Objavljeno 06 November 2013 – 08:49 AM

mi

Više ne smem da ulazim u temu o prekidu trudnoće na forumu jer sam noćas imala košmar da sam opet trudna (imam Baneta) i rade mi amniocentezu privatno i dobijam rezultat 43xx (nepostojeća dijagnoza) što u mom snu znači bolesna devojčica. Vodaju me po odeljenju na kom leže deca sa sindromima koju su majke ostavile u porodilištu, valjda da bih lakše prelomila. Vidim dete bez jedne ruke kako leži presamićeno preko kreveta, naglavačke, s glavom na podu, i niko da ga podigne od zdravstvenog osoblja. Prilazim, grlim i dižem dete da legne na krevet. Pitam se naglas da li amniocenteza može da pogreši i govorim svojoj sestri da ću radije da rodim bolesno dete nego da mi rade još jednu instilaciju. Svi doktori me kuliraju. Iščuđavam se kako me je posle jednog zdravog deteta opet snašlo isto sranje…

Probudilo me Banetovo meškoljenje.

Muž je rekao da ne smem više da dolazim na ‘taj [moj] sektaški forum’. Ovo mi je treći košmar na istu temu. Kad će više da prestanu?

Objavljeno 30 November 2013 – 05:47 PM

Tražeći smisao u svemu što se izdogađalo i kopajući za taktikom preživljavanja, šetali smo i po 10km noću.

Bila sam jedno dva meseca zatvorena u stanu i onda se vratila na posao, ali nisam bila ni za šta. Otprilike posle pet meseci mogu reći da sam nastavila sa životom kao čovek. Imala sam jedno katartičko iskustvo kad sam sanjala užasan košmar koji nikad nikom nisam prepričala i posle kog sam se prvom prilikom kad sam bila sama kod kuće isplakala naglas (da ne kažem izvrištala), otišla na posao, odradila s glavoboljom taj radni dan i sutradan bila kao nova.

Košmare imam i dalje. Npr. pre nekih nedelju dana sam sanjala da rađam blizance, Baneta i devojčicu s Daunovim sindromom, i još dvoje blizanaca bogalja. Tu devojčicu su mi kao oduzeli u porodilištu, a rodila se praktično velika, kao da ima deset godina. I ja se kao uporno vraćam u porodilište i ne želim da je dam, ali ne mogu da je izvedem. A ono dvoje bogalja ne konstatujem i ne znam šta je s njima. Probudila sam se u znoju.

Objavljeno 25 September 2013 – 06:07 PM

mi

moj sin

Tuga zbog izgubljenog deteta ne može ni sa čim da se meri, ali ni radost koju ti dete donese kad ga najzad dočekaš. Kad sam ugledala Branislava, kad je on mene prepoznao i momentalno prestao da plače kad su mi ga doneli, imala sam toliko suza radosnica u očima da nisam mogla da ih zaustavim. Ništa mi nije teško da uradim za njega jer je on duga na mom nebu i ulepšao mi je život.

Objavljeno 25 September 2013 – 09:21 PM

Ajde još i ovo da kažem… Porođaj, bez epidurala i sa XXL epiziotomijom, fizički me je MNOGO manje boleo nego pobačaj. Kad priroda odradi i uredi svoje, i kad znaš kakva te sreća čeka uskoro, i da ćeš biti nagrađena za sve ranije muke… Sve je lako. Ali hoću da kažem — svakoj od vas koje ste se suočile sa ovom strahotom, porođaj će pasti mnogo lakše nego da pobačaja nije bilo…

Objavljeno 29 March 2013 – 02:13 PM

Negde sam pomenula da pojedine drugarice s kojima sam svaki dan nisu kapirale kroz šta prolazim. Npr. jedna od njih. Zove me par dana pošto sam dobila rezultat amniocenteze i jedva da sam uspela da izustim da beba nije kako treba, da moram na prekid, da je sve to jezivo… Pazi, ne znam čak ni da li je ‘jebiga’ izgovorila jer to je njena mantra kad nešto u tuđem životu krene naopako… samo je ćutala dok ja nisam izgovorila: ‘Kako si ti, šta ti imaš novo?’ i počela kao navijena da melje o svom najnovijem koškanju sa šeficom. I ne, ne mislim da je zanemela u šoku. Ne mislim ni da joj nije doprlo do mozga odmah šta sam joj poverila. Mislim da nije imala predstavu kroz šta prolazim i da nema ni dan-danas. Jer, sada, kada je i ona trudna, priča mi kako se prepucavala sa svekrvom jer ne želi da joj svekrva ćerkicu obuče u roze kad ona ne podnosi tu boju. E tu sam ja pukla i rekla da nemam razumevanja, da nisam osoba kojoj to treba da priča jer sam ja bebu izgubila u 5. mesecu, da njena sadašnja trudnoća još nije toliko stara koliko je bila moja kad sam umesto o bebinim stvarima razmišljala gde da sklonim onaj krevetac da ga ne razlupam… I da bi me živo bolelo dupe i da mi beba nosi braon umesto roze stvari, samo da sam ju rodila… Oćutala je i složila se kao s tim što sam rekla… pa opet nastavila da smara pričama o svojoj svekrvi… Neki ljudi su apsolutno operisani od saosećanja!

Objavljeno 29 March 2013 – 03:27 AM

Ja sam se grozila same pomisli na trudnoću i fetuse. A kad sam po izlasku iz bolnice onako obeskrvljena i malaksala išla u DZ, osećala sam se kao popišana jer više nisam bila trudnica pa nisam išla preko reda bez obzira na svoje jadno stanje — jedva sam hodala, stajala, napolju mi je sunce užasno smetalo i pored sunčanih naočara — i ponovo uredno plaćala participaciju (naravno da nije problem u 50 dinara, ali jeste sitničarenje), a svaku trudnicu koja je u čekaonici veselo cvrkutala o svom vaginalnom sekretu i njegovoj grupi — došlo mi je da raspalim preko usta. Emocija koju sam najduže osećala bila je bes. Za sve drugo sam bila otupela. Posle nekog vremena počeo jekonstantan strah od nove trudnoće, pa tek na kraju tuga i jedan jeziv košmar koji je manje-više i okončao proces žaljenja ili oporavka ili kako već to da krstim, ali u kom sam sve ponovo preživela, osim proseravanja medicinske sestre nad mojim krevetom: „Što sad plačete? Nema sad plakanja!“, otimanja prekrivača dok sam drhtala od zime i stavljanja džaka za đubre na mene da imam u šta da povraćam.

I dalje ne razumem taj idiotski odnos i idiotska pitanja što plačem. Jebote, ja nisam došla tu kao moje cimerke zato što imam momka koji neće da koristi kondom, pa nam se omaklo, pa da je sad neko dužan ili bogomdan da mi drži lekciju o moralnosti! Moja trudnoća je bila veoma željena i dugo čekana, a i da nije — ko je ta polupismena krava da bilo kome drži lekciju o tome da li je vreme da se plače? Ali neko je jednostavno smrad i to je to…

Uglavnom, kako god da se osećamo dok je sve to aktuelno i koliko god da proces oporavka traje, činjenica je da na kraju sve prođe…

Objavljeno 29 March 2013 – 03:39 AM

I ne, ne želim da kažem da te klinkice zaslužuju lekcije iz morala zato što nisu znale kako se sprečava trudnoća a posle nisu radile prekid na vreme jer je u selu sramota da se čuje da si išla kod ginekologa ili su mislile da će trudnoća sama od sebe da prođe pa tako dogurale do četvrtog ili petog meseca… hoću da kažem da ako je pretpostavila da sam došla iz istog razloga samo zato što smo bile u istoj sobi… jednostavno je glupa i neprofesionalna. Budem li je opet srela na porođaju ili održavanju ili kako već, popiće onaj ricinus što sam joj prošli put poželela ubaciti u kafu.

Ja te devojčice nisam osuđivala, baš naprotiv… pružala sam im podršku, buscopan, uloške, sredstva za higijenu jer jedna ništa nije ponela… čule smo se i po izlasku iz bolnice…

Objavljeno 18 October 2013 – 08:26 PM

Sedela sam u stanu 2-3 meseca i igrala igrice a u glavi nisam imala ništa. I onda me sve preseklo kad sam se vratila na posao i shvatila da se napolju odvijao stvaran život dok sam ja igrala Zumu, Soliter, loptice i ostale igrice za ispiranje mozga. Pisala sam dosta ovde na forumu i to mi je bila jedina terapija. Šetala s mužem svake noći od Varadinske duge do Stranda i nazad. Ne verujem mnogo u psihoterapiju kao nešto što bi MENI lično pomoglo, ali nekome to pomaže. Išla u crkvu da upalim sveću za bebu. Tražila hipnotičko-budistički mir. Ne znam šta da predložim bilo kojoj ženi koja trenutno prolazi kroz ovu agoniju, osim da sad stisne zube jer joj je potrebna makar i veštačka snaga a posle da odvrne slavinu i da plače naglas ako će joj to pomoći.

Za mene je odbrambeni mehanizam u početku bila intelektualizacija, posle sam se posvetila kreativnim aktivnostima, igrala te glupe igrice, bila s mužem na moru…

Objavljeno 26 November 2012 – 12:27 PM

Najteze je da prodjes sama kroz to s…. — a uvek si sama jer ljudi oko tebe ne mogu da razumeju kroz sta prolazis jer nisu to doziveli i ne mogu da saosecaju sa onim sto im nije jasno.

Nemoj da pitas koliko vremena treba da bol prodje. To je kod svakog razlicito. Ja sam u kabinetu geneticarke videla da se muz grcevito drzi za dasku od stola i da mu drhte ruke, shvatila da on to ne moze da podnese bez mene, da moram ja sve da iznesem na ledjima. Nisam ni zaplakala. Prekid i sva propratna mucenja sam prezivela, vratila se kuci, sedela u stanu 2-3 meseca, igrala igrice, i uopste nisam bila svesna sta se desilo dok se nisam vratila na posao i shvatila da nemam vise stomak, da moram da radim na terenu odvojena od supruga, da necemo biti zajedno jos godinu dana kao sto smo planirali, i hvala Bogu da nismo montirali krevetac koji smo kupili mesec dana ranije posto je bila akcija u Simpu — jer bih ga u naletu besa polomila…

Suprug je postao jako rasejan u tom periodu, nije mogao da se usredsredi na posao i povremeno sam bukvalno morala da vicem da bih ga dozvala kad odluta.

Bila sam besna, htela sam da razbijem sve oko sebe, muka me je hvatala kad god bih cula trudnice u domu zdravlja kako zivahno pricaju o svojim grupama vaginalnog sekreta i kako bi „radile analize kad bi bilo potrebe“ (i svaki put zelela da se izderem: „A kako j.b.no znas da li ima ili nema potrebe???“) i — da ne nabrajam dalje. Bila sam besna kao ris! Zasto svaka prosjakinja, alkos ili dzanki imaju po petoro zive i zdrave dece, a ja ne mogu ni to jedno koje planiramo poslednjih 5 godina? Zasto zene abortiraju zensku decu a ja sam samo molila Boga da moje bude zensko da ne bi obolelo od surove porodicne bolesti od koje umiru muska deca, izmedju ostalih i moj brat? Zasto sam u bolnici bila s neinteligentnim adolescentkinjama koje su abortirale u 4. i 5. mesecu (kako koja) zato sto im se blizi ispitni rok ili zato sto su shvatile da vole drugog a ne tog koji im je napravio dete? Zasto? Zasto? Zasto?

Zato sto nisam bila spremna da postanem majka.

Tacka.

To je neko gore video i stavio tacku.

Kad odrastem, moci cu da imam dete. Kad se odljutim.

Tako moras i ti. Da racionalizujes zasto ti se desilo to sto ti se desilo i sta je dobro u svemu tome. Da nadjes snage da se radujes zivotu (koji je Bozje cudo i dar koji ne umemo da cenimo) i malim, pa cak i trivijalnim stvarima, i da naucis da se boris za sebe i opstanak svog duha. Ali za to treba vremena i terapije — sad zavisi kakva tebi terapija prija, ali ja recimo u finalnom periodu oporavka (kraj septembra) nisam mogla da slusam savete kako da to prevazidjem i samo mi je trebalo da me neko saslusa i da izvuce iz mene odgovore na pitanja koja ni sama sebi nisam imala hrabrosti da postavim.

Imala sam jezive kosmare pre jedno 2 meseca, pisala sam nesto u temi Strah od nove trudnoce. Nikom nisam ispricala nista osim detalja da sam u snu opet imala trudove i rodila gomilu mlevenog mesa i krvi (a posle toga je sledio jos odvratniji detalj koji ni sa muzem necu podeliti).

Ali sad sam OK. Zivot ide dalje i hvala Bogu sto je tako. Jos uvek nisam trudna, ali jos uvek i cekam rezultate nekih genetskih analiza iz inostranstva. Do kraja ove godine sigurno cu pokusati da postanem majka. Mislim da sam sada spremna, ali ko zna? Mozda ne bih cenila majcinstvo koliko ga sada cenim da sam onu trudnocu izgurala kako treba. Nisam znala sta znaci patiti za detetom.

Mi smo svoje dete izmedju sebe nazivali Nas blagoslov — i to mi je stajalo na tikeru ovde dok ga nisam izbrisala — ali mislim da cemo tek sad znati sta je pravo znacenje te reci.

Imali smo ime za nasu cerkicu — pardon, plod, hemijsko jedinjenje ili kako god covek moze da pokusa da nazove ono sto je trebalo da mu postane beba — i sad ga cuvamo za drugu bebu. Kad nam dodje.

Kad bude videla da su mama i tata spremni za nju.