Kad postavite više ciljeve za „njihovo dobro“ pred svoju decu, budite spremni da, za isto to više dobro, bez gundjanja podnesete neka neminovna narušavanje vašeg komoditeta.
Pripremite se da uvidite da je put koji birate svojoj deci često dosta zahtevniji od onog kojim biste vi bili spremni da idete. Poštujte njihov napor da vam udovolje i predju ga.
Ako svarite unapred izneto, biće vam mnogo lakše da hvalite i nagradjujete sam dečji trud da put predju, a manje da se fokusirate na rezultate. Ne brinite, srešće deca dovoljno onih koji će ih vrednovati, kritikovti i obeshrabrivati u životu. Vi budite više od toga, budite njihova bezuslovna ljubav, njihova sigurnost.
Od nedeljnog jutra saznala
Lola Lucia Hope
Oprostiti ne znači promeniti stav prema nečemu. Oprostiti znači promeniti sebe dovoljno da potezi onih kojima opraštamo prestanu da nas bole.
S ljubavlju Lola Lucia Hope
– Zašto ne staviš neku sliku uz te tekstove il´ malo muzike, neku dekoraciju.
– Pa nije ti ovo dečja slikovnica, breeeee! Ovo su moja unutrašnja talasanja. Mislim, mogu da stavim čipku od mušeme i plastični karanfil i pravim se da sam retro. Si pošašavio sasvim, pa da slike odvlače pažnju od mojih mudrovanja. Ko će onda misli sa mnom da deli, ako se svi za tu vidljivu lepotu zakače? Ja sam, ja sam, breeee, mislim kako se ono kaže – žena od suštine.
– E jesi baš, sva si takva. A što ne staviš makar sebe?
– Pa nisam ja leptir da se čiodom pribodem.
– Nisi, dušo, nisi. Bliže srodstvo vidim sa zunzarom. Ček, a šta je sad to?
– Koje?
– Pa to. Koga si nacrtala? To si, kao ti?
– Ne, pa zar ne vidiš? To je Mira.
– Koja Mira? A šta je ovo iza nje?
– Virci.
– Auuuuu, razbolela si se teško. Bulazniš. Kakvi sad virci?
– Pa znaš onu: iza Mire trista vire. Eeeee, to su ti virci, a ja sam jedan od njih.
. Znao sam oduvek da si nenormalna.
– Nisam. Vidi kako se durim, breeee. sasvim sam normalna! Aloooooo!!!
– Auuuu, baš me iznenadjuješ. Mislio sam da ćeš to shvatiti kao kompliment. Mnogi to vole.
– Šta? Da budu nenormalni?
– Paaaaaa, daaaaa. Da im to kažemo.
– E, jes´ vole ali malo sutra. Vole da budu unikatni, jedinstveni, originalni. Ko li je to samo smislio da reći nekom da je nenormalan može biti kompliment.
– Kakva je razlika?
– U ćagi, dragi moj, u ćagi. Baš da vidim ko bi se time još ponosio, da dobije i zvanično na papiru da je nenormalan.
– Jao, breeee, što si ti danas neko zakeralo.
– Jok ja. Mislim, jok samo danas. Oduvek sam takva, kako ne primećuješ? Pod uslovom da smatramo da je zakeralo onaj koji stvari naziva njihovim pravim imenima.
– Vidim da je pravi trenutak da te nekako ućutkam.
Zavesa.
*** Prim. aut.: Dragi čitaoče, dalji tok dogadjaja iza zavese apsolutno je prepušten tvojoj maštovitosti i ličnoj potrebi.
Lola Lucia Hope
Ne znam kojom spravom za tačno merenje bi mogla da se meri veličina opraštanja, ali ima onih koji tvrde da nema oproštaja većeg od roditeljskog. Rekla bih – posmatrano iz ugla roditelja. Medjutim, budimo pošteni: ono što oproste deca roditeljima, zaista nema granica.
Ne vaspitavaju oni nas nego mi njih – istina je, slažem se. Neuki u vaspitavanju, svašta im radimo, trudeći se da , manje ili više, budemo na visini zadatka. Ono što im posejemo po duši i kako je, iz najboljih roditeljskih namera izranjavimo ostavimo im da kasnije rešavaju teškom mukom ostatak svog života. Retko kad se uopšte dosetimo da se pomolimo da budu bolji roditelji od nas, jer mahom roditelji žive u ubedjenju da su savršeni a loša su – deca.
Poštujte oproštaj dobijen od čistog dečjeg srca u ime ljubavi, za sve gluposti koje, podižući ih pravite. I verujte, nema većeg opraštaja od tog.
Lola Lucia Hope
Repetitio est mater studiorum.
Deco moja, nemojte ponavljati naše greške da biste sticali mudrost na njima. Dovoljne će vam biti one koje ćete sami praviti.
Lola Lucia Hope
Na svetu postije tri vrste ljudi (žao mi je ako sam vas ovim podatkom razočarala, jer ste ih očekivali više):
– isti koji bi po svaku cenu da budu različiti
– različiti koji teže da budu isti
– oni koji umeju da vole sebe ma kakvi bili
Sve vas voli Lola Lucia Hope
Ja stvarno ne znam kako je priroda mogla da smisli takvu glupost kao što su semenke u lubenici. Kao da nije dovoljna već debela kora, koju moramo da odstranimo. Kad samo pomislim na sirote generacije naših jadnih predaka koji su se mučili izvlačeći semenkice vrhom noža iz slasnih kriški, pljuckajući one oku nevidljive i gutajući one najprefriganije, duboko u slasti skrivene.
Srećom, onda se lubenici desio ČOVEK. Odlučio je da, zarad svoje slasti, žrtvuje gomile sati u laboratoriji ne bi li postigao da crvenu bajku više ne narušavaju ti sitni feleri. Ostalo je još par tvrdoglavih prevazidjenih veterana koji pljuckanje ne bi menjali ni za kakve laboratorijske blagodeti i koji uporno čuvaju svoju viziju savršenstva. Čuj, lubenica bez semenki! Čudom ne mogu da se načude, a ni ja sa njima.
– Eeeee, vidi, hoće da uvezu šleper lubenica, ali samo onih bez semenki!
Gledam u slušalicu i pokušavam da pogodim šta je sledeće: pšenica bez zrna, jabuka bez kore, sladak limun, kukuruz bez klipa? Nego, dsamo da ne zaboravim da sve to ide uz obaveznu etiketu: nije genetski modifikovano. A i ribe su spontano dobile krila, a slonovi peraja, zar ne?
Drage dame, dragi damama bliski ostali svete,
čestitam vam svima ovaj dan kada obelažavamo davni istorijski trenutak u kom su žene postale žene. Nije da one nisu postojale i pre toga, samo se za njih nije u svetu previše znalo. Iz nečujnog vilinskog cupkanja iza kulisa, čvrstim korakom u muškoj cokuli kročile su na pozornicu života i ljudske istorije. Srećom su se u medjuvremenu i opismenile, te su mogle da počnu aktivno i da tu istoriju pišu. Postale su zakonom priznata ljudska bića, mada tradicija da se tretiraju kao komad nameštaja i dalje u mnogim kutcima sveta preživljava. Ali, znate kako je , čovek je voćka čudnovata i tvrdoglava, i ne voli da prihvata prečesto onu da svaka navika ima svoju odviku.
Kroz vekove, svojom upornošću izborile su se da se i njima obraćaju sa: „dobro, šefe“ , da u jednom danu promene 24 dobro uvežbane uloge i da same budu režiseri i scenografi predstave zvane sopstveni život. Nije ih to poštedelo loših odluka, problematičnih brakova, suznih noći i bolnih svitanja ali im je najzad bilo garantovano pravo da:
– loše izbore partnera ponove i nekoliko puta u životu
– da same biraju kome će biti služavke a kome ljubavnice
– da dobrovoljno izaberu uz koga će da žive bez ljubavi, poštovanja, zgadjene na svaki dodir, na osnovu jedine vlastite zrele odluke „to tako treba da bude“
– da izmedju dve transformacije u businesswoman utegnute u mušku privilegiju – pantalone sede u zadimljenim kafanama, izgubljene u oblacima dima i alkoholnim isparenjima, i pijanim glasom nekom cenjenom primerku suprotnog pola opisuju tragediju svog slobodnog sadržajnog ženskog života.
Da, puno toga nisu mogle ranije da čine.
Šalu na stranu, cenim ja ove mogućnosti koje nam je naša borba dala, kad se više ne kamenuje žena što je ostala s detetom sama, kad ne mora (ali može) da širi noge za parče hleba (i više od toga) , kad ima prava da prijavi nasilje nad dušom i telom svojim, i onda izgustira do dna pehar gorčine i povlačenja po kaljuzi javne sramote, ili edukovana od strane drugova organa ode nazad u svoj život da čeka da neko ostvari svoje pretnje pa da konačno postane slučaj za rešavanje.
No, dobro, civilizacijske tekovine su inače čudo. Na današnji dan ponegde još uvek žene trče i pripremaju posluženje za one koji će se doterati, namirisati i doći da im čestitaju i dostojno proslave ovaj tzv praznik. Nekako nije postalo delo folklora da od minut po ponoći 08.03 žena bude oslobodjena svih obaveza, obasuta samo pažnjom i ljubavlju, tretirana kao vila i kraljica bar taj jedan dan. Zašto je to tako? Zašto im je teško? Ma ne, nije, to je samo stvar naravi. Jer, ili smo nečije vile i kraljice svih 365 dana u godini ili to nismo nikada. Poštovanje nema rok trajanja ni vremenske limite, ne koristi se samo neke dane u nedelji ili u odredjeno doba dana. Poštovanje je kao dragstor: il´ ga ima uvek, il´ ga nema. Ako u istom paketu s njim dodje i ljubav, ne trebaju nam nikakvi kalendari da nas podsete da smo ŽENE.
Voli vas sve bez razlike na pol i istorijsko poreklo
Lola Lucia Hope
Dosadilo mi je da se život stalno dešava meni. Odlučila sam da se konačno i ja desim njemu.
Bio je to početak dugog, plodonosnog, obogaćujućeg prijateljstva, ali tek pošto smo jedno drugom pokazali zube, odmerili snage, razmenili par slabijih i jačih ćuški i odneli za uspomenu i dugo sećanje po nekoliko ožiljaka na telu i duši.
Da li vam ovakvo sdruživanje deluje poznato?
Bila sam u početnoj prednosti, jer ja sam njega znala. Krišom sam ga posmatrala iz mnogih uglova pri nebrojenim manje i više bolnim susretima. On mene nije. Nadmeno mi se dešavao, rovario i krstario po mojim danima, duši i glavi, s njemu svojstvenom lepršavošću i arogancijom. Pošto mi je glava, manje više izgleda, prazna, dugo je putovao do misli, ali se jednom zadesio i tamo. Misao s kojom se sudario možda je odavno bila na svom mestu i čekala svoj trenutak i šansu, a možda se baš tad rodila. U svakom slučaju bila sam za njega nevidljiva, senka kroz koju talasa, sve dok se nije desilo to sudbinsko presretanje.
Nije lako sopstveni život uhvatiti u klopku, pa ga još i zauzdati i započeti kroćenje. Ne znam kako me je zamišljao, ali delovao je prestravljeno, kao ja kad sam prvi put gledala „Petak trinaesti“ sa nekih -naest godina. Nije da me je njegova reakcija ostavila ravnodušnom, jer sam taman poverovala Mariji kako dobro izgledam za svoje godine, rečeno njenim rečima: „Nikad nisi izgledala bolje“ , ali šta sad: prepadnut ili ne, to je moj jedini život i ni on ni ja nismo tu imali mnogo izbora. Samo još da se dogovorimo ko će koga da živi. Razbrajalice su manje-više bile beskorisne, jer se uvek iznova nametala potreba nove nagodbe, sve do dana u kom smo naučili da splinemo, shvativši da smo JEDNO. Od tad je i duša imala drugačije boje i iz trpnog stanja se vinula u neke prijatnije sfere.
Blagougodan nagoveštaj proleća u duši i danima vašim želi vam
Lola Lucia Hope
Izaberimo da srećemo sebe drugačije i kompleksnije nego kad nas, pri jutarnjem tumaranju bespućem sopstvenog doma prepadne vlastiti lik u ogledalu
Pomislih ovo gledajući negde oko zore čudno izobličeno čupavo ubledelo stvorenje pred sobom. Pružila sam ruku, u nadi da ću uspeti da ga dodirnem i time sebi potvrdim da je to zaista neko drugi, da to nisam ja. Donelo bi mi to saznanje značajan osećaj olakšanja, te bih velikodušno umornom posivelom biću pred sobom ponudila šolju čaja, doručak i utehu, u zamenu za podareno neprepoznavanje.
Ništa od toga, šaka se zalepila za hladno nemilosrdno ogledalo i ostavila još jedan trag za čišćenje. No, dobro, postoje i gore stvari u životu od sopstvenog jutarnjeg odraza u ogledalu. U krajnjoj liniji, posle takvog šokantnog susreta, sve ostalo što vas snadje u novom danu je sasvim marginalno, prava limunadica.
Da li je onda sreća što se ne vidimo kristalno jasno još i iznutra? Naravno, nemam sad na umu neko razgledanje sadržaja creva (i fraza „u sitna crevca“ označava nešto sasvim drugo), dok se pospani teglimo, ni analizu pluća dok nameštamo frizuru za večerašnji randevu. Sreća je da ne vidimo svoju dušu jasno i ogoljeno u svakom trenu, što ona ipak ostaje našem pogledu često zamagljena kao letnje svitanje nad gorskim jezerom, u kopreni svetlosti i boja koje rasplinjavaju oštre ivice, sva od obrisa satkana.
Ta magličasta struktrura duše ostavlja nam mogućnost da sami sebe srećemo u milion šarenih izdanja, od kojih svako može biti lepše i bolje od onog jutarnjeg lika u ogledalu, ali i ne mora. Izbor je samo naš. U svakom slučaju, ako tako odlučimo, uvek ćemo biti u dobrom i prijatnom društvu, za razliku od svih onih nametnutih socijalno poželjnih susreta kojima tako često robujemo, da bi podržavali gladac u razvitku.
Dobro jutro vam želim i prijatno druženje sa samima sobom
Lola Lucia Hope
PS: Savet za današnji dan – po budjenju se ogledati odmah, još neumivenih krmeljivih očiju, što je garancije smanjene oštrine slike. Navedeni postupak rezultira nižim intenzitetom stresa zbog odraza koji nam ogledalo vrati.
Razmišljarnik Lole Lucie Hope 