realtimedreamer

Tako divna, tanana reč. Eto, zamalo da napišem drhtava.
Drhtaj travke na vetru. Drhtaj reke kad u nju baciš kamen. Drhtaj dlana kad ga zaljubljeni prsti nehotice dodirnu. Drhtaj žednih usana. Drhtaj u strasti. Drhtaj na kiši. Drhtaj želje. Podeljeni drhtaj. Razmenjeni drhtaj. Posvećeni drhtaj. Drhtaj bez razloga. Snažan drhtaj. Nežan drhtaj. Drhtaj uokviren usnama. Drhtim. Drhtiš. Drhtimo kad smo zajedno. Drhtimo I kad nismo. Drhtimo u strahu, češće u strasti. Drhtaj izmučenog tela. Drhtaj izmorenog tela. Drhtaj je maleni zemljotres našeg sveta. Češće pogoda nego nepogoda.
Neprikladni drhtaj. Drhtaj koji progutamo pred nekim pa nas trese do prekosutra.
Drhtaj koji bismo sakrili pod tepih. Drhtaj na koji smo ljuti jer nas je odao. Drhtaj suzdržanog poljupca. Drhtaj kojim kažemo više nego rečima.
Drhtaj ume da kaže Volim, Bojim se, Čeznem, Ne želim, Želim, Ne umem, Moram.
Drhtiš li?

Dan a noćna tišina se razlila.
Prešla tu granicu koju izmislili su ljudi,
Koju ucrtali su ludi.
Tišina se graniči jedino rečima.
Sve ostalo privid je,
Iluzija kojoj se klanjamo.
Da može da priča,
Tišina bih ti rekla
O smešnim pokušajima ljudi,
O verovanju ludih
Da tišina nestaje ako je ignorišemo.
Tišina je u nama.
Mi je stvaramo
Da naši krstaški ratovi
Protiv reči ne budu uzalud.
I ko smo mi da ćutimo?
Ko smo mi da pričamo?
Treba biti podjednako mudar
U tišini i rečima.
Treba ih prigrliti, ne ubijati.
Ubi tišinu porekao si sebe,
Ubi reč okrenuo si se od sebe.
Možda baš svetlost i tama
Drugo ime su rečima i tišini.
Podjednako bitni,
U biti,
Podjednako neophodni,
Da jedno drugom daju smisao.

I kiša je more ako veruješ. I kiša sa sobom nosi brodolome trenutaka. Ne grmi već se brod razbija o oblak. Ne seva već se cepa korito broda I sijaju plovidbe dosanjane. Udahni miris kiše I znaćeš kako je u samoj utrobi mora. Neka te kiša nasuka na obalu vlažnih trotoara. Nađi svoje ostrvo, brodolomniče!
Sa nekim kišama plovidba završava se, sa nekim tek počinje. Neke nas kiše samo podsete na odisejevsko putovanje ka sebi.
Sledeći put kad osetiš miris kiše, digni jedra, digni sidro I čekaj. Gledaj kako more pred tobom nastaje a zemlja nestaje. Udahni more koje svuda oko tebe je. Bez početka, bez kraja.
Sve plovidbe ovoga sveta u jednoj su kiši sažete, ako veruješ.

Kuda si pošla sa tom prošlošću u očima
Zar ne znaš da vreme naplate odveć prošlo je?
Trepni pod Suncem,
Da sa pogleda otpadnu
Poslednji dašci uspomena.
Skinutih amova,
Stojiš i zuriš u slobodu
Korodiranog osmeha.
Zar te nisu učili slobodi?
Kojim kasom sada da kreneš,
Divljinom il mirom?
Ako je mirna, ne znači da nije sloboda
Ako je sloboda, sama po sebi je divlja
Ne biraj kas,
Ne biraj put,
Kroči.

Susret u svetu koji ne priznajem
Prošlost okamenjena u nevažnosti
Buđenje iz umornog sna crno bele pozadine
Naletom boja u jednom paru očiju
Nalet vetra u jedra usamljene barke
Odveć dignutog sidra
A opet prikovane osamom
Nema jedra opet progovoriše
Talasi ih opet dozvaše.
Prst na krvave usne straha
Oslobađa krik
Ne ćutim više
Živim!

Sedim i čekam. Sekundara sam na satu. Vreme teče unazad.
Stanem naspram sata i zurim u njega. Nepomičan on, nepomična ja.
Uzdah, otkucaj.
Oči u oči, klizimo niz vreme, sat i ja.
Tango sa kazaljkom u ustima umesto ruže.
Pribijeni, bezvremenski, nemilosrdni jedno prema drugom.
Ja ga požurujem, on ćuti.

Kažem vremenu, idi, ne trebaš mi. Ostavi me u vakuumu, u bezvremenosti. Odlazi! Prokletinjo ljubomorna!

Kazaljka se pomerila. Tek toliko da me zavede. Tek toliko da zaplešemo ponovo.

Uzdah, otkucaj.

Pronađi me u ovim redovima. Pronađi me u malenoj tački tik iznad slova i. Baš tu sam sada.
Pronađi me u letnjem pljusku, pokislih usana. U kapi koja se podvuče pod kišobran I slije niz vrat. U vreloj letnjoj noći u kocki leda.
U šapatu vetra koji ti mrsi kosu. U plesu travki na naizgled beskrajnom zelenom polju u kojem ti se pogled izgubi. Ja sam ta koja ga pronađe I vrati ti ga
Ima me I na horizontu, tamo gde se nebo uliva u reku.
Tu sam, čak I kad nisam. Uz tebe. Čuvam ti korake kad nesigurni su. Čuvam ti obraze kad ih suze kvase. Čuvam ti usne kad osmeh zaboraviš. Čuvam ti senu kad se svetla pogase a da ti to ni ne znaš.
Čuvam ti snove kad razmaženo odbiješ da sanjaš. Kažeš snovi te podsećaju na sve to što nemaš. Kažeš a ja ih čuvam jer shvatićeš da nas snovi uče da volimo.
Imam me I u polju suncokreta. Ja sam onaj suncokret koji se okreće za tobom.
Imam me I u tragu zvezde padalice, otpala sa tvoje želje. Jednom ću zajahati zvezdu, čvrsto se uhvatiti za nju I poželećeš me.
Tu sam, čak I kad nisam. Grlim te mislima kad ruke su predaleke ili premale da zagrle te.
Ima me svuda. Svuda gde sam koracima, pogledom, željom ili snovima prošetala.
Sve što treba da uradiš je da me prepoznaš. Da zatvoriš oči I zameniš treptaj otkucajem. Jer tu sam, čak I kad nisam.

Ulice su sabirni centar dolazećih I odlazećih koraka. Sažete priče ljudi prolaznika. Nečiji tren, nečiji život, nečija čežnja, nečije sve. Svet za sebe. Mikrokosmos sa ljudima planetama. Okićene osmesima, suzama I ponekom nadom. Suočene sa strahom, avanturom, strašću, dosadom. Sve to kroz korake.
Prošetaj ulicom I oslušni korake. Za početak ispričaće ti priču o tebi. O tome kako uvek usporiš kada prolaziš ispred ulaza sa leve strane, na kraju ulice. Zna ona I da ste se ljubili u tom ulazu, voajer je to stari. Zna ona sve ali ume I da ćuti o tome, ne brini. Poneku tajnu sakrije pod kaldrmu, u senku lipe, pod otirač, sa druge strane kapije, u nečiji pogled.
Pričaće ti o tome kako je natopljena sećanjima. Ispričaće ti priču o ljubavi koja se I danas ljubi sa tišinom na mestu gde ti sada stojiš. Pričaće ti o zaboravljenim senkama ljudi, o napuštenim snovima, o sreći koja je nekad stanovala u kući sa drvenom ogradom.
Pričaće ti o onima koji se uvek osvrnu I onima koji to nikada ne čine. Jer ulice znaju.
Ulice znaju kad odlazili smo a zapravo ostajali zauvek.

Prazne koverte sanjaju, znaš li?
Sanjaju o tome šta će da budu kad ih neko ispiše. Kako će se zvati i ko će ih slati? Hoće li im se ljudi smešiti ili će ih suzama kvasiti? Da li će ih iscepati ili čuvati u nekoj drvenoj kutijici? Da li će ih ljudi pamtiti po ljubavi ili rastanku? Hoće li izneveriti onoga ko piše ili onoga ko čita?
Biti koverta uopšte nije lako. A opet koverte su hrabre. One se čitavog svog neadresiranog dela života nadaju. I sanjaju. Sanjaju da će se pojaviti u ljubavnom filmu, da će ih strasno pritisnuti na grudi, da će ih godinama vaditi iz te drvene kutijice sećanja i milovati ih osmehom i ponekom suzom sećanja. Sanjaju da će biti ljubavno pismo. Sanjaju da nikada neće biti zaboravljene.
Zamisli radost jedne koverte kad prsti pohrle ga gomili istih poput nje. Da ima usne vikala bi Uzmi mene! Zamisli taj drhtaj.
Nekada i hiljade prstiju pređe preko njihovog tela, ovlaš, premeštajući ih, pakujući u kutije, ređajući na police, lepeći cene na njihova leđa. Ali samo se jedan par očiju zadrži na njima.
Seti se ovoga kad sledeći put uzmeš kovertu. Prisloni joj uho. Možda ti ispriča svoj san.

Pročitaj ponovo ovu reč. Dodir… Znam, ježiš se sada, sva čula su pod uzbunom, površina kože se puni elektricitetom, srce ubrzava a usne se smeše.
To je dodir. Opšta uzbuna u tvome telu. Strepnja. Strah pomešan sa željom. Opipljiva strast.
Dodir je kanal naših želja koje ne smemo da izgovorimo.
Dodir ume da visi u vazduhu i čeka.
Najlepše se dodiruju duše, znaš li?
Nije potrebno sresti nekoga da bi ga dodirnuli. Ljudi se ponekad dodiruju snovima.
Pogled je ponekad nedorečeni dodir. Kad zagrizemo prste da prećutimo dodire.
Dodir je jedno ime za poljubac, zagrljaj, blizinu, toplinu, mraz, kišu na obrazima, pesak pod stopalima. Dodir je sve to I još mnogo toga.
Dodir je opipljiva strast, strepnja po koži iscrtana.
Dodir je tren koji se urezuje u prste.