KAKO DA SITNICAMA ULEPŠATE ŽIVOT

Одлазиш. Као да никада ничега није било. Наше године за тебе нису постојале. Не умеш сада, после свега, да одговориш на једно једноставно питање, ЗАШТО?

Гледам наш стан препун успомена и покушавам да схватим када је то све нестало. У ком је тренутку твоје срце престало да осећа моје, твоје очи престале да траже мој поглед. Треба сада кренути даље, правити неке нове успомене. А шта ћу са старим? Како у животу одбацити све оне дане, тренутке, слике које су се стварале годинама и које су дубоко урезане у срце? Знам да морам да нађем неко место у себи где ћу сакрити те успомене. Као најдражу лутку из детињства, коју сам толико волела као девојчица и коју сам склонила са стране када је за то дошло време. Стајала је у неком ћошку, скупљала прашину, али ми је увек изазивала тугу када бих је видела. Жал за неким прошлим данима, безбрижнијим, срећнијим. Сада исто тако морам негде да склоним ову љубав. У животу увек постоји неко „пре“ и неко „после“. Човек временом научи да у себи, у свом срцу, направи те две преграде. Сада се и моје срце поделило још једном на пре тебе и после тебе. Период са тобом више не постоји, нестје твојим одласком.

Испраћам те. Гледамо се, али не проговарамо. А и зашто би? Речи ништа неће променити, само ће још више отворити рану. Одједном ми делујеш као странац. Чак и тај чуперак на твојој глави који ме је увек терао на смех, сада ми буди осећај туге и узнемирености. Затварам врата за тобом. Сузе саме крећу. Већ ми је лакше. Као да свака суза склања у ћошак заборава једну по једну нашу успомену. Када прође довољно времена, погледаћу нашу слику пуну прашине и неће овако болети. Успећу да узвратим осмех људима са слике…надам се.

ON: Znam da sam bio nepravedan.

ONA: Jesi.

ON: Povredio sam te?

ONA: Jako.

ON: Zašto si još uvek tu? Zašto ne odeš od mene? Nisam sposoban da te usrećim.

ONA: A gde bih ja to mogla da odem?

ON: Ne znam, negde što dalje od mene, bićeš srećnija.

ONA: Ne govori tako.

ON: Ali tako je. Gledam te iz dana u dan kako veneš pored mene, a nisam sposoban ništa da uradim. Ja se neću promeniti, ne mogu, ali odbijam da menjam tebe.

ONA: Ne razumeš ti to i nikada nećeš razumeti.

ON: Šta ja to ne razumem?

ONA: Znam da si loš za mene,ali kako mogu da živim bez svog života? To niko nikada nije uspeo. Ti si moj život, takav kakav si, dobar, loš, pravi, pogrešan, nije bitno. Sve lepo i loše počinje i završava se sa tobom. Zbog toga ostajem.

Plakali su zajedno i ON i ONA. Bili su toliko različiti, ali ih je život spojio da bi se zajedno borili, on je nju svakoga dana izazivao, a ona je njega činila boljim. Delili su ljubav koja ma koliko bila bolna obuzima čoveka celog.

Svi volimo iznenađenja. Kada dolaze od nama dragih osoba nije ni bitno o čemu se radi. Zamislite ustajete ujutru i na stolu nalazite poruku od vama drage osobe. Osmeh je odmah na licu i dan koji tako dobro počne ne može da bude loš. Dolazite kući, umorni i iscrpljeni od posla, dižete pogled, kad ono stan prepun sveća i cveća, na stolu večera a u očima drage osobe ljubav. Ko kaže da poklon mora da bude materijalne prirode? Nekada nas više obraduje ovakav znak pažnje

. 

Посматрала је ту малу фигуру старе жене. После толико година борбе, живота, смеха и суза то је све што остане од човека. Ситна фигура, а у том оклопу од тела велико срце. Жена која је сада гледа очима пуним захвалности и љубави, њена бака. Како је волела да се као дете сакрије у њен топли загрљај када би нешто погрешила. Руке, очи, срце, све бакино је одмах опраштало сваку грешку. Сада је бака њу требала и она је била крај ње. Свакога дана исте речи: “ Немој се толико мучити око мене дете, млада си, живи живот, зашто трошиш дане седећи са једном старицом. “ Њен одговор је увек био благи пољубац на изборани бакинобраз. Живот ће морати мало да је сачека јер није мислила да остави жену која јој је била тако битна у животу. Колико је само ноћи та жена провела поред њене болесничке постеље, тешећи је и причајући јој приче од којих јој је увек било боље. Сваки пораз био јој је лакши када га је делила са баком, свака срећа потпунија када је била праћена њеним осмехом. Сада је дошао ред на њу да баки скува омиљено јело, да јој исприча причу да би јој било боље. Болест која је мучила њену баку није била лака, није јој било лека. То је болест која чека све нас једном, којој смо свакога дана све ближи. Старост, неизбежна и свакоме суђена. Толико тога човек прође у животу, увек му нешто треба, увек за нечим чезне, никада није задовољан. Када остариш схватиш да си узалуд толико стрепео да нећеш имати довољно за те дане старости. Њена бака је била задовољна што су њена деца добро, што има са ким да поприча, има коме да се пожали. Зато је она остајала ту и када бака то није желела. Причала јој је, слушала је, и у себи најтишим гласом молила је: “ Боже, остави баку још мало крај мене, док њу имам нико ми не може узети детињство. “