Nebojša Katić – Iz drugog ugla

Ide li Srbija ka svojoj verziji Majdanske pobune? To je smisao zloslutnog naslova koji se 13. januara pojavio u časopisu „Foreign Policy“[1]. Autor teksta se referiše na događaje iz 2014. (od 18. do 20. februara) koji su ušli u istoriju pod nazivom “Majdanski masakr”. Reč je o krvavom raspletu ukrajinske političke krize koji je usledio posle višemesečnih antivladinih protesta u Kijevu i u još par gradova zapadne Ukrajine.

Iako ovo nije prvi put da se u stranim medijima pominje majdanizacija srpskog protesta, čini se da je ovaj poslednji tekst došao baš u „pravom trenutku“ kada se i u Srbiji sve češće čuju glasovi koji prizivaju da se kriza razreši nasiljem a vlast smeni po kijevskom modelu. Za kontekst ovog teksta je nebitna politička predistorija i uzroci koji su doveli do krvoprolića – bitna je samo tehnika smene vlasti.

Za one koji vole zvanične verzije važnih svetskih događaja a zvanične verzije su u pravilu zapadne verzije, na trgu Majdan su ukrajinski policajci i ruski agenti, a po nalogu predsednika Janukoviča, ubili 108 nevinih ljudi i ranili njih oko 300. Ubijeno je i 13 policajaca i ranjeno ih je oko 200. Po „zvaničnoj verziji“ i policajce je ubila policija kako bi se stvorio dodatni haos. Poubijani demonstranti su ušli u istoriju kao „nebeskih sto“ a među njima su se našla i dva ubijena saobraćajna policajca. Ostali ubijeni policajci su ušli u istoriju kao … poubijani policajci. U toj interpretaciji, predsednik Janukovič je pobegao iz zemlje kako bi izbegao odgovornost za pokolj koji je naredio. (Ne smeta što nikakvih kredibilnih dokaza za takve tvrdnje nije bilo niti je bilo ikakvih dokaza o umešanosti ruske strane.)

Pored zvanične verzije koja je ušla u „zvaničnu istoriju“, postoji i drugačija analiza majdanskih događaja. Alternativna verzija se pojavila još prvih dana posle krvoprolića ali je ubrzo potisnuta kao teorija zavere i kao ruska propaganda. Ta druga verzija, posle pauze od desetak godina, detaljno je izložena u knjizi Ivana Kačanovskog „Majdanski masakr u Ukrajini“[2]. Kačanovski je Ukrajinac i profesor je na političkim naukama univerziteta u Otavi, u Kanadi. Reč je o ličnosti koja nije sa margine i trebalo bi da njegov akademski kredibilitet nije sporan.

Na oko 260 strana Kačanovski daje dijametralno drugačiju verziju događaja od one zvanične. Po njemu, majdanski masakr je bio operacija pod tzv. „lažnom zastavom“. Ubijanje demonstranata i policajaca izvršili su pripadnici nacionalističke desnice kao i njihovi pomagači iz inostranstva.

Kačanovski je uložio ogroman napor kako bi dokazao svoje teze. U analizi događaja se oslanjao na obiman video materijala koji je potom ukrštao sa svedočenjem ranjenih demonstranata i policajaca. U analizi je koristio sve dostupne podatke uključujući i medicinske i balističke analize. On tvrdi da su mnogi od ubijenih i ranjenih demonstranata dovedeni pred policijske barikade po nalogu svojih vođa. Tamo su ubijani pucnjima u leđa ili sa boka, iz zgrada koje su bile pod kontrolom organizatora protesta. U tom kontekstu posebnu mesto zauzimaju hotel „Ukrajina“, koji je služio kao komandni centar protesta, kao i Muzička akademija, zgrada pošte, banka „Arkada“ i još nekoliko zgrada u okolini trga.

Veliki broj metaka koji su nađeni ili su izvađeni iz tela stradalih bili su drugačijeg kalibra od onog koje koristi policija. Bilo je puno projektila koji su došli iz lovačkog oružja dugog dometa, bilo je i onih koji su stradali od patrona punjenih sačmom ili od revolverskih hitaca ispaljenih iz neposredne blizine. Veliki broj rana je nastao hicima koji su ispaljeni sa velike visine. Kako je policija bila u istoj ravni sa demonstrantima, ti pucnji nisu mogli doći sa policijske strane. I neki od demonstranata svedoče da policija nije pucala u njih već ispred njih sa ciljem da ih rastera, ili je pucala iznad njihovih glava u pravcu snajperista. Verovatno je bilo i stradalih od rikošet metaka a moguće je da je poneko ubijen od strane policija koja se branila od mirnih, naoružanih demonstranata. To međutim ne menja osnovni narativ Kačanovskog.

Postoje svedočenja aktivista iz nacionalističkih stranaka koji su priznali da su bili snajperisti. Bilo je i svedočenja stranaca, Gruzina, koji su tvrdili da su došli po nalogu svojih vlasti. Pominjali su se i snajperisti iz Litvanije i Poljske. Analiza kretanja snajperista, brze promene mesta odakle se puca, itd. ukazuje da snajperisti nisu bili ni amateri ni članovi lokalnih lovačkih društava. Istine radi, zapadne kamere su snimile i vladine snajperiste („Alfa“ i „Omega“ grupe) i istakle ih kao dokaz vladine umešanosti. Propušteno je, međutim, da se navede da su se ove jedinice pojavili tek posle masakra i to u pokušaju da lociraju i neutrališu snajperiste-ubice.

Posebno su zanimljiva, ako su tačna, dva odvojena svedočenja pripadnika stranke „Sloboda“[3]. Ova dvojica aktivista tvrde da su par nedelja pre pokolja imali kontakte sa predstavnikom jedne zapadne države. Aktivisti su se tom prilikom žalili da se Zapad ne distancira dovoljno od vlade Janukoviča, da ne daju dovoljno podrške demonstrantima i da majdanski protesti gube energiju. Dobili su odgovor da bi se to moglo promeniti ako bi, na primer, stradalo stotinak ljudi, što se zgodno uklapa u „nebesku stotinu“. Kačanovski tvrdi i da je ubijeno 76 demonstranata (i 17 a ne 13 policajaca) a da se do cifre od sto došlo dodavanjem imena ljudi koji su umrli od bolesti, koji su izvršili samoubistvo i sl.

Da li je ovde reč o teoriji zavere, da li je analiza Kačanovskog kredibilna, teško je reći. Meni se čini da se njegova analiza bolje, ili bar logičnije, uklapa u sve što se događalo pre, za vreme i posle masakra. Nejasno je i zašto bi uzdrmana vlast, na primer, stvarala dodatni haos i pucale u svoje. S druge strane, nacionalističke strukture su jasno i munjevito profitirale iz masakra. Ako je Kačanovski pogrešio ili ako tendenciozno obmanjuje javnost, onda je reč o spektakularnoj prevari s obzirom na ogroman rad, materijal i izvore na koje se poziva i kojima dokumentuje svoje stavove. Uzgred, iole informisanijem srpskom čitaocu nisu nepoznate tehnike kojima se laži transformišu u „zvaničnu verzija“ a koje Kačanovski pokušava da demaskira.

O majdanskim događajima sprovedena je i zvanična sudska istraga i Kačanovski se poziva na neke njene nalaze. Potencijalna slabost te istrage je što je trajala godinama (sa prekidima), što su je započeli i vodili predstavnici postmajdanskih vlasti, upravo oni koje Kačanovski optužuje za operaciju pod „lažnom zastavom“. Kačanovski govori o manipulaciji i uništavanju dokaza tokom istrage, o pritisku na svedoke kao i o odbijanju da se saslušaju neki relevantni svedoci ili izvrše veštačenja koja je sud tražio.

U političkom smislu zanimljivi su i poučni još neki detalji koji su vezani za majdanske događaje. Odmah posle krvoprolića, Nemačka, Francuska i Poljska su ponudile svoje dobre usluge u cilju smirivanja situacije. Kao posrednici, oni su brzo postigli sporazum između vlasti i opozicije. Po sporazumu Janukovič je trebalo da ostane na vlasti ali sa suženim ovlašćenjima i obavezom da raspiše prevremene predsedničke izbore. Sporazum jeste postignut ali nije zaživeo jer je opozicija iz njega istupila već sutradan.

Janukovič je munjevito smenjen 22. februara glasanjem u parlamentu. Kačanovski navodi da je Janukovič smenjen glasovima 328 poslanika iako je broj prisutnih poslanika varirao između 248 do 262. (Kijevski parlament, Rada, ima 450 poslanika.) Opozicija se malo pomogla koristeći rezervne glasačke kartice odsutnih poslanika. Glasanje je sprovedeno u parlamentu koji je bio okružen agresivnim demonstrantima pa poslanicima partije na vlasti (Partije regiona) teško da je moglo pasti na pamet da se junače, igraju demokratije i glasaju po savesti.

Države koje su posredovale u sporazumu odmah su priznale novu, dakako demokratsku vlast. Kako nas majdanski sporazum ili minski sporazumi uče, Nemcima i Francuzima nikako da se posreći u iskrenim, mirotvornim naporima. Njihovo učešće u pregovorima je, čini se, garancija propasti svakog sporazuma.

Situacija u Srbiji još uvek nije tako dramatična kakva je bila u Ukrajini niti je struktura političkih problema identična. Svejedno, bilo bi mudro da se i srpske vlasti i srpska opozicija podsete iskustava iz Ukrajine. Bilo bi tragično da i u Srbiji dobijemo kakvu „nebesku desetinu“ ili još gore, „nebesku stotinu“, iako mitologizacija žrtava pada nadstrešnice podseća na tako nešto. Vlast je ponešto naučila i stvaranjem odurnog „Ćacilenda“ – sprečila je formiranje majdanske atmosfere ispred važnih državnih zgrada.

Za opoziciono nastrojenu javnost čiji je gnev više nego razumljiv, važno je da ne bude uvučena u krvoproliće majdanskog tipa. Iskustvo uči da ta vrsta protesta nikakvo dobro ne donosi građanima. Iz krvoprolića profitiraju samo inostrani politički akteri i one domaće strukture koji su njihovi lokalni eksponenti. Ukrajinski primer pokazuje i da u krvavim sukobima nikada ne stradaju oni koji grlato na sukobe pozivaju, već samo oni koji ih naivno slede.

[1] https://foreignpolicy.com/2026/01/13/serbia-protests-vucic-novi-sad-euromaidan/

[2] The Maidan Massacre in Ukraine: The Mass Killing That Changed the World, Ivan Katchanovski

[3] Vseukraїnsьke ob’єdnannя «Svoboda» je ultra nacionalistička partija koja je 2012. ostvarila veliki uspeh na izborima i obezbedila 37 mesta u parlamentu. Njena kijevska centala je bila u hotelu „Ukrajina“tokom krvoprolića.

Da li se indukovanim strahom od spoljnog neprijatelja mogu sprečiti opasni socijalni potresi koji prete da dovedu i do građanskih ratova u najrazvijenijim država Zapada? Da li je treći svetski rat, ili bar pretnja ratom, jedini način da se stabilizuju zapadna društva? Da li je to zgodan izgovor i da se postupno suspenduje demokratija i uvede neki od oblika mekog totalitarizma? Da li je posle kovid histerije na red došla i stara, dobra ratna histerija? Koliko god ovakve teze izgledale nategnuto ili suludo, ne treba potcenjivati ni ludost vladara sveta, niti istorijska iskustava.

SAD ubrzano gube ekonomski primat i na sve načine pokušavaju da taj proces uspore, ako već ne mogu da ga zaustave. Sve što se događa na globalnoj sceni samo je posledica tektonskih promena kakve su već viđene u istoriji, u vremenima u kojima je do tada dominantna sila gubila svoj primat. To je kontekst u kojem se odvija započeti Trampov carinski rat. Sistem međunarodne trgovine kliza u haos i podseća na pijanu krčmu u kojoj je neko ugasio svetlo. Svet se ubrzano deglobalizuje i puca po različitim šavovima. U ovoj vrsti ekonomskog rata, za sada nema čvrstih saveza. Pravde radi, treba reći da ovi procesi nisu počeli sa Trampom a neće se ni završiti kada on, ovako ili onako, bude sišao s vlasti.  Tramp je ove procese samo ubrzao i radikalizovao.

Ako je verovati zapadnoevropskim političarima i zapadnim medijima, Rusija je toliko velika pretnja Evropi da je neophodno ući u veliki ciklus naoružavanje kako bi se neutralisala ta pošast sa Istoka. Budžetska izdvajanja za vojsku i naoružanje bi zato morala značajno da porastu u odnosu na dosadašnja. Ni NATO standard po kome bi države trebalo da izdvajaju bar dva procenta svog BDP-a više nije dovoljan. Nova, velika izdvajanja bi trebalo da kompenzuju i višegodišnje zaostajanje u troškovima za odbranu koja su u većini država bila ispod propisanog NATO standarda. To bi trebalo da zadovolji i američkog saveznika i još važnije, američki vojnoindustrijski kompleks.

Ako je verovati britanskom tabloidu „Daily Mail“, Rejčel Rivs, aktuelna ministarka finansija Ujedinjenog Kraljevstva, neukusno je ulepšala svoju radnu biografiju pre nego što je postavljena na drugo najvažnije mesto u vladi.

https://www.dailymail.co.uk/debate/article-14115545/How-Rachel-Accounts-economical-actualit-dazzling-career-helped-make-Chancellor.html

Neko ko prati političke događaje u UK, morao je steći utisak da je Rivs izuzetno kvalifikovana za posao koji trenutno obavlja. Po onome što se do juče moglo naći u medijima, radi se o osobi besprekorne akademske biografije – završila je prestižni univerzitet (Oksford) i dobila master titulu na Londonskoj ekonomskoj školi (LSE). Radnu karijeru je započela u centralnoj banci Engleske, bila je godinu dana u UK ambasadi u Vašingtonu, da bi potom nastavila karijeru u jednoj komercijalnoj banci, do ulaska u parlament 2010.

Ako je verovati španskoj vladi, Mađarska i njene kompanije su velika pretnja po nacionalnu bezbednost i javni red u Španiji. Zbog te pretnje, vlada je upravo blokirala prodaju španske kompanije koja proizvodi vozove (Talgo) mađarskom konzorcijumu (Ganz-Mavag) u kome mađarska država indirektno ima 45 procenata udela. U tumačenju vlade, Talgo je strateška kompanija jer ima pristup informacijama o španskoj železničkoj mreži. Ne znamo da li bi vlada blokirala prodaju i da se neki drugi akter iz EU pojavio kao kupac. Uzgred, ne bi bilo prvi put da neka od EU vlada blokira prodaju svog preduzeća kompanijama iz druge EU države. Argumenti za to su bili različiti, ali koliko se sećam, do sada nije potezan argument o pretnji po nacionalnu bezbednost kada su u igri bili akteri iz EU.

Mađarska ponuda od 619 miliona evra je, na radost akcionara, bila prihvaćena od rukovodstva Talgoa. Sada mali akcionari Talgoa planiraju da Briselu tuže špansku vladu.

Odluka vlade Pedra Sančeza verovatno nema nikakve veze sa istragom koja se vodi protiv supruge Pedra Sančeza zbog moguće trgovine uticajem i korupcije vezanim za sferu visokog obrazovanja. Teško je poverovati da je Sančez zbog toga ranjiv, da neko sa strane preti i vrši kakav neugodan pritisak, te da su još nečiji, nešpanski prsti umešani u ovu vladinu odluku. Najverovatnije postoji strah da bi preko premijera Orbana predsednik Putin mogao doći do važnih informacija u vezi s železničkom mrežom u Španiji. To bi bila kritična informacija za slučaj da Rusi, posle Ukrajine, krenu na Španiju.

U Danskoj se od 2024. godine više ne obeležava Veliki dan molitve (Store Bededag). Odlukom danskog parlamenta od 28.2.2023. taj jednodnevni, neradni, verski praznik je ukinut. Reč je o prazniku koji se obeležavao petkom, četvrte nedelje po Vaskrsu i koji je ustanovljen krajem XVII veka. Dan je (bio) posvećen molitvi, postu i pokajanju. Poslednjih godina je taj dan bio i dan molitve za mir u svetu. Uprkos masovnim protestima, uprkos peticiji koju je potpisalo oko 500.000 ljudi, ukidanje praznika je izglasano sa 95 glasova za i 68 protiv.

Razlog za ukidanje molitvenog praznika je bizaran. Praznik, koji je posvećen između ostalog i molitvi za mir, ukinut je kako bi Danci taj dan radili i obezbedili dodatna sredstva za vojni budžet. Procenjuje se da efekat ukidanja ovog praznika donosi oko 470 miliona dolara vojnom budžetu. To će pomoći da se Danska približi cilju da njen vojni budžet dostigne nivo od 2% u odnosu na BDP. Za ovu neugodnu ali, eto, neophodnu žrtvu, kriv je rat u Ukrajini, dakle krivi su Putin i Rusija.

Danska je bila neutralna u I svetskom ratu, a to je (neuspešno) pokušala da bude i u II svetskom ratu. Početkom aprila 1940. Nemačka je ušla u Dansku, a nekoliko sati posle tog upada, danska vlada je kapitulirala. Danska je ostala pod okupacijom do maja 1945. Rečju, Danska se, mudro, nije pretrzala od ratnih napora u XX veku.

Ali sada je XXI vek i čini se da Danska danas okreće novi, ratnički list. Kao članica NATO-a ona svim srcem, novcem, oružjem, a ponegde i ljudstvom, pomaže napore ove miroljubive i odbrambene asocijacije gde god je to potrebno.

Kada se geopolitika i interesi vidljivih ili manje vidljivih centara moći ostave po strani, teško je pobeći od jedne nove, dodatne dimenzije sadašnjeg trenutka. Ima neke bolesne simbolike u ukidanju pomenutog hrišćanskog praznika u interesu rata i vojnog budžeta. Danska je npr. mogla da uvede jednu radnu subotu i da postigne taj isti cilj, ali nije. Sve ovo previše liči na novo, cinično pa i dijabolično ruganje hrišćanstvu. Ta vrsta provokacija sada sistematski dolazi gotovo sa svih zapadnih adresa i dobro je začinjena mirisom sumpora. Potrebna je velika doza naivnosti da bi se poverovalo da su svi ti događaji slučajni i povezani samo u glavama teoretičara zavere.      

Profesor Pol Krugman je, za one koji to ne znaju, čuveni američki ekonomista, nobelovac i kolumnista „Njujork tajmsa“. Reč je o intelektualcu koji svojim kolumnama podržava Demokratsku stranku i aktuelnu administraciju. To po sebi nije problem niti je profesor Krugman jedina istaknuta ličnost koja se strasno svrstala na jednu od dve strane američkog političkog establišmenta. Problem je što su njegove kolumne ponekad takve, da ih se, bez preterivanja, ne bi zastideli ni ugledni beogradski tabloidi zaduženi da pišu ode aktuelnoj vlasti.

U moru Krugmanovih kolumni koje se lako zaboravljaju, sačuvao sam jednu u kojoj je uspeo da nadmaši čak i samog sebe. Reč je o tekstu objavljenom 8.2.2022. pod naslovom „Da li su Demokrate upravo spasile civilizaciju?“ (https://www.nytimes.com/2022/08/08/opinion/climate-inflation-bill.html) Kolumna je bila posvećena zakonu s naslovom „The Inflation Reduction Act”. Uprkos naslovu, zakon nema mnogo veze sa smanjenjem inflacije već je pre svega okrenut realizaciji zelene agende. Zakon predviđa ogromne subvencije američkim kompanijama za ulaganje u „zelene energije“ i ima jasnu protekcionističku podlogu. U Evropi je poneko, ko je smeo da zucne, taj zakon doživljavao kao težak protekcionistički udar na EU ekonomije i niko u njemu nije video spas za civilizaciju. Da je kolumna takvog naslova bila objavljena negde na Istoku, ona bi u zapadnoj štampi verovatno bila izvrgnuta ruglu.

Suverenistički deo evropske javnosti podržava desničarske stranke i onda kada se ne slaže s njihovom politikom u svim segmentima, i toleriše ispade nekih od desničarskih jurišnika. Retorika ovih stranaka je okrenuta dnevnom životu – problemima nekontrolisane imigracije, bujanju kriminala, razaranju društva kroz agresivnu promociju LGBTQ+ narativa. Desnica se protivi politici koja je centar odlučivanja premestila u Brisel, u institucije EU i NATO-a. Desnica je jedina jača snaga na političkoj sceni koja pokušava da ukaže da politika NATO-a prema Rusiji gura Evropu u sunovrat.

Ako je tako, onda je suverenistička desnica jedina nada da se klizanje u haos može zaustaviti. Bojim se da je reč o jalovoj nadi a premijerka Italije je dobar primer kako pevaju zablude.

Sa zakašnjenjem od četvrt veka, bar, Zapad otkriva da je za industrijski razvoj potrebno planiranje. Kako je planiranje ružna reč, umesto nje se koristi kovanica industrijska politika. Zapadni politički i intelektualni prostor je pun tekstova o potrebi vođenja industrijske politike kako bi se moglo parirati Kini i zaustaviti, ili bar usporiti njen put ka potpunoj industrijskoj dominaciji. Spektar politika koje se predlažu idu ka podsticanju i subvencionisanju domaćih industrija u kombinaciji s, više ili manje, otvorenim protekcionizmom.  

Pratioce bloga sam zamorio svojim stavovima na ovu temu pa ne bih dodatno da zamaram. Umesto toga ću ovde dati kratak spisak literature na temu industrijske politike za slučaj da neko želi da se ozbiljnije pozabavi ovom temom ili mu to zatreba u akademskom radu.

Financial Times je juče imao duži tekst na temu industrijske politike i literaturu sam preuzeo iz teksta:

https://www.imf.org/en/Publications/WP/Issues/2023/12/23/The-Return-of-Industrial-Policy-in-Data-542828

https://www.nber.org/papers/w31538

https://www.ineteconomics.org/perspectives/blog/industrial-policy-is-a-good-idea-but-so-far-we-dont-have-one

https://www.cfr.org/article/curse-nostalgia-industrial-policy-united-stateshttps://www.foreignaffairs.com/china/requiem-hyperglobalization

U uzorno uređenom, ali zli jezici kažu autoritarnom Singapuru, za širok spektar krivičnih dela predviđeno je, pored zatvora, i fizičko kažnjavanje. (Npr. i vandalizam spada u dela za koje je predviđeno batinanje.) Kazna se sprovodi štapom od ratana i primenjuje se na muške kažnjenike od 16 do 50 godina starosti. Može se primeniti i na mlađe, ali je sudski postupak drugačiji. Mlađi od 18 godina mogu dobiti maksimalno do 10 batina, a stariji ne više od 24.

Postupak je strogo kontrolisan, propisan i uređen u svim detaljima. Uvek je prisutan i lekar. Izvršitelji kazne su obučeni s idejom da ova vaspitna mera bude što bolnija. Batinanje je usmereno samo na „donji deo leđa“. Oporavak od batina je proces koji može potrajati i do mesec dana, ali tragovi kazne ostaju zauvek (dosta nezgodno za eventualne nudiste ili učesnike Prajda).