oblogovan

Ђуру смо звали Ђура Месар. Надимак је зарадио сасвим једноставно – провео је радни век радећи као месар у мајданпечким продавницама, али то је мање важно. Генерација смо, ишли смо у исте школе, не баш у иста одељења, али довољно да се познајемо ево већ пола века. Готивио ме је из неког само њему знаног разлога. Неколико пута ми је помогао у животу, неколико пута понудио помоћ, али не могу да заборавим како ме је из године у годину наговарао да дођем на сусрет генерације који моји вршњаци за разлику од других упражњавају сваке године. Некад бих га послушао, некад не, али он је био редован на тим скуповима.

Последњих година лутао је далеким земљама, посебно далеким истоком, живео је мало на Филипинима, да би се на крају скрасио на Тајланду, где се и оженио. Причао је како му прија клима, људи, а мени се некако чинило да му је посебно пријало да буде далеко од свих овдашњих (не)прилика. И тако, сретали смо се с времена на време и размењивали по коју реч о неким сасвим обичним стварима. Као да се срећемо свакога дана и као да не живи хиљадама километара далеко. И ко зна колико би то трајало да једнога дана није стигла тужна вест у Мајданпек – умро Ђура Месар. Просто, само је пао тамо негде далеко, на некој улици у неком тајландском граду, неки људи су покушали да му помогну, али није вредело. Ђурино тело стигло је у Мајданпек много дана после вести да га више нема. Испратили смо га у тајландском белом сандуку до последњег коначишта на нашем Новом гробљу. Не знам да ли је још неки Мајданпечанин прешао тако далек пут и толико дуго чекао после смрти да буде смештен у ову нашу бакарну земљу. Али знам да сам данас свратио код Радета Мисирца да видим неке понуде за летовање. И пре него што сам пошао кући, каже он: “Дај, седи, да пробаш нешто…“

“Шта?“, питам, а он каже да је то ракија “тајланђанка“ коју му је донео Ђура када је био овде последњи пут. Вади малу флашицу од четврт или можда трећине литра, не већу…

“Ово је“, каже Раде Мисирац, “нека њихова, тајландска ракија, воћна, а Ђура је ту само додао неке њихове траве да јој да шмек.“

Па, да пробам, шта сад – помислих, Ђура би то ваљда хтео, не би је тек тако вукао по авионима са другог краја света. Уосталом, да попијемо по гутљај за Ђурину душу. И пописмо. Ракија добра, одлична. Мислио сам да ће личити на оне јапанске пиринчане и којекакве, али не, напротив – као да је у Шумадији печена. А она Ђурина трава даде јој заиста шмек, али неки горак. Можда би у другим околностима укус био мекши, сладуњавији, али у овим није могло другачије. То ми је пролазило кроз главу док сам ишао кући.

И тим гутљајем сам се коначно опростио од мог друга Ђуре.

Из сна га је пренуо звук пуцња из пиштоља. Ништа, то је само телевизор који је појачао скоро до максимума јер не чује добро. Опет се успавао гледајући свој омиљени квиз, а сада је на програму акциони филм.

Полако устаје из фотеље.  

Чај у допола испијеној шољи одавно се охладио. Казаљке сата најављују нови дан. Блага језа која се целим телом спушта ка стопалима наговештава да је градска топлана одавно искључила грејање.

По навици, наслања поглед на прозорско стакло.

Кроз испуцалу столарију шуња се јесен. Воња на влагу и дим буковине која изгара по суседним зградама. Крошње старог дрвореда лињају се дуж улице.

– Стар сам као ова јесен – помисли и лагано одгега у спаваћу собу.

Тамо је скинуо тренерку, обукао доњи део пиџаме и на суво прогутао вечерњу терапију. На крају, врло пажљиво је одмерио силуету до себе. Када је видео да јој се груди шире и сужавају, задовољно се насмешио, покрио је, одложио наочаре и угасио ноћну лампу са своје стране кревета.

Умрети, али не у Ваљеву…

Зар већ овакав наслов није сасвим довољна позивница да прочитате неко штиво? Тако се зове трећи роман Слађане Кручичан Станић који сам са задовољством прочитао ових дана. Као и претходна два, и овај је питак, духовит и сетан. Када се размота до краја, личи ми на оне британске серије у којима напослетку све дође на своје место. Ипак, пре тога прича није ни налик томе.

Умрети, али не у Ваљеву. То је лајт мотив једног од главних ликова у роману који се зове Заре. И није до мученог Ваљева, није тај град крив. Крив је врло ружан сплет околности који се догодио у том граду и уништио Заретову породицу пре него што је и успео да је заснује.

Роман само успут говори о њему. Главни лик је Милутин, инжењер, рођени Вождовчанин, директор, успешан, али и поштен човек који не жели да прода свој углед, школу и диплому и одбија да га потопи бујица квазиинтелектуалаца са купљеним дипломама који полако долазе на руководећа места искључиво захваљујући слепом служењу партији и партијским интересима.

Умрети, али не у Ваљеву… Роман је који говори о пропасти лажних вредности на којима почивају неке породичне везе, али и о васкрсавању оних правих, готово заборављених темеља на којима су наши стари градили породице и фамилије.

Умрети, али не у Ваљеву… Води нас од урбаног Београда, Вождовца и Сењака, све до пашњака југоисточне Србије, Врања, Прокупља и манастира Прохора Пчињског.

Умрети, али не у Ваљеву… Води нас од визуре успешног тајкуна, преко скрушених тајни одбаченог члана друштва до једноставног и срећног живота обичног и побожног човека.

Умрети, али не у Ваљеву… Наслов је одличан, али је роман још бољи. Препоручујем.

Понекад ми се чини да вучем године за собом као букагије. Што их је више, све су теже. И све их више поштујем.

Метрим деценије као букву за огрев, уз зидове оронулих зграда. Сатрулиће, пре или касније, од киша и снегова, а мени ће остати избледеле бразде у кори великог мозга да лутам по њима.

Све брже пролазе годишња доба. Као некад вагони брзих возова којих данас и нема на пругама које памтим. И последњи су одавно прегазили зарђале и запуштене колосеке. За собом су оставили воњ старих прагова, челика и младости.

С времена на време удахнем га пуним плућима.

И прија, упркос свему.