih na prvo mesto svih budućih problema i obaveza.
Tih dana usavršavala sam vožnju sama u kolima, spremala parastose, suočavala se sa raznim budaletinama, nasledila očev postupak u sudu, sudila se u njegovo ime i terala neku pravdu. Čak sam se suočavala i sa familijom, na primer sa jednom prostom dušom koja je na parastosu kazala, citiram: ,, Da niste uzeli ovoj dete, sd ne bi imaja koj da ve opravi.“ Istog trenutka je nestao sa parcele, pre nego što sam ga pogodila nekom voćkom iz korpe. Zar uopšte nije imao obzira da razmisli, to dete možda ni ne zna da je usvojeno!
Pored svega toga, problemi u školi. Nikako, ali nikako nisam mogla da odgovaram usmeno. Svaki put bih dobila blokadu i odustajala. Prvu cigaretu popušila sam par meseci posle tatine smrti. Falio mi je duvanski dim u sobi. Sećam se kao juče da je bilo, kupila sam cigarete, došla kući zapalila cigaretu i od tog dana, do danas još uvek sam pušač. Nažalost, dim mi nije nadoknadio tu prazninu koju je tata ostavio.
Pojavila se jedna osoba u mom životu, kao da je poslata iz univerzuma. (O njoj ću drugom prilikom.)
Bila je uz mene kao majka, kao najbolja drugarica, kao glas razuma, kao lek za smirenje. Falilo mi je samo da napravim korak napred i zakoračam u večitu propast, ali ona me je uzela za ruku u poslednjem trenutku i vratila na put kojim idem i danas – prav put, put istine.
Kada sam se vratila sa jedne ekskurzije, ušla sam na fejs kako bih ubacila fotografije. Sasvim slučajno sa strane videla sam grupu Gnjilane. Odmah sam proverila koliko člana broji i neverovatno, bilo je tu preko šest hiljade Srba. Odmah sam iskucala svoju priču, nadajući se da će se bar neko setiti moje priče i svega što se desilo. Dok sam sišla da ispričam majci već su se javile par osobe koje su se sećale kao da je juče bilo. Bile su mi ponuđene tri osobe: Majka koja je rodila muško dete, Majka koja je rodila dete u aprilu, i ona… Žena koja se porodila u zimu devedest četvrte godine, rodila devojčicu zdravu i pravu sa nekim funkcionereom i pobegla.
Za samo nekoliko sati imala sam sve informacije o njoj, jer mi se javio čak i njen brat od strica. Znala sam broj, adresu, njen novi bračni status, apsolutno sve!
Okrenula sam broj i rešila, idem na sve ili ništa!
,, Dobar dan, Branka Tasić (Tako ćemo je zvati u ovoj priči)“
,, Da ja sam… Izvolite.“
,, Mene su neki ljudi uputili na Vas, ja sam te i te godine rođena u Gnjilanu i nažalost majka me ostavila po rođenju. Znači li Vam peti februar nešto?“ Bukvalno sam čula svoje srce kako kuca.
,, Au, što je to davno bilo, ne sećam se. Da Vi mene pozovete ponovo za neki dan.“ Tu-tu… Tu-tu….
Rodiš, ostaviš i ne sećaš se, u tri lepe….
Prva njena laž
Čekala sam. Nedelju dana provela sam u agoniji, da li je ona moja biološka majka ili ne. Povećala sam i broj cigareta na dan, nokte gotovo i da nisam imala grckajući ih od nervoze. Bio je četvrtak i tačno sedam dana od kako se nije javila. Odlučila sam da je ponovo nazovem.
U međuvremenu, saznala sam još mnogo toga o njoj. Ljudima koji su mi davali te informacije dugujem ogromnu zahvalnost na ukazanom poverenju. Ni jednog trenutka nisam spomenula njihova imena, niti ih ugrozila, a oni su meni sa velikim rizikom pomogli da joj uđem u trag. Na prvu loptu, nije mi se dopala ni njena prošlost, ni ona, ali vremenom pokušala sam da je razumem. U svemu sam tražila opravdanje. Nisam je mrzela, a nikada ne mogu ni da je volim, ali sam je razumela – i oprostila.
Ona nije bila devojčica, zavedena, iskorišćena i ostavljena. Ona je bila žena koja je za sobom brojala tri decenije, ali očigledno do tada nije skupila dovoljno hrabrosti ili pameti. Kako god.
Pozvala sam je. Navodno nije bila sama i nije mogla da razgovara… I na dalje, nikada nije bila u prilici. Odlučila sam da se obratim ekipi jedine poznate emisije koja se bavi time. Pošto se meni nije javljala, usudila sam se da pošaljem njih. Taman kada sam pomislila da će sve izaći na svetlost dana, iz emisije su me nazvali da mi saopšte kako na dalje moram sama, kako oni misle da je to to, ali da jednostavno (da ne pitam zašto) oni ne mogu da rade sa njom. Bio je ponedeljak. Početak radne nedelje i početak jedne nove priče.
Besna zbog odbijanja emisije, okrenula sam njen broj ponovo. Držala sam cigaretu u ruci, ruku na koleno i tresla sam nogom sve dok koonačno nije podigla slušalicu.
,, Kako možete da budete takava osoba! Zar Vam nije bilo dovoljno što ste rodili dete i bacili ga, i sada kada Vam se javim posle osamnaest godina samo da popričamo, Vi me odbijate!“
,, Ali nisam ja, ja imam sina koji ima trideset godina (Laž) i ja tebe nikako nisam mogla da rodim. To je neka greška.“
,, Gospođo! Vi ste rodili dete, a da li sam to ja ili ne, vreme će pokazati. Samo što ja tada neću biti prijatna i ljubazna, već direktna kao sada!.“
Spustila sam slušalicu i ugasila cigaretu. Pre nego što sam nazvala moju dobru prijateljicu, isplakala sam se. Mislila sam da će mi biti bar malo lakše, ali nije. Moja majka je bila upućena u celu priču, ali kako je bila na poslu, nije mogla ništa da učini. Kada sam ispričala prijateljici šta se desilo, odmah mi je ponudila da je ona nazove kao moja majka (Kad laže ona zašto ne bismo i mi) i pokuša da izvuče priznanje od nje. Pošto je bila dosta starija od mene, znala je i kako. Bože…. Kako mi je sve bilo na dohvat ruke, a ponovo jako daleko! Dopustila sam joj, pa neka je zove… Možda njoj uspe.
Spremila sam se i krenula u školu. Pola puta preplakala sam od besa, a pola – ne znam iz koje emocije. Zazvonio mi je telefon. Moja prijateljica, moj spas me je nazvala.
,, Ona je! Dođi odmah kod mene.“
Istog trenutka bacila sam torbu i krenula ka njenoj kući. Kako sam izgledala tog trenutka ljudima, ne smem ni da pomislim. Crvena u licu, plačući trčala sam kroz centar grada.
,, Reci mi, molim te, šta ti je kazala! Kako ti je priznala?“ Držala sam je za ruku i plakala glasno. Sećam se da sam po torbi tražila neki izgubljeni bromazepam, kako bih se smirila.
,, Doći će.“
,, Ona?“
,, Da! U nedelju!“
Odjednom hladan znoj. Susret? Sa možda biološkom majkom? Kako? Kako je uspela da je nagovori da prizna? Vrtelo mi se u glavi. Danas, ne znam da li sam bila srećna ili uplašena, ili možda samo pod stresom. Čekala sam nedelju. Moja majka, prijateljica i ja. Čekale smo dan D.
,, Sestro slatka, sjebala sam svoj život. Ja sam je rodila i ostavila.“ – Njeno priznanje preko telefona.
Susret
,, Milice, stigla sam na Kosovo. Upravo sam proverila sve oko tvog datuma rođenja. Bila si u pravu, rođena si februara, ali ne petog, već šestog. Tada sam se porodila. Htela sam nešto vezano za susret, kada me budeš videla – udari me, pljuni u lice, vređaj me, ja ti neću zabraniti da mi pokažeš emocije, kakve god bile tog trenutka, ako misliš da sam zaslužila. Vidimo se u nedelju.“

Sigurno ćete se pitati, zašto je proveravala datum rođenja svog deteta. Pojasniću Vam. Gospođa, možda biološka majka, nije bila sigurna kada se porodila. Onda, možda je pravo pitanje, kakva je to žena koja se ne seća kada se porodila? Da li je i to bila samo još jedna od njenih laži?

Nedelja. Neki novembar i sunčan dan. Baš kao stvoren za upoznavanje biološke majke. Dogovorila sam se majkom da ne prisustvuje tom susretu, dovoljno stresno za nju bilo što će je kasnije upoznati, a tek da joj dopustim da prisustvuje samom činu.
Pošla sam sa Dušicom (Tako ćemo zvati moju prijateljicu) na železničkoj stanici. Dogovor je bio da se nađemo tamo. Dok smo je čekale, raznim temama pokušale smo da ubijemo vreme, ali meni su misli lutale, niže niz prugu, ka Kosovu. Znale smo koji auto čekamo, znale smo boju njene kose i frizuru, imale smo flašicu vode i lekove za smirenje. Baš je dosta zakasnila. Majka me je u međuvremenu par puta zvala, shvatala sam ja odlično njenu brigu – To je bio sastanak na slepo sa nekim kome oči nisam videla, a možda nam ista krv teče venama.
Evo ga. Na par metara od nas zaustavio se automobil koji nam je opisala. Gledam auto, gledam broj tablica – jeste, iz njenog grada su. Drzim Dušicu za ruku i ne puštam je. Drhtim. Kolena mi klecaju. Bleda sam u licu i ponovo me oblio hladan znoj. Imam osećaj da svi ljudi na stanici čuju otkucaje mog srca, mislim da svi gledaju, tripujem da mi zemlja propada pod nogama. Udahnem, a vazduha nema. Osušilo mi se grlo, kao da se sva tečnost popela u moje suzne žlezde i oči postaše zakrvavljene od suzdržavanja da ne zaplačem. Jednom sam sanjala susret sa biološkom majkom i u tom snu sam je ošamarila, ali sada, kada je vidim kako izlazi iz automobila nemam apsolutno nikakvu želju da bilo šta uradim.
Čula sam štikle kako ubrzavaju hod ka nama. Dušicu stežem još jače. Žena koja ide ka nama plače, širi svoje ruke. Nesvesno pravim jedan korak i ja ka njoj, to je to – našla sam se u zagljaju jedne potpuno nepoznate osobe. Končno popustio je ventil i isplakala sam sve sakupljeno u tom zagljaju. Plače ona, plačem ja. Njene ruke su na meni, a moje spuštene uz telo.
,, Ti si ista on!“ Progovorila je. Tek onda sam se setila da je dobro pogledam. Vratila sam se korak nazad kod Dušice i uzela je ponovo za ruku. Nisam prestala ni da plačem, ni da drhtim. Gledam ženu koja uopšte ne liči na mene.
,, A imaš samo moj nos…“ Nastavila je kroz plač da govori.
Kao da je zemlja vukla moje telo, počela sam da klizim polako na dole. Nisam gubila svest, samo moć da bilo šta u tom trenutku uradim. Dušica me umila hladnom vodom i dala bensedin iz torbe….
,, Bio je šesti februar, najduža i najhladnija zima koju pamtim. Probudili su me bolovi u stomaku i znala sam da se bliži porođaj. Stariji bračni par kod kojih sam stanovala nisu bili kod kuće. Uzela sam staricin kaput, jer svoj nisam mogla da zakopčam od stomaka. Obula sam čizme, ali nisam mogla do kraja da ih zatvorim, jer su mi noge bile otečene. Iz Prištine nisam znala kuda ću. Pošla sam autobusom, a nisam znala ni kuda ide. Sišla sam na nekoj stanici i izgubljena išla sam do mosta. Iskreno htela sam da se ubijem. Dok sam se približavala vodi, čula sam sirene hitne pomoći, neko je primetio moje ponašanje. Rodila sam te u bolnici, u dvanaest popodne. Čula sam samo kako su rekli da je devojčica. U dvanaest i dvadeset sam pobegla iz bolnice. Više te nikada nisam videla, do danas.“
Rodiš, pobegneš, pa se na silu vratiš. Deo laži ili istine?
Moja majka i ….. Moja majka

Sve vreme dok smo se vozile ka mojoj kući, u glavi mi se vrtelo samo jedno pitanje i nisam znala kada i kako da joj ga postavim – Zašto?
Dok sam joj pokazivala ulice kojim da krene, persirala sam joj. Kao da prethodno nisu bile sve one suze, kao da nije bilo zagrljaja i svih onih emocija, ponovo sam se prema njoj ponašala kao prema strancu. Setila sam se činjenice da sam bačena na ulicu, poput psa i stisnuh vilicu i pesnicu od besa. Imala sam hiljadu reči koje bi je zabolele kao metak, ali ponovo – nisam htela da je išta boli.
Stigle smo. Izašla je iz automobila i gledala moju kuću. Ona i ja smo krenule napred, a Dušica je išla za nama. Popele smo se na sprat i pre nego što smo ušle, projuri mi još jedna misao kroz glavu – Oh, wait! Pa moja majka će upoznati sada nju…. Ponovo presek na pola i grč u telu. Moja majka će upoznati moju majku.
Ušle smo. Prvo i ja, zatim njih dve. Same smo na spratu, moja majka je očigledno dole. Sele smo za trpezarijskim stolom i odmah sam zapalila cigaretu. Ona nije prestajala da me gleda i zadovoljno smeška. Valjda joj je bilo drago, šta ja znam, ipak je upoznala ćerku posle toliko godina. Čujem korake, otvaraju se ulazna vrata i na sceni mog života stupa jedan od glavnih likova, moja majka. Gledaju se njih dve i stoje jedna preko puta druge. Pošto sedim pored nje, vidim da drhti dok polako ustaje sa stolice, a u očima svoje majke sam odmah videla suze. Prišla joj je i pružila ruku preko stola. Jedan, dva, tri… Nisam očekivala da će ona koja me rodila privući sebi i izljubiti tri puta i zagliti. Tu je već moja majka popustila sve ventile i počela da plače baš kao i ja pri prvom susretu.
,, Ja nemam šta drugo da Vam kažem osim da Vam se zahvalim što ste je rodili.“ Govori kroz plač. Mogu samo zamisliti koliko je sve to bilo stresno za nju.
,, Hvala Vama što ste joj pružili ovakav divan dom i porodicu. Hvala što ste je čuvali.“

Jesam li ja u svoj toj drami bila reditelj, kada sam sklapala jednu po jednu scenu? Da li je Dušica analizirala svaki naš postupak? Ipak je ona jedina tu bila svesna i hladne glave mnogo više nego nas tri. Dok smo razgovarale o prošlosti, s vremna na vreme pogledala sam Dušicu za svaku sumnjivo izgovorenu reč. Uvek mi je trebala njena potvrda, da ako ja sumnjam, sumnja i ona. Nikako mi nije trebao još jedan novi trip.

Svaka od nas pred sobom imala je kafu i sok. Iskreno, trebao mi je više alkohol u tom trenutku. Bensedin nije učinio stvar da ne boli, a možda bi koja čašica… Ko zna.

Izvinite, a ko je moj otac?

Iz perspektive biološke majke

Sedele smo za trpezarijskim stolom i razgovor je išao u dobrom pravcu. Otvorila je dušu i započela svoju ispovest. Upijala sam svaku njenu reč i zaista sam joj verovala bukvalno sve što je tada rekla. Konačno imala sam celu priču, verovala sam u nju, a da li je trebalo?
,, U tvojim godinama, imala sam veliku ljubav. Evo ovaj prsten na ruci je njegov. Još uvek ga volim, iako je umro mlad. Njegovi me nisu hteli i on je zbog toga jako patio. Kada samo konačno uspeli da se izborimo za to naše što imamo, umro je iznenada od srčanog udara. Imala sam neki brak posle toga, ali je sve to bilo bezveze i po nagovoru mog brata i oca. Selo ti je to, ne može drugačije. Nismo imali decu i ta priča je ubrzo bila završena. Isterali su me na ulicu, jer navodno nisam mogla da rodim. Moji me nisu hteli, nisam imala kuda. Sela sam na avion i otišla u svet. Radila sam svakave poslove, dok konačno nisam za stalno našla posao. Vlasnik je bio musliman, jednu ženu imao je u državi u kojoj je rođen, jednu je imao tamo gde sam ja radila, a ja sam mu bila treća, nezvanična – ljubavnica. Puno me je voleo i pružao sve što sam htela, imala sam čak i ključeve od njegovog sefa. Posle nekog perioda, primetila sam da nešto sa mnom nije u redu. Otišla sam kod lekara i saznala sam da sam već pet meseci u drugom stanju. Napravio je ogromnu zabavu u moju čast i obecao mi kako će me oženiti čim se rodi sin. Pitala sam ga šta ako se bude rodila ćerka, na šta je on odgovorio da je neće prihvatiti ni nju ni mene. Uplašila sam se kako će nas ubiti i s obzirom na to da sam imala kljuceve, ukrala sam mu novac za avionsku kartu i pobegla nazad u Srbiju. Naravno odmah je poslao ljude po nas kako bi me ubio, ali ja sam se sakrila daleko od svih. Čak ni moja porodica nije znala gde sam. Htela sam da te zaštitim. Skrivala sam se tako sama sve te nedelje šestog februara, kada sam te rodila. Sećam se da sam od jedne Albanke ukrala bade mantil, kako bih pobegla iz bolnice. Otišla sam kod jedne prijateljice i ispričala joj celu priču. Po njenom nagovoru otišle smo u zlataru i kuple ti ovaj krst od zlata, kako bih te nekada ponovo pronašla. Policija me tražila, nisam uspela da uđem ponovo u bolnicu i da ti ga dam, evo sada sam ga donela….
Vratila sam se devetnaestog maja u Centar za socijalno i sve sam priznala. Htela sam te nazad, ali ti si dan pre toga usvojena. Godinama sam te tražila, nisam dobila nikakvu informaciju. Zbog moje upornosti rekli su mi samo da se zoveš Milica i to je jedina informacija koju sam do danas imala…“

Iz perspektive biološke majke, proletela mi je španska serija pred očima. Zabranjena ljubav, druga država, otac tajkun, ona pobresita rodila devojčicu i spasila joj život. Samo je falila ona čuvena rečenica Yo soj tu madre!
Nažalost, poverovali smo joj. Jeste ličilo na loš scenario, ali glumac je bio zaista uverljiv. U pola noći, Dušica i ja smo je ispratile do autoputa, obećala je da će ponovo doći, imala je još jedno dete sa kojim treba da me upozna. Ima majku, koja želi vidi svoju unuku. Ponovo je rekla kako sam ja ista ON, ali ko je ON?

Par meseci kasnije
Čule smo se redovno, bar nedeljno jedanput. Kada je bio doček Nove Godine, prvu poruku dobila sam od nje. Nisam očekivala. Onda Božićne praniznike čestitala sam ja. Bližio se februar i iskreno nadala sam se da će doći na proslavu mog rođendana kako je obećala. Međutim, četvrtog februara baš rano ujutru pozvala me. Pitala me koja mi je adresa. Opet, očekivala sam da će me sutradan iznenaditi dolaskom. Pitala sa u koliko mogu da je očekujem, ali ona je navodno bila u žurbi i kazala da ćemo se čuti. Otišla sam u školu, nije prošao ni prvi čas, stigla mi je poruka. Pošta, uputnica, neke pare… Znala sam da je od nje. Nazvala sam je odmah i pitala zašto je to uradila.
,, Kupi sebi nešto lepo za rođendan, a pravi poklon doneću ti kada dođem ja, u martu. Ne mogu ranije.“ (Iskreno, poklon koji bi me najviše obradovao bio bi brat.)
Bila sam jako nervozna. Prvo, nisam htela ni da podignem novac. Sve poklone koje sam dobijala od nje, pakovala sam u kutiju, a garancije i racune, kao uputnice koje mi je slala na drugom mestu. Čula sam se sa Dušicom i pitala je za savet. Ona je bila za to da zaista kupim nešto vredno od tog novca, nešto što će biti prvi poklon, za prvi rođendan od nje. Tako sam i uradila. Kupila sam narukvicu.

Negde sredinom marta, najavila se da će doći. Bila sam presrećna. Konačno sva oluja je prošla, mogu komotno sa njom na kafu, možemo da pričamo i o nečemu drugom, ne samo o mom poreklu, koje već „znam“. I ne samo to, najavila je da će doći sa majkom. Neko moj ponovo.
Celu noć nisam spavala, radovala sam se njihovom dolasku. Na istom mestu, u isto vreme čekala sam ih. O Bože, ponovo onaj snažan zagrljaj, ali sada sam zaglila i ja nju. Ponovo suze. Ponovo – kako samo ličiš na njega!
Izašla je i njena majka, odnosno moja baba iz automobila. Sa njom nisam znala kako ću. Pružila sam joj ruku, na šta me je ona privukla sebi i zaglila me. Dok sam ja pričala sa novopečenom babom, ona je nervozno hodala oko automobila. Primetila sam da nešto nije u redu, ali sam za početak ćutala. Ušla sam sa njima i uputile smo se ka mojoj kući. Odjednom, jedan od onih trenutaka koji me preseku na pola i zalede.
,, Znaš šta, ja mislim da smo poglešle, da nije to, to.“ Rekla je to tako hladno, vozeći, da se ta hladnoća prenela i na mene. Ponovo sam se zaledila na onom sedištu.
,, Kako? Kako nije?“
,, Ja mislim da sam se ja porodila devedeset treće godine, nekog jula.“
,, Misliš?“ Vrisnula sam.
,, Pa, nisam sigurna, možda i nisam.“
,, Jel ti to mene zajebavaš?“
Uzela sam telefon iz dzepa i nazvala Dušicu. Žena nije mogla da veruje kada sam joj rekla o čemu se radi. Zamolila sam je da dođe u obližnji kafić kako bi bila sa mnom. Došla je i moja majka. Ono što sam primetila je to da njena majka nije smela ni jednu jedinu reč da progovori, dok ova priča. Primetila sam kako me sve vreme gleda i potajno mi se raduje. Mi nismo mogle da verujemo u priču koju smo čule. Naime, ona se možda porodila godinu dana ranije, potpisala papire i dala dete na usvajanje. Možda, ona se slabo toga seća, jer je sve to godinama htela da zaboravi. Njeno dete se zove Maja, a ne Milica kako se ona već raspitivala kod medicinskih sestara. Njeno dete je usvojeno u inostranstvu. Sve je to uspela ona uspela da sazna. Čak su je i roditelji njenog deteta kontaktirali i rekli joj da je ne traži, da je ona dobro. I sve to tako, ali ja i dalje ličim na njega. I dalje njen sin liči na mene. (Vidljivo) I dalje ona hoće da se viđamo i čujemo i da bi ona jako volela, ali ona nije moja biološka majka.
,, Ok, da radimo DNK?“ iako je bilo jasno koliko je lagala, ponudila sam jedino moguće rešenje.
Odbila je u startu. Kaže da nema potrebe za tim, jer ona zna.
,, Kako onda ličim na njega?“ Pitala sam je.
,, Pa ne znam, možda i jesi ti.“
,, Pa jesam ili nisam?“
,, Ja mislim da jesi.“
,, Pa čemu onda sve ovo.“
,, Pa ja mislim da sam se ipak porodila devedeset i treće, nego ne znam, aj proveriću ponovo.“
,, Pa pobogu, kad sam ja rođena?“
,, Znaš šta ja mislim, mislim da si rođena na tvoj rođendan.“
Ja koja pričam kao navijena, ostala sam bez teksta.

Rodiš, ostaviš, pronađeš – pa zajebavaš!
Njene laži i moj put do istine

Kada se desilo to što se desilo, kada je promenila priču za sto osamdeset stepeni, ja sam se ponovo našla na start poziciji. Čula sam se redovno sa njom, i molila je da uradimo jebeni DNK, ali uvek je davala dobar razlog kako ga ne bismo radile. Došla je ponovo, nekog oktobra.
Tražila sam joj dokaz da se porodila godinu dana pre mog rođenja, donela mi je.
Sedele smo u jednom restoranu, Dušica, ona i ja. Bože, da mi nije bilo Dušice, sigurna sam da bi u jednom trenutku moji živci popustili i da bih pobacala sve sa stola. Iritirao me svaki pokušaj da slaže. Žena koja je plakala pri svakom našem susretu, pretvorila se u kamen koji nemo prati moju borbu za dah, dok sam se gušila u suzama. Donela je papir, porođajni list. Uopšte nije bila glupa. List je bio na albanskom jeziku. Ono što sam ja mogla da razumem, je to da je njena trudnoća trajala 40 nedelja, da se porodila tog nekog juna kako je već najavila, i da je rodila žensko dete. Papir uredan, sa pečatom. Poverovala sam. Još jednom. Međutim, dok je ona pričala o njenim teorijama kako ja nisam ja, nego sam ja neka druga ja, i ja uopšte nisam Milica, nego Maja, i ja sam rođena na svoj rođendan, a onda sam možda umrla u dvanaestoj godini (Majke mi moje Svetlane, to je rekla!), Dušica mi je poslala poruku.
,, SLIKAJ PAPIR!“
Polako sam izvukla telefon iz torbe i diskretno ispod stola škljocnula sam par fotografija.
Tada je izjavila kako ona zapravo nikad nije potpisala nikakav papipr i da ja zato nisam njena ćerka, jer ne bih mogla da budem usvojena. Samo pola sata posle toga, rekla je kako je potpisala papir da se odriče deteta, jer je policija privela.
No, bilo kako bilo, ode ona kući, Dušica i ja ponovo na auto-putu. Ljudi moji, ja sam sve ovo zaista doživela, pa mi je iz tragedije cela ta priča prešla u komediju. Nismo pozvale taksi, nego smo se preko nadvožnjaka, polako u pola noći, ruku pod ruku – vraćale same. Smejale smo njenim izjavama. Pa pobogu, ona je kazala da treba da pozovem ženu koja je rodila muško dete, navodno istog datuma, da je pitam da nisam to možda ja. Vrhunac svega toga je bio ponovo zagljaj, u kome mi je nagovestila da ličim na njega – koga njega, mislim da ni ona nije sigurna. Onda, ona misli da sam ja njeno dete, ali opet jun i devedeset treća godina, ali nema veze, to su samo činjenice kojih se kao kroz maglu seća.
Stigle smo kod Dušice kući. Prepričavale smo njenoj majci i suprugu šta se desilo, ljudi su bili u šoku. Tada se ona setila da prevedemo papir sa albanskog. ŠOK!
,, Dođi ovamo! Brzo!“
,, Šta je bilo?“
„ Hipokrat apoteka?“
,, Šta?“
,, PEČAT!“

Da, pečat je bio iz apoteke.
Put do analize

Čitavih godinu dana provela sam u išekivanju DNK analize. Davala sam joj prostora, da se sama javi, da odemo do Beograda i da konačno saznamo istinu, kakva god bila. Ona to očigledno nije želela. Beograd joj je bio daleko, ona se plašila da će je tamo videti neko ko ne zna da se porodila nekada, i jednostavno nije smela. Glupi izgovori. Zvala sam Institut i ponudili su još jednu mogućnost. Mogle smo kod kuće uzeti uzorke i poslati njima. U roku od tri dana imale bismo rezultete. Eto, bilo je potrebno samo da dođe kod mene, zine i ode kući. I ja bih znala za dva dana. Međutim, nju je uvek neka viša sila sprečavala.
Odjednom, njena majka se razbolela. U pitanju je bio galopirajući tumor na jetri. Sada, osoba koja me je onako već lagalla, da li će i za ovako veliku stvar slagati? Danima me je mučilo to pitnje. Naravno, ja ne bih bila ja, ako to ne proverim – nazvala sam njihovu gradsku bolnicu u kojoj je ona ležala. Dobijem ja lepo odeljenje hirurgije, malo i ja slažem oko mog identiteta, i gospođa baka je u bolnici bila zbog neke upale. Kaže mi tamo medicinska sestra, nije loše ona, ali eto uz terapiju za koji dan biće sve super.
Da li bih dobila takav odgovor da je u pitanju tumor na jetri?
Prećutala sam joj i to. Dala sam joj prostora da se javi sama ponovo. Kada smo se čule posle par nedelja, tumor od jetre prešao je na debelo crevo. Jetra je zapravo bila skroz u redu. Trebalo je da joj predožim da zapisuje svoje laži, jer ovako se teško snalazila. Na kraju pristala je da radi DNK.
Dogovorile smo se da to uradimo kad se ja vratim sa mora. Posle dvadesetak dana, nazovem ja nju da preciziramo datum, ne javlja se. Stiže mi poruka kako joj je umrla svekrva, i mora da organizuje sahranu. Guska, ja joj izjavim saučešće!
E sad, moja Dušica! Koliko god morbidno bilo, morale smo i to da proverimo. Dušica je imala prijateljicu u njenom gradu. Nazvale smo je i zamolile da ode na tu i tu adresu kako bi proverila da li je neko umro! Bože, šta li je žena pomislila tada! I jeste, umrla je svekrva, ali po umrlici koju je videla, par meseci ranije.
E tu sam pukla. Poruku koju sam joj poslala zabolela bi i mrtvog čoveka, ali ne i nju. Na sve moje uvrede i činjenice koje sam joj napisala, imala je hrabrosti da mi napiše kako JA nisam dobro videla umrlicu, kako je to umrla njena TETKA koja je ista njena svekrva, kako je njena svekrva umrla tog dana, ali nisu štampali umrlice.
Koliko sam ja zapravo želela i istinu, odćutala sam i to. SAMO DA DOĐE.
Prošlo je skoro godinu dana i njene leži išle su u raznim pravcima. Svi u porodici su se razboljevali i to od teških bolesti. I svi su se za par meseci zalečili po njenoj priči. Dogovorile smo se da dođe u sredu. U utorak je imala udes, pa se automobilom okretala u provaliji.
Više nisam mogla da čekam. Od srede do srede, dobijala je poruke od moje tetke iz Vranja preteće poruke. Naravno da mi nikada nije padalo na pamet da je na bilo koji način izdam i uništim tu porodicu koju ima, ali u porukama je to pisalo. To je to, više nije imala kuda. Sledeće srede došla je u Leskovac. Bez ogrebotine od tumbanja automobilom……

Dan ranije
Bez obzira na sve laži koje do tog dana izgovorila, došla je u Leskovac i nastavila tamo gde je stala, sasvim normalno. Po prvi put našla sam se sama sa njom. Bez majke, bez Dušice. Nas dve. Otišle smo u jedan kafić i sele na kafu. Bila sam nervozna, nenaspavana, umorna od svega. Jedva sam čekala da se sve to završi, da bar znam na čemu sam. Ona me je gledala. Ne kao i obično kroz mene, nego mene. Moje lice, oči…
,, Milice, hoću da znam sve o tebi… Pričaj mi, kako si do sada živela, osim što si me tražila?“
Začudila sam se. Zašto bi je sve to zanimalo, a šta mi je sve proteklih meseci radila.
,, Imaš li momka? Kakvi te muškrci privlače?“
Opet sam bila u šoku. Čemu sad to?
,, Ista si kao i ja…“ Kazala mi je kada sam joj odgovorila na postavljeno pitanje. Nisam želela da budem kao ona nikako. I da imam njene gene u sebi, imam Svetlanino i Ljubišino vaspitanje, imam svoj put i svoj cilj, osoba koja je sedela pored mene je definitivno ono što nikada ne bih poželela da budem.
,, Ako si na mene, a ne na njega, izdržaćeš sve ovo. Bićeš jaka i uspećeš. Tako sam i ja kroz život.“
,, Ali kako ja mogu da budem na tebe, kad me ti nisi rodila?“
,, Ne znam, ajde videćemo sutra… Možda i jesam. Ne znam.“
Spustila sam svoju ruku na njenu, iako mi nije bilo do toga. Probudio se moj talenat i počela sam da glumim. Priznajem. Možda je bilo jadno, ali hvatala sam se kao davljenik za slamku.
,, Kaži mi da si lagala sve vreme, ne zanima me koji je bio razlog, kaži mi i nećemo raditi DNK.“
Počela je da plače, bila sam sigurna da su te suze bile iskrene.
,, Oprostiću ti, kao što sam ti oprostila sve do sada…“ Lagala sam. Okrenula bih sto i stolice naglavačke. Gađala bih je čašama. Bes ne bi ostao u meni definitivno. Stegla sam joj ruku jače, nadajući se da će popustiti i kazati nešto, ali ne – plakala je pognute glave i držala moju ruku.
,, Dobro, onda bacamo pare….“ Pomerila sam ruku i zapalila cigaretu.
Kada se malo smirila i obrisala suze, pitala sam je šta će biti ako DNK bude negativan?
,, Bez obzira na sve, uvek ću te voleti.“
Ućutala sam…
Dan smo provele kod mene kući, praveći se da se ništa ne dešava tako ozbiljno. Čak je i sa mojom majkom pričala sasvim normalno. Uveče smo krenule kod Dušice kako bi ostavile uzorke. Opet iz targedije u komediju, nisam je ostavila ni sekund samu. Sumnjala sam naravno, posle svega. Najsigurnije je bilo da uzorci budu kod Dušice. Tamo nikako nije mogla da ih zameni.

Pre nego da pođe, ponovo je imala onaj trenutak sa plakanjem. Samo što mi je tada pričala o njenoj velikoj ljubavi, o tom čoveku koji je navodno umro. Vrtela je njegov prsten na ruci i bukvalno se gušila u suzama. Ako ništa drugo u jedno sam bila sigrna – njega je stvarno volela.
Krenula je. Ponovo isti auto-put, ponovo zagrljaj kao da se više nećemo videti, ponovo njene suze. Okrenulo se nekako sve. Ja stojim hladno, a njene emocije pljušte.
Otišla je dan pre nego da mi stignu rezultati i dok sam ja bila u iščekivanju da li je pozitivno ili ne, ona se nije javila ni na jedan moj poziv, ni na jednu moju poruku.
Nestala je na pet dana….

Rezultati DNK analize
Pošlo je par dana od davanja uzoraka. Bio je četvrtak kada je konačno trebalo da saznam istinu. Ona se nije javljala. Zvala sam je, bila sam uporna, ali jednostvano ni jedna jedina poruka sa njene strane.
Sreda uveče, ja u Nišu. Tada sam još uvek studirala. Novo društvo, novi ljudi oko mene, kao idem na neka predavanja… Nedostajala mi je moja ekipa u tom trenutku, nedostajala mi je majka, Dušica. Nikada neću da zaboraviti tu noć. Iako sam neke znala tek par meseci, bili su uz mene i noć i dan. Nekako sam osećala da će se nešto loše desiti, ne znam. Bilo mi je dosta lekova za smirenje u tom periodu, kao da su znale, moje drugarice organizovale su „devojačko veče“.
Otišle smo do marketa i kupile sve što nam je potrebno. U mojoj korpi bile su dve boce vina. To mi je bilo najpotrebnije. Otišle smo u stan, one su bile gladne i odmah su počele da prave sendviče, a meni je već druga čaša bila popijena. Pustile smo neku muziku i veče je išlo u pravcu opijanja. Pila sam crno vino kao vodu. Pila i pevala, pa pila i plakala, pa plakala i pevala u isto vreme. Nekako nije za pohvalu, ali sve smo bile pijane. Hvala im što su bile uz mene u tako teškom trenutku. No, kad je nestalo vina, morale smo da kontaktiramo još jednu drugaricu kako bi nam donela još. Sad se pitam gde mi je sve to stalo!? Ni posle tog litra, nije bilo dovoljno. Pivo je izvadilo stvar kod koleginice u drugom stanu.
Negde pred zoru, legla sam pored TA peći i drhtala sam od hladnoće. Ostali su još uvek pili. Svanulo je. Svakog trenutka bi mogli da nazvu Dušicu i saopšte joj rezultate. Da, nisam imala hrabrosti da se suočim sa tim sama.
Mislim da mi se krv pretvorila u alkoholol tog jutra. Spavam, brže mi prolazi.
Zvoni mi viber, Dušica. Odbijam. Ne smem da se javim. Lažem drugaricu da idem da povraćam, idem da plačem. Vidim neki čaj od nane, otpijem gutljaj. Opet do toaleta, umivam se. Opet čaj od nane.
,, Milice! Poruka!“
Nekako kao da znam šta me čeka. Otvaram viber, Dušica.
,, Nažalost, nije ona. Sad su javili. Šta je tu je, idemo dalje.“
Evo i sada, stisne zube i pesnicu u isto vreme. Više ne krijem suze, ali ne od tuge, od besa. Godinu dana živim u zaveri!
,, Zovi Jovanu, zovi nekog!“ Počela sam da vrištim, zabole me za vaš jebeni komšiluk.
,, Pakuj me, molim te, Kristina!“ Znam da sam izgledala psiho u tom trenutku.
,, Kad imam autobus?“ Devojka očigledno nije znala s kim se u kolo uhavtila, kad me je videla u onakvom stanju-
,, KAD IMAM JEBENI AUTOBUS?“
Ulazi Jovana u stan. Uplašena mi prilazi da me zagli i gleda me. Gledam ja nju.
,, Nije ona!“ Tada sam već bila slomljena i krenuše suze, ali zbog tuge. Zaglila sam je najjače što sam mogla. Ne znam iz kog razloga, ali osoba koju sam poznavala samo par meseci, u trenutku bez reči pružila mi je najveću utehu.
Na dalje sam samo ćutala. Kristina je pošla sa mnom za Leskovac da me otprati. Nije rešenje bilo ni u Leskovcu, ali tu je bila moja majka, tu je bila Dušica, tu su bili moji prijatelji, tu je bio On….
Ni par dana posle toga nije se javljala. Rezultate sam znala samo ja, jer su samo moj broj imali. Zar je moguće da je konačno rešenje nije zanimalo? Verovatno jer je jedino ona znala istinu od samog starta.

Depresija

Prošlo je par dana od kako znam da je rezultat negativan i da sam se vratila na početak. Ona se još uvek nije javljala. Počela sam čak i da brinem. Da se nije možda saznalo, da nema problema sa suprugom? Ko bi znao.
Još uvek sam bila u Leskovcu. Sa majkom šetala sam gradom tog prepodneva. Iskreno, niti mi je bilo do šetnje, niti do kupovine u koju smo pošle. Ona mi se nije skidala sa pameti. Zazvonio mi je telefon. Vadim telefon iz torbe i srce mi umalo nije iskočilo iz grudnog koša kad sam videla njeno ime na displeju. Uzeh majku za ruku, kako ne bih pala.
,, Gde si ti? Jel znaš… Rekli su mi za rezultate.“ Nisam napomenula da je pismeno rešenje trebalo da stigne dan kasnije, ali je i ono kasnilo pet dana.
,, Milice…“
,, Nisi mi ti majka. Bila si u pravu.“ Počela sam da plačem, jer mi je stvarno bilo teško u tom trenutku. Odvojila sam se od majke i krenula ka fontani.
,, Nisam, a?
,, Žao mi je, izvini za sve.“
,, Milice moja, uvek ću te voleti…“
,, Šta se desilo sa tobom, jel sve u redu kod tebe tamo?“
,, A nije…“
Sela sam na klupicu pored i čekla je da počne. Sada kada mi, eto, nije majka, mogu bar da je saslušam i pomognem.
,, Znaš, kad sam se vraćala iz Le, negde kod Kruševca sam se onesvetila. Pronašli su me i prebacili na Kliničkom centru u Nišu… Bila sam kod sina od onog mog prijatelja koji radi u Beogradu u bolnici. Mnogo sam loše bila, mislili su da ću umreti.“
,, U Nišu? I nisi me zvala da dođem?“
,, Pa nisam htela da te sekiram.. Sinoć sam se vratila kući i sad je sve u redu.“
,, Dobro… Javi se nekad.“
,, Uvek!“

Završila sam razgovor sa njom i vratila se kod majke. Šta sam u tom trenutku mogla da mislim – Bezdušno stvorenje. Ni jedna reč utehe sa njene strane. Koga da voli? Mene – stranca? I ta priča o Nišu, o Beogradu, o sinu njenog prijatelja koji radi u Beogradu, ma ne želim više da sumnjam ni u koga!
Stigla sam kući i u sandučetu čekala me je koverta sa rezltatima. Konačno!
Otvorim ja ono, okrenem papire, čitam tamo i ne razumem ništa… Jedno je sigurno jasno, ona nije moja biološka majka!
Slažem ja one papire kako bih vratila na mesto i pomerila daleko od očiju, iste te oči spaziše nešto.
Datum predaje rezltata
Datum utvrđivanja
Datum isporuke

Zaboravili su da napišu datum kada su nam javili, a to je dan između datuma predaje i utvrđivanja. Datum kada smo saznali istinu je dan ranije, pre početka pregleda uzoraka!
Bol

Zaista mi nije bilo ni do čega. Previše sam povređena. Zamislite da godinu dana živite u uverenju da ste pronašli bilošku majku i onda bum, rezltati kažu drugačije. Vreme sam provodila ležeći u krevetu. Na fakultet nisam ni išla. Kad god bih otišla na fakultet, dobila bih napad panike i prvim autobusom vraćala bih se za Leskovac. Počeo je i ispitni rok, naučim, pripremim sve, odem na ispit, pobledim, pocvenim, pozelenim, promenim sto boja u licu. Krene lupanje srca i vazduha sve manje. Znam da ću se onesvestiti ako ostanem na stolici. Izlazim sa suzama u očima, taksi, autobuska, Leskovac – krevet.
Imala sam noćne more, budila sam se plačući. Nisam smela sama nikuda, čak ni kod kuće. Uvek mi je trebao neko, plašila sam se samoće u bilo kom obliku. Nisam smela čak sama ni do marketa, na stanici, nisam više ni vozila…. Naravno, ponovo sam na neki način bila ostavljena i fleš iz devedeset četvrte se nesvesno vratio….
Promenile su mi se cimerke u studenjaku. Došle su dve devoje koje prvi put vidim. Malo po malo započele smo priču, kaže mi jedna od njih kako je sa Kosova. Nešto me preseče.
,, Odakle?“
,, Gnjilane?
,, Baš iz Gnjilana, ili?“
,, Novo Brdo.“
Zastade mi dan i krenu srce u dobro poznatom pravcu. Kada su moji mene usvojili, u rešenju je pisalo Opština Gnjilane u saradnji sa Opštinom Novo Brdo. To mi je bio jedini pravac. Na osnovu toga sam i napisala priču u onoj grupi, kada sam dobila sve informacije.
Ispričala sam joj svoju priču, od tog dana i njih dve su postale sastavni deo mog života. Kasnije je pozvala svoje, njen otac je bio u šoku kada je čuo. Ono što znam, poznavao je. Nisam čula lepe reči od njega, nije bila žena za pohvalu. Naravno, seća se da je rodila dete, devojčicu. Nije bio ni on siguran oko datuma. Tog dana rešila sam da obnovim neke kontakte.
Pozovem njenog jednu osobu koja mi je davala informacije, sa Kosova, neko ko je njoj bio jako blizak. Kada je čula priču, prasnula je u smeh!
,,Kakav musliman, aman! Ona dete rodila sa ovim ovde, to su svi znali. Kakvo njeno inostranstvo, iz Srbije nogu nije mrdnula. Nemoguće da ti je sve to rekla.“
,, Vi mislite da ona laže?“
,, O Bože, pa ona je bila sa Brankom (Tako ćemo ga zvati) i kazala je njegovu visoku funkciju.“
,, Brankom?“ To je bio čovek kog je volela, čiji prsten nosi, koji je umro mlad.
,, Da.“
,, Pa kako, on je umro?“
,, Umro? Ja to prvi put čujem… Skoro je bio u Prištini.“
,, On je živ? Ko je on?“
,,Ma živ bre, ima i unuke sad, odrasle. Znaš on je dosta stariji od nje. U suštini ona je samo sa starijima i bila. Volela je to, ne znam. Molim te pazi da ovo ostane među nama.“
,, Ne brinite, molim Vas… Kažite mi još nešto ako znate.“
,, Pa to svi znaju. Iako se trudio da ne uprlja svoj obraz, saznalo se. Ima on decu njenih godina, bilo bi sramota da se saznalo čije je dete, ali eto vidiš zna se. Ni kasnije se nisu smirili, nego su se zajedno pojavljivali po proslava. Vodio je svida sa sobom….“
Više nisam mogla da izdržim. Čemu ovako velika laž! Nisam htela da je zovem, više ne možeš da je uhvatiš ni za glavu, ni za rep. Počela sam sama ponovo da istražujem. Dobro, ne sama. Nikada više i ne smem da se prepustim samoći, jer jednom ostavljen će se uvek bojati da ostane sam. Trauma ili samo bol, ne znam.

Ovo je moja priča koja još uvek traje… Do sledeće sezone!
Hvala Vam.
Milica Nikolić

Bol

Zaista mi nije bilo ni do čega. Previše sam povređena. Zamislite da godinu dana živite u uverenju da ste pronašli bilošku majku i onda bum, rezltati kažu drugačije. Vreme sam provodila ležeći u krevetu. Na fakultet nisam ni išla. Kad god bih otišla na fakultet, dobila bih napad panike i prvim autobusom vraćala bih se za Leskovac. Počeo je i ispitni rok, naučim, pripremim sve, odem na ispit, pobledim, pocvenim, pozelenim, promenim sto boja u licu. Krene lupanje srca i vazduha sve manje. Znam da ću se onesvestiti ako ostanem na stolici. Izlazim sa suzama u očima, taksi, autobuska, Leskovac – krevet.
Imala sam noćne more, budila sam se plačući. Nisam smela sama nikuda, čak ni kod kuće. Uvek mi je trebao neko, plašila sam se samoće u bilo kom obliku. Nisam smela čak sama ni do marketa, na stanici, nisam više ni vozila…. Naravno, ponovo sam na neki način bila ostavljena i fleš iz devedeset četvrte se nesvesno vratio….
Promenile su mi se cimerke u studenjaku. Došle su dve devoje koje prvi put vidim. Malo po malo započele smo priču, kaže mi jedna od njih kako je sa Kosova. Nešto me preseče.
,, Odakle?“
,, Gnjilane?
,, Baš iz Gnjilana, ili?“
,, Novo Brdo.“
Zastade mi dan i krenu srce u dobro poznatom pravcu. Kada su moji mene usvojili, u rešenju je pisalo Opština Gnjilane u saradnji sa Opštinom Novo Brdo. To mi je bio jedini pravac. Na osnovu toga sam i napisala priču u onoj grupi, kada sam dobila sve informacije.
Ispričala sam joj svoju priču, od tog dana i njih dve su postale sastavni deo mog života. Kasnije je pozvala svoje, njen otac je bio u šoku kada je čuo. Ono što znam, poznavao je. Nisam čula lepe reči od njega, nije bila žena za pohvalu. Naravno, seća se da je rodila dete, devojčicu. Nije bio ni on siguran oko datuma. Tog dana rešila sam da obnovim neke kontakte.
Pozovem njenog jednu osobu koja mi je davala informacije, sa Kosova, neko ko je njoj bio jako blizak. Kada je čula priču, prasnula je u smeh!
,,Kakav musliman, aman! Ona dete rodila sa ovim ovde, to su svi znali. Kakvo njeno inostranstvo, iz Srbije nogu nije mrdnula. Nemoguće da ti je sve to rekla.“
,, Vi mislite da ona laže?“
,, O Bože, pa ona je bila sa Brankom (Tako ćemo ga zvati) i kazala je njegovu visoku funkciju.“
,, Brankom?“ To je bio čovek kog je volela, čiji prsten nosi, koji je umro mlad.
,, Da.“
,, Pa kako, on je umro?“
,, Umro? Ja to prvi put čujem… Skoro je bio u Prištini.“
,, On je živ? Ko je on?“
,,Ma živ bre, ima i unuke sad, odrasle. Znaš on je dosta stariji od nje. U suštini ona je samo sa starijima i bila. Volela je to, ne znam. Molim te pazi da ovo ostane među nama.“
,, Ne brinite, molim Vas… Kažite mi još nešto ako znate.“
,, Pa to svi znaju. Iako se trudio da ne uprlja svoj obraz, saznalo se. Ima on decu njenih godina, bilo bi sramota da se saznalo čije je dete, ali eto vidiš zna se. Ni kasnije se nisu smirili, nego su se zajedno pojavljivali po proslava. Vodio je svida sa sobom….“
Više nisam mogla da izdržim. Čemu ovako velika laž! Nisam htela da je zovem, više ne možeš da je uhvatiš ni za glavu, ni za rep. Počela sam sama ponovo da istražujem. Dobro, ne sama. Nikada više i ne smem da se prepustim samoći, jer jednom ostavljen će se uvek bojati da ostane sam. Trauma ili samo bol, ne znam.

Prošlo je par dana od kako znam da je rezultat negativan i da sam se vratila na početak. Ona se još uvek nije javljala. Počela sam čak i da brinem. Da se nije možda saznalo, da nema problema sa suprugom? Ko bi znao.
Još uvek sam bila u Leskovcu. Sa majkom šetala sam gradom tog prepodneva. Iskreno, niti mi je bilo do šetnje, niti do kupovine u koju smo pošle. Ona mi se nije skidala sa pameti. Zazvonio mi je telefon. Vadim telefon iz torbe i srce mi umalo nije iskočilo iz grudnog koša kad sam videla njeno ime na displeju. Uzeh majku za ruku, kako ne bih pala.
,, Gde si ti? Jel znaš… Rekli su mi za rezultate.“ Nisam napomenula da je pismeno rešenje trebalo da stigne dan kasnije, ali je i ono kasnilo pet dana.
,, Milice…“
,, Nisi mi ti majka. Bila si u pravu.“ Počela sam da plačem, jer mi je stvarno bilo teško u tom trenutku. Odvojila sam se od majke i krenula ka fontani.
,, Nisam, a?
,, Žao mi je, izvini za sve.“
,, Milice moja, uvek ću te voleti…“
,, Šta se desilo sa tobom, jel sve u redu kod tebe tamo?“
,, A nije…“
Sela sam na klupicu pored i čekla je da počne. Sada kada mi, eto, nije majka, mogu bar da je saslušam i pomognem.
,, Znaš, kad sam se vraćala iz Le, negde kod Kruševca sam se onesvetila. Pronašli su me i prebacili na Kliničkom centru u Nišu… Bila sam kod sina od onog mog prijatelja koji radi u Beogradu u bolnici. Mnogo sam loše bila, mislili su da ću umreti.“
,, U Nišu? I nisi me zvala da dođem?“
,, Pa nisam htela da te sekiram.. Sinoć sam se vratila kući i sad je sve u redu.“
,, Dobro… Javi se nekad.“
,, Uvek!“

Završila sam razgovor sa njom i vratila se kod majke. Šta sam u tom trenutku mogla da mislim – Bezdušno stvorenje. Ni jedna reč utehe sa njene strane. Koga da voli? Mene – stranca? I ta priča o Nišu, o Beogradu, o sinu njenog prijatelja koji radi u Beogradu, ma ne želim više da sumnjam ni u koga!
Stigla sam kući i u sandučetu čekala me je koverta sa rezltatima. Konačno!
Otvorim ja ono, okrenem papire, čitam tamo i ne razumem ništa… Jedno je sigurno jasno, ona nije moja biološka majka!
Slažem ja one papire kako bih vratila na mesto i pomerila daleko od očiju, iste te oči spaziše nešto.
Datum predaje rezltata
Datum utvrđivanja
Datum isporuke

Zaboravili su da napišu datum kada su nam javili, a to je dan između datuma predaje i utvrđivanja. Datum kada smo saznali istinu je dan ranije, pre početka pregleda uzoraka!Iy