Slučaj bojler ili Udba intervjuiše Branka Ćopića

Evo, sat vremena od čitanja intervjua Branka Ćopića i dalje stojim zabezeknut. Ovonedeljni NIN.
Taj novinar ili novinarka, ko ga je već intervjuisao 1957. godine, a prenosi ovonedeljni NIN, koji košta tričavih 3 evra za bogate srpske prilike, i koji ima jedva 3 dobra intervjua, i 0 kvalitetnih fotografija, demonstriralo je klasično nepoznavanje književnosti.
Ono, jer to ne mogu nazvati novinarom, udbaški pitanjima saslušava i ispituje Ćopića, kakav život vodi, gde se kreće, ulazi mu u mozak, šta misli, čega se boji, gde izlazi, šta jede, šta ima u kući, koje knjige čita, koje aktivnosti u društvu prati, kakvo mu je zdravstveno stanje, kakvo mu je imovinsko stanje, kakvo mu je fizičko stanje, kakvo mu je mentalno stanje, kakvo mu je bračno stanje, i kakvo mu je političko stanje i stanovište? Koliko dugo je bez posla i gde bi voleo da ga sistem koji ga intervjuiše, a sistem je država, sistem je Udba, dakle gde bi voleo da ga sistem zaposli… Sistem ga intervjuiše o njegovim potrebama da bi video šta mu treba, da mu to onda, kao slučajno, preko bliskih ljudi, donese, dovede i privede k njemu, da bi bio mirna mačka, i poslušan pas, na kratkom povocu.
branko-copic.jpg
Psihoanalizira novinar Ćopića, pita ga da li čita knjige i koje?
Pita pisca da li čita?! Pita pisca da li čita knjige?! Ko normalan pita pisca da li čita knjige?
Onda ga pita da li ima bojler, frižider i telefon? I da li bi možda želeo da kupi bojler, frižider, telefon?!
Klasična sprdačina jednog bolesnog sistema, a taj sistem i dalje vlada, sa jednim piscem, i književnikom, i umetnikom uopšte. Umesto da on priča. Ono što zna. Njegov pogled na svet. A svaki pisac ima svoj pogled na svet. I svi ti pisci i pogledi su različiti. Svaki pisac ima svoj svet. I samo svoj pogled na život, norme, pravila, umetnost. Pita ga jel ima poroke? Umesto toga, imamo dve stvari: novinar dokazuje da je pametniji od pisca, a književnik mora ponizno da dokazuje sistemu, društvu, jajarama i fukarama, da on nije toliko bitan, i da je on samo mali nebitan potpuno prosečan običan čovek. Da je on kao i svi. Da je on kao i oni.
Miloš Ristić

SRBINDA IZ RIJEKE

 
Sad on otkriva u 40 godina da je poreklom Srbin.
 
I u dečačkom zanosu nam ponavlja Bogija Stojimenovića, divi mu kao svom nepriznatom đedu, što bi rekao Iskovani.
 
Uzima Deretića, seče ga na komade, secira, multiplikuje, mesi pogače, vaja,i onda kad izvaja i umesi jedno 100 hlepčića i pogačica, sve na isti kalup, onda napravi još 100, 200, 300.
Ali to prolazi.
I’m Englishman in New York.
To je taj stari fazon…
Sve smo to već gledali.
100 puta. I više. I više od toga.
Naš Kanađanin.
Naš Austrijanac.
I tako dalje…
Srbin iz Kanade.
Austrijanac koji je voleo Srbe.
Hrvat koji je voleo Srbe.
Bunjevac iz Kanade…
Hrvatica koja nas je volela…
To tako ovde prolazi, to ide kao alva…
Još mu nude da piše neke tekstove za fakultete…
Pa naravno…
Pre će ponuditi njemu, nego nama Srbima.
To je Beograd. To je fabrika. Velika kulturna fabrika.
A1, B1, B1-6, R1, R2, R6…
Deretić je u pravu, ali Deretića nit spomenusmo, nit citirasmo.
Damjanović je bio u pravu, ali Damjanovića niti spomenusmo, niti citirasmo.
Pa onda vađenje Bogija Stojimenovića iz šešira…
Malo pohvališ Beograd, malo Beograđanke…
I na kraju te pozovu u Beograđanku da radiš…
Pa opet nazad u Rijeku.
Skupljanje informacija.
Deljenje informacija.
 
Taj dečački zanos nije prirodan čoveku od 40 godina.
Sad on otkriva nama Srbima da je on otkrio da je on Srbin.
Ali ko sam ja…
Ja sam boem i pesnik…
Ko sam ja da slepima otvaram oči?
Ja sam samo boem…
A to ,,boem” danas zovu ,,alkoholičar”…
Jer šta oni drugo znaju…
Znaju da žive, o vrlo dobro znaju da žive na tuđoj grbači.
Na srpskoj grbači.
 
MILOŠ RISTIĆ
36628917_1706357506108944_5266901606057639936_n

САВАПОЛИС, роман који је предвидео ,,Београд на води”, Драги Тасић, 2011

 

,,Саваполис” је футуристичко-сатирични роман. Футуристички роман сатиричног типа или сатирични роман футуристичког карактера. Који има снажну антиципаторску заоставштину. Тасић је у овом роману још 2011-те предвидео градњу и идеју Београда на води. Кроз свој САВАПОЛИС који је досовски наставак Слобине идеје о ЕВРОПОЛИСУ, сада, у 2018-ој години, када ово пишем, када гледамо сву траги-комедију око градње и разградње ,,Београда у води”, ,,Београда изнад воде”, ,,Београда на хлебу и води” идеја Саваполиса и све оно што је написано у овом роману делује пророчки.

 

Та 2011-та, описана у роману, кључна је година у новијој историји Србије у III миленијуму, после 5. октобра, година када је Коштуница покушао да остане у политици, Тадић помислио да ће заувек остати на власти, а Српска радикална странка отишла у историју као битан играч на српској политичкој сцени, издајом Томислава Николића и Александра Вучића, народног ,,штрајкача” и народног ,,викача”, заправо обојице уских припадника елите, који са народом имају везе колико и овца са вуком.

 

Главни лик романа је  МАГИСТАР МИРОСЛАВ ПРЕЂАШЊИ, стари комуниста а сада ,,идеолошки инвалид” кога из пензије ,,вади” Војислав Коштуница и поверава му важан тајни задатак да као ,,владин истраживач” заједно са докторком прагматике Даницом Битић истражи могућности демократског и политичког живота, система и бољитка по народ и земљу Србију.

 

Он је МАГИСТАР а његова партнерка ДОКТОРКА. Он је припадник  претходног ,,црвеног” комунистичког, па и социјалистичког, а она новог, петооктобарског режима. То ,,МАГИСТАР” и ,,ПРЕЂАШЊИ” карактеризују га као нека врста ИМЕНА, односно ПРЕЗИМЕНА. А она је докторка грађанске прагматике, непостојеће науке.  То ,,ПРЕЂАШЊИ” као надимак носи призвук удбашког карактерисања људи, по припадности ПРЕЂАШЊОЈ ИДЕОЛОГИЈИ, ПРЕЂАШЊЕМ РЕЖИМУ. Иако може да јој буде отац, он је МАГИСТАР а она ДОКТОРКА! Она њему предаје и поучава га. Посебно га карактеризује оно што му приписују на сваком месту где се појави – ,,идеолошки инвалид”, дакле човек који верује у идеологију која је одавно сишла с власти, идеологију самоуправљања, комунизма па и социјализма, чији је члан био (КПЈ и СПС), што га чини ИНВАЛИДОМ у ,,новом”, ,,демократском”, европејском”, грађанском”, ,,прагматичном” друштву и земљи.

 

Мирослав из места Б. по задатку путује у нов град САВАПОЛИС, модерни, научно-фантастични, футуристички град, који се налази негде око Београда или лебди изнад њега. У њему живи 100.000 српских политичара и припадници њихове уже и шире породице. То је нека врста футуристичког Дедиња. У САВАПОЛИС се може ући само са УЛАЗНИЦОМ коју издаје влада. Сви они живе као елита изван народа, а ,,влада” и ,,народна скупштина” имају ,,дупло седиште”, и у САВАПОЛИСУ (град на Сави) и у БЕОГРАДУ.  ШТРАЈКАЧКИ ПЛАТО и МУЗЕЈ НЕЗАПОСЛЕНИХ се налазе између Београда и Саваполиса.

 

Бројне су ироније које исмејавају политички и живот уопште у Србији, као нпр. ,,Булевар грађанских слобода”. Или кад, да би се ушло у неку странку, појединац мора своју ,,савест” да добровољно да у ,,Залагаоницу савести”. То је нека врста претпостављеног давања ,,душе” ,,ђаволу”. Самим тим чином појединац губи ,,личну савест” а као замену добија заједничку ,,страначку свест”. Залагањем савести, тј. ,,личне одговорности за друге”, ти појединци учествују у стварању ,,страначке свести”, која се непрекидно увећава.

 

Сукоб између докторке прагматике и грађанске демократије и владиног истраживача и пензионера а сада њеног студента (иронија), идеолошког инвалида, и ,,комунисте” како га она често у бесу љутито назива је сукоб 2 идеологије – једнопартијске и вишепартијске, комунистичке и демократске, самоуправљања и грађанизма. Идеолошко неслагање они превазилазе љубавним слагањем. Иако она има мужа и иако он кући има жену, Смиљу, која га чека да се врати са овог необичног једномесечног посла и путешествија. Њих двоје су ,,владини истраживачи”, ,,владин истраживачки пар” што је алузија на љубавно и љубавничко (прељубничко) ИСТРАЖИВАЊЕ. Политичка страст је толико снажна у обоје да они поред тога што истражују ,,политички систем државе” поињу и да истражују једно друго. У хотелу ХИЛАНДАРСКИ МИР што је такође иронија. Како може бити ,,Хиландарски” па још и ,,мир” место – хотел – где се распирују уживање, удобност и страсти! Тасић није антиципирао у роману ,,Саваполис” само ,,Београд на води” већ је антиципирао и појаву BITKOINA (електронског, неметалног и непапирног новца) кроз своје БИТОВЕ, 2-БИТОВЕ и ТРО-БИТОВЕ у роману као политичке користи које странка даје.

 

Политичка фарса се претвара у политичку пародију, па је овај роман не само сатирично-футуристички већ и пародија. ,,Србија има довољно политичара, 1 на сваких 100 грађана”, каже се на почетку романа.

 

Можда је једина стилска грешка у роману то што се на истом месту помињу ,,партије и странке” или ,,странке и партије”. Можда је било ефектније рећи само ,,странака” или ,,партија”. Са друге стране, то говори о додатној удвојености, политичкој удвојености, пренатрпаности српског политичког живота, кроз хиперболу и удвајање. Како се сведочи у роману, Путин је једном рекао једном српском политичару: ,,Да Русија има толико странака она би одавно пропала”.

 

САВАПОЛИС је и сага о европском и ,,хашком” путу Србије у нестајање.

 

У центру приче је ,,један од јунака романа” како се у њему метатекстуално каже и извршава његова индиректна иницијација у главног актера што он свакако јесте – Мирослав Пређашњи, Магистар Мирослав. Он је пензионер и ,,инвалид рада” а касније добија још једно занимање ,,идеолошки инвалид”, који креће у Саваполис да изврши владин задатак, да проучи политички систем Србије, мане и како се може побољшати. Иронија је да вишепартијац и демократа Коштуница баш бира њега комунисту за тај задатак. Чиме се показују мане демократског система који не верује сам у себе. Али зато му додељују партнерку ,,професорку грађанске прагматике” да би се створио баланс у причи и односима једнопартизам-вишепартизам, демократија-социјализам, европејство-комунизам, грађанско друштво-самоуправљање итд. итд.

 

Између великих ,,хотела” у Саваполису блистају ,,високи бели дворови” са ,,бригаоничким солитерима” између њих где живе стотине ,,породица српских бригаоничара које неки старим речником називају политичарима”. На све стране се налазе огромни ,,аква-паркови”. Тиме је Тасић антиципао појаву велике фонтане на Славији и најаву власти да ће у 2018. изградити 50 великих фонтана широм Београда.

 

САВАПОЛИС, град за политичке елите је огроман и непрегледан, јер има ,,толико квартова да нећете моћи све да их обиђете”, каже Даница Мирославу током обиласка. Један од бројних квартова зове КВАРТ МЛАДЕ НАДЕ. Намењен је младим научницима, али у њему нема никога. Бројни квартови са којима докторка Битић упознаје Мирослава носиће кретањем кроз фабулу све смешније и све контрадикторније називе.

 

,,Саваполис” је изграђен у ,,таракор-стилу”, по академику архитекти Тараковићу, стилу који одликује стално окретање и ,,покретљивост зграда, улица, паркова и градова”. Та покретљивост алудира и одговара политичкој несталности.  Покретљивост и окретање у круг политичких функција, ставова, странака. Политичка РОТАЦИЈА у Србији. Насупрот њој, друге државе које цивилизацијски иду напред по 200 година не мењају нити окрећу ништа, ни устав ни политички смер и ставове. Насупрот томе, у Србији и српској политици ништа није стално. Све се креће и окреће око замишљене осе. Србијом се управља из грађевине зване ЛЕБДЕЋИ ТОЧАК у коме се налази УМНИ ЦЕНТАР ДРЖАВЕ. С једне стране, роман Саваполис је иронија (пародија), с друге футуристичка визија. Нпр. када кола не паркирају људи, већ аутомат спушта аутомобил неколико спратова и паркира у гаражу. Све је уређено да политичари не морају ништа да раде.

 

По задатку владара државе Коштунице, Даница Битић, професорка прагматике и Мирослав Пређашњи, ондашњи идеолог и удбаш треба да обаве задатак и сачине ,,Програм развоја грађанске демократије и државе”.

 

Безбедношћу државе се у Саваполису управља из ДОМА БЕЗБЕДНОСТИ одакле им је послат ГЕНЕРАЛ БЕЗБЕДНОСТИ Бранко Лабуд који смирује докторку и истраживача изговарајући СМИРИТЕ СЕ, БУДИТЕ БЕЗБЕДНИ. ,,Дом безбедности” је нека врста ироније на ДОМ ВОЈСКЕ и ИНСТИТУЦИЈУ УДБЕ, БИА, нека врста легуре, хибрид. Такав један хибрид је у роману је и ФАКУЛТЕТ ДЕМОКРАТИЈЕ, који је нека врста мешавине скупштине и ФПН-а, где се предају политичке науке, и демократија, на чијем улазу пише ,,НАРОДНА ШТРОКАОНИЦА”, где за скупштинском говорницом са микрофоном у облику рогова бика предавања врше Томилсав Николић, Александар Вучић и многи други. ,,Александар Вучић је главни предавач на факултету”.

 

Ту је и КРИСТАЛНА ДВОРАНА ЗА ПРЕМИЈЕРЕ. Саваполис је град са хиљаду институција, квартова, паркова, места, назива, платоа, улица, који се сви међусобно окрећу, померају и врте у круг, и у вис. Као нека врста циркуса или вашара у лошем кошмарном сну. Ту је БУЛЕВАР ДЕМОКРАТИЈЕ. ШТРАЈКАЧКИ ПЛАТО. МУЗЕЈ НЕЗАПОСЛЕНИХ. И бројни други са једне стране грађевински, са друге политички елементи. Многи ликови у политичком животу немају име и презиме, већ само име, дато по некој особини или функцији у политичком животу, као нпр. ЗАПРЕК и ПОМАК, или у роману чувени ПАКОСНИК, који ретко али злокобно проговара. И увек се далеко чује. Ту је и АРЕНА СРПСКИХ РАСКРШЋА, КОМЕШАРНИК, БУЛЕВАР ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА… СИВА ПИЈАЦА, која је заправо ПОЛИТИЧКИ БУВЉАК где се ,,тргује политичком робом” и ,,свим и свачим”.

 

Политички живот се састоји од две групације људи, од оних који вичу ,,ХОЋЕМО, ХОЋЕМО!” и оних који вичу ,,НЕЋЕМО, НЕЋЕМО!”, тј. од ХОЋЊАКА и НЕЋЊАКА, односно ВЛАСТИ и ОПОЗИЦИЈЕ, ПОЗИЦИЈЕ и ОПОЗИЦИЈЕ које се смењују. Од њих се састоји и живот НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ (,,НАРОДНЕ ШТРОКАОНИЦЕ”) у којој се излази на скупштински ,,пањ” где се држи говор. Та скупштина која се назива и ФАКУЛТЕТ ДЕМОКРАТИЈЕ, НАРОДНА ШТРОКАОНИЦА, НАРОДНА БРИГАОНИЦА. Посланици и политичари су НАРОДНИ БРИГАОНИЧАРИ. То је игра речи – двосмилено – они који имају бригу за народ – и, јаче – они које је брига за народ!

 

Фантастичка нота романа је двострука, прво футуристичка и сатиричка, и друго, самим завршетком романа у коме се главни лик буни из једнномесечне грознице и бунцања и прича о некаквом Саваполису се своди на ноћну мору и сан.

 

Један од најпознатијих бригаоничара у народној скупштини је ЕВРОЉУБ ДОСИЋ (= ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ). Изгледа да су нас ти ДОСИЋИ и ЕВРОЉУБИ (среброљубци и европејци) коштали главе и државе.

 

Ту су и КУЛА ДОГОВОРА, као и КУЛА ПОКАЈНИЦА (алузија на Милоша Обреновића), и ИЗВИНИЦА и МИЛОВАЛИШТЕ ЖИВОТИЊА (алузије на Бориса Тадића). Борис и Војислав не могу да договоре у кули коалицију и власт ,,јер сви хоће у владу а влада има само 28 седишта”. (министарских фотеља)

 

Ту је и САВАПОЛИШКИ МЕТРО чиме је остварена иронија на МЕТРО који су у Београду већ више од пола века обећавале све власти од комунизма и Бранка Пешића до социјалистичке, све до досовске и напредњачких обећања. У роману је коначно изграђен!

 

Тасић износи у овом роману тезу да да је АХТИСАРИЈЕВ ПЛАН заправо ништа ново већ само лукаво у обланду завијена рестаурација и враћање на велику сцену РАМБУЈЕОВСКОГ ПЛАНА.

 

Иронију на политички живот у Србији Тасић даје утројеним хумором где изборе за председника расписује председник Борис Тадић на предлог странке Бориса Тадића у којима ће главни кандидат бити Борис Тадић.

 

 

И још много, много тога… немогуће је у једном есеју приказати и побројати све зграде које САВАПОЛИС има и све институције политичког права и живота који га прожима. Као нпр. да се у Народној скупштини (НАРОДНОЈ ШТРОКАОНИЦИ) користи ШТРОКОВНИК (нека врста ПОСЛОВНИКА), затим ПОГРДНИК (речник са 100.000 погрда), а ту су и ПСОВКОТЕКА, ГРИМАСОВНИК, често коришћени током говора и беседа КАТАЛОГ КРИМИНАЛА и ЗБОРНИК ПОДМЕТАЧИНА. Тамо се говори ПОЛИТИЧКИМ ЈЕЗИКОМ, који је посебна врста језика, и речи, које, као и овај роман, немају основна, језичка, семантичка, већ друга, ВИША значења.

 

 

 

 

 

Проф. Милош Ристић                                                                    09. мај 2018.

 

 

 

 

 

 

11702907_1610135272600985_5092731801937731912_n

 

 

11707724_1610130632601449_8145327080703245135_n.jpg

Приказ комедије БАРЕ Драгога Тасића (Милош Ристић)

20171011_094608.jpg

 

БАРЕ су комедија која се на шаљив, подругљив и баснословни начин бави уласком у Европску унију, судбином једног овна и локалним приликама у омањем приморском граду. Комедија БАРЕ се жанровски може одредити као персонификована драма, нешто између басне и драме, својеврсна баснодрама, досетљив и вешт игроказ, опијајући балет смисла и бесмисла, вртлога у коме смо се нашли, брлога у коме су се неки веома добро снашли. Сама радња смештена је у место БАР персонификовано као БАРЕ на релацији општинског и државног ЕУ криминала БАР – БАРИ, персонификованог изразом БАРБАРИН.  Главни лик драме је један ован – као у некој басни. Ован БАЋКО који је препрека увозу меса и уласку у Европску унију, и који ломљењем стакла на градској општини покреће лавину догађаја и инцидената који ће резултирати судским поступком у коме ће се наћи локални моћници, преваранти и сам градоначелник.

20171011_094642.jpg

Цела драма је обојена иронијским односом према Европској унији ликом локалне плесачице и стриптизете ЕВРОПЕЈЕ ЕСМЕРАЛДЕ која је приказана као курва, хостеса, контеса, проститутка. Тиме је сама Европа метафоризована најстаријом од свих курви.

 

Драмски сукоб настаје побуном Баћка, јединог овна у општини, против увоза ЕУ овна као његове конкуренције. То је први, основни ток. Међутим, драма има други, персонификовани и метафорски значењски ток и та два тока, драмски и баснословни се стално преплићу и допуњавају. ,,Јадно стадо које један ован мрка”, реченица коју овца у расправи изговара Баћку, у ствари је персонификација нашег друштва које годинама ,,мрка” један, тамо неки, ован – пренесено – политичар. Да је друштво свесно, не би их један мркао. Наравно, мркање се овде може пренесено схватити двојако – као неплодност и гашење друштва у економском и људском смислу, и као ,,мркање” народа у здрав појам.

20171011_094649.jpg

Двозначност ове комедије, и стална игра између радње басне и радње драмске, остварује се дуплим, начелно супротним констатацијама. Тако док једна овца изговара исказ ,,Тешко стаду које мрка више овнова” друга изговара ,,Јадно стадо које један ован мрка”. Оно што је интересантно то је да и један и други исказ имају важно и тачно, али међусобно неискључујуће значење.

20171011_094704.jpg

Карактеризација именом је важан поступак у овој драми којим су исмејани важнији мештани БАРА као и сама Европа и Светски поредак. Међународна заједница је приказана именом ,,међународна зајебница”. Европска унија је ,,Европеја Есмералда”. Локални актери и мештани који раде за градоначелника изведени су из израза, односно радњи по којој су познати, па тако имамо ТОЉАГИЋА (ТОЉАГА, БАТИНА) или на пример МРДОКОЖУ (МРДАТИ КОЖУ).

 

Чини се да је ова комедија кроз причу о транзицији и животу у Европској унији још више прича о менталитету ових простора. Па тако имамо црну и белу овцу које се гложе око овна. Исто тако имамо адвоката ЈЕСТАКОЈА (ЈЕСТ, ТАКО ЈЕ) и адвоката НЕТОНИЈА (НЕ, ТО НИЈЕ) као тужиоца и браниоца у судском поступку чиме је писац, што и иначе често чини у својим делима, исмејао институцију суђења и шаљиво се подругнуо адвокатској професији којој и сам припада. Бројним карактеризацијама именом додајемо и име самог дела, у наслову драме, БАР у БАРЕ. Држава у којој се налазе БАРЕ назива се државом која траје од НЕМАЊИЋА, па све до НЕМАНИЋА, али и савремених НЕМАИЋА.

 

У тој држави постоји јасан мото транзиције, живљења и деловања: ,,Без штете нема користи. Ми смо у транзицији.” Једно разбијено општинско стакло откриће причу о општинском овну који је свачији и ничији и низу малверзација које се око њега чине. Наиме, једног истог овна препродају једни другима у општини и тако више лица стиче вишеструку финансијску корист. Комедија је у томе што ован никад не заврши на ражњу иако се ради тога први пут продао, већ ради следеће и следеће продаје по увек већој и дуплој цени и тако укруг.

 

 

БАРЕ су игрива и шаљива баснодрама, политичко-менталитетска мелодрама у којој на крају сви политички и локални лидери бивају помиловани због својих грехова, како финансијских и тако људских, махинација, малверзација, и осталих пошасти које су захватиле наше државе и општине у транзицијском уласку у ЕУ.

 

 

Октобар, 2017.

Крушевац

Design a site like this with WordPress.com
Get started