predragpopovic

Aleksandar Vučić je preživeo bezbroj nepostojećih atentata. Ubijali su ga Hrvati, Albanci, mudžahedini, britanski SAS-ovci, beogradski tajkuni i mafijaši, DOS-ovi revolucionari, a Vojislav Šešelj je tri puta naručivao njegovu likvidaciju.

U vreme puča u SRS-u, Šešelj je prvo angažovao izvesnog Niku Gajića iz Hrtkovaca, da “puca pravo u čelo” Vučiću. Policija, kojom je i tada, kao i danas, rukovodio Ivica Dačić, u saopštenju je navela da ne postoji čovek sa takvim imenom i prezimenom, kao ni indicije da je ugrožena Vučićeva bezbednost. No, tri dana kasnije, Vučić se požalio medijima da je Šešelj iz Haga angažovao jednog ratnog veterana iz Republike Srpske da izvrši atentat snajperskom puškom Black Arrow M93. Kad ni ta priča u javnosti nije prošla kao što je očekivao, Vučić je objasnio da je ubica iz RS odustao kad je saznao koga treba da likvidira. Potom, u napadu skromnosti, Vučić je pričao da je Tomislav Nikolić bio na meti tog ubice. Umesto njega, Šešelj je, preko svoje supruge Jadranke, naredio Luki Bojoviću da obavi taj posao. Da bi pojačao utisak, Vučić je tvrdio da je tužiocima to rekao i Miloš Simović, pripadnik Zemunskog klana koji je u to vreme uhapšen. Policija i Tužilaštvo za organizovani kriminal demantovali su i tu laž.

Uslovljen patološkom potrebom da istovremeno glumi žrtvu i hrabrog div-junaka, Vučić nastavlja sa takvom vrstom baronisanja. Da je neustrašiv, dokazuje izjavama na konferencijama za medije. Kaže, nije se uplašio studenata koji su protestovali pred zgradom Predsedništva, mogao je da izađe sa “Kobrama” i da ih sve razbaca za 6-7 sekundi. Istom prilikom, podsetio je novinare na svoje hrabro držanje u vreme petooktobarske smene. Opisao je kako su se on i Nebojša Stefanović te noći opušteno šetali Beogradom. Zaboravio je na još upečatljiviju verziju tih dešavanja, koju je opisao u intervjuu za magazin Hereticus u avgustu 2003. godine.

– Neki drogirani su me napali, pa sam morao da ih prebijem. Dvojica nekih su me napala, bio sam sa dvogodišnjim sinom Danilom. Morao sam da izudaram i jednog i drugog. Nokautirao sam i jednog i drugog. Nisu hteli da se smire, nego su ponovo nasrnuli i onda sam ih nokautirao još jednom. Onda su se smirili. Vratio sam se u kuću i znao sam, naravno, da će Srbija da krene u godine propadanja i uništavanja – ispričao je Vučić.

Od tada, bolest je metastazirala. Sad se ne hvali kako je neustrašivo dva puta nokautirao drogirane DOS-ovce, već se ne bi uplašio ni kad bi pred njega stale ubice sa pet mitraljeza. Što bi se plašio mitraljeza, kad nije ni pištolja, kojim mu je pretio “jedan od najopasnijih kriminalaca”.

Vučić u ratničkoj pozi

Tako je u njegovim bajkama. Kako je u stvarnosti, zna Jadranka Joksimović. Znaju i brojni svedoci njihovih obračuna, među kojima je i autor ovog teksta.

U sredu 16. januara 2008, pred predsedničke izbore, u zemunskom Magistratu napravio sam intervju s radikalskim kandidatom Tomislavom Nikolićem. Tokom intervjua, u Nikolićevom kabinetu se pojavio Vučić i, sav snishodljiv, zamolio me da mu se javim kad završim posao, biće u prostorijama Gradskog odbora, na drugom kraju hodnika. To sam i uradio.

Vrata tih prostorija su bila širom otvorena, ali nisam odmah ušao. Zastao sam, šokiran prizorom. Neka krupna žena je stajala pred Vučićem i urlala mu u lice. Salve psovki su bile prošarane prigodnim kvalifikativima “lažovčino”, “bedniče” i sl. Kad mu je opalila šamar, više sam se iznanadio ja, nego Vučić.

– Spusti glavu, pičko! – dreknula je temperamentna dama.

Naravno, Vučić je poslušno, bez reči i otpora, spustio glavu.

Dama se hitro okrenula i marševskim korakom prošla pored mene. Plašljiviji od Vučića, sklonio sam joj se s puta.

– Au, Vučiću, tebe ovde tuku. Nije ti lako, ali bar te nije ujela – rekao sam div-junaku, koji je skrušeno slegnuo ramenima, nadlanicom obrisao suze i promucao: “Pusti je, totalno je luda…”

Kasnije, kad sam upoznao Jadranku Joksimović, prestao sam da se rugam Vučiću zbog tog incidenta. Nije mu za zameriti, svako bi se uplašio njenih pretnji i šamara. Kao što je govorio Čarli Harper: “Nikad ne treba izazivati bes žene koja ima više od 80 kg”. A, Jadrankin bes je bio opravdan. Kad je njen brat Aleksandar dobio poziv na odsluženje dvogodišnje zatvorske kazne zbog učešća u jednoj pljački, Jadranka Joksimović je zatražila pomoć od Vučića. Pred njom, Vučić je pozvao tadašnjeg ministra pravde Dušana Petrovića i zatražio uslugu oko tog slučaja. Vučić je rekao Jadranki da ne brine, rešiće problem, njen brat ne mora da ide u Zabelu. Problem je rešen tako što je nekoliko meseci kasnije policija uhapsila Aleksandra Joksimovića i odvela ga u zatvor. Zbog “bekstva”, neko vreme morao je da bude pod strogim režimom, bez prava na vikend izlaske i ostale benefite. Zbog toga je Jadranka uzela pravdu u svoje ruke, tačnije u desni dlan, i kaznila prevaranta.

Možda se Vučić ne plaši pištolja u rukama ljutih mafijaša, pa čak ni pet mitraljeza, ali suočen sa pravedničkim besom žrtava svojih prevara uvek spusti glavu. S obzirom na broj poverilaca, kojima je naneo štetu otkad je na vlasti, Vučić treba da se plaši njih, a ne studenata, pobunjenih građana, medijskih kritičara i opozicionih aktivista.

Kad bi video kakvu kadrovsku politiku vodi Vučić, Darvin bi se šokirao. U Srbiji se najprostiji oblici života nalaze u vrhu lanca ishrane. To najbolje dokazuju biografije druge, novije klase Vučićjugenda.

Limari, tapetari, konobari, cicibani bez zvanja i znanja… Svi preko noći dobijaju akademska zvanja, državne funkcije, unosne poslove, skupe automobile i ostale simbole moći. Oni odlučuju ko može a ko ne sme da radi, ko je izložen a ko zaštićen od sudskog progona, bez reda u glavi prave red u državi. Dno je isplivalo na vrh.

Najagresivniji mladi naprednjaci već su osvojili poverenje vođe i zauzeli značajne pozicije u vlasti. Dijana Hrkalović, umesto da bude predmet policijske obrade, rukovodi Ministarstvom unutrašnjih poslova. Vučićeva vandalka, koja se i šakama, u saradnji s naprednjačkim batinaškim odredom, obračunavala s opozicionarima, danas predvodi lov na nepodobne novinare.

No, blistavija politička karijera čeka njenog bivšeg dečka Aleksandra Jovičića, potpredsednika Izvršnog odbora SNS-a i idola mladih naprednjaka. Mentalno i fizički dizajniran po Vučićevim merama, rasterećen morala, a s viškom pohlepe i bahatosti, Jovičić je brzo i lako osvojio simpatije i poverenje vođe. Ne zna da upotrebljava prisvojne zamenice u genitivu, ali zato odlično reži na političke protivnike i uspešno se ugrađuje u sve kombinacije. Dovoljno za mesto u vrhu naprednjačkog kartela.

Nadimci sve otkrivaju: Lopov, Štakor, Peder i Plagijator

Niže rangirani stranački omladinci mogu samo da mu se dive kad ga vide kako se vrlo prisno grli s Vučićem. Namazan, limar Jovičić zna kako da fascinira prostake. Otkad se vođa po drugi put tajno venčao, Jovičić na svakoj stranačkoj žurci u Vučićevu čast naručuje pesmu Slavuja iz Mrčajevaca „Nije život jedna žena“. To radi i kad je u društvu svoje supruge, takođe naprednjakuše, Mirjane Knežević. Kad ga vide u društvu Zorane Mihajlović, Babića, Gašića ili Vesića, svaki ambiciozniji politički parazit iz tog klana želi da bude kao on. Ali, da je biti Jovičić lako, Jovičić bi bio svako. Pa i Aleksandar Čavić, zvani Coa.

Mladi moler iz Borče u holivudskom stilu privukao je pažnju vodećih ljudi Srpske napredne stranke. Za početak, dobio je podršku svog političkog oca Dejana Cvetkovića, tadašnjeg predsednika mesnog odbora Krnjača. No, to je bilo nedovoljno da se nametne ni u opštini Palilula, a kamoli na gradskom nivou. Ipak, Čavić je vredno izvršavao sve stranačke zadatke, lepio plakate, dežurao na štandovima, dokazivao se. Prilika za katapultiranje u vrh pojavila se 21. oktobra 2013, i to, kao što obično biva, sasvim slučajno. To veče Čavić je bio zadužen da, s nekoliko kolega, čuva parking ispred „Arene“ u kojoj su naprednjaci držali rođendansku konvenciju. Snužden, razočaran što ne sedi makar u trećem-četvrtom redu, među velmožama, dreždao je pored limuzina. Sunce ga je ogrejalo kad je video Vučićevog kuma Gorana Veselinovića.

Veselinović je vođin drugar još iz školskih dana, iz novobeogradskog bloka 45. Otkad je ušao u politiku, Vučić je menjao sve – šefove, stranke, ideologije, prijatelje, saradnike, sponzore, žene – samo ne Gorana. Sa statusom drugog Alekovog brata, Goran je uživao apsolutno poverenje. Malo po malo, to mu se isplatilo. Na svoje ime otvarao je Vučićeve firme, korektno vodio posao i postao jedan od bogatijih i uticajnijih članova kartela.

Mnoge pevaljke su se pokajale što su se rugale suvonjavom i neuglednom Veselinoviću, šireći tračeve da su mu zubi poispadali od lošeg kokaina. Aleksandar Čavić sebi nije dozvolio takav kiks. Čim je ugledao Veselinovića znao je šta mu valja činiti.

Prema zvaničnoj verziji, Veselinović je slučajno, dok je izlazio s parkinga, džipom udario Čavića. Bahat, Vučićev kum se nije zaustavio, dodao je gas i pobegao s mesta nesreće, a žrtva je s povređenim stopalom otišla u Urgentni centar. Čavićevi drugari zapisali su registarski broj i, kao da ne znaju čiji je džip, stranačkim šefovima prijavili incident, zahtevajući da se obavesti policija, kako bi uhapsila NN lice.

Intriga je uspela. Čim je saznao šta se desilo, Aleksandar Vučić je nazvao Čavića, zamolio ga da ne diže frku oko saobraćajnog udesa, javiće mu se Veselinović i dogovoriće se kako da nadoknadi štetu.

– Ti samo stavljaj komovu oblogu na nogu i mirna Bačka, biće sve ok, bićeš zadovoljan – obećao je Vođa.

Mimo svojih običaja, to obećanje je ispunio. Coa se zaposlio u marketinškoj agenciji Right, zbližio se s Veselinovićem i dobio vetar u leđa da komanduje naprednjacima na levoj obali Dunava. Izabran je za odbornika u gradskom parlamentu i za predsednika omladine SNS-Palilula, a s pozajmljenim autoritetom šefa Veselinovića donosio je odluke ko može da se zaposli na Aerodromu, u Frikomu ili nekoj drugoj firmi.

Tako o Aleksandru Čaviću pričaju njegovi stranački drugovi. Da ta filmska saga nije plod njihove zavisti dokazuju primerom njegovog brata blizanca Petra, koji je pažnju javnosti privukao u martu 2013, kad je skočio s Pančevačkog mosta u Dunav zbog neuzvraćene ljubavi teniske reprezentativke Bojane Jovanovski.

– Ne mogu više! Baciću se u reku! Voli te tvoj brat! – napisao je Petar u sms poruci bratu Aleksandru pre nego što se popeo na Pančevac, izuo cipele, skinuo jaknu, pored koje je ostavio mobilni telefon, pa skočio u Dunav, isplivao i sačekao da ga Hitna pomoć odveze u Urgentni centar.

Petar nije uspeo, Bojana ga je ipak ostavila. Aleksandar je imao više sreće. Sve dok se nije sukobio s imenjakom Jovičićem.

Kao pravi alfa mužjak, Jovičić je na žurci povodom otvaranja nove kancelarije MO SNS u Krnjači opušteno šarmirao sve nestašne naprednjakuše, među kojima i Čavićevu devojku. Kad mu je prekipelo, Čavić je dograbio Jovičića za kravatu i izvukao na terasu kafića „Skver“, da obave muški pedagoški razgovor. Pogrešio je. Jovičić, budući predsednik opštine Palilula, ima prejaku zaleđinu, pa nije mogao da mu pomogne ni Pavle Ilić, drugar Andreja Vučića. Veselinović je morao da ga malo skrajne, ali, za utehu, obećao je da će mu srediti diplomu na nekom večernjem fakultetu.

Poput ove, mnoge priče pripadnika Vučićjugenda su tragi-komične. Tragične po Srbiju, komične same po sebi. Prva generacija Vučićevih botova, još dok su bili radikali, iznedrila je koloritne likove poput Nebojše Stefanovića, Vuka Fatića i Aleksandre Đurović. Lepa Sandra je u politiku ušla kao šef fan-kluba Vesne Zmijanac. Zapala je za oko radikalskim vođama, pa je polako, s kolena na koleno, stigla u Vučićevu internet odred, a potom i u Skupštinu Srbije. Po dolasku na vlast, Fatić je postavljen u informativnu službu predsednika Tomislava Nikolića. Na društvenim mrežama je, da bi se pohvalio kako je uspeo u životu, objavio na stotine fotografija iz Predsedništva i s raznih događaja. Usput, da se ne zaboravi da je formatiran u Vučićevoj kadrovskoj laboratoriji, na Fejsbuku je okačio sliku svog tek rođenog sina, koga je pokrio Hitlerovom knjigom „Moj poredak sveta“. To je šala, objasnio je, pošto i sam ima jevrejske krvi.

Simo Čulić, Slaviša Mićanović Mićan, Maja Gojković Zečica i Igor Mirović

I Simo Čulić, savetnik predsednika Nikolića, voli da se šali. Dok je radio kao konobar u „Kosta-kafeu“ naučio je engleski i španski jezik. Kad je upao u naprednjačko društvo, uz botove poput Slaviše Mićanovića Mićana, postao je pravi poliglota, savladao je još četiri jezika: bosanski, hrvatski, makedonski i slovenski. Više nego dovoljno za funkciju u Glavnom odboru SNS-a. No, Simo je hteo više, hteo je da postane član Upravnog odbora RTS-a. U obrazloženju predloga, Institut za političke studije, koji ga je predložio, naveo je da je diplomirani ekonomista Simo „ugledni stručnjak iz oblasti koje su od značaja za obavljanje poslova ustanove medijskog javnog servisa“. Nije prošao, genijalci iz REM-a više poverenja su imali u Ljiljanu Đurđevac, novosadsku medijsku zvezdu, koja je zablistala u vreme NATO bombardovanja, kad je bila zamenik direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića. Članstvom u Upravnom odboru RTS-a, ona se vratila na mesto zločina. Za razliku od Milanovića, Đurđevac je prošla nekažnjeno, baš kao i njena najbolja prijateljica Petra Cvijić, koja je oslobođena odgovornosti za udes u kome je na pešačkom prelazu ubila jednog starca.

U prvo vreme, kad je SNS tek počela da se širi Srbijom, najuticajniji u tom kartelu bili su botovi iz Zemuna i Voždovca. Vremenom, primat su preuzeli Jovičićevi momci s Palilule. Vredni i uporni kao termiti, stižu sve. Udomljeni u državnim preduzećima, sa solidnim platama i službenim automobilima, radno vreme koriste za širenje naprednjačke zaraze preko interneta, slaveći svog vođu i pljujući njegove protivnike, a ne zanemaruju ni stranačke aktivnosti. Gde god se organizuje spontano okupljanje Vučićevih idolopoklonika, tu su i oni.

U tim akcijama posebno se ističe Jovičićeva „devojka za sve“ Dejan Vasić. Postavlja se kamen temeljac za ambulantu u Malom Mokrom Lugu, eto i Vasića, slučajno je, s drugarom Milanom Dragašom, iz Krnjače prevalio 20-tak kilometara da vidi taj kamen. U Borči naprednjaci nose poklone kojima podmićuju romske porodice, i Vasić, utegnut u odelce i kravatu, kao s modne revije za portabl-japije, nosi punu kesu. Nosi on i pakete s overenim potpisima za naprednjačku listu, i to sve u društvu Jovičića i Lava Grigorija Pajkića, sina Isidore Bjelice i Nebojše Pajkića. Lav je jedno vreme bio predsednik omladine SNP-a, Stranke Nenada Popovića, pa se, bez reči i pozdrava, preselio u SNS.

Na balkonu Gradske skupštine, na proslavi vaterpolo reprezentacije Srbije, koja je osvojila titulu prvaka Evrope, nije bilo mesta za šest šampiona s Olimpijade matematičara, ali jeste za Vukašina Drobnjaka, naprednjačkog bota zaposlenog u MTS-u. Naprednjaci nemaju problema ni s radnim mestima, posebno u preduzećima čiji osnivač je grad Beograd. Nebojša Stojanović, zamenik generalnog direktora JKP „Gradsko stambeno“, inače poznatiji kao muž Vučićeve sekretarice Žane, zaposlio je nekoliko palilulskih kadrova SNS-a, među kojima su Dejan Đokić i Lazar Vasić, koordinator Internet tima tog opštinskog odbora.

Žana Stojanović

Marija Jovičić se istakla kao šef beogradskih botova, za šta je nagrađena poslovnim angažmanom na mesto sekretarice poslaničkog kluba SNS-a u Narodnoj skupštini. Vesela Mara na estradnoj sceni nema uspeha kao na političkoj, ali nastupila je u „Pinkovim zvezdicama“ i ponekad ima tezge u beogradskim klubovima, pa na posao, ako baš mora, svrati umorna posle neprospavane noći.

I ostali Vučićevi omladinci vole sve što vole mladi. O stranačkom i, češće, državnom trošku idu na ekskurzije, nekad u Vrnjačku Banju, nekad na Tajland. Mnogi od njih, neobrazovani ali ambiciozni, uz provod pripremaju se da zasednu na najviše funkcije u državnim institucijama i do kraja unište Srbiju.

Kad bi pripadnici Vučićjugenda s nivoa moći koju trenutno imaju pali na nivo realnih profesionalnih mogućnosti, ostali bi spljeskani. Ako se to ne desi, oni će spljeskati sve preostale civilizacijske vrednosti u našem društvu.

Izvesno je, Hitlerov militantni eksperiment nije uspeo, neće ni Vučićev. No, pitanje je u kakvom stanju će ostati Srbija posle naprednjačke pošasti. Odgovor na to ne zavisi od botova, nego od normalnih građana.

(Ceo tekst, objavljen u Magazinu Tabloid 7. aprila 2016, pročitajte na: https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=360&cl=10)

U budžetu Srbije za 2025. godinu taksativno su nabrojani projekti, koje Aleksandar Vučić i njegovi politički i poslovni ortaci nameravaju da finansiraju iz kredita. Ukupno zaduživanje iznosiće 26,2 milijarde evra, 107 milijardi dinara i 425 miliona dolara, dakle oko 27,5 milijardi evra.

Na tom spisku, koji je objavljen u predlogu zakona o budžetu, nalaze se krupni infrastrukturni projekti, vezani za EXPO i ostale nepotrebne i preskupe koruptivne besmislice, kao što je delfinarijum u Beogradu ili program “zelenog finansiranja”. Hidro-elektrana Bistrica gradiće se iz zajma od 1,1 milijarde evra. Za izgradnju solarnih elektrana, kapaciteta 1GW sa baterijskim sistemom za skladištenje električne energije, Srbija će uzeti kredit od 1,9 milijardi evra. Uz novo zaduživanje za izgradnju Nacionalnog stadiona u Surčinu i Dečju bolnicu Tiršova 2, nastaviće se investiranje u putnu i železničku mrežu, po ko zna koji put za deonicu Pojate-Preljina, obilaznicu oko Kragujevca, saobraćajnicu Beograd-Zrenjanin i druge putne i železničke pravce. Kroz kredite i garancije, Republika Srbija će u Elektroprivredu uložiti još oko dve milijarde evra, dok će nešto manje otići u druga preduzeća iz energetskog sistema, uključujući i Srbijagas. Osim toga, država će uzimati kredite i za projekte koji nisu definisani, pa su u zakonu o budžetu navedeni kao opšta mesta. Za “javni zdravstveni sektor” biće uzet kredit od 200 miliona evra. U “projekat izgradnje deponije čvrstog otpada”, za koji se ne navodi ni gde će biti napravljen, biće uloženo 280 miliona evra, a 100 miliona u nešto što je označeno kao “okvirni sporazum – zeleno finansiranje”.

U istom predlogu zakona nalazi se i spisak ranije preuzetih kredita, koji su javni dug Srbije digli iznad 40 milijardi evra. Ako Vučić i kartel oko Srpske napredne stranke ostvare nameru da Srbiju zaduže za još oko 27,5 milijardi evra, država i narod završiće u dužničkom ropstvu iz koga se nikada neće izvući. Uostalom, taj proces je već poodmakao, kao što se vidi i iz predloga budžeta za 2025. godinu, u kome se navodi da će ukupni fiskalni deficit iznositi 314 milijardi dinara, odnosno 2,6 milijardi evra.

Ministar finansija Siniša Mali je u predlogu zakona naveo da je budžetski deficit nemoguće izbeći zbog prispelih obaveza za otplatu glavnice ranije uzetih kredita od domaćih i stranih zajmodavaca. Samo za to, država će morati da izdvoji 835 milijardi dinara, odnosno 7,1 milijardu evra. Ipak, ministar Mali nije zabrinut, ima rešenje i za to. Kao i prethodnih godina, stare kredite otplaćivaće novim.

– Navedena sredstva obezbediće se iz zajmova domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija – navodi se u predlogu budžeta, koji će se naći pred poslanicima na sledećoj sednici Narodne skupštine.

Prema tom planu, Srbija će od Međunarodnog monetarnog fonda uzeti pozajmicu od 360 milijardi dinara. Emitovanjem hartija od vrednosti, što takođe predstavlja način zaduživanja, namaknuće 250 milijardi dinara, kao i 240 milijardi dinara kroz emisiju evroobveznica. Prodaja domaće finansijske imovine doneće 6,6 milijardi dinara. I, problem rešen! Umesto starih dugova, koje su razgrabili tajkuni iz vrha naprednjačkog kartela, Srbija će dobiti nove dugove, s većim kamatama.

U budžetu za sledeću godinu precizno se navodi od koga i kolike zajmove namerava da uzme Vučićeva vlast. Od Svetske banke 220 miliona dolara i 260,7 miliona evra. Od Evropske investicione banke, kroz nekoliko kredita, ukupno 1,2 milijardi evra. Evropska banka za obnovu i razvoj daće zajam od 480 miliona evra, a Banka za razvoj Saveta Evrope 815 miliona evra. Nemačka ravojna banka (KfW) 360, a Francuska agencija za razvoj (AFD) 530 miliona evra. Srbija namerava da od stranih vlada i fondova uzme zajmove od 3,55 milijardi evra i 205 miliona dolara, dok će dve milijarde evra stići od “institucionalnih investitora”. Kod stranih investicionih korporacija, fondova i banaka vlast će se zadužiti za 12,772 milijarde evra. Kako se navodi u predlogu zakona, ostale kredite Srbija će uzimati kod poslovnih banaka.

Normalan čovek, kad pročita spisak zajmova, kojima će Vučićev režim opteretiti državu i narod, može da shvati koliko je katastrofalno stanje u kome se Srbija nalazi. Međutim, ni tu nije kraj.

Osim direktnih kredita, vlast namerava da domaćim i stranim poveriocima da garancije od 3,116 milijardi evra. Većina garancija odnosi se na projekte EPS-a i Srbijagasa, kao i na Srbijavoz i izgradnju naftovoda Srbija-Mađarska. I tih 3,1 milijardi evra moraće da vraćaju građani tokom decenija koje slede.

Opet, ni tu nije kraj. Na sledećoj sednici Narodne skupštine biće ratifikovani ugovori o zajmu, koje je Vlada Republike Srbije već potpisala sa stranim kreditorima. Na dnevnom redu naći će se dva zakona o kreditima, koji su uzeti preko Deutsche Banke. Prvi, od 200 miliona evra, namenjen je za opšte budžetske i operativne potrebe, tj. troškove, izdatke i razne naknade. Prema tom SACE ugovoru, kreditni aranžeri iz Deutsche banke i Societe Generale dobili su italijanske garancije. Drugi kredit Deutsche Banke, od 178.382.740 evra, namenjen je za finansiranje dospelih dugovanja.

Međunarodna banka za obnovu i razvoj dala je jedan kredit od 60 miliona evra, za modernizaciju železničkog saobraćaja, a drugi, od 70,7 miliona evra za program “poboljšanja delotvornosti zdravstvenog sistema u rešavanju pitanja nezaraznih bolesti, uključujući rešavanje izazova sa nasiljem u porodici i podrškom mentalnom zdravlju”.

Očigledna je potreba za investicijama u projekte podrške mentalnom zdravlju, pošto ova količina zaduživanja ne pokazuje samo obim pohlepe vrha naprednjačke vlasti, nego i opasne psihološke poremećaje. Opljačkali su Srbiju, rasprodali javne resurse i narod gurnuli u totalnu bedu, i ne nameravaju da stanu. Uzimaju skupe kredite za projekte na kojima će ogromne zarade ostvariti njihove firme, a dugove će otplaćivati građani. Uzimaju kredite od po nekoliko stotina miliona evra za zdravstveni sistem, a u njemu nedostaje 7.000 lekara i ostalih medicinskih radnika. U budžetu nema novca za povećanje ispodprosečnih plata radnika u prosveti, a pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova dobijaju plate iz pozajmljenih sredstava.

U naprednjačkom finansijskom i privrednom sistemu samo dugovanja rastu brže od inflacije. Vučićeva strategija zaduživanja unapred je ispraznila i budžete se nekoliko sledećih decenija. Trajno su ugroženi republički, kao i svi gradski i opštinski budžeti.

Kao Republika Srbija, bankrotirao je i grad Beograd. Iako je Aleksandar Šapić u julu predstavio “razvojni budžet”, svi podaci ukazuju da se njime razvijaju samo beda i siromaštvo normalnih ljudi. I u Šapićevom budžetu predviđeni su ogromni izdaci (čak 10 milijardi dinara, tj. sedam odsto budžeta) za otplatu prispelih kamata na ranije preuzete kredite. Iz budžeta su obrisani skoro svi projekti, koje je Šapić najavljivao u predizbornoj kampanji. Nema novca za socijalne stanove i infrastrukturne projekte, kao što su izgradnja Bulevara patrijarha Pavla i Batajničkog bulevara, kao i za saobraćajnice prema Prokopu i deponiji u Vinči. Za izgradnju kanalizacije u Jajincima izdvojeno je 29 miliona dinara, a za Kumodraž 145 miliona dinara. Istovremeno, čak 191 milion dinara je namenjen za finansiranje projekta “povećanje procenta muškaraca koji učestvuju u radionicama za reciklažu”.

Usled kolapsa gradskog budžeta, Šapić i njegovi politički i poslovni ortaci ukidaju ili skraćuju autobuske linije, gase ili restruktuiraju gradska preduzeća poput “Apoteke Beograd”, pa i domove zdravlja po prigradskim naseljima.

Za 12 godina vladavine, Vučić je zadužio Srbiju za dodatnih 25 milijardi evra, pa je sa nasleđenim dugom od 15 milijardi evra podigao javni dug na šampionski nivo. Ako uspe da realizuje plan o novom zaduživanju, od još 27,5 milijardi evra, Srbija će definitivno pasti u dužničko ropstvo. Toliki novac, uzet od zajmodavaca, razgrabili su Vučići i njihovi ortaci, narodu je ostala samo obaveza da vraćaju njihove kredite. Isti princip je primenjen u Beogradu. Za 12 godina vlasti, naprednjački kartel je potrošio 12 milijardi evra, a grad se raspada, saobraćaj je u kolapsu, baš kao i komunalna infrastruktura.

Ipak, treba priznati da Vučić i saučesnici u njegovom pljačkaškom poduhvatu ne misle na sebe samo kad dele kredite kao ratni plen. Deo pozajmljenog novca ulažu u projekte, koji će im biti značajni u budućnosti. Na primer, renovirali su zatvor u Pančevu, a budžetom za 2025. godinu predvideli su investiranje 25 miliona evra u izgradnju i opremanje zatvora u Subotici. Dok oni ne budu u zatvoru, Srbija neće biti na slobodi.

(Tekst je objavljen na sajtu Magazina Tabloid: https://www.magazin-tabloid.com/pljackasi-trce-pocasni-krug/)

Aleksandru Vučiću godi kad mu se u večnu ljubav zaklinju Nebojša Stefanović, Aleksandar Vulin i slični, ali sportsko srce mu zaigra kad ga Dragan Marković, zvani Palma, poredi sa Zinedinom Zidanom i Kristijanom Ronaldom. Često ga pohvali i da je bolji od Mesija, jer „Vučić nije običan igrač, igra i u odbrani i u napadu, čuva svoj gol i daje golove“.

Iza Vučića i Palme duga je istorija prljavih sukoba. Nema uvrede i gadosti koju jedan o drugom nisu rekli. Čim je osnovana Stranka srpskog jedinstva, Vojislav Šešelj ju je shvatio kao konkurenciju, koju je Državna bezbednost osnovala ne bi li od radikala otela deo nacionalističkog glasačkog tela. Šešelj se lično obračunavao sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, dok je Vučića zapao Palma.

Do najžešćeg obračuna došlo je u proleće 2001. godine. Dragan Marković, kao predsednik poslaničkog kluba SSJ, podržao je DOS-ov predlog zakona o ekstraprofitu. Pošto su odredbe tog zakona predviđale sankcije za radikale koji su, kao članovi vlade Mirka Marjanovića, na poklon dobili stanove, usledila je rafalna paljba po arkanovcima. Šešelj, Vučić i Tomislav Nikolić optužili su Markovića da je kriminalac, ratni profiter, lažov i bednik. Naravno, najgorljiviji bio je Vučić, koji je Palmi zapretio da će „završiti na istom mestu i na isti način kao što će završiti i Zoran Đinđić“. Možda tada nije mislio na streljanje, iako i to nije isključeno, pošto je i Đinđiću pretio da će biti „istrebljen kao guba iz torine“.

Radikali su tvrdili da se Marković obogatio kriminalom i spornom trgovinom uglja, kao ekskluzivni vojni liferant. Prema njihovim rečima, samo u vreme NATO bombardovanja, Palma je Vojsci SR Jugoslavije isporučio 150.000 tona uglja, zaradivši ogrome sume novca. Uz podrugljivu opasku da je Marković češće navlačio čarapu na glavu, nego radikali na noge, isticali su da je više članova SSJ, pa i njihov vođa, ubijeno u mafijaškim obračunima u Beogradu, nego u odbrani Srba na Kosovu i Metohiji.

Palma im je uzvraćao istom merom. Šešelja je optužio da je „urnisao Srbiju“, Nikolića da je ukrao keramičke pločice i slavine iz hirurškog odeljenja kragujevačke bolnice i njima opremio stan, koji je dobio od države. Najviše strasti uneo je u obračun s Vučićem.

– Trgovinom se bavim više od 20 godina i plaćam porez. Dobijam posao na licitaciji, kao najbolji ponuđač, šta tu ima loše. Vučić nikad u životu ništa nije radio. Kad je ušao u vladu Srbije, odmah je dobio stan. Sada vozi jednog drtavog „juga“, jer hoće da mu narod opet da poverenje. Možda sam ja nekada napravio neki lapsus, jer mi nije zanimanje samo politika, kao gospodinu Vučiću, da samo pripremam govore koji se prenose demagoški na narod. Jeste, on je završio fakultet, fakultetski je naobrazovan, zato je i dobio mesto ministra informisanja, a takođe je dobio i jednu sobicu od 200 kvadrata. Nemojte više, gospodine Vučiću, da govorite…Pa, vi ste sa tročlanom porodicom uzeli dva ara placa. Pa, kako vas nije sramota od srpskog naroda sa Kosmeta? I, vi sad pričate o poštenju, gospodine Vučiću – govorio je istinu Marković.

Vučića je to zabolelo. Plačnim glasom molio je Natašu Mićić, predsedavajuću na toj sednici Skupštine, da ga zaštiti od „velikog lažova“ Markovića.

– Bedniče jedan, nemam dvesta kvadrata, ne laži! Kako vas nije sramota? Dobio sam od države trosoban stan, a ne sedmosobni. Ja nemam 3.000 soba, kao vi. Kako je jadno to što govorite. Koliki ste bednik! Palma nije završio ni četiri razreda osnovne škole, ali zna da vređa. Možete da zamislite koji ljudi nose nadimak Palma. Čovek je izašao za govornicu i rekao kako je neko nešto dobio, a sad se vozi u drtavom „jugu“. Da, ja ne krijem da se vozim u drtavom „jugu“, koji čak i nije moj, službeni je i pripada Srpskoj radikalnoj stranci. Nemam svoj automobil i u tome je razlika između mene i vas. Ja to nemam, a vi imate, jer deset godina preprodajete ugalj. Ne može Resavica sama sa vojskom da zaključi ugovor, nego ćete to da uradite vi, kao posrednik. Zato možete da imate onolike pare i zato možete u najskupljim džipovima da se vozite. Zato morate da glasate za Đinđićevu vladu. Nemojte da govorite o moralu, jer znam sve o vašim vezama. Stiže pismo u Pink, potpisao ga je Goran Vesić i piše „ne zaboravite na vašu obavezu da dva puta nedeljno puštate Pelevića“. To je vaša veza, takva ste vi opozicija, da znate. Nemojte vi, kao najgori kriminalci u Srbiji, da nekome govorite o poštenju. Optužujete radikale da nisu pošteni. Zašto nismo u zatvoru? Na bandere bi nas obesili da su nešto našli. Vi časne, najpoštenije ljude nazivate lopovima. Treba da vas je zaista sramota, ako obraz imate, kad neokaljane ljude nazivate lopovima. Ja Palmi kažem istinu u lice, zato što ga se ne plašim, zato što se ne brinem za to što ima kik-boksere, ne plašim se njegovih džipova, njegovog oružja – govorio je i Vučić istinu.

Moralni dvojnici: bednik Palma i bednik Vučić

U žaru borbe, dok su raskrinkavali pljačku Srbije, u kojoj su učestvovali, svaki na svoj način, nisu mogli da zapostave ni lične uvrede. Palma je vrlo plastično opisao jednu scenu s večere koju je u Jagodini priredio za Aleksandra Vučića, njegovog oca Anđelka, brata Andreja i tadašnju suprugu Kseniju.

– Bili ste gost na Televiziji Palma plus više od 50 puta. Kad ste došli, gospodine Vučiću, oduševili ste se, rekli ste da je to najbolja kuća, pa ste doveli svog oca, brata i ženu da vide kako se to radi na Palma plusu. Oduševljavali ste se. Gospodine Vučiću, da vam kažem koliko ste nepismeni, nemate pojma ni o čemu, ne znate ništa o životu. Na jednoj večeri, kad je stigla proja, koja se sprema u onom plehu za rolat, i Vučić kaže: „Jao, kako je lep kolač“. Svega mi! Slave mi! On nije znao kako izgleda proja! On, ovaj ovde, i njegova stranka urnisali su Srbiju. Urnisali su je! – rugao se Marković.

I na to mu je Vučić uzvratio histeričnim uvredama.

– To za proju i kolač, kako ste to jadno slagali. Moja supruga pravi proju, moja majka pravi proju čitavog života. Ali, dovoljno je pogledati, gospodine Markoviću, vaš prsten i vaš sat. Vaš prsten vredi više nego što vrede nečiji automobili, nego što vrede nečije kuće. Vaši satovi vrede desetine hiljada maraka. Kako ste to, gospodine Markoviću, zaradili? Kako ste to stekli?

Kad su skinuli sav prljav veš, tako razgaćeni, shvatili su da su isti. Da bi nastavio da čerupa Srbiju, Marković je napravio svoju stranku, s kojom je ulazio u koalicije sa svima koji su se smenjivali na vlasti. Od 2007. do danas, njegova Jedinstvena Srbija učestvuje u svakom režimu. Kao i uvek kad naiđe na nekog fizički i mentalno jačeg, Vučić ga se plašio, izbegavao je sukobe, javno je hvalio njegove uspehe na lokalu, a tajno mu se sprdao.

Krajem 2009. godine Palma je u Beč odveo 115 jagodinskih poljoprivrednika, da im pokaže kako se radi u Evropskoj uniji. Dok se on hvalio da odseda u hotelu sa pet zvezdica, Vučić se kidao od smeha.

– Palma je ispunio proročanstvo iz stihova Gavrila Principa: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu“ – recitovao je Vučić.

(Ceo tekst, koji je objavljen u Magazinu Tabloid, 14. juna 2018, pročitajte na linku https://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=417&cl=10)

Aleksandar Vučić je gurnuo Srbiju u dužničko ropstvo, ali ne namerava da se zaustavi u uništavanju države i naroda. Za kontrolu tokova novca kroz infrastrukturne projekte delegirao je Gorana Vesića.

Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture je potpisao ugovore o dva kredita, koji će biti uloženi u izgradnju Železničkog koridora 10. Prvim ugovorom, Srbija će od Evropske investicione banke uzeti kredit od 1,1 milijardu evra, a drugim, od Evropske banke za obnovu i razvoj 550 miliona evra. Vesić je najavio da će Vlada Srbije uskoro od Evropske unije dobiti bespovratnu pomoć od 598 miliona evra za izgradnju pruge Beograd – Niš.

Vesić je najavio i završetak izgradnje brze pruge Beograd – Budimpešta. “Deo te pruge od Novog Sada do Subotice planirano je da bude završen do kraja, znači, 2024. godine, Mađari će završiti svoj deo pruge do sredine 2025. godine, pa ćemo imati prugu kojom će se od Beograda do Budimpešte putovati manje od tri sata”, rekao je Vesić isto ono što je Vučić govorio u septembru 2014. godine, kad je obećao da će Kinezi do kraja 2016. godine izgraditi tu prugu, kojom će vozovi juriti 300 na sat. Sedam godina nakon što je istekao rok za završetak radova, urađena je četvrtina posla. Vučića to ne zanima, važno mu je samo da je novac iz kineskih kredita potrošen, da su se ugradile firme Zvonka Veselinovića, Dragoljuba Zbiljića i ostalih naprednjačkih tajkuna, a još mu je važnija provizija koju je lično uzeo u tom poslu.

Vučić je davno napravio cenovnik za ugradnju u sve državne poslove. Što se tiče infrastrukture, novac se deli u razmerama 50-20-30. Vučić uzima pola plena za sebe, a 20 odsto za Srpsku naprednu stranku. Za realizaciju projekata ostaje 30 odsto. Da bi se zadovoljili apetiti, iskazani u toj kriminalnoj i koruptivnoj šemi, cene su prenaduvane. Zato kilometar auto-puta u Srbiji košta sedam puta više nego u Hrvatskoj ili Mađarskoj. U skladu s Vučićevim alavim prohtevima cena “Moravskog koridora” je skočila sa 385 miliona evra na 1,2 milijarde evra, cena “Fruškogorskog koridora” sa 200 na 606 miliona evra, a beogradskog metroa sa dve na šest milijardi evra.

Ugradnja u infrastrukturne projekte postala je osnovna Vučićeva privredna delatnost. Uzimao je strane kredite, veći deo novca uzimao za sebe i svoju stranku, a izgrađene puteve je koristio u predizbornim kampanjama kao dokaz napretka Srbije. Cenu će plaćati aktuelna i nekoliko sledećih generacija, ali to Vučića ne zanima, njemu je bitno samo da napuni svoje džepove, sefove i račune. S tim motivom napravio je ambiciozan plan i za ovogodišnje zgrtanje provizija. Prema njegovim najavama, osim završetka saobraćajnice između Surčina i Novog Beograda, biće okončani radovi na deonicama između Pojata i Makrašina i između Pakovraće i Požege, obilaznica oko Beograda do Bubanj potoka i krak puta od Sremske Rače do Kuzmina na auto-putu Beograd – Sarajevo. Ove godine će početi radovi na saobraćajnici od Rumunije do Mađarske na potezu Sombor-Kula-Vrbas-Bečej, Kikinda i Nakovo. Osim auto-puteva, u planu je izgradnja ili rekonstrukcija pruga od Niša do Brestovca i Dimitrovgrada, od Stalaća do Kraljeva, kao i dela između Bogojeva i Prahova do Sremske Mitrovice. Što više projekata, to više provizija.

Upravljanje projektima Vučić je poverio Vesiću. Kozi je dao da čuva kupus. To kadrovsko rešenje ne čudi. Posle petooktobarskih promena, za vreme vladavine DOS-a, Vučić je optuživao Vesića za brojne koruptivne afere. U jesen 2002. godine, kad je Ljiljana Buha javno opisala saradnju njenog muža Ljubiše Buhe, zvanog Čume,i Gorana Vesića, Vučić je tvrdio da je Vesić “šef političkog krila surčinske mafije” i da je zadužen za kontrolu novca koji se uzimao kroz poslove Čumetove firme “Difens Roud” na asfaltiranju puteva u Srbiji. Vučić je sada za iste zadatke, samo u mnogo krupnijim poslovima, angažovao Vesića. Osim iskustva u sumnjivim infrastrukturnim projektima, Vesić je dokazao podobnost i drugim detaljima iz privatne biografije i političke karijere, na koje ukazuje Miroslav Aleksić, potpredsednik Narodne stranke.

– Zna se ko je Vesić. On danas priča o Kosovu, a 1999. godine, za vreme rata, dezertirao je i pobegao u Crnu Goru kod Mila Đukanovića. Zato su 2017. godine, na otvaranju Bulevara heroja sa Košara, ti isti heroji zahtevali da se Vesić tu ne pojavi, da ih ne sramoti. Vesić govori i o korupciji, a ja imam podatke u kojima je noritarana i neodslužena zatvorska kazna predsednika Upravnog odbora JKP “Gradsko zelenilo”. Vesić je bio član Nadzornog odbora kompanije JRB i AB Invest, a kao siva eminencija fudbalskog i košarkaškog kluba Crvena zvezda. Vesić je čuven po tome što je ostavio 50 miliona duga u KK Crvena zvezda. Pravda je spora, ali dostižna i za njega. Vesić sada govori da opoziciji smeta što se radi u Srbiji. Ponavlja tu mantru, spinuje. Ne, dobro je da se gradi, ali nije dobro da se krade – kaže Aleksić.

Na to ukazuje i Zoran Lutovac, predsednik Demokratske stranke, koji ističe da se danas na vlasti ne nalaze političari sa vizijom, nego političari sa provizijom.  

– Vesić za sve probleme i greške optužuje bivšu vlast. To nije loše, samokritika je u redu, ali taj čovek nema granice, on je pao s Marsa. Ne odričem se onoga što je radila tadašnja vlast, jer ona je morala da gradi ono što su radikali uništili. Radikali su pretvorili Srbiju u prah i pepeo, u pustinju. Bilo je grešaka, ali on posle deset godina vladavine Srpske napredne stranke, stanje je neuporedivo gore. To zna i Vesić, Vučićev ministar za visoku ugradnju – kaže Lutovac.

I revizijom vlastite prošlosti Vesić dokazuje sličnost s Vučićem. Dok je imao interes, kao visoki funkcioner Demokratske stranke, učestvovao je ili je zastupao učesnike u svim kriminalnim i korupcionaškim aferama za koje sad optužuje svoje bivše partijske kolege. Zbog toga ga potpredsednika DS-a Dragana Rakić naziva bekičmenjakom, poturicom i besramnim seljakom.

Osim falsifikovanja prošlosti, agresivnog primitivizma i kukavičluka, Vesića i Vučića povezuje i sklonost ka bolesnom laganju. Doduše, čak ni Vučić nije mogao da uzimanje novih kredita predstavi kao smanjene javnog duga.

– U januaru 2023. godine, iznos našeg zaduženja u odnosu na BDP iznosio je 50,5 odsto, sada se približavamo cifri od 50,2 odsto. To je bolji rezultat nego u mnogim zemljama Evropske unije. Mi tri puta više izdvajamo u budžetu za poljoprivredu, nego za privredu. Da li je to dovoljno? Planirano je za rekonstrukciju i izgradnju 2023. godine da napravimo 944 kilometra novih auto-puteva i brzih saobraćajnica. Već je potpisan ugovor o izgradnji auto-puta Beograd-Zrenjanin-Novi Sad, a to je, znači, već 105 kilometara manje od tih 944 kilmetra. Za infrastrukturu u ovoj godini je izdvojeno 3,6 milijardi evra – rekao je Vesić, ne upuštajući se u objašnjenja kako će novo zaduženje od 1,7 milijardi evra doprineti smanjenju javnog duga u odnosu na BDP.

Narodna skupština je 5. marta 2023. godine usvojila izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji. Vesićevo ministarstvo za visoku ugradnju prilagodilo je zakonska rešenja interesima tzv. investitora, a na štetu građana i lokalnih i republičkih budžeta. Pre svega, investitori više neće morati da plate takse za konverziju prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu. Autori izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradi procenili su da ubiranje taksi nije isplativo, zato to treba ukinuti, ali selektivno. Sportska društva, stambene i zemljoradničke zadruge i dalje će morati da plaćaju nadoknadu za prenos prava vlasništva, ali ne i naprednjački tajkuni. Stare odredbe Zakona, koji je donet pre 13 godina, vlast Srpske napredne stranke nije primenjivala, zato su prihodi od naplate nadoknade bile male, svega 31 milion evra. Naravno, vlast nije htela da novac od svojih tajkuna ubacuje u gradske i republičke budžete, nego u džepove svojih funkcionera. Na kraju, Vesić se setio da ukine tu obavezu, pa da investitori besplatno izvrše konverziju.

Vlada Srbije je predložila, a Skupština usvojila te izmene i dopune Zakona, a da pre toga nije procenjena šteta koju će pretrpeti država. Za vlast, to nije bitno. Međutim, bitna je zarada. Kad je javnost obaveštena o detaljima spornog Zakona, Goran Vesić je održao sastanak sa stranim investitorima, kojima je obećao besplatnu promenu prava korišćenja u pravo svojine građevinskog zemljišta na kome će biti izgrađeno 15 miliona kvadrata stambenog i poslovnog prostora. Najunosniji deo plena nalazi se u Beogradu. O kolikim ciframa se radi, vidi se na primeru IMT-a, na kome je država ovim zakonom izgubla čak 280 miliona evra. S obzirom da se, kako je procenjeno, u igri nalazi još najmanje 5.000 lokacija koje će investitori dobiti besplatno, može da se pretpostavi da će ovim zakonskim rešenjima vlast naneti štetu vrednu nekoliko milijardi evra.

Vlast je donela taj Zakon pre nego što je napravljen popis građevinskih parcela, koje su predviđene za besplatnu konverziju. Popis će biti napravljen tek kad pljačka bude završena, kao što je i predviđeno izmenama Zakona, kojim je predviđeno i osnivanje Agencije za prostorno planiranje i urbanizam.

Zakon još nije stupio na snagu, a naprednjački tajkuni su već počeli da ga primenju, kao što se vidi na primeru Srđana i Zvezdana Milovanovića, vlasnika kompanije Kopernikus, koji su dugogodišnji sponzori Aleksandra Vučića. U Vučićevoj režiji, Kopernikus Technology je 2018. godine prodat Telekomu Srbija za 195 miliona evra, iako je tržišna vrednost kompanije braće Milovanović bila desetostruko niža. Milovanovići su tim novcem kupili dve televizije sa nacionalnom frekvencijom, TV Prva i B92. U avgustu 2019. godine Kopernikus je na javnom nadmetanju, koje je organizovala beogradska Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju, za 20,2 miliona evra kupio zemljište u Bloku 43 od dva hektara, na kome se nalazio beogradski buvljak. Gradonačelnik Aleksandar Šapić nedavno ja najavio preseljenje buvljaka na Miljakovac. Kad to bude obavljeno, u Bloku 43, Milovanoviće će tamo podići “Kopernikus Tower”, za koji kažu da će biti “najmoderniji i najveći poslovni kompleks u zemlji i regionu, pošto će imati više od 100.000 kvadratnih metara”. Naprednjačka vlast je i na taj način omogućila braći Milovanović da prošire poslovnu imperiju. To i ne čudi, s obzirom da je Srđan Milovanović član Predsedništva SNS-a, a njegov brat Zvezdan je bio poverenik SNS-a za Niš.

Sve vlasti, koje su unazad tri decenije uništavale Srbiju, ogrezle su u kriminal i korupciju, ali nijedna kao naprednjačka. Vučić je ozakonio korupciju kao najunosniju privrednu delatnost. Na to ukazuju i pojedinci iz vrha Srpske napredne stranke, među kojima su Šapić i njegovi najbliži saradnici.

Bojana Radaković, gradska sekretarka za urbanizam, nedavno je optužila Vesića da izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji uvodi “duplu korupciju”. Podsvest je s lakoćom savladana njen krhki intelekt, pa joj se omaklo da prizna kako vlast razvija korupciju, ali ne toleriše konkurenciju u tom poslu. Pošto je Vesić ovlastio svoje Ministarstvo za idavanje građevinskih dozvola, pa i drugih pogodnosti, Radaković se suprotstavila “duploj korupciji”. Investitori koji žele da zaobiđu propise i obaveze, pa da preko reda dobiju neophodne dozvole, mogu da dođu na pregovore u njen nezvanični ofis u hotelu “Hilton”, da ne idu kod Vesića ili nekog od njegovih saradnika, koji nudi povoljnije cene kriminogenih usluga. Posle tog javnog priznanja, i to u programu Radio-televizije Srbije, da bi izbegla udare kritike kolega iz naprednjačkog kartela, Radaković se dislocirala na bezbednu udaljenost, u Ujedinjene Arapske Emirate. Iz Vesićevog tabora su joj poručili da se hitno vrati, jer njeni komitenti prave gužvu u “Hiltonu”.

Za kontrolu Vučićevih poslovnih kombinacija biće zaduženo tužilaštvo, ali tek kad dođe do oslobođenja Srbije od njegove diktature. Tek tada će se utvrditi tačan iznos provizije koju je uzimao na infrastrukturnim projektima, na izgradnji auto-puteva, pruga, bolnica, fudbalskih stadiona i ostalih objekata za visoku ugradnju.

– Brza pruga Beograd – Niš je jedan od najvećih projekata u koje je Srbija ušla, on vredi 2,775 milijardi evra. Sve od 2000. godine, od kada radimo sa Evropskom unijom, u infrastrukturne projekte je uloženo 420 miliona evra, a sada nam EU daje bespovratno 610 miliona evra. Na poklon! Iz budžeta mi dajemo 525 miliona, a ostalo iz evropskih kredita po najpovoljnijim uslovima. Najveća pomoć i podrška. Kad završimo Železnički koridor 10, brzom prugom će se od Beograda do ništa stizati za svega sto minuta – rekao je Vučić na zajedničkoj konferenciji sa evropskim komesarom za proširenje Oliverom Verheijem.

Vesić je pao, Pobednik još stoji

Novac iz kredita, koji će vraćati ova i nekoliko sledećih generacije građana Srbije, ako ih bude, dobrim delom će završiti u Vučićevim džepovima. Osim finansijske, Vučić takvim koruptivnim akcijama ostvaruje i političku korist. U svakodnevnoj kampanji, on se hvali neimarskim poduhvatima, uglavnom preskupim i nepotrebnim. Novcem građana finansira svoje marketinške trikove. Takvi postupci omogućili su Vučiću da postane najbogatiji politikant u savremenoj istoriji Evrope, dok je država kojom vlada pala u duboko siromaštvo.

Vučić je za deset godina zadužio Srbiju za 17 milijardi evra. Ove godine je već uzeo 4,7 milijardi evra novih kredita, a do 2024. moraće da nađe kreditne linije za još pet milijardi evra, kao što je predviđeno budžetom. Vučić se kriminalom i korupcijom bavi na naučnoj osnovi. Razvio je sistem “duple korupcije”, pa mu, ako bude pravde, sleduje i dupla kazna za sve zločine nad Srbijom.

(Ceo tekst pročitajte na sajtu Magazina Tabloid: https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=541&cl=10)

Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal pokrenulo je istragu povodom pretnji, koje su mi upućene na Tviteru 11. jula 2023. godine. Inspektor A.D, u kasnim večernjim satima 19. novembra 2024, u kratkom telefonskom razgovoru obavestio me da je dobio moju „prijavu“ od 13. jula 2023.

Uz izvinjenje zbog kašnjenja, istakao je nameru da „istragu sprovede krajnje profesionalno“. Inspektor je, takođe, naglasio da „ima razumevanje za moje nezadovoljstvo“, nakon što ga podsetio da je VTK ekspresno reagovao u sto slučajeva u kojima je hapsilo i optuživalo građane koji su na Fejsbuku i Tviteru iskazivali gnev prema nosiocima državnih funkcija. Postupajući po toj matrici, uhapšen je i pritvoren moj kolega Milan Malenović, samo pola sata nakon što je na Fejsbuku objavio status, koji je VTK ocenio kao ugrožavanje sigurnosti Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića. Iako u lošem zdravstvenim stanju, novinar je u pritvoru proveo šest meseci. Sud je odbacio optužnicu VTK, ali to nije imalo nikakav značaj za Malenovića. Zbog dodatno oštećenog zdravlja i nemogućnosti da se leči u pritvoru, umro je nedugo posle izricanja presude. Taj i drugi slični slučajevi jasno ilustruju profesionalizam pripadnika VTK.

U julu 2023, na dan kad je održano ročište u sudskom postupku protiv Milovana Brkića, glavnog urednika Magazina Tabloid, koji je tada osuđen na 14 meseci zatvora. Informaciju o tome objavio sam na Tviteru. Uz nekoliko uvredljivih komentara naprednjačkih botova, našla se i preteća poruka s meni nepoznatog naloga.

– Pretnje preko društvenih mreža dobijam skoro svaki dan i nikada nijednu nisam prijavio, jer tužilaštvo i sudove smatram značajnim resorima Vučićevog kartela. Ovo što ste Vi dobili, nije prijava nego obaveštenje, kao što sam jasno istakao u prvoj rečenici – rekao sam i pitao ga da li je uopšte pročitao dopis, koji sam uputio Branku Stamenkoviću, zameniku Republičkog javnog tužilaštva i specijalnom tužiocu za visokotehnološki kriminal.

U dopisu tužiocu Stamenkoviću napisao sam: „Obaveštavam Vas o pretnjama, koje su mi upućene preko Tvitera. ‘TEBE NECEMO DUGO GANJATI TEBE CEMO TAKO GLUPO I NEPISMENOG BRZO UHVATITI I NACIJA TE OBESITI NA SRED TERAZIJA TI SI NAJVECE ZLO SRPSKOG NARODA STITI SE SAM SEBE DA TI PORODICA IDE PPGNUTE GLAVE MAJKUTI JEBEM PICKATI MATERINA SELJACKA’, napisao je u komentaru, objavljenom 11. jula 2023, u 21.26 sati, korisnik naloga @MARKO73097483.

Osim pritivnih uvreda, ova objava sadrži direktnu pretnju vešanjem na sred Terazija.

Ne očekujem da ovim povodom preduzmete bilo šta, siguran sam da ste zauzeti progonom normalnih ljudi, koji na društvenim mrežama iskaljuju bes prema predstavnicima zločinačkog režima Srpske napredne stranke. Dosadašnjim radom dokazali ste spremnost da dodatno uništavate živote pojedinaca koji, u očajanju, nemaju drugi način nego da psovkama i uvredama na račun Aleksandra Vučića, iskažu nezadovoljstvo svojim statusom žrtve. Vi nastavite da štite Vučića i da, ignorisanjem ovakvih objava, stimulišete kriminalce iz naprednjačkog kartela da pozivaju na ubistvo svakoga ko im smeta. Osim toga, ako biste pokrenuli istragu, mogli biste da se nađete u neprijatnoj situaciji kad bi se utvrdilo da iza tog naloga stoji Aleksandar ili Danilo Vučić, ili Ana Brnabić, ili Aca Rošavi, ili neko drugi iz tog društva.

Pošto ovaj korisnik Tvitera, @MARKO73097483, preti u množini, da će me ganjati, uhvatiti i obesiti , predlažem Vam da mu se pridružite u lovu i vešanju na Terazijama. Pozovite i Aleksandra Vučića, on zna moju i adresu redakcije u kojoj radim. Uostalom, Vučić je i sam 12. jula 2023, dan nakon ove preteće objave, izjavio „i ja sam bot“. Retko se dešava, ali to nije slagao. On stoji iza ovakvih pretnji. On je i @MARKO73097483, on je i svi ostali naprednjački kriminalci koji svakodnevno vređaju i zastrašuju normalne ljude.

Eto prilike da se što više vas odazove ovom pozivu na vešanje. Gledajte da vas se okupi što više. Samo, molim Vas, ne zovite mamu Angelinu, nje se plašim. Krenite u akciju, radujem se susretu.

Sa iskrenim i trajnim prezirom, Predrag Popović.“

Branko Stamenković, tužilac za visokotehnološki kriminal

Bez obzira na sve što sam naveo u ovom dopisu, inspektor iz Tužilaštva za visokotehnološki kriminal mi je rekao da će pokrenuti istragu i da će pokušati da otkrije identitet osobe koja stoji iza naloga sa koga su upućene pretnje vešanjem, ali ne zna da li će uspeti, pošto je Tviter privatna kompanija. Ako dobije podatke o spornom nalogu, rekao je, pozvaće me u VTK. Obećao sam da ću se odazvati, imam još svašta da kažem o Vučiću, vrhovnom komandantu botova koji na društvenim mrežama rade ono što je Belivukov naprednjački eskadron radio u Ritopeku.

Siguran sam da se inspektor A.D. više neće javljati, bar ne ovim povodom.

(Pročitajte i tekst o suđenju Milovanu Brkiću: https://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=550&cl=02)

U vreme Slobodana Miloševića ubijani su politički protivnici, sudije i novinari. U vreme Zorana Đinđića kriminalni klanovi su vodili krvavi rat na beogradskim ulicama, da bi, na kraju, bio streljan i premijer. Ipak, život u Srbiji nikad nije bio jeftiniji, nego sada, pod režimom kartela na čijem čelu se nalazi Aleksandar Vučić.

Kao nikad pre, sada u prisustvu vlasti ginu obični, normalni građani. Državni i stranački funkcioneri, policajci, tužioci i sudije ih ubijaju u saobraćaju, zatvorima, bolnicama… Nijedan od tih zločina nije dobio sudski epilog kojim bi se ispunila pravda. Nije, jer je presude donosio nezvanični vrhovni sudija Vučić. I pre nego što bi žrtve bile sahranjene, Vučić je na konferencijama za medije objavljivao presude u kojima je optužbe odbacivao usklikom: “Pa šta!”

– Da, pa šta!? – zaključio je Vučić raspravu o odgovornosti ministara Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara za udes helikoptera u kome je stradalo sedam života: “Svuda u svetu dešavaju se ovakve nesreće. Evo, u Belgiji je pao helikopter sa 14 ljud, a u Rusiji sa 17 vojnika. To se dešava, pa šta!?”

Da, nesreće se dešavaju u celom svetu, ali nigde nisu izazvane željom jednog ministra da tuđu muku iskoristi kao repromaterijal za svoj marketing. Lončar je hteo da se predstavi kao spasilac deteta, koje je vojnim helikopterom iz Sjenice prebacivano u Beograd na lečenje. Iako su vremenski uslovi bili izuzetno nepovoljni, Doktor Smrt je insistirao da helikopter ne sleti na heliodrom Vojno-medicinske akademije, nego u Surčin, gde reporteri mogu da snime scenu u kojoj ministar iznosi bolesno dete iz letelice. Na Lončarovu molbu, Gašić je naredio promenu destinacije. U noći 13. na 14. mart 2015. godine, i pre nego što su pronađeni leševi i ostaci helikoptera na surčinskoj livadi, režimski mediji su objavili radosnu vest da je spasilačka misija uspešno završena i da je ministar Lončar lično preuzeo dete i odneo na lečenje.

– Tražite odgovornost Gašića i Lončara? Ne dam Gašića i Lončara! Eto, ne dam! Pa šta ćete sad? – urlao je Vučić na novinare koji su se usudili da pitaju da li će njegovi ministri da odgovaraju za tragediju.  

Vučić je doneo presudu u kojoj je krivicu prebacio na pokojnog pilota Omera Mehića. Udovice vojnih oficira i lekarskog tima dobile su ordenje i penzije, a četiri i po meseca kasnije, 3. avgusta 2015, Gašić je Lončaru za rođendan poklonio maketu helikoptera. Morbidnim gestom, ministri nisu samo dokazali potpuni nedostatak ljudskosti, nego su se narugali svojim žrtvama.

Sredinom septembra 2018. godine dogodila se tragedija na gradilištu u “Beogradu na vodi”. S vrha Kule B pali su Stefan Dabetić i Aca Šimunov.

– Pa šta!? Na gradilištima se dešavaju nesreće, to je normalno. U Americi svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora – rekao je Vučić.

Po njegovoj računici, kojom je minimizirao značaj života i smrti dva mladića, u Americi godišnje pogine 3.153.600 perača prozora. Kao što nijedan psiholog i psihijatar nisu reagovali sa zahtevom da se Vučić hospitalizuje, posle takvih izliva ludila, ni policija i tužilaštvo nisu sproveli istragu koja bi utvrdila ko je odgovoran za ovu i druge tragedije u “Beogradu na vodi”.

Državne institucije ništa nisu preduzele da bi se utvrdila istina o atentatu na Olivera Ivanovića i smrti Vladimira Cvijana.

Pink: Smrtna presuda Oliveru Ivanoviću

– U roku od 14 dana otkrićemo ko su izvršioci i nalogodavci ubistva Ivanovića – rekao je Vučić na konferenciji za medije 16. januara 2018.

Do danas srpske institucije nisu ništa uradile na rešenju tog zločina. Međutim, uradile su mnogo na njegovom zataškavanju. Dve godine kasnije, ministarka Nela Kuburović je rekla da su svi dokazi, prikupljeni tokom istrage ubistva Ivanovića, prosleđeni tužilaštvu u Prištini i da srpsko Ministarstvo pravde nema kopiju spisa tog predmeta. Dakle, nema predmeta – problem rešen.

I pojedinici iz svih garnitura, koje su vladale unazad tri decenije, zloupotrebljavali su uticaj da bi sakrili tragove zločina, koji su vodili prema njima ili njihovim saradnicima. Montirali su istražne i sudske postupke, manipulisali informacijama i pretnjama ili podmićivanjem uticali na svedoke. Ipak, niko to nije radio monstuozno kao Vučić. Samo njemu je uspelo da spreči javnost da sazna za smrt Vladimira Cvijana. Telo bivšeg generalnog sekretara dvojice predsednika države, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, narodnog poslanika, člana predsedništva SNS-a i uspešnog advokata, koji je zastupao najmoćnije srpske tajkune i kriminalce, pronađeno je u Dunavu 6. januara 2018. godine. Odmah posle obdukcije, telo je spaljeno, a tužilaštvo je ekspresno arhiviralo slučaj. Urna je sahranjena na beogradskom groblju Lešće, pod pločom na kojoj su napisani samo ime Vladimir i datumi rođenja i smrti. Porodica Cvijan nije smela da svog sina, muža i oca sahrani kao ljudsko biće, sa imenom i prezimenom, već kao da je koker-španijel Džeki. Za Cvijanovu smrt znalo je nekoliko hiljada političara, advokata, prijatelja, pa i novinara.

– Znali smo da je Cvijan mrtav, ali to nismo objavili jer je u pitanju samoubistvo, a NIN ne piše o takvim slučajevima – rekao je Milan Ćulibrk, tadašnji glavni urednik NIN-a, nakon što je, 15. marta 2021, informacije o smrti Vladimira Cvijana objavio Magazin Tabloid.

Ćulibrk je lagao da NIN ne piše o ljudima koji su izvršili samoubistvo, pa je na tu laž dodao i da je Cvijan ostavio oproštajno pismo u kome je objasnio motive za suicidni skok u ledeni Dunav. Te laži su se svidele Vučiću.

– Večeras ću pokazati oproštajno pismo Vladimira Cvijana – rekao je Vučić 19. marta 2021, najavljujući svoj intervju na Javnom servisu.

Naravno, nije pokazao pismo. Nije, jer ono ne postoji, a nije stigao da montira neku lažnu verziju.

Vučić je mnogo brže reagovao u slučaju ubistva Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi kod Doljevca. Osam minuta nakon što se saznalo da se u automobilu koji je izazvao tragični udes nalazi Zoran Babić, pripadnici Bezbednosno informativne agencije su došli na rampu i uzeli snimke sigurnosnih kamera.

– U isto vreme policajci su dovezli Babićevog zvaničnog šofera Dejana Stanojevića iz pravca Leskovca kako bi preuzeo krivicu. Moj suprug je svojim očima video kada su Zorana Babića izvukli sa mesta vozača. Pa kome ću pre da verujem, svom suprugu i njegovim očima ili lažima pojedinaca i korumpiranih svedoka? Babićev automobil je odmah prebačen na šlep i prevezen za Beograd, a mi smo morali da platimo da naš odvezu na otpad – rekla je nedavno Mirjana Aleksić, sestra Stanike Gligorijević, koja je ubijena u toj saobraćajnoj nesreći.

Mirjana Aleksić, sestra Stanike Gligorijević

Sve što ona tvrdi zabeleženo je na snimku s koga su izbrisana dva ključna minuta, da se ne vidi ko je bio za volanom, Babić ili Stanojević.

– Aleksandar Vučić štiti Babića, on će učiniti sve samo da ta dva minuta nikada ne budu objavljena. Ovom državom vlada mafija, zato smo dovde došli. Za sve je kriv samo i jedino Aleksandar Vučić. Mi smo svi u pleteni u njegovu igru. Što štiti tog Zorana Babića? Stanojević je bio ucenjen, a mi znamo šta je dobio za to što je poturio leđa i priznao krivicu, a mi nismo dobili ni odštetu. I zato ih sve zajedno pitam, koliko hiljada evra košta život moje seste – rekla je Mirjana Aleksić.

Po Vučićevom cenovniku, život Stanike Gligorijević košta koliko jedan traktor. Postupajući po Vučićevom nalogu, jedan naprednjački tajkun je poklonio traktor porodici ubijene žene. Traktor je dao, ali ne i ona dva minuta snimka, bez kojih neće moći da bude zadovoljena pravda.

Nema pravde ni za Jelenu Marjanović, pevačicu koja je ubijena pre osam godina. Režimski političari, policajci, tužioci i sudije, kao i ostali pripadnici naprednjačkog podzemlja od te tragedije su napravili rijaliti šou. Ko god se oglašavao iz vrha kartela, lagao je. Vučić je lagao 2018. godine da je “slučaj rešen”, ali da će “ime ubice objaviti za dva dana, kad prođu izbori”. Nebojša Stefanović, tadašnji ministar policije, lagao je da ne postoji snimak poziva u kome je Zoran Marjanović obavestio policiju da je njegova supruga Jelena nestala na nasipu u Borči. Najbrutalnije laži iznosila je Dijana Hrkalović, dokazavši da nije samo muževnija, nego i besramnija od Vučića i Stefanovića.

– Tada sam bila u MUP-u, ali nisam bila uključena u istragu ubistva Jelene Marjanović. Mi smo već u prvih nekoliko dana znali da je Zoran Marjanović ubica. To je apsolutno bio zločin iz strasti. Ona je klečala, molila da je ne ubije. Prema mom mišljenju, tu je apsolutno motiv posesivnost. Jelena je klečala na kolenima, molila tog čoveka da je ne ubije, plakala je, molila… Ne treba mistifikovati stvari. Mislim da tu treba staviti tačku i osuditi tog čoveka, kao što ga je sud osudio za svirepi zločin iz strasti – rekla je Hrkalovićka u julu 2022. godine.

Marjanović je, baš kao što je zahtevala Hrkalovićka, proglašen krivim za ubistvo supruge Jelene i osuđen na 40 godina robije. Međutim, Apelacioni sud je godinu dana kasnije ukinuo presudu i naredio da se ponovi postupak.

Hrkalovićka je navikla da laže. Lagala je i za mnogo benignije i lako dokazive stvari. U istrazi, koja je vođena protiv nje, čak je lagala da nema telefon, iako je pola Beograđana, uključujući i novinare Magazina Tabloid, znalo za njen broj 063/88808xx. Osim u laganje, Hrkalovićka se razume i u sabotiranje sudskih postupaka. Šta je radila kako bi zaštitila Veljka Belivuka i Marka Miljkovića od odgovornosti za ubistvo Vlastimira Miloševića opisano je u krivičnoj prijavi, koja joj stavlja na teret trgovinu uticajem.

– U nameri da se ne izvrše službene radnje koje bi se morale izvršiti, Dijana Hrkalović je posredovala, tako što je izdavala nezakonite naloge, neposredno i telefonskim putem okrivljenom Dejanu Milenkoviću, načelniku Službe za specijalne istražne metode UKP-a MUP-a Republike Srbije, da se nadležnom sudiji i postupajućem tužiocu ne dostavljaju izveštaji i prikupljeni materijal sa mobilnih telefona i SIM kartica oduzetih od osumnjičenog Veljka Belivuka i drugih osumnjičenih. Hrkalović je naredila da se prikupljeni dokazi ne šalju u Viši sud u Beogradu dok ona to ne odobri, već da se predaju njoj, što je okrivljeni Milenković prihvatio – navodi se u optužnici protiv Dijane Hrkalović, po kojoj joj se i danas sudi.

Milenković je pred tužiocima priznao delo, kao što su učinili i ostali policajci, koji su učestvovali u prikrivanju dokaza protiv Belivuka i Miljkovića.

U istoj optužnici, KTO.br. 82/21, opisano je isto krivično delo koje su Hrkalovićka i Milenković izvršili manipulacijama sa audio i video materijalom, koji je nastao prilikom praćenja i snimanja advokata Dragoslava Ognjanovića. Milenković je, u maju 2018, obavestio Hrkalovićku da je na snimku Ognjanovićevog razgovora sa Dragoslavom Miloradovićem u restoranu “Pica bar” zabeležen i deo u kome je advokat rekao “da se Hrkalovićka sastaje sa Darkom Elezom” osuđivanim za dela iz oblasti organizovanog kriminala. “To je Veljina i Hrkalovićkina igranka, ostala su dva od sedam mesta, ona je radila na tome”, čuje se na snimku kako Ognjanović iznosi informacije o tome da je Hrkalovićka “uklonila snimke sa dve od ukupno sedam kamera video nadzora”, koje su snimile izvršioce ubistva Vlastimira Miloševića. Ognjanović i Miloradović su, navodi se u optužnici, “u negativnom kontekstu komentarisali Hrkalovićkino nedolično ponašanje intimne prirode, da ona ima psihoze” i da je “drži Slinavi”.

Kad je to čula, Hrkalovićka je naredila Milenkoviću da izbriše taj deo snimka, što je on i uradio, čime je “pribavio korist okr. Dijani Hrkalović u vidu zaštite ličnog i profesionalnog integriteta i krivičnog gonjenja”.

Usled nedostatka i kompromitacije dokaza, Belivuk i Miljković su oslobođeni optužbe za ubistvo Miloševića, koje je izvršeno u januaru 2017. Na taj način im je omogućeno da, pod političkom i policijskom zaštitom, naprave klanicu u Ritopeku, u kojoj su serijski masakrirali nekoliko žrtava.

Belivuku i Miljkoviću se sada sudi za sedam ubistava, ali nema pomaka u istragama ubistava Ognjanovića i Miloradovića.

Nekoliko dana nakon spornog razgovora u “Pica baru”, ubijen je Dragoslav Miloradović, kum Luke Bojovića. Nikad nije otkriveno ko ga je likvidirao.

Dragoslav Miša Ognjanović, advokat Luke Bojovića, ubijen je dva meseca kasnije, u julu 2018. Iako je bio na merama, policajci su prekinuli pratnju dok je Ognjanović išao prema ulazu u zgradu u kojoj ima stan, da bi ubica mogao nesmetano da ga ubije. Umesto zvaničnih obaveštenja tužilaštva, vlast je plasirala glasine o tome kako je atentat izvršio Strahinja Stojanović. Nakon što je ubijen Stojanović, puštene su informacije da je Ognjanovića ubio Dario Đorđević Dekster. Kasnije je i taj pripadnik Belivukovog klana proglašen mrtvim, što su potvrdili Vučić i Vulin. Međutim, predsednika Srbije i tadašnjeg ministra policije demantovale su austrijske službe, koje su otkrile da se Dekster nalazi u Beču, gde je uključen u nekoliko krivičnih dela.

Stefanović i Hrkalovićka su uklonjeni iz Ministarstva unutrašnjih poslova, ali policijska praksa je ostala nepromenjena. Po nalogu svojih političkih gospodara, policajci ne samo što zataškavaju ubistva već i sami izvršavaju. Najdramatičniji primer te monstruoznosti još traje, što može da se vidi u slučaju nestanka trogodišnje Danke Ilić u Borskoj banji.

– Policija je rešila slučaj. Malu Danku su ubili Dejan Dragijević i Srđan Janković. Oni su uhapšeni i na saslušanju su priznali zločin – rekao je Aleksandar Vučić 4. aprila, čime je pokušao da okonča aferu oko nestanka devojčice, koji je uznemirio celu Srbiju.

Umesto smirivanja tenzija, Vučić je podstakao novi talas tragedija. Roditelji male Danke, koji su prvih nekoliko dana optuživani u režimskim medijima da su prodali svoje dete, od tada su izloženi mučnim informacijama o neuspešnoj potrazi za njenim telom. Još gore su prošli članovi porodica ljudi koje je Vučić označio kao ubice.

Dalibor Dragijević, brat “ubice” Dejana, “umro je 7. aprila u policijskoj stanici u Boru”. On je bio osumnjičen da je svom bratu pomagao da sakrije Dankino telo. Policija je saopštila da mu je pozilio tokom saslušanja i da je Hitna pomoć mogla samo da konstatuje da je “smrt nasupila prirodnim putem”. Ipak, obdukcijski nalaz je dokazao da je smrt u prisustvu vlasti izazvana teškim fizičkim povredama. Policajci koji su ubili Dalibora Dragijevića ni mesec i po dana nisu uhapšeni i procesuirani.

U međuvremenu, umrla je i Svetlana Dragijević, majka Dejana i Dalibora. Nije mogla da podnese nesreću koja se sručila na njenu porodicu. Jedan sin mrtav, a drugi u zatvoru, gde se nalazi i njen muž Radoslav.

Isto kolo smrti, koje je pokrenuto političkim i policijskim manipulacijama, danas prati porodicu Dobrijević, kao nekad Marjanoviće i Krsmanoviće. Zorica Krsmanović, majka Jelene Marjanović, umrla je šest meseci nakon ubistva ćerke. Posle nje umrli su otac i majka Zorana Marjanovića, kao i njihova kuma i još troje ljudi koji su, svako na svoj način, bili uključeni u policijsku, tužilačku i medijsku istragu.

Ubijaju policajci, ubijaju i zatvorski stražari. U poslednjih godinu dana u srpskim kazamatima je, pod nerazjašnjenim okolnostima, umrlo 18 zatvorenika. Pre mesec i po, javnost je bila šokirana informacijama o ubistvu 74-godišnjeg Stanimira Brajkovića u KPZ Padinska Skela. Iako je Brajković ubijen 4. februara ove godine, Više javno tužilaštvo u Beogradu je tek sredinom marta pokrenulo istragu protiv trojice mladića, koji su osumnjičeni za to delo. Prema navodima iz tužilaštva, oni su osumnjičeni da su “svakodnevno psihički, fizički i seksualno zlostavljali” starca s kojim su delili ćeliju. Šamarali su ga, tukli, rukama i nogama su mu nanosili teške telesne povrede, da bi ga na kraju ubili drškom od metle, koju su mu kroz anus gurali do pluća. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pokrenula je disciplinski postupak protiv sedam službenika zatvora i smenila upravnika Vladimira Bukvića.

– Ovi službenici KPZ Padinska Skela nisu obavestili pretpostavljene o vanrednom događaju u kome su učestvovala četvorica prekršajno kažnjenih lica za koje se sumnja da su naneli povrede prekršajno kažnjenom licu S.B, koji je preminuo 4. februara 2024. godine. Ističemo da smo o svim svojim saznanjima obavestili nadležno tužilaštvo koje će utvrditi da li ima elemenata krivičnog gonjenja – navodi se u saopštenju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.  

Od tada je prošlo dva meseca, a Više javno tužilaštvo nije obavestilo javnost o toku istrage. Ćutanje je, možda, motivisano namerom tužilaca da izbegnu proveru informacija o tome da su u zlostavljanju Brajkovića učestvovali i zatvorski stražari. Naprednjačkom režimu ne bi odgovaralo da se to sazna, pa može da se očekuje da i ovaj slučaj nestane kao što su nestala dva minuta snimka iz Doljevca ili snimci s kamera, DNK uzroci i ostali dokazi protiv Belivuka u istrazi “ubistva na šinama”.

U zatvorima su ubijani i građani, koje su Vučić i njegovi policijski i pravosudni saučesnici hapsili i pritvarali zbog objava na društvenim mrežama ili spornih SMS poruka.

Milorad Nikolić je u decembru 2016. godine poslao nekoliko poruka svom poznaniku iz Crvenke, majstoru koji mu je radio grejanje. U konfuznim porukama kritikovao je vlast, a optužen je za ugrožavanje sigurnosti i pretnje Vučiću i Stefanoviću. Majstor ga je prijavio, policija uhapsila, a sud ga je smestio u pritvorsku jedinicu beogradskog Centralnog zatvora. Nakon što su veštaci konstatovali da ima paranoidnu šizofreniju, smešten je na psihijatrijsko odeljenje Specijalne bolnice u CZ-u. Drugo veštačenje je utvrdilo da mu se stanje popravilo i da je dovoljna samo terapija lekovima. Međutim, Nikolić to nije dočekao, preminuo je 14. juna 2017. Navodno, umro je usled prestanka rada srca.

– Na pravdi boga su ga proglasili ludim. Stavili su ga u sobu sa čovekom koji je ubio majku. Kada su ga brat i sestra posećivali, videli su da nije dobro. Dešavalo se da zbog lekova nije bio u stanju da jede. Žalio se kako ima jaku terapiju i da mu utiče na raspoloženje. Šta drugo da mislim nego da su ga ubili. Ubili su ga oni koji su ga nevinog zatvorili – rekla je Miloradova majka Draga Nikolić.

Draga Nikolić, majka ubijenog Milorada Nikolića

Iste sumnje ima i Miloradov brat Dragan. Na sahrani, pre nego što je kovčeg spušten u raku, Dragan Nikolić je rekao da su Milorada “nepravedno zatvorili, drogirali, tukli i na kraju ubili”.

– Želeo sam da se oprostim od brata i da ga vidim poslednji put. Kad sam otvorio sanduk sa Miloradovim telom šokiralo me je što su se na njegovoj glavi videle modrice. Imao je masnicu na čelu, oko očiju i na nosu i po rukama. Sumnjam da su ga, pored toga što su ga sve vreme drogirali lekovima i fizički maltretirali – rekao je Dragan Nikolić.

Majka pokojnog Milorada zvala je telefonom majstora, koji je prijavio njenog sina, i policajca koji ga je uhapsio. Na pitanje da li ih grize savest, majstor je priznao da se kaje, a policajac joj je rekao: “Baba, zaboravi moj broj!”

Kad ne bi imao izuzetno nizak IQ i apsolutni nedostatak empatije Vučić ne bi mogao da podnese ni pomisao na vlastitu odgovornost za sve zločine koje su izvršili on i njegovi saučesnici iz kartela. Normalan čovek slomio bi se pri podsećanju da mu se u ormaru nalaze kosturi Slavka Ćuruvije, Zorana Đinđića, Olivera Potežice, Olivera Antića, Dragoslava Kosmajca, Dejana Jovića, pa i Milana Malenovića, urednika u Magazinu Tabloid, koji je preminuo posle boravka u pritvoru pod optužbom da je preko društvenih mreža ugrozio bezbednost Vučića.

– Pa šta? – kaže Vučić na vesti o smrti političkih protivnika, nepodobnih novinara i običnih građana.

Smrt i Vučić, ruku pod ruku, haraju Srbijom, a i mnogo šire, već tri decenije. Kao dobrovoljni davalac tuđih života, Vučić je svoju privatnu biografiju i političku karijeru obeležio grobovima žrtava svojih avantura. Za njega, a i za sve ostale, bilo bi najbolje da što pre padne s vlasti i da se suoči sa optužnicom, manje bi zla naneo, pa bi mu i kazna bila blaža.

(Ceo tekst možete da pročitate na sajtu Magazina Tabloid https://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=572&cl=09)

Svetislav Pešić je potpisao novi ugovor sa Košarkaškim savezom Srbije. Medijima se, na prvoj konferenciji, požalio da je ostao bez celog stručnog štaba, svi saradnici, s kojima je vodio reprezentaciju na Olimpijadi u Parizu, našli su druge angažmane.

– Svi su otišli, imam samo predsednika – rekao je Pešić i pokazao na Nebojšu Čovića, koji je sedeo pored njega.

– Tačno – potvrdio je Čović.

– A i on ima predsednika – dodao je Pešić.

– Tačno – opet je potvrdio Čović, ponosan što ima Aleksandra Vučića.

Međutim, pre nego što su dobili jedan drugog, Vučić i Čović su izgradili dugu istoriju sukoba i najtežih optužbi za kriminal, korupciju i ostale parapolitičke patologije zbog kojih je Srbija danas ovakva kakva je. Da se to ne zaboravi, evo teksta koji je Vučić 2002. godine napisao o Čoviću, tadašnjem potpredsedniku vlade Zorana Đinđića.

“Srpska politička scena, ili, bolje rečeno, srpska vlast s početka 21. veka, slika je i prilika makijavelističkog koncepta koji i ne bi bio tako i toliko strašan i začuđujući da pripadnici režima imaju mrvu morala, ili elementarne želje za poštovanjem bilo kakvih pravnih normi, pa i onih koje su sami doneli. Ponašanje bez ikakvih pravila, potpuna kohabitacija vlasti i mafije, uvijena u oblandu navodno velike srećne budućnosti i reformske poduhvate koji će obaviti mesijanski posao spasavanja Srbije jesu osnovne karakteristike dosmanlijskog vazalnog režima.

Čovek koji sublimiše svu perfidnost, pokvarenost i patološku perverznost režima Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića, a poseduje najgore osobine i Đinđića i Koštunice je potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović. Blagoglagoljiv, lažljiv i, iako ne glup, bolesno ambiciozan, toliko da ni približno ne može da odredi svoje stvarne mogućnosti i potencijale, ali i istinski beskrupulozan, jedan od retkih za koje sa sigurnošću možete da tvrdite da bi gazio preko leševa, sve se umilno osmehujući.

Vučić: Čović je uništio zgradu RTS-a i vrednu arhivsku građu

Nebojša Čović je jedan od onih koji su do svojih kancelarija došli koristeći duge cevi najsavremenijeg oružja. Nebojša Čović je jedan od ključnih organizatora petooktobarskog nasilja, čovek koji je prvi u DOS-u obezbedio šleper oružja. Da ironija i Čovićeva beskrupuloznost budu jasnije, potvrđuje i ta činjenica da je protiv Srba mogao da upotrebi tone oružja, ali protiv komandanta Lešija i ostalih šiptarskih terorista na jugu Srbije ni slučajno. On je prvi, sa svojom oružanom bandom, upao u Radio-televiziju Srbije, faktički je okupirao, zaposeo, a u tome su mu od velike pomoći bili kriminalci iz policijskih struktura, koji su za veliki novac i po nalogu svojih mafijaških bosova pružili logističku i fizičku zaštitu pučističkim banditima. Nimalo slučajno, Nebojša Čović uvek je poštovao njihove usluge. Doduše, osim za obračune, ti banditi i mafijaši postali su mu potrebni za reketiranje onih koji ne bi da izgube glavu ili odu u zatvor, a imaju dovoljno novca da plate Čovićevo milosrđe.

Najznačajniju ulogu u divljačkom puču, izvedenom 5. oktobra, toj protivustavnoj, protivzakonitoj i antisrpskoj raboti imao je baš Nebojša Čović. Sve veze koje je imao u vreme svoje sedmogodišnje vladavine unutar Socijalistički partije Srbije, Čović je iskoristio kako bi učvrstio svoju finansijku poziciju, unajmio veliki broj ljudi sa druge strane zakona i postao neko ko će po okončanju prevrata da garantuje milost svojim tadašnjim pomagačima iz vlasti.

Nebojša Čović je direktno odgovoran za uništenje televizijske zgrade u centru Beograda i spaljivanje bogate i izuzetno vredne arhivske građe. Umesto policije, u danima posle petooktobarskog puča, studio u Košutnjaku čuvala je Čovićeva naoružana banda koja je bila smeštena u suterenu zgrade. Jadni policajci, nisu smeli ni da pomisle da se suprotstave do zuba naoružanim banditima, već su se krili po mišjim rupama očekujući naloge Čovića i njegovih prijatelja.

Dodatak koji objašnjava sve lične komplekse i frustracije Nebojše Čovića jeste njegov lični zahtev od Generalštaba Vojske Jugoslavije da dobije orden, tj. da bude odlikovan zbog nečega, a zbog čega, to je valjda samo Čoviću jasno. Sve to potvrdio je i plašljivi miš Nebojša Pavković, koji bi Čoviću, verovatno, i dao orden, da Čovićevi mafijaši u tom trenutku već nisu ušli u sukob sa mafijašima bliskim Zoranu Đinđiću.

Nebojša Pavković i Nebojša Čović su vrlo slični. U svakom pogledu. Samo, Čović nije mogao da otrpi brojna Pavkovićeva priznanja i ordene, te je i sam zatražio odlikovanje. Za sebe, naravno.

– Čović me je pozvao telefonom za vreme sastanka na kome smo odlučivali o predlozima odlikovanja. Kad je čuo o čemu razgovaramo, tražio je da i njega predložimo za orden, što smo prihvatili – izjavio je Pavković za Glas javnosti, 14. jun 2001.

Čović nije dobio vojni orden, ali jeste Crvenu zvezdu

Zanimljivo, baš u skladu sa moralom Nebojše Čovića, onog koji je sedam godina bio jedan od najviših funkcionera SPS-a i u to vreme odbrambenih ratova srpskog naroda zapadno od Drine i Dunava, taj Nebojša Čović je najostrašćeniji u napadima na svog dugogodišnjeg šefa i na politiku koju je sam čitavih sedam godina zastupao.

– Naša je obaveza da svu našu nesreću i bruku skinemo sa generacija koje dolaze. Nema sumnje da je komande za neke zločine direktno dao Slobodan Milošević – rekao je Čović za Danas, 17. januar 2001, i nastavio: “Kontakt sa Hagom je neophodan i mora se dogovoriti gde će biti suđeno. Da li će mu biti suđeno ovde ili u Hagu, to je stvar za razgovor sa Haškim tribunalom.”

Čović je očigledno sa samo deset godina zakašnjenja saznao da je Milošević naređivao izvršenje zločina, a tako nešto nije mogao ni da pomisli u vreme kada mu je bio jedan od najbližih saradnika.

Nebojša Čović, poznat i kao Majka Tereza albanski terorista, zarad ljubavi američkog ambasadora u Beogradu Vilijema Montgomerija, suprotno svim pozitivnim pravnim propisima, a zajedno sa Koštunicom i Đinđićem, pustio je iz srpskih zatvora stotine okorelih šiptarskih terorista, među kojima i (ne)čuvene zlikovce iz Klečke, braću Mazreku, kao i bujanovačkog teroristu Ljuana Sadikua. Zauzvrat, nijedan Srbin iz šiptarskih kazamata sa Kosova i Metohije nije pušten na slobodu.

Komandant Čović, kako je potpredsednik Vlade voleo da ga saradnici oslovljavaju, razume se, na jugu Srbije, pregovarao je samo sa najvećim banditima i zločincima, među kojima se posebno istakao izvesni komandant Leši. Njih dvojica su toliko lepo i uspešno sarađivali da im nikakav problem nije bio da se dogovore oko tzv. multietničke policije, pri čemu ovo multietničke zvuči krajnje sarkastično, kad se ima u vidu činjenica da na 95 angažovanih šiptarskih terorista, recimo u preševskoj opštini, dođe pet srpskih policajaca.

Vrhunac, ne političke već ljudske bezobzirnosti i bezbrazluka, predstavljala je izjava Nebojše Čovića, koji samo što nije zaplakao zbog pogibije svog pregovaračkog partnera, šefa šiptarske bande, komandanta Lešija. Međutim, Čovićevu bliskost sa Lešijem nije teško objasniti kada se uzme u obzir činjenica da su obojica samo različite igračke u rukama istog gazde, bez obzira da li je personalno u pitanju Šon Saliven, Vilijem Montgomeri ili neki treći predstavnik vlade Sjedinjenih Država.

Nije slučajno ni to što je Nebojša Čović sa oduševljenjem dočekao pobedu Ibrahima Rugove i njegov izbor za predsednika Kosova, kako već Šiptari nazivaju Kosovo i Metohiju. Zanimljivo je da Čović priznaje kako je navodni zločinac Slobodan Milošević bio toliko pažljiv prema Ibrahimu Rugovi, vođi separatističkog pokreta kosovskometihijskih Šiptara, da mu je odredio čak i policijsku zaštitu. Pa, protiv koga je onda Milošević naređivao izvršenje zločina, kako to Čović kaže?

Nebojša Čović je opasan čovek, upleten u brojne poslove za koje su obični ljudi samo čuli ili videli u američkim filmovima On je opasan, svakako ne zato što se nikoga, ili ničega ne boji, već zato što se nikoga i ničega ne stidi”, napisao je Vučić.

U radikalskom stilu, Vučić je tada optuživao Čovića da je oteo “Fabriku metalnih proizvoda” i fabruku korita “Proleter”, kao i opremu Studija B i da je reketirao kompaniju “Nicola’s”. Vučić je tvrdio da je Čović poklonio mafijašu Jusufu Buliću fudbalski klub i stadion u Železniku, a Ljubiši Buhi Čumetu, šefu surčinskog klana, infrastrukturne poslove u opštinama na administrativnoj liniji sa Kosmetom. Vučić nije propuštao priliku ni da za koruptivne i kriminalne akcije optužuje Čovićevu suprugu Vesnu. No, kad su im se interesi preklopili, zaboravili su na razmenjene optužbe i uvrede, pa sad imaju jedan drugog.

Hapšenje Pink Pantera u Italiji

Organizovana kriminalna grupa Aleksandra Vučića izvršila je još dva upada u javne resurse, a uskoro će i treći. Sukobi oko podele tog plena, vrednog tri milijarde evra, izazvale su haos u vrhu vladajučeg kartela.

U prednosti su, zasad, Aleksandar Šapić i Zvonko Veselinović, koji su uspeli da preuzmu beogradski javni prevoz od grupe u kojoj se nalaze Siniša Mali, Goran Vesić, Željko Mitrović i Nenad Kovač. Šapić je priveo kraju akciju oko Apotekarske ustanove Beograd, koju je oslobodio uticaja Ivice Dačića i pokrenuo proces koji vodi ka privatizaciji tog javnog preduzeća. Istovremeno, pod direktnom kontrolom Aleksandra Vučića, priprema se prodaja Al Dahre jednoj italijanskoj kompaniji, čime će se završiti pljačkaška privatizacija Poljoprivrednog kombinata “Beograd”.

Beogradski gradonačelnik Šapić je okončao tehnički deo akcije, kojom je izbacio kompaniju Kentkart iz posla s naplatom javnog prevoza i Gradskom saobraćajnom preduzeću nametnuo novog partnera. Pravni deo te akcije rešavaće se na sudu, po tužbi Kentkarta, koji zahteva da mu se isplati nadoknada štete od 17 miliona evra. Šapića to ne brine, on tvrdi da kazna, ako je uopšte bude, neće biti veća od milion evra, a i to neće platiti on, nego Beograđani.

Posao, vredan 1,2 milijarde evra, dobio je konzorcijum firmi povezanih sa Zvonkom Veselinovićem. Za zajedničko učešće na tenderu, firme BG Bus Prevoz i C&LC osnovale su konzorcijum u koji je ušlo još 17 preduzeća. BG Bus Prevoz registrovan je 5. juna 2024, samo mesec dana pre raspisivanja tendera. Vlasnik te firme je Predrag Lovrić, čiji brat Milorad Lovrić važi za stvarnog vlasnika kompanije C&LC Group, iako se ona vodi na izvesnu Jasminu Savić. Oba Lovrića su višegodišnji poslovni partneri Zvonka Veselinovića. Njihova saradnja je logična, pošto potiču iz kriminalnog miljea. Doduše, treba priznati da je Predrag Lovrić ostvario mnogo značajnije rezultate u toj delatnosti, nego Veselinović.

Šef kosovskog klana je počeo kao sitni lopov i diler heroina, koga su lovili lokalni policajci iz Kosovske Mitrovice, Raške i Niša. U isto vreme, pre dvadesetak godina, Lovrić je već imao svoju sliku na poternici Interpola. Lihtejnštajn je raspisao poternicu za njim zbog pljačke zlatare u Vaduzu 2004. godine. Četiri pripadnika grupe Pink Panter izveli su pljačku juvelirnice u Dubaiju 2007. godine. I danas se na internetu mogu naći snimci dva “audija” s kojim su pljačkaši, vozeći u rikverc, uleteli u tržni centar Vafi i probili izlog zlatare Graf. Za samo dvadesetak sekundi napunili su dva džaka nakita, čija vrednost je procenjena na sedam miliona evra. Vođa te ekipe je bio Milan Ljepoja, koji je, prema optužnici protiv Veljka Belivuka, ubijen 2020. godine. Lovrić nije bio na tom spisku “pantera” za kojima je tragao Interpol, ali hrvatska policija je tada pretresala njegovo rodno selo Kuplensko na Kordunu.

– Nisu ga našli iako su neki uvereni da je tada bio u selu. Pričalo se kako ga je policiji pred nosom “mercedesom” preko obližnje granice s Bosnom i Hercegovinom prevezao stric Milorad, danas ugostitelj u Mladenovcu, a do rata vlasnik restorana “Razvod braka”, koji je imao u Kuplenskom – navodi se u tekstu zagrebačkog Večernjeg lista.

Večernji list, 07.02.2010.

Hrvatski mediji tvrde da za Predragom Lovrićem još postoji “tjeralica”, koju je izdao sud u Rijeci, navodno zbog krađe.

– Meštani Kuplenskog za Predraga Lovrića kažu da ima godinu starijeg brata Milorada, koji u Beogradu ima prevozničku firmu, da je osnovnu školu završio u Vojniću, gde je išao i u srednju tokarsku. Kao deca, braća Lovrić su često čuvali krave. Bili su dobri dečaci, a njihove susede bi manje iznenadilo da je krivim putem krenuo Milorad jer “Predrag nije bio baš preterano pametan”. Nakon završene škole, mlađi Lovrić je išao na obuku srpske vojske u Šamarice, nedaleko od Gline. U “Oluji”, uveravaju meštani, otišao je iz Hrvatske. Međutim, nije baš tako. Opštinski sud u Rijeci izdao je u jesen 2000. godine za njim poternicu jer ga policija nije mogla naći i sprovesti u zatvor. Osudili su ga zbog teške krađe, a poternica za njim je još uvek na snazi. U selu se pretpostavlja da živi u Srbiji, s jednom Karlovčankom s kojom ima dete. Odrastao je u siromaštvu, a sada za rođendan ocu, zvanom Cvrčak, poklanja džip od 50.000 evra – navodi se u tekstu Večernjeg lista.

O spornim poslovima Predraga Lovrića izveštavali su i mediji u Srbiji. Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) opisao je način poslovanja kamenoloma Kamalj, kojim upravlja kompanija C&LC Kameni agregati, čiji vlasnik je Predrag Lovrić. Firma C&LC Kameni agregati osnovana je 19. maja 2020. godine. Ubrzo je počela da ilegalno kopa na lokaciji u Kamalju. Zbog nedozvoljenog iskopavanja 270 tona krečnjaka, Lovrićeva kompanija je morala da plati odštetu od 11,5 miliona dinara. U martu 2022. dobila je dozvolu da u sledećih deset godina eksploatiše krečnjak iz kamenoloma u opštini Mionica. Naprednjačka vlast u toj opštini promenila je uredbe o prostornom planu kako bi omogućila Lovrićevoj firmi da vadi kamen i sa vodoizvorišta. Vlada Srbije, na predlog Ministarstva zdravlja, odobrila je to rešenje, iako su građanska udruženja i stručna javnost ukazivali na opasnost od zagađivanja vode, pa i potpunog uništenja izvorišta usled eksploatacije kamena. Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu izradio je Elaborat o zonama sanitarne zaštite Kamalja, ali za lokalnu naprednjačku vlast su važniji interesi Lovrića i Veselinovića. Radovi u kamenolomu, česte eksplozije i kamioni puni krečnjaka, naneli su ogromnu štetu na kućama u Kamalju. Zidovi su popucali, plafoni otpali, a crep na krovovima je polomljen od komada kamena. No, to ne može da uspori eksploataciju kamena, koji je potreban za izgradnju puteva, u koje su uključene građevinske firme Zvonka Veselinovića.

Firma Predraga Lovrića, C&LC Kameni agregati, prošle godine ostvarila je profit od 40,6 miliona dinara. Firma Predragovog brata Milorada, C&LC Group, posluje mnogo uspešnije. Prošle godine je prijavila dobit od 148,1 milion dinara, a pretprošle čak 266,4 miliona dinara. O načinima na koje posluje Milorad Lovrić pisao je i Magazin Tabloid.

Rezime finansija Lovrićeve firme

– Vlasnici preduzeća C&LC Group koji su privatizovali i preduzeća Betonjerka iz Sombora i Elektroizgradnja iz Bajine bašte, pokazali su se kao izuzetno vešti u nameštanju tendera. Ali, ne i dovoljno vešto da sasvim prikriju kao su to izveli. Naime, vlasnici C&LC Group koji su jedan tender namestili i dobili 386 miliona dinara, pa sada i tender za angažovanje autobusa vredan oko 11 milijardi dinara! Iz Krivične prijave predate protiv preduzeća C&LC Group iz Beograda (koje se vodi na ime Jasmina Savić a čiji su stvarni vlasnici Milorad i Predrag Lovrić, vidi se da se ta firma bavi izvođenjem radova na auto putu Lajkovac -Ljig i ostalim deonicama. U „paralelnoj javnosti“, pomenutu dvojicu nazivaju „putarskim kraljevima“ zbog njihovih poslovnih veza sa braćom Vučić, što objašnjava kako sa lakoćom prolaze na tenderima koje raspisuje država – navodi se u tekstu našeg Magazina, koji možete da pročitate na linku https://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=428&cl=24#google_vignette.

Mehanizacija C&LC je učestvovala u nezakonitom rušenju zgrada u Savamali. U znak zahvalnosti za saradnju u tom zločinu, firma braće Lovrić je nagrađena poslovima sa beogradskim GSP-om. Do 2014. godine, C&LC je imala sedam autobusa uključenih u gradski sistem javnog prevoza. Uspostavljanjem jačih poslovno-kriminalnih veza sa tadašnjim gradonačelnikom Sinišom Malim, C&LC je u javni prevoz ubacio pedesetak svojih autobusa. Iako serija tužbi pred Privrednim sudom u Beogradu (P6541/17, 6031/17, 5338/17, 2225/17, 2707/17, 4057/17, 4334/17, 4745/17, 408/18) ukazuje na brojne nepravilnosti, pa i mesečne isplate od po 80 miliona dinara, a sve bez ugovora i tendera, poslovni odnosi su nesmetano nastavljeni do danas. I ne samo što je saradnja nastavljena, nego se digla na nivo od 1,2 milijarde evra, koliko vredi posao, koji je nedavno dobio konzorcijum koji predvode preduzeća braće Lovrić.

U Narodnoj skupštini je opisano ko je organizovao sastanak predstavnika saobraćajnih preduzeća i pod kojim uslovima je posao dogovoren. Raspodela plena iz beogradskog budžeta je, prema tim navodima, utvrđena u pančevačkom hotelu “Tamiš”, koji se nalazi u nadležnosti Branka Malovića, potpredsednika Izvršnog odbora SNS-a.

– Na tom sastanku prisustvovali su privatni prevoznici, koji su želeli da učestvuju na tenderu, kao i ljudi iz gradske uprave. Tada im je rečeno da bi mogli da učestvuju na tenderu i da dobiju posao da prevoze putnike u Beogradu, ali da treba da plate u kešu izvesnoj osobi iz gradske uprave. Postojala je tarifa od 30.000 evra po zglobnom autobusu, 25.000 evra po solo autobusu i još 10.000 za svaki minibus. Oni koji nisu želeli da plate, nisu imali priliku da učestvuju na tenderu i nisu mogli da dobiju posao – rekla je Mila Popović iz Poslaničkog kluba Stranke slobode i pravde, zahtevajući da policija i tužilaštvo pokrenu istragu.

Od tog zahteva neće biti ništa, pošto su policija i tužilaštvo u nezvaničnom konzorcijumu sa šefom kosovskog klana i njegovim ortacima iz vrha beogradske i republičke vlasti.

Šapić promoviše autobuse firme povezane sa Veselinovićem

U tom konzorcijumu značajno mesto ima i Autosaobraćajno preduzeće Strela iz Obrenovca, koje je povezano sa Zvonkom Veselinovićem. Početak rada reformisanog sistema gradskog javnog prevoza, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić objavio je na konferenciji za medije, pozirajući ispred 80 novih autobusa obrenovačke Strele.

(Ceo tekst pročitajte na sajtu Magazina Tabloid: https://www.magazin-tabloid.com/dvorske-igre-sa-pevanjem-i-pucanjem/)

Željko Mitrović je 20. septembra 2024. godine organizovao spektakularnu proslavu 30. rođendana Televizije Pink. Pre 23 godine, na prvoj postpetooktobarskoj proslavi, održanoj 28. septembra 2001, nije bilo 2.700 zvanica, ali bilo je dovoljno funkcionera iz DOS-ovog sistema, koji su svojim prisustvom dali nezvanični sertifikat o političkoj podobnosti Mitrovića i njegove televizije.

Pre 5. oktobra 2000, Mitrović je verno služio vladarskoj porodici, bez čije podrške ne bi mogao da stvori medijsku imperiju. Kao istaknuti član Jugoslovenske levice, dobio je poslanički mandat u Saveznoj skupštini SR Jugoslavije, poslovne prostorije u zgradi bivšeg Centralnog komiteta, kao i finansijku podršku tajkunskog lobija, formiranog pod kontrolom Mire Marković. Mitrović je lojalnost vladarskom paru dokazivao vulgarnim poltronstvom i varvarskim napadima na opoziciju. To je radio do oko 22 sata 5. oktobra, kad je privremeno ugašen signal Televizije Pink. Kad je ponovo počelo emitovanje programa, iz njega su izbačeni Sloba, Mira i JUL, a osvanuli Đinđić, Koštunica i DOS.

Mitrović je lakše i brže transformisao svoje političke stavove, nego što je DOS amortizovao nezadovoljstvo svojih glasača, koji su zahtevali da Pink bude ugašen, a njegov vlasnik lustriran. Ključnu ulogu u aboliranju Mitrovića odigrali su Nenad Čanak, Dušan Mihajlović, Mlađan Dinkić i, naravno, premijer Zoran Đinđić.

Usled procene da je prerano za njegovu javnu podršku Mitroviću, Đinđić je na proslavu godišnjice osnivanja Pinka poslao Gorana Vesića.

Ministar policije Mihajlović delegirao je saradnike iz Nove demokratije Tahira Hasanovića i Žarka Jokanovića, a Čanak se već odomaćio na Pinku, gde je pevao Sinatrin hit “My Way”. Među gostima isticao se Ivica Dačić, kao i Milorad Vučelić, koji je u to vreme imao status disidenta, pošto je po drugi put najuren iz Socijalističke partije Srbije. Naravno, društvo ne bi bilo potpuno bez Milomira Marića i njegovih moralnih dvojnika Nebojše Krstića i Srđana Šapera.

Elitu su reprezentovali Veselin Jevrosimović, Suzana Mančić, Ašok Murti, Biljana Obradović, Goga Grubješić…

Da je bilo pravde, da je svanuo 6. oktobar, Mitrović bi tog dana mogao da održi komemoraciju svojoj ružičastoj fabrici užasa. Ovako, zahvaljujući odluci vrha DOS-ove vlasti, oprošteni su mu stari gresi i otvoren put za stvaranje novih, još težih zločina nad građanima Srbije.

Od tada, sve stranke su prodefilovale na vlasti. Svaka vlast je bila na usluzi Mitroviću, a i on njoj. Simbioza parapolitičkih i paramedijskih parazita i danas traje. Eto, većina likova iz ove galerije ima istaknute uloge u zločinačkom režimu Aleksandra Vučića.