VII/2 je bilo veoma neobično odeljenje. Skakali su po klupama, spavali na časovima fizičkog, istrčavali su sa časova, kreštali kao ptice grabljivice… Na njihovim vratima je stajao znak opasnosti. Kod njih je bilo nemoguće održati… Više
,,Kad su se drugi put razveli moji roditelji“, Radosav Milić
Roman počinje posetom psihologu. Ana ne razume zašto nju stalno pozivaju kod psihologa kada nije problem u njoj, nego u njenim roditeljima. Mislim, ko se još razvodi dva puta? I kakve to ima veze sa njom? Već i lokalni cvećar ima utvrđene aranžmane cveća za svaki njihov raskid, odnosno pomirenje. Ani je, jednostavno, već dosta njihovih igara. Naziva ih ,,roditeljima u pokušaju“. Ona smatra da je zrelija od svojih roditelja i rešava da preuzme stvar u svoje ruke. Dosat joj je da bira između mame i tate, da je baka teši hranom, da je pozivaju kod psihologa… Ana će ih pomiriti…
Ana je rekla da se oseća kao ,,osmina bureka“, ali ona nije osmina, ona je cela, samo što je svađe njenih roditelja teraju da se oseća kao da se deli.
Ana i njeni drugari imaju svoje mesto za okupljanje. Nazivaju ga ,,beton“. Mi se obično okupljamo ,,na školskom“. Anini drugari imaju smešne nadimke. Tu su Pištaljka, Šargerepa, Sarmica, Fleka i Torbica.
Birajući sa kim će da živi, Ana otkriva koliko su u stvari usamljeni njeni roditelji. Zašto onda stalno raskidaju ako ne mogu jedno bez drugog? To stvarno nema logike. Odrasli su vrlo komplikovani.
Ana ima kuma Aleksu, kog mnogo voli. Aleksa ima novu devojku Nađu, koja je prosto savršena i koja će pomoći Ani u njemoj nameri. Ljudi kažu da postoje ,,bele laži“. To je kada lažeš iz dobre namere. Te laži su opravdane. Ana će uz pomoć Alekse i Nađe da se upusti u ceo niz ,,belih laži“ da bi pomirila mamu i tatu. Da li je to opravdano? Ne znam.
,,Učini mi ljubav, dušo najnajnija!“ Matija Bećković
Najnajniji ili najposebniji je onaj koji…
… je prema nama dobar, nežan, brižan.
… čini dobra dela.
… je moja kuca 🙂
… je uvek tu za mene.
… je pametan i duhovit.
… je velikog srca, pun radosti i ko usrećuje druge.
O autoru:
Radisav Milić je rođen 1966. godine u Kuršumliji. Diplomirao je na Katedri za jugoslovenske književnosti i srpski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Apsolvirao je na Teološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik izdavačkih kuća Klett i Intelekt, časopisa Brankovina i profesor u Gimnaziji Dositej Obradović u Smederevu. Objavio je šest knjiga poezije i proze (Reč o rečima, Sejač reč seje, Milovanje ožiljaka, Družina pokvarene slavine, Čarobnjak iz Sumrakovca, Kiša i mleko) i veliki broj eseja i književnih kritika. Dvostruki je dobitnik nagrade „Smederevski Orfej” Međunarodnog festivala poezije „Smederevska pesnička jesen” (1996. i 1999. godine). Zbirka pesama Sejač reč seje osvojila je nagradu „Sedmica” 2002. godine. Godine 1997. Milićev rukopis poezije nagrađen je nagradom „Prva knjiga”, koju dodeljuje Književna omladina Valjeva, a rukopis romana Kiša i mleko osvojio je nagradu „Zlatna sova” Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva Sarajevo. Živi u Smederevu, a zaposlen je u Osnovnoj školi Pavle Savić u Beogradu.
,,Sara nе zna ono što ja znam, a ja nе osеćam ono što ona osеća. Ljudi sе izglеda razlikuju po problеmima kojе imaju.“
,,To jе razgovor za porodicu. Mnogе stvari možеmo samo kada smo zajеdno. Porodicе su u svеmu uspеšnijе kada zajеdnički rеšavaju problеmе. Nеšto boljе možе mama, a nеšto boljе možе tata, ali vеćinu stvari najboljе mogu rеšiti kada su zajеdno.“
,,A to jе da si uvеk pobеdnik kad odlučiš da sе boriš.“
,,Aleksija i ja“, Branka Trifunović
Aleksija je trinaestogodišnja devojčica koja je živela u Subotici. Živela je u svom stanu sa roditeljima i mlađim bratom Jugom. Mama je radila u banci, a tata je bio informatičar i uvek je bio kod kuće, tako da ona i Jug nisu imali slobodu koju imaju ostala deca kada su im oba roditelja na poslu. Njena mama je dobila posao u Novom Sadu i morali su da se presele. Selidba je promenila Aleksijin život iz korena. Nije smela da se buni jer je to bila odluka njenih roditelja.
Aleksija je imala dugu riđu kosu i zelene oči. Bavila se sportom. U Subotici je imala puno prijatelja i bila je dobar đak. Doselila se u Novi Sad i tamo krenula svoj život praktično iz početka. Bojala se prvog dana škole: kako će se uklopiti, kako će je deca prihvatiti, kako će se slagati sa decom u novom razredu…. Prvi ulazak u učionicu nije bio lak. Drhtale su joj ruke, sva se tresla. Ali zahvaljujući njenoj iskrenosti, otvorenosti i snalažljivosti, Aleksija se vrlo brzo snašla i uklopila u novo društvo.
Anastasija, 7. razred
Leontina, 8. razred
Aleksija je živela u Subotici, ali se preselila u Novi Sad. Kada se preselila, stekla je nove drugare. Prva drugarica joj je bila Minja. U školi je našla nove drugare, ali i simpatije. U celom romanu ona se dvoumi između Petra i Đorđa. Kada su išli na ekskurziju, Aleksija je zaspala u autobusu i kada se probudila, pored nje je sedeo Đorđe. Razgovarali su, a onda ju je Đorđe uhvatio za ruku. Kada joj je bio rođendan, Petar je došao i doneo joj mače na poklon, iako nije bio pozvan. Za doček Nove godine, njih dvojica su se potukli zbog Aleksije, jer je Petar bio ljubomoran na Đorđa.
Jednom prilikom, Aleksija je dobila slobodan dan u školi zbog učestvovanja na takmičenju iz hemije. Đorđe je nagovorio da kaže roditeljima da ide u školu, ali da u stvari provede dan sa njim. Aleksija je to uradila, ali je posle toga bila kažnjena.
Na maturi je Aleksija konačno shvatila da joj se sviđa Petar, a da joj je Đorđe samo drug. Maja se pojavila sa novim dečkom, koji je izazvao tuču u kojoj je Petar povređen. Aleksija mu je otišla u posetu u bolnicu i tu su se prvi put poljubili.
Andrea i Emili, 5.razred
Petar je osmak. Visok je i trenira fudbal. Ume dobro da se kliže. Stidljiv je, brzo pocrveni, ali je i popularan. Nežan je i romantičan. Sviđa mu se Aleksija i ne odustaje od nje. Zbog nje se svađa sa Đorđem, ali se na kraju i miri. Petar je i hrabar. Zaštitio je Đorđa u tuči.
Sara, 6. razred
Novi Sad je najveći grad Vojvodine i njen administrativni centar. Posle Beograda, drugi je grad u Srbiji po broju stanovnika. Prema popisu stanovništva iz 2011. godine, na administrativnoj teritoriji Grada Novog Sada živela su 341.625 stanovnika, dok je samo u naselju Novi Sad živelo 250.439 stanovnika.
Područje Novog Sada je kroz istoriju bilo privlačno za naseljenje zbog svog povoljnog geografskog položaja.
Danas ovaj grad zovu i ,,Srpska Atina“ zbog njegovog bogatog kulturnog života.
Karolina, 5. razred
Nenad, 6. razred
Citati iz knjige
,,Ako me dosad niste sreli, to je zato što malo-malo pa propadnem u zemlju.“
,,Ne treba nam ni režiser, ni neko da montira najluđe scene. Naša svakodnevnica je neprekidni niz najluđih scena.“
,,Majko mila! Džaba mi književno prosvetljenje, džaba mudrost i produhovljenost…Kada čoveka krene po zlu, neće mu pomoći ni četrdeset i četiri lista deteline.“
,,Tako je to sa roditeljima. Jednostavno ti nešto serviraju, sviđalo ti se to ili ne. Kao, recimo, tanjir boranije: pred tobom je, beznadežno pun i grozan, a nemaš za njega drugo rešenje osim da zažmuriš i isprazniš ga. I ništa ti ne pomaže kad kažu da je boranija baš zdrava, i da tata jede već drugi tanjir i da, eto, možeš da staviš kašiku pavlake pa će biti još lepša.“
,,Do danas mi je bilo sve jasno. Bila sam sigurna da znam na čemu leži svet. A sada, evo, pojma nemam da li reči znače ono što zaista znače, ili je neophodno vekovno iskustvo, poznavanje skrivenih značenja ili stručni tumač da bi razumeo šta kažu, a šta misle dvojica četrnaestogodišnjaka.“
,,Svi mi, voleli se mi međusobno ili ne, redovno komuniciramo na društvenim mrežama, koristeći ovu drugu, virtuelnu ličnost, koja je više stvar marketinga, nego stvarnosti. Postavljamo jedni drugima srca i smajliće, delimo najlepše komplimente, izjavljujemo večnu prijateljsku ljubav i odanost, umiremo od lepote tuđih fotografija. Tako to funkcioniše. Čak me to ni ne zbunjuje. Odrasli misle da je to privid života i da među nama nema pravih odnosa, ali varaju se. Elektronska komunkacija ti olakšava odabir onih koje ćeš stvarno voleti. Iako se svi tu lažemo, otvoreno i besomučno, društvene mreže ti nude i neku ludu hrabrost koja ni delom ne bi mogla biti moguća u stvarnoj komunikaciji. Tako nekako…“
Leontina, 8.razred
Značenja imena
(imena iz romana i naših imena 🙂 )
Aleksija- zaštitnik
Đorđe- zemljoradnik
Petar- kamen
Milica- mla i draga
Minja- mala, malena
Radoš- radost
Jug- jug, strana sveta
Andrea- hrabrost
Emili- takmičar
Karolina- čovek, slobodan
Nenad- koji je došao iznenada
Renata- novorođena
Sara- kneginja, vladarica
Anastasija- ona koja je uskrsnula
Leontina- lavlji
Mario- ratnik
Sofija- mudrost
Mario, 8.razred
O piscu- Branka Trifunović
Rođena je 1979. godine u Subotici, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je 2004. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na grupi za srpsku književnost i jezik. Zaposlena je kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi Pionir u Starom Žedniku, mestu nadomak Subotice. U školi u kojoj predaje vodi dramsko-recitatorsku sekciju i radi u školskoj biblioteci. Piše eseje i poetsku prozu. Udata je i ima dvoje dece.
Čitalački maraton
Ove školske godine imamo čast da učestvujemo u akciji izdavačke kuće Klett pod nazivom ,,Čitalački maraton“. U našoj školi ,,Braća Stefanović“ u Neuzini, oformili smo Čitalački klub u kom ćemo u toku školske 2017-2018. godine obrađivati pet romana, koje je Glavni žiri proglasio najboljima. To su:
- Branka Trifunović – JA, ALEKSIJA
- Radisav Milić – KAD SU SE DRUGI PUT RAZVELI MOJI RODITELjI
- Mirko Jovanović – PERO PTICE DODO
- Violeta Ivković – BLOGERKA
- Svetlana Živanović – NEOBIČNI ĐACI
Glavni žiri su činila 142 nastavnika srpskog jezika u osnovnim školama širom Srbije.
Oformljeno je preko 500 čitalačkih klubova u kojima učestvuje preko 8500 učenika viših razreda osnovnih škola.
Naš Čitalački klub čini devetoro učenika i na ovom blogu ćete moći da vidite naš skromni doprinos ovoj velikoj i vrednoj akciji.
Zahvaljujemo se izdavačkoj kući Klett na ovoj divnoj ideji i mogućnosti da učestvujemo u akciji koja razvija ljubav prema čitanju kod dece osnovnoškolskog uzrasta.
,,Labudoliki paunovi moraju umreti“
Neverovatni, Miki. Labudoliki paunovi moraju umreti. Beograd: Makart, 2015, 166 str.
Realna slika naše sadašnjosti u karikiranoj budućnosti.
Moj prvi susret sa ovom knjigom se dogodio u oktobru 2015, u vreme Sajma knjiga. Te godine je Beograd za mene jednostavno bio predaleko. Vezana za stan i petomesečnu bebu, bila sam prosto očajna što prvi put posle ko zna koliko godina neću ići na Sajam. Da bih popravila sebi raspoloženje, pravila sam spiskove knjiga koje sam naručivala od prijatelja i porodice i svih poznatih za koje sam znala da idu na Sajam. Kada sam već poručila sve što sam htela, javila se prijateljica koja se takođe ponudila da mi nešto donese. Iako nisam više imala ideja, nisam htela da propustim priliku (potpuni sam fanatik, znam). I tako upalim gugl, i vidim neki Neverovatni Miki potpisuje knjigu na Sajmu. Rešim da joj tražim tu knjigu…
I tako dobijem ,,Labudolike paunove“, i… raspametim se. Prosto sam ,,progutala“ knjigu, mestimično se smejući na sav glas pored usnule bebe. Ali se na kraju zapitah: da li je to sve i bilo smešno ili zabrinjavajuće? Radnja se dešava u Beogradu 2168.godine. Beograd je postao sve ono do čega smo ga mi svojim današnjim ponašanjem doveli. Neverovatni Miki nam daje realnu sliku naše sadašnjosti u karikiranoj budućnosti, odnosno pruža uvid u to gde ćemo da stignemo ako nastavimo putem kojim smo krenuli sa svojim religijskim, političkim i moralnim shvatanjima. Ako izostavimo momente fantastike, koji čine da se cela priča može zamisliti kao scenario za strip, dobijamo takvu kritiku sadašnjosti u Srbiji i u Srba kakvu još nismo imali prilike da vidimo. Čini se da Miki nije izostavio nikoga. Sve popularniji rijalitiji će u budućnosti toliko napredovati da će morati da se emituju intravenozno ili da se gutaju oralno. Ja i sad znam par ljudi koji bi rado pristali na to, a vi? Bežanje od svojih života kroz puko posmatranje života plaćenih pojedinaca će napredovati do krajnjih granica. Porodični čas koji postoji u ,,mikijevskoj“ realnosti neodoljivo podseća na policijski čas koji je simbol ograničavanja slobode građana. I taj porodični čas može danas lako da se zamisli ako se uzme u obzir propagiranje pojedinih političkih stranaka i grupa građana. Internet će se pretvoriti u SveMrežu, što će dovesti do raznih apsurdnih situacija, kao npr. do postojanja e-grobova i do njihovog posećivanja za vreme Zadušnica. U društvu u kom će postojati ikonovizija i Minstarstvo inkvizicije, postojaće i veliki broj prosjaka, pa će prosjačenje biti legalizovano. Šta je sad Projekat Rastko neki od vas znaju, a šta će on biti u ,,mikijevskoj“ budućnosti, ostavljam vama da otkrijete.
Apsurd, fantastika i groteska čine ovo delo realnijim od mnogih ,,realnih“ dela. Bili vi Mikijevi istomišljenici ili ne, moraćete da priznate da cela ova priča ima smisla, iako je on izabrao nesvakidašnji način da je ispriča.
Kažu da se Neverovatni Miki zove još i Milan Aranđelović. Eto, čisto da znate…
,,Glasnik“
Zusak, Markus. Glasnik. Beograd: Laguna, 2011, 416 str.
Glavni junak, Ed Kenedi, je toliko prosečan da se možete zapitati šta o njemu uopšte ima da se piše. Radi kao taksista, ima par prijatelja, zaljubljen je u svoju najbolju drugaricu i potpuno je neambiciozan. Nakon jednog slučajnog herojskog dela, Edu počinju da stižu karte sa neobičnim i nejasnim zadacima. Malo po malo, Ed počinje da ih dešifruje i da ih ispunjava. Edov život napokon dobija svrhu, ali se postavlja pitanje ko šalje te karte i zašto baš njemu. Ed se od glasnika i sam pretvara u ,,poruku“, ali na koji način, ostavljam vama da saznate.
Stvarno neobična knjiga, sa sasvim novom temom i zanimljivom radnjom. Jedna od onih koje inspirišu. Zusak me je još jednom oduševio…
,,Ako niko ne govori o skrivenim stvarima“
Makgregor, Džon. Ako niko ne govori o skrivenim stvarima. Beograd: Booka, 2011, 232.str.
Ovaj neobični roman opisuje jedan topli letnji dan u jednom engleskom gradu. Običan dan običnih ljudi, njihova razmišljanja, osećanja, sećanja i svakodnevne radnje. Paralelno sa ovom radnjom, pisanom u trećem licu, teče i deo u prvom licu, koji priča devojka koja se nalazi pred velikom odlukom.
Kako sam pisac na svom sajtu (http://www.jonmcgregor.com/) kaže, knjiga je nastala delimično kao reakcija na smrt princeze Dajane. Pisac je želeo da napiše priču o ulici u kojoj se život nastavlja bez obzira na neki događaj, a takođe je želeo i da piše o urbanom životu u Britaniji, za koji je smatrao da je u to vreme (90-tih godina 20.veka) bio zanemaren u književnosti. Za radnju kaže da je mogla biti smeštena u bilo koji grad na severu Engleske, mada priznaje da je na umu imao Bredford, u kom je i sam živeo. On opisuje studente koji žive u toj ulici, bračne parove, decu, zaljubljene, usamljene, neprimećene, sve žitelje ulice koji se međusobno poznaju ili ne poznaju, koji mirno žive svoje živote sve do jednog događaja koji će ostaviti dubok trag na neke od njih, dok na neke druge opet neće… Likovi nemaju imena, što ukazuje na njihovu uopšenost i običnost. Pisac time ukazuje na činjenicu da to može biti bilo koji dan u životu bilo kojih ljudi u bilo kojoj ulici. Da bi lakše zapamtio gde ovi bezimeni likovi žive, nacrtao je mapu ulice.
Preuzeto sa http://www.jonmcgregor.com/books/if-nobody-speaks-of-remarkable-things/more/
Za ovaj roman Džon Mekgregor je dobio nagrade Betty Trask Prize i Somerset Maugham Award. Roman je bio nominovan i za niz drugih nagrada.
,,Soba“
Donahju, Ema. Soba. Beograd: Laguna, 2011, 353. str.
Kako pisati o knjizi ako ne želiš da otkriješ ništa budućim čitaocima? Pre čitanja ove knjige, znala sam samo da su glavni junaci devojka, koju je oteo nepoznati čovek i držao je zatvorenu u jednoj sobi, i njen sin, dečak koji je rođen i koji odrasta u toj sobi, ne znajući za svet izvan nje. I to je bilo previše. Dok sam čitala, razmišljala sam u kom trenutku knjige bih shvatila da se o tome radi. Znači, bilo šta da napišem, pokvariću utisak budućem čitaocu. Zato razmislite da li ćete nastaviti dalje sa čitanjem 🙂
Priču priča Džek, petogodišnji dečak koji je ceo svoj mali život proveo u četiri zida Sobe sa majkom i televizorom. Jezik kojim je knjiga pisana je dečiji jezik, jednostavan i radoznao. Njegova predstava o svetu je rezultat majčinih objašnjenja, koje mu je pružala u skladu sa svetom u kom žive. Majka živi u nadi da će se jednog dana vratiti u realnost, ali onoga dana kada se to stvarno desi, počinje drugačija agonija za njih dvoje. Pored očekivanih psiho-fizičkih smetnji koje može da ima dečak koji je prvih pet godina svog života proveo između četiri zida i njegovih poteškoća u prilagođavanju, i Majka nailazi na neočekivane teškoće. Svet više nije isti kao što ga ona pamti, njena porodica nije ista. Promene koje su se desile za vreme njenog ,,odsustva“ i iznenadna popularnost koju joj je donelo zatočeništvo i bekstvo, nimalo joj ne olakšavaju.
Knjiga opisuje događaje koji u današnje vreme mogu biti itekako realni. Okrutnost i sadizam jednog čoveka oblikuje nepovratno živote mnogih ljudi. Prema nekim izvorima, roman je inspirisan istinitim slučajem Fricl (Austrija), mada mene više podseća na slučaj Nataše Kampuš. Bez obzira, intrigira a ujedno i plaši mogućnost takvih događaja. Knjiga slavi majčinstvo i bezuslovnu ljubav majke prema detetu, bez obzira na način na koji je to dete začeto. Možda me je baš zato ova knjiga toliko oduševila, budući da sam i sama nedugo pre čitanja postala majka.
2015. snimljen je istoimeni film po ovom romanu. Još uvek ga nisam pogledala, ali znam sigurno da hoću.
,,U miso supi“
Murakami Rju. U miso supi. Beograd: Booka, 2014, 169 str.
Miso supa je tradicionalna japanska supa kojom mnogi Japanci započinju dan. Specifičnost ove supe je u činjenici da se ona ne kuva, nego se samo dovede do ključanja. Japanci smatraju da ova supa podmlađuje, da pozitivno utiče na kožu, krvni pritisak i da smanjuje rizik od raka dojke.
Noćni život u Tokiju. Seks šop, pip šou, striptiz, prostitucija. Glavni junak, Kendži, rad
i kao vodič za strance kroz noćni život Tokija. Na njegov oglas se javlja Amerikanac Frenk koji želi da se provede kroz trodnevnu prednovogodišnju turu. Iako Kendži počinje da sumnja da je Frenk ubica čija ubistva potresaju Tokio, on ipak odlučuje da odradi ugovoreni posao. Ono što sledi pružiće čitaocu priliku da se oseti kao da čita scenario horor filma, čije jezive i brutalne slike može vrlo živo da zamisli.
Murakami daje sliku ne samo tokijskog podzemlja seksa, nego i sliku svakodnevnog života savremenog Japanca, njegovih želja i shvatanja. Zašto naslov ,,U miso supi“ saznaćete na kraju knjige. Definitivno vredi stići do tog dela.
Rju Murakami je savremeni japanski pisac, rođen 1952. 1976. izdaje roman ,,Plavo, gotovo prozirno“ kojim skreće pažnju na sebe i za koji dobija prestižnu nagradu Akutagawa. 1997. izdaje roman ,,Audicija“ po kom je snimljen istoimeni kontroverzni film. Za roman ,,U miso supi“ (1998) dobio je Yomiuri književnu nagradu i postao slavan širom sveta. Planira se snimanje filma i po ovom romanu.
,,Spora smrt Lusijane B.“
Giljermo Martines. Spora smrt Lusijane B. Beograd: Laguna, 2008, 184 str.
Iako lično ne volim kada je narator po zanimanju pisac i priča priču u prvom licu (ni sama ne znam zašto ne volim), moram priznati da je Giljermo Martines u ,,Sporoj smrti Lusijane B.“ dao svrhu toj meni nemiloj činjenici.
Glavni junak, dakle pisac po zanimanju, upoznao je Lusijanu B. desetak godina pre vremena u kom se dešava radnja romana. Njen povratak u njegov život donosi zaplet. Ona više nije ona ista devojka koju je upoznao i koja ga je oduševila, ni fizički ni psihički. Šta se to desilo u njenom životu za tih 10 godina? Ona ga moli za pomoć i priča mu svoju priču. Iako ne želi da se upliće u Lusijanin život, nešto ga vuče da istraži tu priču. Narator ostaje razapet između dve strane iste priče, ne znajući kome da veruje i ko govori istinu. Pred njim se otvaraju mnoga filozofska, moralna, teološka i nadasve životna pitanja. Šta vlada svetom- Slučajnost ili Bog? Da li Bog deluje na naše živote preko Prirode ili Priroda ima sopstvenu moć? Niz smrtnih slučajeva u romanu izgleda prirodno, pa dovodi naratora u dilemu da li ih je počinila Priroda, Slučajnost ili Bog, ili pak sam Čovek. Roman postavlja mnoga pitanja o kazni i osveti. Šta je pravična osveta? Oko za oko ili sedam za jednog?
Javlja se večita moralna dilema koju, nažalost, veoma malo ljudi postavlja kao pitanje: da li je moj bol stvarno jači od tvog i da li zaslužuje veću osvetu? Da li iko priznaje sopstvenu krivicu? Da li iko priznaje da treba da bude kažnjen?
Roman, pored mnogih pitanja, donosi i odgovore, ali njih će morati svaki čitalac za sebe da pronađe. Evo samo jednog, istinitog, a to je da su:
,,Moja saosećanja“
Kardozo Dulse Marija. Moja saosećanja. Beograd: Booka, 2011, 283 str.
Dulse Marija Kardozo rođena je 1964. u Portugalu, a deo detinjstva provela je u Angoli. Pisala je priče i filmske scenarije. Bila je gošća beogradskog Sajma knjiga 2011. godine.
,,…svim muškarcima s kojima sam bila i koji bi me možda pitali kako se zovem odgovarala bih zagonetkom ime cveta koje je i ime boje…“
Eto zagonetke! Koje ime je u pitanju? Rosa (Rouz), kažete? To je rekla i većina muškaraca u knjizi, ali to nije tačan odgovor. Ime glavne junakinje je Violeta (ljubičasta), a ne Rosa (crvena). Te muškarce nije interesovalo kako se ona zove, niti bilo šta drugo o njoj. Ona nikoga nije interesovala. Njena porodica je bila osuđena na nju i niko više. Njena porodica se nije ponosila njome. Ni majka, ni otac, ni ćerka, ni polubrat sa kojim je delila mračnu tajnu.
Violeta je debela. Samu sebe naziva gnomom. Uz to je i promiskuitetna (ili samo željna ljubavi?). Dečake u mračnim bioskopskim salama je kasnije zamenila kamiondžijama na benzinskim pumpama. Majka je nije volela zbog njenog izgleda, a ni zbog njenog ponašanja. A oca jednostavno nije bilo briga. Ponekad je noću sedela ispred roditeljske spavaće sobe, samo da bih ih čula kako pričaju, i tada bi čula majku kako pita: ,,Ima li neko takav u tvojoj porodici?“ Večito neprihvaćena,Violeta rađa vanbračno dete, devojčicu nepoznatog oca, koja će postati miljenica Violetinih roditelja. Posle smrti Violetinog oca, pojavljuje se i njegov nezakoniti sin Anželo. Uz svoj izgled, alkoholizam i promiskuitet, Violeta ne uspeva da dobije ničiju naklonost. Njena majka ne uspeva da pusti prošlost i snobizam. Njen otac živi sa ženom i detetom koje ne voli, dok ostavlja one koje voli. Njen polubrat živi u besu i opsednut je osvetama zbog toga što ga je otac napustio. Čak ni njihova služavka ne živi srećno, jer nije otišla sa čovekom koga voli, nego je ostala kod njih. Čini se da samo sudbina Violetine ćerke nije tužna, ili je to samo zato što njen život tek počinje, pa nada još uvek postoji.
Ovaj roman je jedna dugačka rečenica, bez tačke i navodnika, koja vuče čitaoca da čita dalje i dalje. Roman počinje Violetinom saobraćajnom nesrećom i ceo roman je u stvari njeno sećanje na život koji joj izmiče. Roman ima zanimljiv zaplet, ali očekivan rasplet. Autorka je majstorski isprepletala prošlost, sadašnjost i budućnost, niz sudbina i događaja, par slika revolucionarnog vremena i ništavila koje sledi posle revolucije. Sve ovo daje vrlo zanimljiv roman u kom su svi događaji predstavljeni iz različitih percepcija, a ne samo iz percepcije jednog lika.
Čitam, pa šta? 