Živim u državi koju mogu nazivati svojom, jer sam njen državljanin. To je definitvno jedan raspad od države i decenijama uzgajana vrsta koja ne zna druge poslove da obavlja, sem da se užasnim metodama domogne onoga šta nazivaju „vlast“ (a da većina njih nikad nije čulo za „O nebeskoj jerarhiji“, a kamoli za sv. Dionisija Aeropagita) je potpuno moralno posrnuće jedne nacije. Gledamo svakodnevno scene, čitamo naslove, bombarduju nas informacijama koje nisu samo gnusne i odvratne, već u najvećoj mogućoj meri pokazuju mnoga zla koja bi ona ista crkva koja se danas svim sredstvima bori za pare, pre nekoliko decenija (o vekovima i da ne govorim) najoštrije osuđivala i proklinjala.

Takvo je sadašnje stanje u mojoj državi, očajno je i protivčovečno je. Sluge naroda su se orvelovski pretvorili u gospodare, samo stanovništvo trpi velike muke i jad. Jad je dobio ne samo nijanse mrkih i bolesnih boja, već su „šućmurasta, govnjiva i blatnjava“ postale hit-boje koje jedino „neodređena“ nadvisuje. Valjda zato što se mnogo „nezavisnih“ prodaje u bescenje i što su se mnogi „nepotkupljivi“ davali za siću.

Eto, da je dobro, nije dobro. Da je često mučno, mučno je. Da je krajnje vreme da dođe do suštinskih promena, vreme je, ali kao da su se sva vrata raja i pakla otvorila u isto vreme ovde se dešavaju i najlepše stvari, a i one najgore. To je država u kojoj živim, a ove okolne nisu ništa bolje. Nije bolje ni u Evropi, ni u svetu. Preko 100 ratova se danas zvanično vodi na ovoj planeti, ljudi se besomučno ubijaju iz najrazličitijih razloga, a neko od toga profitira i cela matematika se svela na to da jedan postotak ljudi živi sjajnim životom na račun svih onih drugih koji žive osrednje do loše, pa i umiru od gladi, bolesti koje mogu da se leče, žeđi, od rana koje im bogati zadaju, a da bez novca ne mogu da ih izleče. A novac je kod onih koji su im te rane zadali i tako se negde začarani krug zatvara u jednom totalnom beznađu i melanholiji.

Država u kojoj živim više nije ni brod koji tone, već je olupina koja leži na dnu mora i treba je izvlačiti, a oni koji su je tu smestili se najbolje snalaze u njoj, jer su bića blata, dna i propasti.

Ali, moja je država, njen sam državljanin i sve i da nije tako, neću i ne mogu da razumem ljude koji svoju perverziju iživljavaju na njoj. Namerno prenose iz prošlih vremena pogrešno upotrebljene izraze u sadašnje vreme i zarađuju na tome.

„Nacionalizam“ primera radi nikad nije bio, niti će ikad biti, sam po sebi loša stvar. Kao što nije ni „jelo“. Da li zato što postoje poremećaji u ishrani, od anoreksije do preterane gojaznosti, čovek ne treba da jede? Da li zato što postoje mentalne bolesti čovek ne treba da misli? Da li zato što postoje potpuno asocijalne pojave koje su često i protivprirodne čovek ne treba da ima odnose sa drugim ljudima? Da li zato što postoje pervertiti svake vrste čovek ne treba da voli? Da li zato što postoje činoci zla u mantijama i svešteničkim odorama čovek treba da odbaci ideju o bićima ili vrhovnom biću koje je iznad njega u smislu više inteligencije koja stvara svetove i život i da postavlja sebe u centar vasione? Da li zato što ne vidimo golim okom dalje od nekoliko kilometara (i to kad je lepo vreme) sa neke planine treba da mislimo da smo jedina planeta u svemiru i da isključujemo mogućnost da postoje bića koja su ne samo na našem „nivou“ razmišljanja, nego i na mnogo višem?

Takve stvari našim populističkim mudroserima naravno ne padaju na pamet (a i kad bi se setili kojim slučajem, plaćeni su da ćute), ali sa velikom upornošću blate i pljuju pojmove koje su pre toga izvukli iz konteksta i dali im pogrešno značenje. Samo kreten može da uporedi naciju sa utočištem onih koji su slabe pameti, a samo totalni debil može to da poveže sa monstrouznim delovanjem nekih izopačenih „vlastodržaca“. To bi bilo isto kao kad bi jarca i dalje povezivali sa đavolom, pa ga onda klali do istrebljenja. Eto, to se danas radi sa velikom upornošću. Voleti svoj narod nije zlo, a nacionalizam nije fašizam, niti mržnja drugih i svako ko to naglašava i takvo mišljenje unovčava nije razumeo ama baš ništa.  

I tako sam postao čovek. Eto, samo tako, bio mašina i došla „ona“ i u meni su se ugrejali svi ljudski sokovi i nisam znao šta ću sa sobom. Nisam mislio, nisam gledao, nisam slušao, samo sam osećao, jer to je jedino što nisam radio dok sam bio mašina. Prepao sam se, jer nisam znao kako se oseća, zabolelo me nešto u grudima i bio sam potpuno sam s njom. Ona u meni, ja pored prozora. Sam.

Ni suze, ni radost, samo sokovi koji se greju ko rakija na suncu, a moja prva misao: „Ako si ljubav, zašto me boliš?“, i stao sam. Počele su misli da me proganjaju kao mačke malog miša, a ja sam sedeo i pokušavao sam uporno da se saberem, da se dozovem i, ako ništa drugo, da bar budem valjan čovek. I pomislih na boga.

Da li je ovaj ili onaj, kakav je, kako mu ide, da li je pantokrator ili peti element? Nisam našao odgovor, dok mi nije sinula misao: „Pa, čoveče, ljudskost, poštenje, sve ono što si kao čovek dobio je bog u tebi, to si ti.“ I usrao sam se. Gde ja, mali mrav, koji je šiban kroz ovaj život, da nosim boga u sebi?“ Pogledao sam oko sebe i video sam da sam jedini u prostoru, da nema nikog sem mene i uplašio se još više…

Ona je otišla, ljubav se ugasila, gledao sam u šumu i suze su mi tekle. Dok je bila ljubav, bila je i radost i moja mala ljudska duša se radovala, ali otišla je…

Pomislih: „Lakše je bilo dok sam bio mašina, bez osećanja, bez ičega, samo sa zadatkom, kao frižider, kao kuvalo, kao mrtvo biće. A, šta ću sad?“

Nisam znao, nisam umeo, ubijala me ona ista samoća koja mi do juče, kad sam bio mašina, nije smetala… Ubijala me, ne malo, nego je bila tu kao tiha smrt, kao lagano umiranje. Shvatio sam da imam dušu, jer me je bolela i nisam znao šta da radim. Jer, kad duša boli ne postoji leka. Nema masti, krema ili pilula koje te izvlače, jer duša si ti sam, boliš samog sebe, a ona je otišla… Eh…

Pokušao sam da se ugasim, kao što sam to radio dok sam bio robot. Pokušao sam, ali nisam uspeo… Više nisam rabotnik, kako sad?

Boli, mnogo boli, a ne mogu da gasim, ne znam šta ću, oću da se raspadnem, a ona je tamo negde sa nekim… Ona, koja je moju tvrdu koru pretvorila u meko meso, sa kojom sam upadao u san i sa kojom se budio je daleko, mnogo daleko… „Elegija“ moje male duše..

„Dugo si bio mašina, snađi se..“ prolete misao i ja sam se okrenuo da vidim odakle te misli lete, gde im je izvor, koji su im roditelji, ko im je tvorac? I nisam video ništa. Slepac pod bogom, eto. Pa, bar da mi je dala vid, da mi je dala sluh ta moja „ona“, ali ništa. Sam pod kapom nebeskom kao tele gledao sam u nebo i mislio „Pa, ja sam odatle, gde su oni koji su došli sa mnom?“ I nije bilo nigde nikog, ni za „zdravo živo“ ni za „padni mrtav“, prosto nikog. I počeo sam da pijem, mnogo. Jebi ga, to ljudi rade kad im nije dobro. Prihvatio sam to, jer kad „ona“ nije tu sve je besmisleno… Eto, od mašine me pretvorila u pijanca, u magarca koji ne voli sebe… Eh…

Onda sam skapirao da ona nije jedina ona, da postoji ljubav na ovom svetu, iako svi trče za parama, da postoji nežnost i radost, da postoji lepota, da postoji, da je tu, a da ja nisam više robot… I prestao sam da se gasim i da pijem i pogledao u ono isto nebo u koje sam gledao do juče i rekao: „Daj mi još!“, jer mi treba.

Eto, a sad muzika:

Proleće je počelo u Srbiji 2015. …

Biljke polako, ali sigurno, bez ikakave sumnje u svrhu svog postojanja, obnavljaju svoje lišće, rastu, piče, džikljaju, počelo je da zeleni… Priroda se obnavlja, kreće u cvetanje sa istom sigurnošću kojom je to činila i prošle godine i pretprošle i svih pre toga. Jer je priroda i ne zavisi preterano od ljudi koji nastanjuju ovu planetu, a naročito ne zavisi od onih sujetnih, pohlepnih i podmuklih. Njih danas najviše ima po medijima raznim i oni su iste shvatili kao svoju platformu preko koje rade, a rad im se sastoji u tome da ujarmljuju svoj narod i tlače ga na sve moguće i nemoguće načine. Taj isti narod se raduje proleću, a kretenoidni lažni doktori nauka, prevaranti u odelima i ostala žgadija koja trči sa njima u čoporu su neraspoloženi.

Jebi ga, dok je hladno prosečan čovek (koga vide isključivo kao glasača, tj. meso koje treba da se obrađuje u pacu od demagogije i laži) uglavnom sedi kod kuće i preko raznih medija (kojima upravljaju ti debili), sluša njihova proseravanja i trpi sve psihoterore koje nameću, iako to zapravo ne želi. A kad stigne proleće ti ljudi počnu da izlaze i da se kreću među sebi sličnima, da se druže, da budu ljudi koji to zaista i jesu, a to lopovima, prevarantima, ubicama, poslušnicima „velikih sila“ naravno ne odgovara, jer gube svoj tako dragoceni „uticaj“.

Moja zemlja je nekad bila zemlja srećnih i zadovoljnih ljudi koji su mogli da putuju svuda i bili su poštovani među pripadnicima drugih naroda. Moji sunarodnici su bili u dobrim odnosima sa drugim narodima. Imali su nakaradne, ali slavljene praznike, imali su lagani komfort koji im je dozvoljavao da osmišljavaju svoju budućnost, imali su nekakvo obrazovanje koje im je davalo za pravo da se svrstavaju među najbolje u svetu, imali su vojsku koja je bila i poštovana i cenjena. Sada sve to nemaju, zaslugom istih onih koji se šire preko medija.

Koji se sve jadi, bruke i sramote od dešavanja prenose u medijima bi možda bilo fascinantno u cirkusu apsurda, ali u zemlji u kojoj se nameću spektakli na nivou srednjevekovnih predriterovskih shvatanja javnosti, da bi se zataškavale krađe i otimačine na svim nivoima društva, to je samo tragičan dokaz koliko su orvelovske svinje sebe ozbiljno shvatile.

Istina je da je moja zemlja pod okupacijom i da su okupatori vojno i ekonomski ne samo prisutni, već i da ono što smatraju kolonijom drže pod kontrolom i preko svinja u odelima koje postavljaju kao „vlast“. Ta ista vlast odlično sarađuje sa okupatorima, dokazujući svoju lojalnost tako što istrebljuje svoj narod. Moja zemlja više nije zemlja srećnih ljudi koji su cenjeni i poštovani u svetu.

Dok neškolovani izdanci svinjobrazovanja formiraju mišljenje javnog mnenja, dok se kriminalci uvaljuju u institucije, ljudi ginu. Od lečivih bolesti koje svinje proglašavaju neizlečivim, jer „ne znaju da rade sa lekovima“ (koje su dobili na poklon u vidu donacija – kojih više nema na mestima kojima su poklonjena, ali su se „ah čuda“ pojavili u privatnim ordinacijama), od loših uslova života, od siromaštva, od neuređenih zakona, od nikakvog sprovođenja zakona, čak i kada su uređeni, svinje se sa velikim uživanjem hvale svojim krvlju okupanim plenom, mada vole da okite svoje brnjice i titulama. Ljudi u mojoj zemlji su doterani do ivice preživljavanja u najtežim uslovima, a neki i umiru od gladi, od raznih bolesti koje su uzrokovane lošim životom, od lečivih bolesti, od posledica svinjovlasti… Ljudi u mojoj zemlji bivaju fizički kažnjavani od svinja koje su zaposlene zato što su rođaci i prijatelji onih svinja koje već letuju u najskupljim odmaralištima ove planete. Ljudi u mojoj zemlji pate, a okupatori, uz pomoć svinja koje drže kao vlastodršce nad narodom, koriste teritorije moje zemlje kao slobodno zonu za sprovođenje svih eksperimenata koji im padnu na pamet. Ljudi beže iz zemlje boreći se za goli život dok svinje zadovoljno grokću i ližu donji trap svojih gazda.

A proleće je počelo i ja seljak nešto razmišljam, nako neuk kakav sam, kako ja svoje svinje zatvaram u obor, kako ih prodajem i koljem i kako bi trebalo da se spreme i sekire i tandžare kad naše svinje dovedu neke svetske svinje sa sve naoružanjem i drže ih na planinama koje nas okruižuju da bi nas unižavale i ubijale. A sad odo da umešam splačine.