’Srećan poslednji dan u godini!’ – poslala sam poruku klinki jutros.
Ona je u tropima, u Južnoj Americi.  Početak velike promene je bio lom prethodne strukture, koja je bila ne samo nestabilna, izgrađena s lošim materijalom, već tipičan industrijski model koji daje okvir standardnih dimenzija i život se upakuje u njega kako zna i ume. Da su se okviri lomili širom sveta pod uticajem nevidiljivog neprijatelja nano veličine je možda bilo koincidentno. (Da su okviri neophodni nećemo analizirati ovog puta). Niko nije ostao nedotaknut tim minijaturnim neprijateljem, i klinka je taj talas promene uzela vrlo bukvalno pa je promenila i kontinent i klimu, odbacila posao, i radi na svojoj budućnosti na način koji mi daje puno brige, jer njen način puno više liči na filozofiju življenja u trenutku. Ali i život i filozofija u budućnost su njeni, i ona ima dobar materijal pa neka petlja i uči zanat, kao i svako.
U tom istom vremenu velikog straha i globalnih promena, ja sam oborila mali lični rekord. Iako osoba sklona promenama, nakon iznenadne odluke na početku perioda da promenim posao, u svemu ostalom bila sam slika nepokolebljivog održavanja rutine i neprobojne barikade strahu i panici.
iz takvog haosa izašle smo drugačije – ja manje-više ista, klinka promenjena. I to mi se uglavnom čini kao dobra stvar.

 ’Srećan poslednji dan u godini!’ ’ odgovorila je i dodala desetak emotikona. ’Imale smo tako specijalnu godinu skupa. Punu avantura, i smeha i suza i ljubavi.’

U pravu je, imale smo dobru godinu. Iako se ja uporno vraćam mojim brigama i često gubim iz vida koliko je dobro biti živa, zdrava i sa kratkom listom problema koje bi bilo ko iz istorije, pa i danas, obrisao blagim pokretom ruke. Ja sâma to uradim povremeno. Po tome merim da nisam sasvim izgubila Gloriju, iako nisam dugo čula od nje.

Počela sam da pijem kafu. Davni počeci trenda su bile moje ’latte subotom’ avanture. U inter-periodu sam naišla na problem u obliku glavobolje u jednoj tački na potiljku. Jednog jutra rešila bila da to zaslužuje detaljno testiranje da bih na kraju postavila samodijagnozu (doktori nisu(. Kafa je bila u pitanju. Vratila se latte subotama, ali to nije dugo trajalo. Danas sam trend obrnula naopačke: pijem kafu tokom nedelje i apstiniram vikendom

Volim moj ritual izjutra, i ustajem sve ranije jer desi se da zakasnim na posao. Krenem polako; prvo pripremnim moka pot sa malo kafe i malo vode, dodam mleko sebi i malo za mačka, pripremim voće za doručak, otvorim kompjuter da pogledam italijansku reč za taj dan, pročitam neki od članaka na teme istraživanja koje me opsedaju na poslu, uguram možda pet minuta rastezanja i zatim zbrzam razlog za ustajanje rano tog jutra u petnaest minuta – tušranje, oblačenje i izletim kao furija koja kasni i to joj je poslednja šansa da zgrabi  taj dan. Kako mi kafa nikada nije bila neophodna, ubeđujem sebe da je taj ritual vredan nesanice na kraju dana. Uvek je tu sledeće jutro koje počne sa mojim Bialettijem. Klinka se apsolutno slaže; ona je mladi maestro rituala i inspiracija.

Nikada nije prekasno za poroke.

Šalje mi redovno fotograije i kratke depeše iz njene neodoljivo zelene i plave realnosti. Plav je Pacifik, nad kojim je zalazak sunca uvek nov i neponovljiv, ona kaže. Povremeno pošalje video, poslednji sa kolibrijem koji doručkuje u bašti kuće u kojoj sada boravi, dok i ona doručkuje. Kolibri je vidljiv jedino kao momentalni pokret koji uzbrka zelenilo, i opet se sve smiri. U pozadini je graja nabujalog života u večitom pokretu. Ja gledam i čitam, smešim se jer vidim da je srećna, da je nedoljivo zaljubljena u poeziju života. Zatim se setim svih svojih briga, i nastavim da brinem dok pregovaram sa sobom da će ona naći svoj put. Vratim se svom danu u hladnom stanu sa sivim nebom koje ulazi kroz prozore kao polumrak. Rešim da izađem napolje u monohrom zimskog dana; sve je bolje u hodu i pod otvorenim nebom. Setim se da imam dugu listu nerešenih planova. Imam i par ideja, i već se osećam bolje.

Kupila sam par žutog i par crvenog donjeg veša. ’To je običaj ovde za Novogodišnju noć’, rekla mi je pre par dana. Žuto za uspeh u poslu sledeće godina, crveno za uspeh u ljubavi. Složile smo se da treba obući oba.

Nikada nije prekasno za…

… kraj jednog dana i početak novog, kraj jedne godine i početak Nove.

Budite dobri i sebi i drugima, i sve najbolje u Novoj 2024.

Sredinom 2020., tek koji mesec nakon što su mere oko kontrole virusne epidemije počele da se primenjuju sa više ili manje oklevanja i poprilično neuspeha širom sveta, preda mnom se pojavila bila ponuda za novi posao koji nisam tražila i koju nije bilo moguće odbiti. To sam zaključila tek godinu-dve kasnije, ali tada sam mislila da je moj pristup situaciji bio ozbiljan i zreo, kako i dolikuje osobi mojih sposobnosti i iskustvâ. Mojoj odluci su, između ostalog, doprinela tri faktora. Jedan od njih je bio rapidni efekat mera preduzetih oko epidemije sa dugoročnim posledicama – obrazovanje (u kome sam tada radila) će prerasti u online verzije sve više i više udaljene od učionice, što je bilo vrlo porfitabilno za institucije i vrlo negativno za studente i obrazovanje uošte, ako je cilj obrazovanja prenos znanja i postavljanje bazičnih temelja u bilo kojoj disciplini. Da je sâm cilj obrazovanja u tranziciji kao sredstvo koje će opravdati cilj – profitabilnost sistema obrazovanja koji sve više postaje uslužna industrija – je bio i stariji i veći problem od moje male dileme, ali je bio vrlo jasno ilustrovan u tom trenutku globalne krize. Ja volim da idem na posao i ta fizička razlika između mesta mog posla i ostatka mog dana mi je bila važna. U uslovima prinudnog pritvora  i okovani strahom, ljudi nisu izazlili mesecima. Ja sam išla redovno u šetnje (mere u Kanadi nisu bile drakonski forsirane) i novi posao je značio da ću ići na posao svaki dan. Povrh svega toga je bila taština. Oni su mi pristupili bili, i mada posle brojnih intervjua nije bilo sasvim jasno šta traže, kad sam dobila ponudu i platu koja ide uz nju, mislila sam da su moje spsobnosti bile zaslužne za to.

Jedan od fenomena našeg vremena, u kome se neverovatni uspesi u svakom pogledu – monetarnom, uticaju, moći – postižu praktično preko noći za pojedince skoro bez izuzetka vrlo mlade, je da taj uspeh, koji je ne samo nepojmljiv već se ne može ni objasniti ni opravdati primenom bilo kog sistema dedukcije, stvori instantnu mitologiju. Oko osnivača,početnog tima, brenda… – svega. Mitologije nisu nove, i koreni njihovog uspeha žive u ljudskoj psihologiji. Možda sve ovo što se nama dešava i nije tako novo, ali razlike su uvek u vremenu i okolnostima. Ove kurentne mitologije su generisane isljučivo uspehom, što je najcenjenija valuta u našem sistemu vrednosti danas. Biti svedok toj eksploziiji je iskustvo koje uznemiri ravnotežu tazumevanja stvarnosti, i ostavlja neprijatan osećaj – nešto je vrlo pogrešno u svemu ovome.

Moj novi posao i orkuženje vrlo brzo počeli da manifestuju simptome kulta. Dogme, idolatrija i obožavanje, strah od pomeranja jedne jedine stolice što može srušiti celu visoku kulu od karata… sve to u okviru komercijalnog entiteta kji je prolazio kroz velike promene. Povrh finanijskog uspeha, koji je nastavljao da raste, brend je postavio sebi zadatak da promeni svet. Opresija svake vrste, edukacija masâ, način na koji se biznis vodi… lista metâ koje su ilustrovale neoprostive grehove i greške sistema i koje su se morale iskoreniti je bila duga, i očekivalo se da svako od zaposlenih doprinese toj pravednoj borbi.

Seminari za (re)edukaciju na teme predrasuda, identiteta, novih inicijativa su se pojavljivali na rasporedu redovno, i učestvovanje je bilo obavezno. Kako se sve dešavalo tokom pandemije, aktivnosti su se odvijale putem Zoom-a, gde je ekran bio popločan likovima šarenog sveta zaposlenih, i chat je redovno bio ispunjen izjavama ljubavi i zahvalnosti, bila je ponekad i suza, i emotikoni su bili postavljani u velikim količinama.

Ma koliko to sve bilo neobično, i osećaj nelagodnosti  i alarma u stomaku je ne samo bio uvek prisutan već postajao sve veći, većina seminara je bila dobro organizovana. Konsultanti koji su ih vodili – prave celebrities u njihovom polju – su ispekli svoje prezentacije i špil vrlo efektivno. Teorije su zvučale ugravirane i utemeljene duboko u same fundacije nauke, i način na koji su bile prezentirane nije nikada bio optužujući već je cilj bio da se probudi svest i uzdrma način mišljenja, a da se svako osetio podeljen između znunjenosti, nelagodonsti, krivice i inspiracije da odmah izađe i uradi nešto dramatično je, verujem, bilo kolektivno iskustvo.  Za sve one koji nisu bili deo manjine, kako god one bila definisana. Manjine su imale svoj trenutak tirjumfa.

Zatim je na jednom globalnom sastanku iskjlučivo za visoko menadžerstvo bila predstavljena strategija za sledećih pet godina. Svaka biznis strategija je uvek imala i sociološku dimenziju. Na tom sastanku je kompanija postavila svoj cilj da za pet godina to isto visoko rukovodstvo bude minimum 50% sastavljeno od manjina, naročito crnih i kanadskih aboridžina. To je bio vrlo zanimljiv trenutak. Većinu najvišeg rukovodstva su činili belci. Pošto nije bilo verovatno da će se cilj postići tako što će zaposliti duplo više direktora, vice-predsednika i chief officira, to je značilo da će većina likova sa tog ekrana biti otpušteni. Moja reakcija je bila usporena, ja sam već imala velike probleme na tom poslu snova da nešto dodatnog apsurda nije uticalo značajnije na moje nerve.

Za sastankom je uskoro sledilo pismo sa vrha u kome je bilo naznačeno da, u svrhu razumevanja dubine, širine i vrste privilegije iz koje dolazi visoko rukovodstvo, uskoro će se u našim inbox-ima pojaviti  anketa koja će pomoći i njima i nama da je izmerimo. Privilegiju.

Test privilegije se sastojao od vrlo ličnih pitanja, od jezika, do religije, obrazovanja, statusa života i porodice…. sve ono što spada u vrlo lični domen pojedinca, iako se moguće ti isti detalji prodaju na tržištu informacija već dugo. Reakcija mog sistema više nije bila suzdržana. Nelagodnost je prearasla u paniku dok sam sedela te nedelje kod kuće, prolazila korz pitanja, čitala ih kinki glasno i s nevericom. Svako pitanje je imalo opciju ’ja radije ne bih odgovorila’, ali to je povlačilo druge probleme. Pretpostavljam da jeste, ovo su bili novi problemi za mene, i šok je bio najmanji problem. Da je strah podizao nove zidove, da je uopšte moguće naći se u takvom vrtlogu apsurda van pozorišta je bilo duboko uznemirujuće. Ja sam već znala da će me otpustiti, ako ne odem pre toga sama, i to nije učinilo susret sa mojom privilegijom išta lakšim. Provela sam bila sate na tom testu, najviše u pokušaju da kontrolišem svoju reakciju. Moji odgovori nisu značili ništa, toliko je bilo jasno. Klinka je bila zabrinuta, i ja isto. To je bila moje realnost, ali šta nju čeka? U svetu koji ne briše barijere već ih postavlja sve agresivnije između svakog sloja dana i svakog metra prostora. Zatim sam naišla na pitanje: ’Definiši u kojoj klasi si odrasla’. To je bilo lako – opcije nisu bile primenjive na mene. Dodala objašnjenje:  ’Odrasla u socijalizmu’.

Taj mali predah mi je puno značio tog dana, i u ostatku mog vremena na tom poslu, što je bilo još nekoliko meseci.  Bukvalno mi je pomogao- socijalizam – kad sam bila na dnu. Danas, godinu i nešto više nakon mog iskustva sa kultom, osećam posledice, ali ih uglavnom odgurnem u stranu, i ne pričam sa klinkom puno o tome, ne želim da brine. I nema razloga za brigu, sve je to deo života, oblik nasilja primenjenog na pojedinca. U ovom vremenu ili nekom drugom. Ne može se pobeći od ljudi i iskustava. Apsurdnosti bilo kog sistema imaju visoku cenu, bez izuzetka. Ponekad u tragedijama nesagledivih razmera, ponekad dovoljno za satire i dobro pozorište među pojedinim grupama.  Ne znam da li možemo naći snagu u svesti da smo manjina u načinu razmišljanja. To nije dovoljno. Ali ima i gorih stvari, kao i boljih. Apsurdnosti obično imaju rok trajanja. Kao i mi. Pročitala sam ovaj zanimljiv članak jutros, tako sam se setila iskustva. Ne razmišljam često o tome, danas imam druge probleme.

https://www.tabletmag.com/sections/arts-letters/articles/the-story-of-o-woke-labor-management

Moj intimni flert sa vremenom bi se mogao ilustrovati jednom davnom epizodom (tada su diskoteke još uvek postojale, iako izgleda da disko muzika  – omražena od strane neritmičnih muškaraca širom sveta – i dalje opstaje). Epizoda se desila tokom prvih par godina mog života ovde. Izašla sam bila sa par koleginica jedne subote uveče. Da su svi ostali dani u nedelji bili naporni, i povrh njih egzistencijalna planina opstanka breg koji mi je visio nad glavom, bi se uvek – ali bez izuzetka – istopili u aormatičnu maglu svaki put kad bih čula dobar ritam. Usred dobrog ritma ja nisam bila izgubljena u novom životu, imigrant i mlada žena bez ikakve sigurnosti i oslonca. Ne, nikako. Ja sam bila kraljica i vremena i opstanka, neoabsolutista sa centrom sveta u neksusu negde oko pupka, i sve je bilo u skladu, umotano oko mog prsta kao mali zlatni krug savršenstva. To je bio moj dar svetu kakav znamo – meni nije bilo teško, ali prihvatam da verovatno ne može svako.
Usred takve subote u diskoteci, muška pažnja nije ništa neobično, ali spazila sam bila jednog tipa koji je razumeo situaciju. To se ne dešava uvek. Tokom večeri smo mi razmenili sa različitih distanci nekoliko reči svega, i dovoljno osmeha i pogleda, plus malo komične pantomime, da damo onom drugom do znanja da to nije bio bal Pepeljuge, već neočekivana ilustracija i zadovoljstvo u nalaženju dostojnog protivnika za šah tablom. Bez jednog jedinog suvišnog poteza. Naši životi tokom tog malog impromptu performansa su bili tek mutne senke na dalekom zidu, nevidljive i neme.
Iako vreme nesumnjivo ima svoj potpis negde u mojoj DNK, ja sam oduvek imala – i zadržala – vrlo egalitarni stav prema njemu, kako dolikuje kraljici koja vlada svojim svetom. Moj cilj od mladih dana, i prepručujem ga svakome, je bio da budem glavni akter u ovom plesu, pa koliko traje.

Rezervacije za ovako egzaltirane i ekstravagantne izjave se prihvataju isključivo dobrim danima.

Loši dani… to je druga priča. Tokom godina, napisala sam ih puno o lošim danima. Puno puta desilo se da vidim sebe kao minijaturnog sisara neke vrste, ili glodara, tokom takvih izleta. Vrlo ružno iskustvo za nekoga ko dobrim danima može da prevrne svet naglavce idejama čistog vizionarstva. Ne volim loše susrete, sa sobom ili bilo kojom drugom ružnom personifikacijom.

Dan za danom, vreme je moj stalni pratioc. Da prebrodim loše dane ne bi trebalo da bude veliko iznenađenje posle svih ovih godina. Ja znam da me neće ubiti – uostalom bilo je dovoljno dana kad sam mislila da sam neuništiva.

Nisu svi loši dani slabost u karakteru ili neopreznost na straži. Vrlo redovno su za njih odgovorni drugi ljudi, njihove motivacije i druge malverzacije. Dok je ljudi, dok je nas, biće svega ovoga. Ja bih trebala da znam bolje je verovatno deo koji zahteva više pažnje. Zašto moja koža nije deblja, recimo. Dobijam bore, koliko je teško odgajiti sebi deblju kožu.

Standardno mišljenje je da sa starenjem koža postaje deblja, ali ima i naučnika koji tvrde da postaje tanja. Ne oporavlja se ni brzo ni kompletno kao mlada koža je činjenica sa kojom se svi slažu. Tipično za specijalizacije, takvi standardi gube iz vida dve bitne stvari: probleme mlade kože i probleme stare kože. Mlada koža, kao i mladi životi, se regeneriše brzo na nivou ćelija, i to nema mnogo praktičnog odjeka na mlade ljude i njihove probleme. Ostarela koža i životi unutar nje gube više nego što dobiju svakog dana, ali svako od njih će reći da je svaki dan dobitak. Pozitivizam se prepisuje kao dugoročna terapija.
Niko ne pita ćelije šta one o svemu tome misle. Svako gleda svoje probleme.

Problemi koje je vreme ostavilo pred mojim vratima ovih dana je planiranje za budućnost. To nije puno drugačije od prethodnih decenija – budućnost je nalik pešaku koji je skoro stigao do kraja table i žrtvovaće se za kraljicu. Koja će zatim obezbediti sigurnu pobedu. U svetu igre, to nije nemoguće, čak je vrlo izvesno. Pobediti sa kraljicom na praznoj tabli… ko to ne može, nije trebao da se nađe za tablom.
U mojim planovima za budućnost, ritam i egzaltacija imaju svoje počasno mesto, i kraljica je omiljena figura. Ali tabla nije prazna. Ovo nije početak igre, a tabla je puna svega, pravi haos od dobrih dana, loših dana, susreta, iskustava. Kako će moja kraljica pronaći svoj ritam u takvoj gužvi, svoj flert sa dostojnim protivnikom? Da li će.

Deset godina sam moguće propustila, ne pamtim kako. Petnaest nije bilo moguće ignorisati. U mojim godinama profesionalno iskustvo se meri u decenijama (bar 2+ u istom polju); zanemariti da usred borbe za opstanak i/ili napredak (standardno idu u paketu, neobičan par) i sve što uz to ide, da sam uspela da održim blog o nevažnim stvarima kao refleksije i opservacije ljudskog postojanja po strani svega bitnog je nemali uspeh – i ne bi bilo fer.

Prva reakcija je bila da se osećam krivom jer poslednjih četiri, a možda i pet godina od tih 15, vrlo retko pišem. Ne samo zato što su dragi a nepoznati ljudi poslali poruke u mraku interneta zabrinuti da sam OK, i da im nedostaju redovne  razglednice iz ovog uma, krivica dolazi sa mesta koje zna da je tokom niza godina pisanje bilo verni ađutant opstanka. Opstala jesam, čak se i napredak u karijeri desio, i ja sam postala vrlo zauzeta. Negde usput sam počela da sumnjam da su vrlo zauzeti ljudi često puta neverovatno lenji; za sve van glavne aktivnosti koja okupira najveći deo njihovih dana nađu izgovor. To sam pročitala bila nedavno kao prostu definiciju, i odmah se prepoznala.  Drugo lice tog odurnog osećaja krivice je svest da mi je pisanje očuvalo jezik. Ja sam kompletni outsider u odnosu na savremena dešavanja u kulturi i politici zemlje koje više nema i iz koje dolazim (slično stojim i sa ovdašnjim), ali jezik je nešto drugo. Jezik je identitet sa korenima dubljim od nedavne istorije; pretpostavljam da je nemoguće za jezik da bude genetski izraz pojedinca, ali možda je epigenetski? Dakle, ulenjila sam se i nemam puno toga da kažem više, ali jezik ne želim da predam zaboravu i vremenu.

Prilično van forme, razmišljam poslednjih dana kako označiti ovu godišnjicu. Šta sam naučila za tih petnaest godina, na primer?
Nisam mogla da se setim ničega. Nije baš dobro za ego, ali ja se i dalje natežem sa nekim konceptima za koje sam mislila da su osnovni i koji se prevaziđu sa godinama i iskustvom. Oni to možda nisu – osnovni, ili bazični – ali ta iluzija je preživela. Da se ljudi muče sa dilemama i sumnjama koje su imali kao mladi ljudi i u zrelim godinama je poprilično razočarenje. Ali do tog saznanja svako mora da dođe sam. Ne verujem da postoji razočarenje koje se može izbeći preporukom. To je njihova inherentna priroda i poreklo, u vrelu emocija koje nas sve čine sličnim – sa istog mesta svako krene na put samo svoj.
Uostalom, didaktika nije imala nikakvu ulogu u genezi ovog bloga.

Zatim sam pomislila kao bi retrospektiva bila daleko bolja opcija.  Za početak: ovaj blog sadrži 827 objavljenih tekstova.
To uopšte nije malo. Neka se njih 27 raširi preko poslednjih nekoliko suvih godina – 800 tekstova… Magna Karta je proslavila bila 800 godina nedavno, i na nju su Englezi jako ponosni. Ova mapa mog duha i srca sa 800+ tekstova, gravura koja daje portret malog, običnog života u tihom kutku globalne mreže satkane od miliona drugih malih, običnih, ili neobičnih, života – ovo je dostignuće. Ovo je uspeh. Najviše zato što mislim da su svih 827 tekstova vrlo pristojni, poneki među njima čak nose sentiment i poruku koji se mogu smatrati univerzalnim.

Ne mogu da kažem da imam omiljene. Mislim da su svi putopisi dobri. Došli su na krilima lepih sećanja i euforije. Onih natopljenih melanholijom ima možda više nego što bih volela da izbrojim, i zato i ne gledam na tu stranu. Ima i onih koji su obeležili poniženja. Krišom bih verovatno probrala među onima gde se humor razmetljivo izgurao u prvi red. I svaki drugi gde sam se osećala dobro (ili bih dopustila sebi malo sažaljenja) kao ameba koja posmatra i komentariše na teme svetske i kozmičke bez većeg napora ili angažmana praorganizma. I možda je to bila najvažnija funkcija ove privatne sobe vidljive sa ulice čak i ovako sporedne: oprati sa sebe prljavštinu ljudskog iskustva, ili utrljati miris lepog doživljaja da potraje još samo malo duže – to je sve što sam ja radila tokom ovh petnaest godina. Verujem i vi.

Sperlonga, gradić na obali Tirenskog mora između Rima i Napulja, je bila deo mog plana krajem leta 2017. iz jednog jedinog razloga: da ostanem verna tradiciji koju sam stvorila sa klinkom tokom njenog odrastanja. Sâma tradicija se nije rodila kompletno oformljena iz školjke kao Venera, ali nije bila daleko od savršenstva. Plan je uvek bio prilično jednostavan: naša putovanja u Evropu su imala dve varijante. Jedina razlika među njima je bila poseta Srbiji i familiji, koja se uglavnom dešavala svake druge godine. Onaj drugi deo, daleko najuzbudljiviji i za planiranje i kao iskustvo, se sastojao od dve komponente: 1) boravak na moru i kupanje u Mediteranu u okruženju šarmantnog starog gradića; 2) eksploracija jednog od čuvenih evropskih gradova, sa lutanjima, muzejima, poslastičarnicama, parkovima, i svim drugim krasotama. Plan je bio vrlo transparentan, i uspešan, međugeneracijski kompromis. Klinka je obožavala more i sunce, ja lutanja po gradovima, i obe smo imale dovoljno interesovanja ili tolerancije za onu drugu aktivnost. I dan-danas verujem da je ova porodična tradicija najbolja stvar koju sam uradila kao roditelj.

Kako je klinka rasla, organizacija naših letnjih avantura je postajala komplikovanija i ja sam bila pripremljena da će ona jednog leta prestati i planirati sopstvene avanture. Tog leta plan je bio da putujemo – možda poslednji put na taj način -ali ne bez komplikacija: klinka je imala letnji posao tokom raspusta sa univerziteta. Dugo je premišljala i na kraju odlučila da neće putovati. Mislila je da bi to bilo neodgovorno. Jer nije obavestila poslodavca unapred da ima planove za kraj avgusta. Poslodavac je bio i moj, i ja nisam mislila da bi to bilo problem, ali odluka je bila njena, i ja sam i razumela i krišom bila ponosna da je ona tako odgovorna sa jedva 20 godina.
(Rekla mi je bila kasnije da je to bila vrlo teška odluka, jer ja sam otputovala, i dečko koji joj se sviđao je imao svoju avanturu po svetu, pa je crv sumnje da odgovornost nije najbolji vodič u životu grizao tog leta vrlo uporno, ali kocka je bila bačena i ona se držala svog dela ugovora).

Tako sam se našla u Evropi sredinom avgusta. Provela nekoliko dana u Srbiji i zatim sletela u Rim. Pripremila sam se bila za putovanje sama koliko sam mogla. Nije mi to bio prvi put, i sa takvim iskustvima iza sebe i sa godinama koje sam provela sa klinkom, koja je prosto idealan partner za putovanja, ovo je bila budućnost i ja ću se prilagoditi, jer putovanja će se nastaviti. Sve je imalo pomalo gorak ukus melanholije, ali na način koji daje dimenziju recimo ukusu crne čokolade. Ovo je moj život, i osama je jedini pouzdani partner koji me je pratio kroz sve ove godine. To nije ni dobro ni loše, prosto jeste. U okviru tog ukusa, ja sam otkrila bila, i nastaviću da otkrivam, bogate nijanse ljudskog iskustva. Jedini problem, u suštini, sam ja. Tu konverzaciju smo Ana i ja započele davno. Nema smisla, niti mesta, za negativne emocije kad si u Rimu.

Tradicija opisana na početku se sada svela na osnovne elemente: kako Mediteran nije daleko, naći zgodno mesto i plažu na kome ću zbaciti odeću i ući u more je bio esencijalni deo mog putovanja. Mediteran izleči sve naše tuge i rastvori sve mizerije, je još jedna od naših porodičmih mudrosti. Tako sam se našla u Sperlongi na par sati jednog vrelog letnjeg dana.

Ušla bila u more, prosušila se malo, prolutala tesnim ulicama na vrhu hridi, i sve je to bilo dovoljno za jedan vrlo zadovoljan dan. Čekala sam bila voz za Rim na stanici Fondi-Sperlonga sa kasnim suncem iza leđa kad sam spazila jednog postarijeg muškarca kako mi prilazi. On, kao i par drugih ljudi, je bio u vozu kad sam dolazila bila ovde, i sada smo se svi vraćali u grad. Izgledao je kao dobroćudni berberin iz brojnih italijanskih komedija, sed, dežmekast, osmeh na licu. Započeo je bio sa temom koja nas je sve dovela tu tog dana – ’Mare e bello’. Zaista jeste. Kako on nije znao engleski, ni ja italijanski, nadala sam se da će odustati. Bilo je očigledno da nemam načina da mu kažem da ne želim njegovo društvo, on je odbijao da razume nemušte signale, i kad je voz stigao seo je naspram mene i gledao me sve intenzivnijim i frustriranim pogledom uz povremeni kompliment koje je bilo nemoguće ne razumeti. Kad smo konačno stigli na Roma Termini stanicu, skočila sam sa sedišta uz naglašeno ’Goodbye’ i ostavila ga za sobom. Pomislila sam bila da se okrenem u jednom trenutku za slučaj da me je pratio, ali sada sam imala svoj ritam i Rim oko sebe, i završila bih bila sa njime, bilo na engleskom ili italijanskom.

Gužva na stanici je bila haotična kao i uvek sa brzim česticama koje su se kretale u svim mogućim pravcma, svaka sa svojim ciljem. Ja sam sa svakim korakom gubila teret koji me je malo ulubio bio tokom vožnje nazad, i bila vrlo zadovoljna da sam uspela da plivam u moru tog dana. ’Ciao’ prekinuo je tok misli glas ispred mene. Mlad muškarac, ne više od 22, lep, izgubljen čak i na svom terenu železničke stanice. Nisam ni usporila. U sledeća dva koraka razumela da je to jedan od Pazolinijevih dečaka koju generaciju kasnije. Možda je mislio da sam Amerikanka. Mrs Stoun?

Kad sam se zavalila na zadnjem sedištu taksija i on krenuo put mog hotela uz Via Namontana, taksista me je obavestio da je saobraćaj gori nego inače zbog demonstracija ispred stanice. Običan dan u Rimu, zaključila sam.

Stigla sam bila nazad u moj mali hotel Relais6 gladna i na vreme za koktele ili vino uz koje se besplatno služili male ukusne porcije. Dobila dve porcije uz čašu rozea i sela pozadi u baštu, umorna nakon dugog vrelog dana. Za stolom blizu mene sedeo je bio par sa dve devojčice, jedna tinejdžerka, druga oko deset godina. Razgovor je odmah krenuo. On je Italijan, ona Kolombijanka. Ona je ubrzo krenula nazad u sobu, imali su tamo treću sasvim malecnu devojčicu koja je spavala. Sa njom je krenula mlađa devojčica i razgovor sa mnom su nastavili otac i mlada devojka. Prekrasno mlado biće, kretala je na fakultet u Švajcarskoj za koju nedelju; otvorena, radoznala, zanimljiva i podsećala me je na klinku toliko da sam se raspričala o njoj i našim putovanjima, sentimentalna i očarana susretom. Naišla je bila i jedna mačka, mršavica, tipična Rimljanka. Razgovor je tekao i preskakao rečenice i utiske. Lepa Kolombijanka se pojavila par puta na prozoru i razmenila par reči, zatim se vratila unutra. On je odrastao bio u Rimu ali je rođen na Siciliji blizu Palerma, u Cefalu, i počeće da predaje na univerzitetu u Milanu ove školske godine… Mi smo bile u Cefalu nekoliko godina unazad! Zatim su mi preporučili da pogledam multimedijalni spektakl o Forumu. Bilo je to moje poslednje veče u Rimu. Pozdravila sam se bila sa njima i poželelea sve najbolje, brzo se istuširala i presvukla u sobi i krenula put Foruma da stignem za projekciju.

Sedišta su se punila različitim ljudima, porodicama italijanskim i drugim, i blizu mene je niz sedišta zauzela italijanska porodica sa mnoštvom dece. Svako od njih, od najmlađeg do nastarijeg, obučen sa stilom koji se svuda prepoznaje kao italijanski, i lep, što se očekuje, ali najbolji deo je bo razgovor koji je tekao među njima. Nisam ništa razumela, ali bilo je jasno da su oni najmlađi postavljali pitanja, i dobijali odgovore od starijih, i svi su učestvovali. To im verovatno čak nije bio prvi put na tom mestu, i oni su svejedno svi uživali.

Nakon projekcije naišla sam bila na festivalski bučan deo jednog trga sa puno bašti, opet gladna, i mada je bilo kasno našli su mi nešto da pojedem i ja sam bila zahvalna. I za tim stolom, dok se buka sporo gasila oko mene i sat je već prešao ponoć, razmišljala sam bila o tom danu. O ispunjenom obećanju o Mediteranu, o tri arhetipa muškarca koje sam srela u jednom popodnevu, o arhetipu kome ja pripadam… Bilo je vreme da se dan završi.

Recimo da ću živeti sto godina, i ne sumnjam da će me za moj stoti rođendan proglasiti za najmudriju osobu na svetu (što je pretpostavljam tradicija poštovana svuda), ali ja ću i tada misliti o stvarima koje ne razumem, među njima neke osnovne. Pretpostavljam da ću naučiti italijanski.

Na Maunt Plezant ulici u Torontu stoje i hleb i druge poslastice peku dva pekara – Jules i Thobors. Deli ih tek par drugih radnji i jedna mala ulica, taman dovoljno da nisu bukvalno jedan naspram drugog. Što ne poriče ni delić rivalstva među njima. Jules je tu bio prvi. Thobors se pojavio pre petnaestak godina, ambiciozan i sa par novih lokacija u gradu u sledećih nekoliko godina, iako one nisu opstale. U stvari je istorija još duža, i kao kod svih majstora zanata, puna obrta. Meni su obojica ušli u fokus zato što spadam u ljude kojima je nemoguće proći kraj pekare ili poslastičarnice a da ne uđem ili bar prilepim nos na izlog. Među zanatlijama koji su majstori u svom polju, pekari i poslastičari imaju specijalno mesto u mom srcu. Obojica prave odličan hleb i poslastice. Kroz ne sasvim fer ali razumljiv proces ličnog izbora, i iz poštovanja za antičku tradiciju rivalstva, moj favorit je Jules. To ne znači da Thobors ne zaslužuje uspeh – naprotiv! Na drugim mestima u gradu, ako se nađem pred njihovim izlogom, ja ću ući unutra. Ali na Mount Plezantu – ne. Evo jednog primera: Jules nema klima uređaj. Što znači da su kratka vrela leta u Torontu u njegovoj pekari i za mušterije a naročito mladom osoblju predvorje pekarske rerne. Neodoljivo old school i bez kompromisa.

Jednom, dvaput kad se prođe tim delom ulice, uoči se da i Jules i Thobors imaju svoju lojalnu klijentelu. Thobors otvara vrata u 7:30 a Jules u 8. Znam zato što sam jedne subote rano krenula napolje i u potragu za kroasanima sa bademom. Stigla sam bila do Jules-a oko 7:45. Red se polako stvarao, unutra je osoblje raspoređivalo proizvode, ali su vrata bila zatvorena. Thobors nije imao red, ranoranioci su verovatno to isto ponovili nekih pola sata pre toga ispred njihovih vrata, ali niko od ovih strpljivih ispred Jules-a nije prešao ulicu i ušao u fino rashlađen ambijent Thobors-a. To se ne radi tvom omiljenom pekaru. Leto ili zima, strpljivo se čeka da vredni ljudi unutra otvore kad su spremni i nagrade svet veknama sveže pečenog hleba. Oni su ustali mnogo sati ranije. Prošlog Božića je situacija bila vrlo slična, sa redovima kao dugačkim repovima strpljivih mačaka ispred oba izloga – svaka formacija poklonika lojalna do poslednjeg hleba.

Hod do Maunt Plezant ulice je postala moja redovna aktivnost tokom poslednjih godinu i po. I pre toga sam išla ali ne ovako često; sada retko propustim vikend. Šetnja je uživanje. Prođe se lepim i mirnim ulicama dobrostojećeg kraja, koje su, naročito rano izjutra, vrlo tihe i svetlost je naročito lepa. Ako naiđem na nekoga ko je izveo psa u šetnju skoro uvek poželimo jedni drugima ’dobro jutro’. Ja volim takve stvari. Dugačke šetnje u različitim pravcima iz ove centralne tačke su uvek uživanje, iako ne mogu da kažem da uspem da se oslobodim misli od kojih bih da pobegnem. Možda bih za to trebala da uposlim intenzivniju aktivnost, recimo tčanje, ali to ide predaleko. Do kraja svog hoda, bilo do Jules-a ili u drugom pravcu, ja prihvatim da se od svojih misli i emocija ne može pobeći ali ih začinim dobrom dozom filozofiranja, čak i planom akcije ponekad. Kako bilo, nikad se ne vratim kući jednako očajna kao kad sam krenula. Ovo me neće slomiti, ponavljam klinki kad vidim da me zabrinuto gleda, a i sebi.  

Ako sam pre godinu dana zvučala euforično u razglednicama sa novog posla i pozicije, to je sada požutilo, a i mastilo je izbledelo i više se ne razume šta sam mislila. Šta sam mislila, je dobro pitanje. Da sam nasela je postalo očigledno dosta brzo, već posle nekoliko meseci, ali sam vrlo racionalno uspela da ubedim sebe da niko drugi na mom mestu ne bi odbio bio ponudu. Bila je previše dobra, u svakom pogledu. Šta drugo reći za ove kasne lekcije u godinama kad životne škole nemaju više strpljenja ni mesta za večite početnike. Ja ne bih trebala da budem u školskoj klupi u ovoj epizodi, već pred katedrom. Ali ništa ne podstiče rast mudrosti kao smeša poraza i poniženja.

Tokom mojih dugih šetnji, ponekad sa veknom raženog hleba u ruci, pišem u glavi imaginarne traktate. Uglavnom se bave temom uređenja hijerarhijâ. Da nisam ovako iscrpljena dugim satima neproduktivnog rada, što spada u vrlo destruktivne metode torture (otkrila na svom primeru), verovatno bih našla nešto zadovoljstva u procesu otkrivanja ovog tajnog društva, meni do sada nepoznatog. Mikroklima i eko sistem na vrhu korporacija i, pretpostavjam, vladinih organizacija, stvaraju jedinstven svet. Imaju svoj jezik, i pridošlice se odmah uoče, ali to je samo manji kuriozitet. Ono što zaista fascinira je da je sistem modernizovana replika, ili reinkarnacija, feudalizma.

Neobičnu vitalnost i prisustvo feudalizma u savremenom svetu sam uočila bila poslednjih godina, ali je to bilo limitirano na organizovani kriminal i slične bande baraba. Autokratija i sistem usluga i prinudne doživotne obaveze duga i dužnosti su očigledni atributi, ali je verovatno sveprisutna senka smrti koja prilegne porvh svh i drži ih vrlo blizu zemlji i kraju ta definitivna crta koja daje obeležje sistemu koji odbija da ostane arhaičan motiv istorije. Bezgranična bogatstva su verovatno osnovni uslov opstanka feudalizma. U okviru visoko funkcionalnih kriminalnih organizacija, i vrlo uspešnih korporacija, demokratija je olinjali vic koji samo inicirani razumeju. I uvek nađu novi ugao poštovanja za njegov večiti šarm.

Dok su kriminalci dobra ilustracija ranijih faza uređenja koje se oslanja na teror i silu, korporacija su njegova sofistikacija. Feudalizam je bio tako uspešan ne samo zbog sile i terora; njegova dobitna karta je bila religija. Da su zvanične religije u opadanju ili procvatu u regijama širom sveta nema većeg efekta na feudalizam korporacija; on danas vrlo uspešno funkcioniše na bazi fragmenta originalnog magičnog kamena – religiozni kult, virulentna forma u kome je religija našla svoj krajnji, i najupsešniji, model: the brand. Oko brenda je izgrađen kompleksni mikrokosmos ’familije’, čije veoma traženo članstvo i pripadanje je inicirano čim human resources srede papire i sati i minuti počnu da otkucavaju brojanje dolara ili druge valute u ritmu srca. Svačijeg srca, onog koje udara u bubanj straha, radosti, brige, i neizbežnosti: od ovoga se ne može pobeći.

Ovo su fascinantne stvari. Nisam imala pojma da ovako nešto postoji, iako su moji radari uvek na oprezu kod ljudskog ponašanja, ali to ne znaći ništa; naći se u nepoznatom polju ovakve vrste je gde bi priroda trebala da reaguje primitivno: beži! Ali ko još sluša svoju prirodu. Zar nam ne govori sve oko nas da treba menjati ne samo ljudsku prirodu, već i napisati novi kod za sve. Šta je to za ovako uspešne majmune.

Prvi znaci su se pojavili nakon nekoliko meseci, kad sam počela da gubim orijentaciju oko bazičnih signala: kako je moguće da sa ovoliko truda ništa ne postižem? Ja sam prilično efikasna i, kao što sam pomenula više puta prethodno, vrlo dobra u nalaženju rešenja. Zatim sam uočila drugu stvar: moj šef istim tonom glasa – odmereno, kao iskusni mudrac, ili overeni hohštapler – kaže vrlo pametne stvari i nepojmljive gluposti praktično u istom dahu. On je vrlo mlad, i prošao je intenzivni trening za visoke funkcionere koji ga je naučio da ne pokazuje emocije i obraća se svima kao guru. Zatim su počeli da me razjedaju crvi sumnje – zašto je mene izabrao? Zato što je računao da ću praviti manje problema nego muškarac? Ili je mislio da će me impresionirati svojim znanjem? I istovremeno računao da ja znam puno manje? Nakon što je pokazao signale nelagodnosti kadgod sam ja pokazala svoje znanje, počela sam da ćutim. Ni to nije bilo dobro. Tokom jedne godine, odnos koji nije postojao na početku je počeo da tone; najgori deo je bio da sam i ja tonula sa njime. Bez podrške, i uprkos racionalizacijama koje su zaključile da se nesigurnost skrivena iza dobro naučenog skripta manifestuje kao animozitet prema liku promene, što sam bila ja, to je bio vrlo nejednak odnos. Hijerarhija je dobar bič. Na kraju još jedne revolucije Zemlje imali smo i stand off, u kome sam bila ponižena. Ali ne i otpuštena. Dobila sam još jednu šansu.  

Poslednjih par mecesi ni šetnje do Jules-a nisu puno pomogle, ali su postale vitalne. Pokušavam da raspakujem proces ponižavanja u sistemu vazalstva. Ja nisam sikofant, umem da se ponašam u različitim grupama bez potrebe za takivim merama, i to mi je prethodno uglavnom gradilo odnose bazirane na poštovanju ili bar toleranciji. Nije čak ni da ne vidim mesto za sebe u feudalizmu – ja bih bila dobar vitez. Borba za pravu stvar je dovoljna motivacija, a dobra stvar za mene je dobro obavljen posao. Samo što nikako da dođem do prave stvari. Nebulozni projekti, nedefenisane uloge, promene svakih petnaest minuta, sastanci od jutra do večeri, vikendi provedeni na projektima koji su u ponedeljak zastareli…. Uzdrmana sam mnogo više nego što bih očekivala. Pokušavam da oporavim ravnotežu, stabilizujem se i rešim šta dalje. I uporno se vraćam na scene i razgovore koji su me povredili. Suština je da ja ne razumem takvo ponašanje. Ništa od toga. Ili kad uspem da povežem par tačaka, ne uspevam da stignem do opravdanja. Povremeno, kao kad držim u ruci svež hleb, razumem da je samo pitanje vremena i da sve ovo zaslužuje jednu dobru satiru i da je apsurdno do ekstrema, što sve može da bude dobar teatar. Ili će ga prekriti zaborav. Jednog dana.

Ne znam da li se dešava i drugima, ali ja sam do svih svojih ljubavi došla čistim slučajem. Odnosno, proces otkrića mojih ljubavi je uvek bio sličan – ja lutam nasumice po terenu, životu, ulicama, i odjednom se nađem pred vratima koja su mi privukla pažnju i želim da ih otvorim (ali ne moram), i čim stupim unutra ja sam već zaljubljena. Za mene je ceo proces bio čisti slučaj, ali iza vrata je ljubav potpuno oblikovana i cela.
Na primer, jako volim brojeve 2 i 5. Sviđaju mi se ponaosob, i broj 2 u tom paru je nemoguće nevoleti – bez njega ne postoji par, on daje ritam svemu – udisaj/izdisaj, svaki kontrast i sve suprotnosti su u svojoj suštini manifestacija broja 2 – i haos i red; sve ulice na svetu imaju jednu stranu koja pulsira brojem 2, ali on drži skupa i suprotnu stranu  – 1, 3, 5,… Nit koja nas drži skupa je broj 2. Broj 5 nema taj celi svemirski značaj, on je prosto lep. Ako je 2 ženski princip, 5 je njen partner. Skupa naprave broj 10, koji isto jako volim, kao i sve druge brojeve koji imaju hrabrosti da nose nulu, apsolutni skok u nepoznato. Mada je sasvim u redu priznati da volim sve brojeve. Moja ljubav prema njima nema nikakvog većeg značaja čak ni za mene, i kad sam povremeno birala brojeve na lutriji (zato što me je jedna duboko spiritualna prijateljica ubedila bila da je važno igrati određenu kombinaciju ad nauseam i da to sigurno mora jednom dovesti do velike nagrade), stidim se da priznam da jesam birala i 2 i 5 i 10, i tu bih uvek stala, jer uvek je bilo više mesta koja treba ispuniti, i tu bih se mučila oko rođendana i osećala još dublji stid da izdajem svoje ljubavi i odanosti na ime pohlepe koja se čak neće ni ispuniti. Rešenje je bilo da prestanem da biram brojeve, i prepustim mašini da mi da sasvim slučajnu kombinaciju, što je umanjilo stid za otprilike polovinu. Bilo je nečeg nepristojnog u toj kombinaciji očekivanja, nade, pohlepe i uopšte nezahvalnosti za dobre stvari u mom životu što je lutrija isticala vrlo jasno. Loto ne igram već dugi niz godina; zamenila sam ga kampanjama za bolnice dvaput godišnje. Taj izgovor je sasvim prihvatljiv. Još uvek sam u dobošu šanse i nezasluženog mogućeg dobitka, ali bez stida. Gde je ljubav prema brojevima postala zanimljiva studija (inače je, priznajem, pomalo čudan primer) je da je to bilo prvi put da sam shvatila da ja imam princip ljubavi naopačke. Naime, ja nisam znala da volim brojeve dok se nisam jednog dana probudila zaljubljena. Tek sam naknadno razumela zašto ih volim. Razlozi me nisu vodili ka ljubavi; ja sam se na našla u njoj i opravdanja su me tu dočekala, vrlo zavodljiva.

Veći deo života, kadgod bih se susrela sa nekim ko priča o smislu i traženju značaja u životu i dalje, osećala sam se kao među alijenima. Zašto bi neko tražio smisao? Postojanje je čisti slučaj, i uvesti neki red, naročito u ponašanje ljudi, je preporučljivo, ali to je pitanje organizacije života; smisao implicira veće ambicije. On nije potreban zato što se ljudi osećaju malim, već zato što bi voleli da su veliki. Ja sam se osećala i velikom i malom nebrojeno puta, ali sve je to bilo unutar moje kože. Takve granice su preporučljive. Uostalom, kroz sve to ja nisam porasla ništa veća. Kad je i mene našao smisao – verovatno neki besposleni koga su svi veći od mene odbacili – on je ispao daleko pametniji nego što sam očekivala: imati decu razbije sve druge koncepte i rearanžira arhitekturu života neverovatno efikasno. Zatim deca porastu, odu od kuće, i čak i čestice kao ja, kojima je sav smisao u nasumičnom kretanju, posustanu. Odjednom je važno ubediti sebe da ima smisla truditi se oko života, karijere, praviti planove – sve to na putu ka ništavilu. Oko mene je buka sve veća, dok se u dnevnoj sobi čuje samo radio, pouzdani pratioc koji rastera tišinu. Od buke ustuknem jedan korak, pa još jedan, i ta perspektiva distance pomogne malo; od tišine se ne mogu sakriti. Moj obrnuti princip ljubavi, koji je samo izraz moje prirode koja se najlagodnije oseća u pokretu, se našao pred statičnim primerom koji ne poriče da se sve menja, ali je manifestacija jednog te istog. Stvoriti ljubav unapred je novi zadatak. Ući u novi dan kao u nešto moguće, to mogu. Praviti planove – to je i dalje preveliki zadatak. Moj mali ugao haosa ne izgleda više kao portal ka mogućim avanturama, i da sam ubedila bila sebe u tako nešto je prilično neverovatno, obzirom da se moj život nije dramatično promenio godinama. Da je klinka porasla, i čudan slučaj sa karijerom sam pomenula, verovatno potvrđuju nešto, recimo postojanje reda i lutriju života u istom dahu. Kao i svaka neuredna čestica, ja imam veliko poštovanje za red. Za smisao. Samo meni nisu trebali. Ja sam zamišljala sebe a dancer of light, bestežinska čestica koja usred haosa sledi svoj ritam. Da se i to promenilo možda ne bi trebalo da iznenadi. Ali kao i svako ko stigne na cilj kasno, na stolu su samo mrvice i poluraspadnuti sendviči.

Moja karijera se otisla punim jedrima u poslednjih nekoliko godina. Verujem da je to mene iznenadilo više nego sve ostale.

Ako se uspeh meri po trudu, onda nije neočekivan. Ja volim svoj posao, volim da radim, i uopšte da doprinesem na koristan način je veliki motivator. Naročito volim rešavanje problema; nisam još naišla na problem sa kojim se ne bih uhvatila u koštac. Iako priznajem da nekad pobedim ja, nekad problem. To mi uglavnom ne pada teško, uostalom to je deo same igre, ali kad se drugi ljudi ispreče, i ne slede pravila igre – to ume da ide na nerve, inače smo problem i ja u vrlo fer sportskim odnosima. Ne bih rekla da sam tako krenula u ranim danima, ili da sam to želela da budem kad porastem, ali jesam želela da se osamostalim rano, i to je, ispostavilo se, došlo sa standardnim nizom problema za repom. Takve škole jačaju karakter, kažu oni koji nisu kroz njih prošli, ili jesu ali su zgodno zaboravili detalje. Kao i ja, uostalom. Mračne faze odrastanja i sazrevanja postanu svetlije sa distance godina.
Jedan veliki faktor u mom uspehu sa problemima je radoznalost. (Striktno u profesionalnom polju). Rešavanje problema je univerzalna aktivnost, i zahteva trud, pažnju, i učenje, i meni to nikada nije dojadilo. (Lične probleme mrzim kao najgore neprijatelje).
i tako se desilo da sam našla u situacijama gde su drugi ljudi zaključili da sam ja dobar kandidat da rešim njihove probleme.

Profesor, direktor – samo od titula bih nabubrila kao zrno pšenice u malo vode. Klinka je toliko ponosna da je samo zbog toga vredelo proči kroz sve ovo do sada. Ni plata nije loša. Ova poslednja me i dalje drži u stanju neverice. Pomalo me je i stid – ja jesam dobra u svom poslu ali bila sam to i pre par godina kad sam bila plaćena duplo manje. Možda bi moji poslodavci trebali da se stide, ali ja se isprsim i gde treba i gde ne treba.

Nakon što smo proslavili – klinka, njen dečko i ja – u čemu nam je teško naći premca, ja sam prošla kroz ulazna vrata novog posla i našla se u novom svetu. Prošlog proleća, kad su se klinci odselili i ja ostala sama u ovom stanu koji je sa godinama počeo da poprima atribute osobe, prva misao je bila da i ja želim da se odselim. Tako je duboka bila želja za novim početkom da kad je on stigao par meseci kasnije – pao s neba, ništa manje –  rešila sam bila u manje od sat vremena da sigurnost pozicije koju sam tada držala nije ništa naspram potrebe da izađem iz ovog stana.

Ja sam bila na početku puno puta. Za jedan život verovatno daleko iznad proseka. Nijedan od njih nije bio lak. Svejedno, u meni potreba za promenom ne jenjava. Da li je uzrok mojoj nestalnoj prirodi duboki osećaj nepripadanja, ili su u pitanju uglavnom ne vrlo uspešni pokušaji da napišem sebi novi scenario u kome bi moj karakter bio bolji, drugačiji, nov – ne znam. Sve je to neki vid bekstva iz realnosti, pretpostavljam. Moj karakter uporno sledi kao magarac, dok napred vuku idealizovane crte moje moguće ja.

Svaki novi posao je novi svet. Verovatno je bliži opis nova porodica. To je pomalo otrcani lingo korporacija i malih poduzetnika jednako, ali nije netačan. Nova porodica nije moja porodica, ali ja sam se našla u njihovoj kući, sa njihovim pravilima i rasporedom, istorijom, i snaći se u takvom miljeu kao večiti nepripadnik je nemali izazov. Ono što postane jasno vrlo brzo je da iako su me doveli i dali mi ključ da rešim probleme koji su ih snašli (uglavnom njihovom krivicom, ili nekad kao posledica uspeha), domaćini ne žele da se išta pomeri sa mesta. Takav paradoks izaziva različite reakcije u meni, pretpostavljam i drugima – vikendom, kad se malo osvestim, slatko se nasmejem takvom apsurdu; radnim danom, kad se dovučem kući kasno i ne znam da li vredi jesti jer neću moći da spavam sa punim stomakom, ili nastaviti da radim jer neću uspeti da zaspim sa prepunom glavom, apsurd postane ličan, i liči na pretnju.
Osuđena na neuspeh, usred uspešne karijere.

Da je moj slučaj izolovan, to bi bilo lako – samo još jedan problem koji ću rešiti pre ili kasnije. Ali slučaj je univerzalan. Da sam ja izvor haosa koji bi neko drugi trebao da pospremi, verovatno bih se ponašala vrlo slično. Nemoguće je za ljude, naročito one sa dobrom dozom uspeha, da puste druge da urade nešto bolje od njih. To sam verovatno trebala da znam, ali nisam se setila. Strah od promene, nesigurnost pozicije na vrhu, premorenost i pretnje, velike odluke i još veći promašaji – svakodnevni izazovi u poslovanju (ili menadžmentu života) seckaju meko tkivo svesti pojedinca i lepe kolaž koji i sa dobrom dozom talenta neće ispasti og zna šta. Sve se potroši, ljudi i njihov duh još i najlakše.

Kao i svaki hrčak u dobroj kondiciji – i dobro nagrađen – ja trčim vasceli dan. Jedem usput, punim notese projektima koje ću započeti, imam i sistem prioriteta, i zalažem se od sveg srca. Meni je i dalje stalo da odradim svoj posao dobro. Kad se umorim, bacim pogled na svoj bankovni račun, i odmah se osećam bolje. Zatim sednem na kauč, uključim Netfliks, i čestitam sebi da je sve ovo dobar život. Vrlo dobar život.

Njujork u decembru je magičan, kažu sami Njujorčani, ali i oni iz Nju Džersija, i svi drugi koji se drže kao poznavaoci takvih stvari. Ja sam videla bila u filmovima, kao i ostatak sveta.

Prošlog decembra provela sam dva dana u Njujorku. Izjava o decembarskoj magiji je bila uključena u pozive na konferenciju koje sam dobijala redovno u inbox-u sve od maja. Poslovna putovanja, zaključila sam tokom poslednjih deset godina, su luksuz koji ima vrlo malo veze sa poslovnošću, produktivnošću i bilo čime iole vezanim za profitalbinost, a jako puno sa kompleksnim odnosima u organizacijama koji se odvijaju po zakonima usluga. Vrlo faustovski. Putovanje u Njujork prošlog decembra nisam očekivala, jer sam baš pre toga odbila bila da budem deo projekta u koji su pokušavali da me uvuku delom ubeđivanjem, delom prevarom, i kad sam shvatila šta se dešava ušla sam jednog dana u kancelariju i rekla vrlo prosto da ne želim da učestvujem. To nije bio kraj priče o projektu, ali očekivala sam da će biti kraj putovanja. Šest nedelja kasnije našla sam se u Njujorku usred magičnog decembra.

Uzela sam bila rani let u ponedeljak ujutro, što mi je dalo popodne i veče za Njujork u decembru; konferencija je kretala u utorak. Povratak u sredu uveče je podelio dan na konferenciji i još koji sat da uživam u prazničnom duhu grada – to je bio plan. Da se svaki sat računa u Njujorku nije neobično. Grad je vrlo skup i dobar broj miliona ljudi koji pune njegove ulice svakondevno su tu na ime poslovnih putovanja neke vrste. Hotel je bio blizu Times Square-a, gde se konferencija odvijala u jednom od velikih hotela, a i sve drugo što je imalo Božićne boje i vredelo je videti u tom prazničnom sjaju je bilo dovoljno blizu.

Bilo je hladno i padao je retki sneg kad sam izašla ih hotela i krenula put Bryant Park-a. Duž 6. avenije, dobro ušuškana u zimsku jaknu, stigla sam brzo do 42. ulice. Preko puta je severozapadni ugao parka, uvećala se bila gužva i ja sam našla sebe istovremeno ispunjenu uspomenama i pred slikom kao iz filma. Poslednji put kad sam bila na tom mestu bilo je vrelo leto i klinka je završila bila srednju školu. Put u Njujork je bio nagrada za taj uspeh, i njen prvi put u ovom gradu. Park i biblioteku iza njega dobro pamtim, kao i smeh i lep osećaj tog dana. Ona je bila ta koja je na svakom koraku otkrivala scene iz filmova. Istovremeno jedan od glavnih karaktera i ravnopravni autor nebrojenih filmova, Njujork je scena koja se uvek snima i edituje i menja  da prilagodi skript sebi i vremenu ili dobu dana – i niko nikada nije na pogrešnom mestu kad se nađe u Njujorku. On zna da iza svega stoji dobra priča.

U decembru, Brajant park  je dom jednom od Božićnih marketa. Park nije veliki, ali ne samo da ima mesta za  štandove nemačko-francusko-meksičko-peruanske  brze hrane i dodatnih smešanih nacija, i mini-butike šarene robe, već ima i klizalište. Ljudi svih uzrasta hodaju polako, zagrejani blizinom drugih ljudi koji dele sa njima trenutak i mesto, ali osećaj u Njujorku je uvek mlad. I ne samo osećaj; on neodoljivo, neidrživo privlači mlade ljude. Oni ne moraju da znaju ime svoje želje, jedino što je važno je da su voljni da je slede.Tog zimskog popodneva, svi izgledaju srećno, kao da su u svom omiljenom filmu.

Sledeća na listi je Grand Central Station, do koje se stiže hodom na istok duž 42. ulice. I to smo obišle bile tog vrelog leta. U decembru, unutra je jedan manji Božićni market, i atmosfera je praznična u kafeima. Beaux-arts stil arhitekture sa velikim potezima u centralnoj sali, i detaljima koji drže pogled dugo, potvrđuju da je svaki susret sa lepotom uvek nov. Brojni filmovi su ovde imali svoje ključne scene, i lako je poverovati da sam bila na tom mestu puno puta.

Macy’s. Na 34. ulici i 6. aveniji, Herald Square. Uz malo lutanja, prolazak kraj podnožja Empire State, našla sam okićeni ulaz zakrčen ljudima, sa tradicijom starijom od 150 godina, muzikom i atmosferom koja je uvek spremna za paradu. Ispred ulaza, bell ringer iz Armije Spasa u svojoj uniformi i sa crvenim kotlićem za donacije pleše uz muziku koja trešti i slika se sa svima koji požele uspomenu. Ima toliko ljudi, neki plešu jedni sa drugima, neki sami za sebe, i muzika je glasna, i reke ljudi ulaze i izlaze – ušla sam i ja. Rekli su mi da se treba popeti na sprat i tamo će se naći magični kutak za decu i Deda Mraz, ali ja nisam ništa našla osim nepreglednih odevnih artikala kojima se ne vidi kraj, pa sam se okrenula i izašla brzo napolje koliko je to bilo moguće u gužvi.

U Njujorku, tom gnezdu visprenih, gde su prevara i pretvaranje ne samo načini poslovanja već sâm proizvod – očekuje se da se tako ponašaju, mora da svako zna da se svi drugi pretvaraju dok traže svoj autentični trenutak. Kao recimo taj volonter pred ulazom čija je, pretpostavljam, smena od bar nekoliko sati, možda i duže, da stoji napolju, pokaže koji groovie prokret turistima, smeje se veselo i slika sa njima – da bi se možda sakupilo malo para za gladne i beskućnike. Ali isto tako svako poveruje; ponekad je to religiozni osećaj, ponekad druga vrsta bajke. Ponese ih muzika i radost koju drugi donesu, i svima bude lepše zbog toga. Taj naizgled neosetni prelaz između miraža i istine je, čini se, zaštitni znak Amerike, i da li proračunato ili instiktivno, taj praktično nemogući dualizam je postao jedan od njenih kamena temeljaca.

Krenula sam zatim prema Rokefeler centru; 49. ulica i 6. avenija. Nisam planirala bila unapred, ali ispalo je da je sve što sam želela da vidim duž 6. avenije, Avenue of the Americas, i 42. ulice. Kad sam malo bolje prostudirala mapu, sve se smestilo unutar malog kvadrata. To je samo potvrdilo osećaj, moj i puno drugih ljudi, da se Njujork i ja znamo oduvek.

Džinovska jelka i klizalište kod Rokefeler centra su sam epicentar Božićnog slavlja u Njujorku – predstava stvorena na osnovu filmova prethodno, sada sam se i ja našla na pravom mestu. Ovde je gužva najveća i slavlje opipljivo. Svima je magija u očima i na licima. Dekoracije su raskošne (iako ne tako velelepne kao prethodnih godina, reći će mi jedan taksista sledećeg dana), i prekrasno je naći se na mestu gde se ljudi okupe da osete i podele nešto što je neopisivno  i kratkotrajno, postoji naizgled bez razloga i svako učestvuje. Nisu ovo samo turisti; ovo je možda i najviše za Njujorčane, deo njihove tradicije, potvrda da pripadaju i vole svoj grad. Ima puno mladih parova sa decom, i ispred čuvene prodavnice igračaka FAO Scwartz je veliki red.  Čini se da je Njujork zaista jedino mesto gde vredi doći u ovo doba godine, i u ovom delu sveta.

Umorna, zadovoljna i gladna, krenula sam bila nazad ka mom hotelu, koji je samo nekoliko ulica odatle između pete i šeste avenije. Na tom kratkom delu između avenija ima nekoliko brazilijanskih restorana. Prvo sam svratila u Valerie, poručila koktel, pijuckala polako i svodila utiske, zatim prešla ulicu iznad u Emporium Brazil i naručila finu večeru. Usput su izlozi puni dijamanata, restorani brze i spore hrane, jeftini i elegantni – obilje koje samo raste i guta svaki deo prostora, verna ilustracija sile koja gura ljude iza svakog izloga i svakog prozora. Dobar broj godina mi je sve ovo bilo fascinantno zanimljivo; zatim sam shvatila da nikada neću razumeti. Sada posmatram sa puno manje radoznalosti i truda – svet je to što jeste. I ja volim da povremeno priđem bliže blještavim predmetima, nemoguće je odoleti i da treba, ali zasitim se vrlo brzo.

Prvi dan konferencije nije bio tako zanimljiv kako sam očekivala. Nije se činilo da konferencija uopšte ima visoki cilj, osim da okupi profesionalce u ovom polju na kraju godine, i u ovom gradu, da proslave sve što su postigli. To je sasvim legitiman povod, ali nisam očekivala.

Krajem dana vratila sam se bila u istu 46. ulicu da nađem zgodno mesto za večeru. Preko puta je bio Chazz Palminteri, koji je izgledao vrlo elegantno. Ne pamtim glumca u elegantnim ulogama, ali to je svrha glume – karakter, ili tip, i uvek daleko od istine. Izabrala sam Via Italia, sa manjim izlogom, tesnim ulazom, sasvim običan. Smestili su me za stočić blizu izloga, u tesnom delu restorana spreda. Nedugo zatim ušao je jedan muškarac, dobro znan osoblju, i on je dobio sto sa moje desne strane. Sredovečan, dobro obučen i ošišan, izgledao je kao dobrostojeći, dobrodržeći i dobroraspoloženi Njujorčanin,  kako se očekuje u ovako dobrostojećom, dobrodržećom i dobroraspoloženom gradu. Nije prošlo više od minut-dva i započeli smo konverzaciju; ne pamtim ko je počeo prvi, ali bilo je očigledno i neizbežno. I mene je neko mogao opisati onim prethodnim pridevima.

On tu dolazi bar dva-tri puta nedeljno; njegova žena je u poseti familiji u Pensilvaniji i on je svratio da nešto pojede pred odlazak na jednu zabavu. Ja sam ovde svega par dana zbog konferencije, i  ja idem kasnije na zabavu. I u tom trenutku sam prepoznala scenu: Moonstruck, godinama jedan od mojih omiljenih filmova – signora Castorini, Rose, ide sama na večeru u njihov redovni restoran dok je njen muž, uspešni vodoinstalater, negde u gradu sa ljubavnicom sličnih godina ali koja uzdiše očarana nad svakim njegovim slogom, i Rouz to zna ali je svejedno slomljenog srca. U restoranu ona, i svi drugi, su svedoci sceni u kojoj mlada devojka dramatično raskine sa sredovečnim profesorom; nakon toga, sinjora Kastorini ga pozove da joj se pridruži za stolom i oni vode zanimljiv razgovor na temu muškog straha od smrti, vernosti i braka. Ushićena sam svojom neočekivanom ulogom u jednom od njujorških klasika! (Film se  uglavnom odvija u Bruklinu, uključujući tu scenu, ali sve je to Njujork!).Premišljam da mu preporučim da mi se pridruži, ali oklevam; čak i u Njujorku to se može pogrešno razumeti. Međutim razmak među stolovima je tako mali, konverzacija teče sasvim fino. Premišljala sam trenutak-dva da li da pomenem Moonstruck, ali nisam. To je moglo da odvede do konverzacije o velikim temama, ali ćaskanje je bilo sasvim lagodno, i nisam htela da izložim tako jasno svoju lako-uzbudljivu romantičnu prirodu. Kad sam bila kod dezerta, ušle su jedna mama i tinejdžerka, sele blizu nas i naručile špagete. Mogle smo to biti klinka i ja unazad nekoliko godina… No kidding, Njujork u decembru je centar neobjašnjivog svemirskog vorteksa gde sinemaskop i sećanja stvaraju magiju na svakom koraku!

Nasuprot tome, zabava na koju sam otišla posle večere, i koja je bila opisana vrlo privlačno u promocionim mejlovima, nije imala ni traga magije. Održavala se u klubu na jednom od dokova Hadsona, koji je i u polumraku izgledao kao relikvija iz ’70. Veliki broj ljudi koje sam videla bila na konferenciji tokom dana su sada izgledali spremni za provod, većina njih iz Nju Džersija, i kako su piće i zakuske bile uključene u cenu ulaznice, uz glasnu muziku, nije bilo teško zamisliti kako se ljudi zabavljaju posle još jedne godine teškog rada. Otišla sam bila posle 15 minuta. Opet sam bila gladna u to kasno doba, svratila u Valerie, nazdravila sebi uz čašu proseka, i malu ponoćnu zakusku, i vratila se u hotelsku sobu vrlo zadovoljna sobom i svetom.

Sledećeg dana sam, uprkos malom osećaju krivice, napustila konferenciju posle ručka, i popela se avenijama i ulicama do Linkoln centra, gde je New York City Ballet davao predstave Krcko Oraščić baleta po koreografiji George Balanchine-a. Jedva je bilo karata, i sa matiné predstavama svakog dana, ali meni nije smetalo da budem na galerijama pri vrhu. Vredelo je videti bar jednu predstavu u ovom gradu sa bezbroj pozorišta i performansa. Predstava je bila vrlo lepa, muzika prekrasna i balerine lakše od vazduha, i podjednako je bilo zanimljivo posmatrati publiku. Od malih devojčica u njihovim omiljenim haljinicama, do grupica tinejdžera, mladih parova i starijih parova – ovaj grad je pun do vrha. Pozorišta, restorani, ulice – sve vrvi od života i ljudi, onih koji dolaze da okuse tu unikatnu vitalnost, sada ikonični brend, i onih koji žive ovde, koji podjednako udišu grad punim čulima. Od bogatih do siromašnih, svi izmešani, prate nevidljive staze samo njima znane.

Na izlasku nas je dočekao bio snežni vihor kao iz prave zimske bajke. I cinik bi pomislio bio da se predstava prelila na trg. Ljudi su stajali zatečeni lepotom, deca trčala po snegu, neka otvorenih usta ka nebu da uhvate snežne pahulje, i svakome je na licu bio pomalo ushićen izraz zahvalnosti.

Zatim sam se setila da će po ovom vremenu letovi možda biti otkazani. Nadala sam se ne, jer imala sam pun doživljaj i bila spremna za povratak kući. Let je bio kasnije te večeri, imala sam još vremena, i krenula sam naniže avenijama i ulicama, ka mom hotelu. Čekirala sam se bila za moj let prethodne večeri, i očekivala da će mi avio-kompanija javiti ako se nešto nepredvidivo desi.

Sneg je prestao da pada, sada se spuštao mrak i svetla su bila blještava, sve više ljudi na ulicama. U hotelu sam već bila spremna za polazak, samo sam uzela prtljag, pitala portira da mi pozove taksi – a ne, izađite na ulicu, lako je naći, odbio je. Na ulici je bilo zastrašujuće puno ljudi, i automobila, i svi taksiji su bili puni. Shvatila sam odjednom da  se nikada nisam našla na ulicama sa toliko ljudi. To nije bila prijatna senzacija. Prešla sam ulicu nekoliko puta, tražila najbolji ugao na kome bih mogla da zaustavim taksi, bez ikakvog uspeha. Ljudi se ne sudaraju na ulicama Njujorka, ali sve se čini da samo što nisu i to je bila jedva sprečeno. Kad je jedan taksista konačno stao i video da imam prtljag, pitao je gde idem. Na La Guardiju, rekla sam. Samo je odmahnuo rukom i nastavio dalje bez mene.

Posle pola sata uspela sam da se uguram u jedan. Ovog puta nisam rekla destinaciju dok nisam bila unutra. Kad sam mu rekla gde idem, taksista je oklevao jedan trenutak i izgledalo je kao će me pitati da izađem, ali se zatim predomislio, uključio metar i krenuo. Taksisti u Njujorku su neodvojiv deo folklora i mikro klime, ali ovo nije bilo zabavno. Bilo je šest sati. Moj let je bio oko 9 uveče, imala sam dovoljno vremena, umirivala sam sebe. Iznenadni iracionalni alarm u stomaku me je naterao da izvučem iz tašne kartu i proverim.  Na karti je pisalo 7:10. Sedela sam i zurila u brojeve, izvukla naočare, pogledala kroz prozor i opet vratila pogled. Nije se promenio. Saobraćaj u Njujorku, u samom gradu, ka njemu i van njega, je toliko zakrčen da je bilo sasvim moguće da će nam trebati celih sat vremena da stignemo na aerodrom. Ja ću propustiti let. I da stignemo za pola sata, vrlo je moguće da ću propustiti let. Pogledala sam kroz prozor. Magija je iscurila kao otopljeni sneg i grad je prolazio kraj nas u tamnim, mutnim bojama. Nisam želela da ostanem u Njujorku još jednu noć. Vozač je vozio, ja sam sedela pozadi i pokušavala da kontrolišem svoje disanje. Napravila sam plan: kad stignemo, ako je i malo ranije, otrčaću do prvog šaltera i reći da kasnim na let pa će me možda neko provesti brzo.  Ako zakasnim, sačekaću drugi let an standby, ima ih na svakih sat vremena, biće mesta sigurno. Ako moram da ostanem… OK, ako moram ostaću, ali naći će se rešenje.

Stigli smo za 50 minuta. Sada se svaki sekund računao. Čim sam ušla u zgradu terminala pitala sam prvu osobu u uniformi sa Air Canada pločicom na lapelu – molim Vas, pomozite, kasnim na let u 7:10, i ako je ikako moguće da me sprovedete do aviona bila bih zahvalna do neba! Nije izgledalo kao da joj je bio potreban taj dodatni posao, ali rekla je da sačekam i pitaće nekoga. Koji je broj leta? Dala sam informacije i čekala dok sam jedva disala. Nisam nikada zakasnila ili propustila let. Vratila se posle nekoliko minuta: Taj let ne postoji, rekla je. Gledala sam je kao da mi govori na finskom. To nije moguće, rekla sam. Evo moje karte, ja sam čekirala sinoć online… Uzela je kartu i otišla do šaltera i jedne mlade žene koja je radila sa dugim redom putnika ispred sebe. Kad se vratila saopštila mi je da je moj let bio u 7:10 tog jutra, i ja sam ga propustila. Ne znam šta je ona videla pred sobom; osećaj u meni je bio istovremeni kolaps i eksplozija, ali uspela sam da izgovorim umereno drhtavim glasom – apsolutno je nemoguće da bih bukirala jutarnji let kad je konferencija trajala do popodneva. Ali sigurno ima drugih letova večeras i koje slobodno mesto.

Gledala me je sažaljivo: Jedan let večeras je otkazan zbog vremena, prioritet su putnici sa tog leta. Stanite ovde u red. Ako iko može da Vam pomogne, to će biti ona službenica.

Nije ni probala da pomogne. Obavestila me je bila, sa izvesnom dozom zadovoljstva koje frustracija i zamor stvore u ljudima koji su moguće uglavnom pristojni u normalnim okolnostima, da su prioritet putnici kojima je let otkazan a ne neko kao ja ko je propustio let svojom krivicom. Apsolutno nemaju mesta, ni jedno jedino. Ma’am.

Ovo poslednje zahteva malo objašnjenje. Koristi se u zvaničnom obraćanju ženama, starijim i mlađim, ponekad i ne tako zvanično, ponekad šaljivo, ponekad samo starijim ženama, i ponekad podsmešljivo. Ja sam, pogodićete, dobila bila ovu poslednju verziju. Suprotni oblik – Sir – isto ima različite varijante,  uglavnom se i sve više koristi vrlo entuzijastično naročito među mladim muškarcima s poštovanjem, i nikada pogrdno.
Moja preferenca je Madam.

Do tada je moje stanje šoka prošlo kroz nekoliko faza i u svakoj se eksponencijalno uvećalo. Bilo mi je potpuno jasno šta, i kako, mi ta službenica govori, i žao mi je bilo da sam svetlosnim godinama bila udaljena od besa, jer vredelo je zalepiti joj bar mali verbalni šamar, ali nije mi uspevalo da apsorbujem koncept da sam kod bukiranja napravila grešku između 7:10 i 19:10. Ja sam odrasla sa ovim drugim, a živim redovno sa prvim – mora da je sistem napravio neki glitch, zaključila sam, dok sam ošamućena krenula duž hodnika La Guardia aerodroma u potrazi za kartom do Toronta, što je u tom trenutku izgledalo moguće samo uz poveću dozu magije.
Magija? Hahaha.

Southwest, Delta, American… neki ne lete do Toronta, drugi imaju letove ali su svi kompletno bukirani za to veče. A do Montreala, ili Čikaga, pa dalje do Toronta? Ništa do Montreala, ima letova do Čikaga, koji koštaju oko $2,000 ali bih morala da provedem noć u Čikagu. Zašto Vam Air Canada ne pomogne? Šta su uradili za vas? – pitao je jedan od amerićkih službenika? Ništa, poslala me je da lutam hodnicima do vas, odgovorila sam. Zgledali su se. Jedan među njima, dežmekasti latino Njujorčanin mi je tada preporučio da uzmem autobus do Toronta. Ali kasno je, rekla sam. Da li uopšte ima konekcija u ovo doba? Ili karata?, pitala sam ga, ne očekujući da zna. On misli da imam vremena da stignem, i koliko zna, uvek ima karata. Objasnio mi je bio kako ću stići odatle do metroa, koju liniju da uzmem i gde da izađem za Port Authority Bus Terminal. 42. ulica.

I tako sam se našla prvo na gradskom busu do stanice metroa u Queens-u, odatle u vozu metroa nazad na Manhattan. Izgledalo je da ću stići brže nego taksijem, ali onda je metro stao na jednoj stanici. Posle 10-15 minuta, odlučili su da će taj voz promeniti rutu. Drugi putnici su mi dali savet gde da izađem. 42. ulica, Times Square. Nazad odakle sam krenula bila par sati prethodno. Bilo je manje ljudi na ulicama. Vukla sam prtljag ka istoku i rešila da stanem i pitam imigranta iza štanda za novine gde je Port Authority.  Pokazao je u suprotnom smeru. Gledala sam ga sumnjičavo. Ali Grand Central je u ovom smeru, a Port Authority je odmah pored, znam iz filmova, promišljala sam. Šta zna imigrant, i zašto uopšte pitam; kao da ne znam gde sam.

Do tada sam već shvatila bila da sam se našla u verziji jednog drugog filma – After Hours. Film nije dobar, ali ni ja nisam bila u dobroj situaciji, pa smo bili par. Sâmo podsećanje na filmove mi je izazvalo osećaj mučnine. Razumela sam da je vrlo moguće da su u tako magičnoj sezoni hoteli u Njujorku bukirani, i ako moram da ostanem u gradu, hoteli koji su i inače preskupi, će eventualno imati mesta samo u apartmanima koji se zovu po carevima i predsednicima, i uvek ih drže spremne za diktatore i rok zvezde. Ja nisam bila zvezda ni u sopstvenom filmu, već sam se našla kompletno izgubljena na ulicama metropolisa koji je postajao sve mračniji uprkos blještavim svetlima. Da je ovo bio live teatar, izviždali bi me sa scene. Njujorčani ne praštaju loš performans.

Prošla sam kraj Brajant parka i da nisam primetila, pa dalje do Grand Central stanice. Kad sam stigla, da ne gubim vreme jer nije bilo znakova, pitala sam jednog drugog imigranta koji je tu stajao i pokušavao da proda još koji suvenir tog dana – gde je ovde Port Authority? On me je gledao zbunjeno trenutak-dva. Nije ovde, već tamo, odgovorio je i pokazao odakle sam došla. 42. ulica i 8. avenija. Stajala sam nemo i gledala u mrak mimo njega. Pomalo je padao sneg. Zatim mi je misao da ću verovatno propustiti i bus pokrenula mišiće i krenula sam što sam brže mogla nazad na zapad, kraj Brajant parka, preko 6. avenije, preko Brodveja i kraj Tajms Skvera, dok nisam sitgla do terminala. Ušla sam unutra i mahnito se okretala oko sebe, da nađem šalter, portal, mesto za informacije, table sa uputstvima i pravcima…  nešto! Port Authority je bio skoro prazan, svi šalteri su bili zamračeni i usred praznog prostora je stajao monolitni interaktivni ekran. Ukucala sam moju destinaciju: Toronto. Izašle su stranice opcija, nijedna za Toronto. Gledala sam nemo, treptala da razbistrim pogled, ukucala opet. Isti rezultat. U grlu mi je zastajao dah. Utom mi je prišao jedan beskućnik, iz grupice koja je stajala malo dalje. Ponudio se da mi pomogne. Ignorisala sam ga, uspela da odvojim pogled od ekrana i pogledam okolo. Jedan latinoamerički imigrant čisti pod. Prišla sam mu i zamolila za informacije. Sve je zatvoreno, ali bus za Toronto nije ovde. Idi pravo, pa siđi dole, pa skreni desno, i onda opet levo, niz stepenice, i tamo ćeš videti buseve za Toronto i Montreal.

Ništa od toga što je rekao nije bilo izloženo nigde u tom ogromnom prostoru autobuske stanice. Jedna tabla sa strelicom i dve reči bi poslužila, ali nije je bilo. Osim zatvorenih šaltera, bilo je prodavnica za novine i sitnice, suvenire, brzu hranu, uputstva za prigradski prevoz, i  već poznati monolit koji je svetlio bledim svetlom u sredini. Ovo je bila vrlo realna scena distopijske bliske budućnosti, jedino što se već igrala u sadašnjosti. Bilo mi je muka od filmskih referenci ali nije mi uspevalo da ih obrišem.  Tom stanju napetosti  dodala se i nelagodnost koja uvek prati autobuske stanice i njihove stanare. Pratila sam uputstva, i malo zagubljena prišla dvojici muškaraca koji su nosili uniforme. Ovde niže su čekaonica i prilaz autobusima, pokazali su niz stepenice. Videla sam par redova i počela da dišem bolje. Stala sam na pokretne stepenice, na čijem dnu se odvijala mala drama. Jedan visoki sedi muškarac, pravih leđa, u dobrom kaputu i sa posekotinom na licu iz koje je kapala krv sa teatralnom pozom fantoma iz opere  je gledao u pijanog debelog mladića polusmaknutih pantalona koji je neuspešno pokušavao da se popne na pokretne stepenice koje su išle uvis. Uporno se spoticao i padao, stepenice ga vraćale nazad, i on se dobrodušno smejao kao da se sjajno zabavlja. Malo po strani su stajala dvojica uniformisanih muškaraca, koji su mu prišli nakon njegovog petog-šestog pokušaja i veštim zahvatom ga smestili na stepenice. Krenuo je bio veselo uvis i opet pao negde na pola puta. Ja sam sada stigla do dna i krenula put redova napred. Zaista, to je bio red za Toronto. Polazak je bio za pola sata. Ali karte? Nije izgledalo da će red ispuniti ceo autobus, ali ništa više nisam mogla da prihvatim zdravo za gotovo. Karte se moraju kupiti tamo gore, idi napred, pa levo… dali su mi uputstva.

Zgrabila opet prtljag, povukla ga za sobom i krenula nazad put pokretnih stepenica koje su se do sada oslobodile bile tereta mladog pijanca. Prodajni prostor za karte je bio podeljen između različitih kompanija prevoza. Ništa neće usporiti kompetitivnost američkog biznisa – svako prodaje za sebe. Dva šaltera su radila sa malim redom ispred svakog. Uza zid na suprotnoj strani stajali su automati za kupovinu karata. Stajala sam neodlučno i videla jednog mladića koji je stajao po strani. Pitala sam ga da li zna da li se ovde kupuju karte zaToronto. On je kupio sebi kartu unutar Amerike i mislio je da se možda internacionalne karte prodaju negde drugo, ali nije bio siguran. Preskočila sam red, izvinila se i pokušala da pitam službenicu na šalteru da li se tu mogu kupiti karte za Toronto. Dobila sam škrt odgovor da to nije mesto, već da odem malo dalje u tom pravcu.

Desetak minuta kasnije imala sam kartu u rukama. Pomogao mi je bio jedan beskućnik. Shvatila sam do tada da je to bio njihov teren. U nedostatku informacija i ukidanju usluga oni su popunili potrebu. Znaju stanicu kao svoj džep, svako im da napojnicu, i svi budu zadovoljni. Zar to nije bio Njujork, grad snalažljivih i centar ekonomije napojnica; svako ovde ima priliku da zaradi.  Karta je bila za kasniji termin, sa oko sat vremena čekanja; stajala sam i duboko disala neko vreme. Vraćale su se senzacije polako. Nisam ništa jela od podneva, nosila sam istu odeću od 8 tog jutra, kaleidoskop događaja tog dugog dana me je samo rastrzao, i ja sam oterala sve misli iz glave. Prvo sam otišla u WC. U toaletu sam izvukla čistu majicu iz prtljaga, skinula košulju koju sam nosila celog dana, osvežila se malo – i shvatila da je to bila scena iz filma Desperately Seeking Susan. Madona se vraća u Njujork nakon što je pročitala bila kodirani oglas u novinama upućen samo njoj. Stiže na Port Authority i ulazi u toalet da se malo uljudi. Na ovom istom mestu, sigurno; to je bio niskobudžetni film, ne bi pravili kulise za nešto što već postoji. Osim toga, autentičnost u filmu nije bila odglumljena. To je bio moj omiljeni film godinama.

Malo sam se nasmejala. Zatim još više. Nevoljno izprva, ali ovo je bilo neodoljivo. Desperately Seeking Susan?! Otkucala sam tekst poruku klinki. Već je znala da sam propustila avion i čekala je zabrinuto da čuje šta ću sledeće uraditi. Imala sam kartu sada, stići ću kući sutra ujutro; trenutno gledam sebe u ogledalu ispred koga je glumila Madona u znaš-već-kom-filmu. I ne mogu da izbegnem realizaciji da od magičnog do apsurdnog i bizarnog, sve ovo zaista liči na jedan film. Problem je bio da sam se ja našla u filmu.

U busu sam uzela prednje sedište, sa pogledom na autoput i budućnost. To je bila greška. Vozač, dobro zašao u godine i sa puno iskustva, je vozio kao manijak. Napolju je padao sneg i skupljao se polako po površini autoputa. Automobili i kamioni su vozili brzo, noćni ekspres ka Torontu je vozio najbrže. Van linije farova počinjala je bila snežna noć, kroz koju smo mi jurili ka Sirakuzi, pa dalje ka Ročesteru, Bafalu i granici, ili kroz vasionu, nije bilo moguće razlučiti. Sedela sam nepomična, gledala napred, oprostila se sa klinkom u mislima, i uzela pola sedativa. Kraj će stići negde, možda neplaniran, ali svaka priča, ili film, ima svoj kraj i on je logičan.

Vratila sam se bila kući, malo ugruvanog samopoštovanja, ali u jednom komadu. Da se nisam vratila bi isto bio jedan mogući kraj. Na početku pisanja priče, nikada nije sasvim jasno kuda će ona odvesti i kod jasno definisanog toka, i nema sumnje da dva dana u Njujorku mogu da proizvedu daleko veću dramu od moje. Poenta ove priče, rekla bih, je da kad se nađete u priči, ona puno liči na život.