Filozofski kutak

Jedan od načina da se izbegne zamka jednostranosti, dogme i zatvaranja uma je razmatranje drugačijih shvatanja. To je podsticajno za dublje razmišljanje i proširivanje perspektive. Dok se danas ego predstavlja kao nepoželjan Fihte ga je interpretirao kao temelj svesti i polaznu tačku svakog znanja i stvarnosti. 

Pravio je razliku izmedju Apsolutnog i individualnog Ega. Apsolutni  je bezuslovni, neograničeni, aktivni, kreativni, samostvaralački princip izvan vremena, dok je individualni/iskustveni i ograničeni Ego u vremenu. Apsolutni Ego stvara vlastitu ograničenost radi interakcije sa Ne-Ja (objektivnim svetom) jer mu ta suprotnost omogućava drugačije iskustvo ili razvoj i usavršavanje. 

Mada se u ranijim izlaganjima više koncentrisao na individualni Ego, kasnije se usmerio na Apsolutni. Označio ga je kao univerzalni, božanski razum iz kojeg proizilaze sva individualna Ega. Isticao je da je samoidentitet ili samosvest neophodna da bi svest bila funkcionalna: “Nijedan objekat ne dolazi u svest osim pod uslovom da sam svestan sebe, da sam svesni subjekt.” Ako čovek nije svestan sebe ne može biti svestan ni nečeg izvan sebe i u sebi. Neke od njegovih izjava:

“Prvobitna misaona sila univerzuma napreduje i razvija se u svim mogućim određenjima za koja je sposobna, baš kao što i druge prvobitne prirodne sile napreduju i preuzimaju sve moguće konfiguracije. Ja sam posebno određenje oblikujuće sile, poput biljke; posebno određenje pokretačke sile, poput životinje; i pored toga određenje misaone sile: i sjedinjenje ove tri osnovne sile u jednu silu, u jedan harmoničan razvoj, jeste odlika moje vrste.”

“Priroda je uredila da se biljke regularno razvijaju, životinje svrsishodno kreću, a ljudska bića misle. Zašto bih pravio izuzetak s poslednjim da ga priznam kao izraz izvorne sile prirode, kada to ne činim sa prvim i drugim?”

“To što nužno budem ili mudar i dobar, ili glup ili zao, a da u jednom ili drugom slučaju nemam zasluge ili mane – to me je ispunjavalo odbojnošću i užasom. Određivanje mojih postupaka uzrokom van mene samog, čije su manifestacije opet određene drugim uzrocima – to je ono protiv čega sam se tako žestoko bunio.”

“O tome šta jesam, ne znam više nego da jesam, ali ovde nije neophodna veza između subjekta i objekta. Moje sopstveno biće je ta veza, ja sam istovremeno i subjekat saznanja i objekat saznanja; i ova refleksija ili povratak saznanja na samog sebe je ono što označavam terminom ja, ako uopšte imam neko određeno značenje.”

“Ne dozvoli da te zavaraju sofisti i polufilozofi; stvari ti se ne pojavljuju ni kroz kakve reprezentacije. Ono što postoji i što može postojati, ti si neposredno svestan; ti, ti sam, jesi ono čega si svestan. Po osnovnom zakonu svog bića, ti si tako predstavljen samom sebi i izbačen iz sebe.”

“Ko sam ja? Subjekt i objekat u jednom — onaj koji kontemplira i onaj kojeg kontempliram, onaj što misli i onaj o kome razmišljam. Jer oboje moram biti da bi postao ono što jesam.”

“Glas u mojoj duši u koji ću imati veru i zbog kojeg imam veru u sve ostalo, ne samo da mi generalno naređuje da delujem, već u svakoj posebnoj situaciji objavljuje šta ću učiniti, a šta ostaviti nedovršenim; prati me kroz svaki događaj u mom životu i nemoguće mi je da mu se suprotstavim. Slušati ga i pokoravati mu se iskreno i nepristrasno, bez straha ili dvosmislenosti, jeste svrha mog postojanja. Moj život više nije prazna igra bez istine ili značaja. Određeno je da se ono što mi savest nalaže učini, i zbog toga sam ovde. Imam razumevanje da znam i moć da to izvršim. Samo savešću istina i stvarnost ulaze u moje predstave.”

“Svaka druga umetnost, — kao poezija, muzika, slikarstvo, — može se praktikovati bez procesa koji pokazuje pravila po kojima se sprovodi; — ali u samospoznajnoj umetnosti filozofa, nijedan korak se ne može preduzeti bez deklarisanja osnova od kojih se polazi.”

“Osnovna maksima onih koji stoje na čelu ovog doba, a samim tim i princip doba, jeste: ne prihvatati ništa kao stvarno postojeće ili obavezno osim onoga što mogu razumeti i jasno shvatiti.”

“Prava religija se ne manifestuje spolja i ne podstiče čoveka ni na jedan spoljašnji način ponašanja koji inače ne bi usvojio, već samo upotpunjuje njegovo istinsko Unutrašnje Biće i Dostojanstvo. Ona nije ni Akcija, niti podsticaj na Akciju, već Misao: – ona je SVETLOST, i Jedina Istinita Svetlost, koja u sebi nosi sav Život i sve oblike Života i prožima njihovu najdublju suštinu.” 

“Božanski život koji je u osnovi svake pojavnosti nikada se ne otkriva kao fiksiran i poznat entitet, već kao nešto što treba da bude; i nakon što postane ono što je trebalo da bude, ponovo će se otkriti svoj večnosti kao nešto što treba da bude.”

“Kakva je korist od svakog znanja ako se ne postupa u skladu sa njim? Ova opaska implicira da se znanje smatra sredstvom za delovanje, a ovo drugo kao pravi cilj. Moglo bi se pitanje postaviti i obrnuto i pitati: Kako je uopšte moguće dobro delovati, a da ne znamo šta je Dobro? Ovakav način izražavanja bi znanje smatrao uslovljavanjem delovanja. Ali oba izraza su jednostrana, a istina je da su i znanje i delovanje na isti način neodvojivi elementi racionalnog života.”

Za mene je pojam ega, uveden od Frojda, adekvatniji od duhovnih interpretacija koje ga predstavljaju uzrokom disfunkcionalnosti, neosvešćenosti i zla. Takodje, više se podudara s drevnim religijama i verovanjima od nove, popularne verzije. Neosporno je da u našoj svesti postoje razlike u vidu suprotnih konstruktivnih i destruktivnih nagona, emocija, osećanja i misli. Njihovo različito uskladjivanje i dominacija se odrazi kao drugačija personalnost, karakter i ponašanje. 

Dok su neki ljudi plemeniti, empatični, iskreni, pošteni ima i onih koji su bezosećajni, nemoralni, okrutni i zli. Ne ustručavaju se manipulisati, varati i uništiti svakoga ko im stane na put. Masovne ubice pronalaze zadovoljstvo u ubijanju. Poneki u sadističkom iživljavanju i mučenju slabih, nedužnih stvorenja. 

Frojd daje fundamentalnije objašnjenje za to id-om. Definisao ga je kao snažan biološki, primitivni nagon u podsvesnom koji je vodjen telesnim potrebama, zadovoljstvima i libidom bez moralnosti. Mada je koristan za telesne funkcije i očuvanje organizma njegovo dejstvo je potencijalno destruktivno usled krajnje individualnosti/sebičnosti, ograničenosti, nerazumnosti i divljaštva.  

Ego je svesni, inteligentni deo ličnosti koji sve doživljava, interpretira i donosi odluke o izboru ponašanja i delovanja. Ima veoma važnu funkciju pošto uskladjuje prohteve id-a s moralnim i  društveno prihvatljivim normama ponašanja. Jung je, pored podsvesnog i svesnog, ukazao i na postojanje kolektivno nesvesnog. Ono ima karakteristike duhovnog potencijala usled prisustva Sopstva koji objedinjava celu ličnost i omogućava egu pravilan izbor i zdrav, funkcionalan razvoj.

Dakle, ego je samosvesno biće u razvoju i centar svesnog dela ličnosti, ali ne i cele psihe. Centar i svesnog i nesvesnog je Sopstvo/Jastvo. Ono je sama suština svesti ili bitak ega. Ego ga nikada ne može u potpunosti znati, već ga samo delimično spoznaje individuacijom. Mada se ego menja fizičkim i psihičkim rastom ostaje postojan. Uvek imamo isti identitet ili znamo sebe kao sebe. To je neophodno za svesnu funkcionalnost. Ozbiljni mentalni poremećaji i bolesti se javljaju kada dodje do gubitka identiteta kao i podvojene ili višestruke ličnosti sa više identiteta. 

Mentalno zdravlje ega je veoma lomno i osetljivo zbog raznih unutrašnjih i spoljašnjih pritisaka i uticaja. Traumatični dogadjaji menjaju mozak, uzrokuju drugačiju konekciju neurona i preosetljivi nervni sistem, pa se jave disfunkcionalne misli i oteža kontrola emocija. Rana i dugotrajna izloženost okrutnosti, nasilju, nedostatak ljubavi i razumevanja, nepravilno vaspitanje značajno ugrozi razvoj mozga i ega. 

Pogotovo kada nagomilane zablude s negativnim iskustvima i osećanjima postanu “druga priroda” koja odvoji od Sopstva ili autentične duhovne suštine. U tom slučaju ego prestaje biti objektivan i ode u krajnji subjektivizam. Ili precenjuje svoju vrednost ili je podcenjuje. Kada se precenjuje postaje arogantan, sebičan, sujetan, ohol itd. Ukoliko se podcenjuje nema lično dostojanstvo. Smatra da je bezvredan, glup, nesposoban, toleriše nedostojan tretman i ostaje u nasilnim vezama.    

Jung je naglašavao da individuacija traje čitav život i da nije uvek jednostavna i laka. Osnovni uslov je transformacija nesvesnog u svesno ili rasvetljavanje i razumevanje podsvesnog dela ličnosti, tj. zabluda, kompleksa i potisnutih konflikata preko arhetipova: Senke, Persone, Anime/Animusa i drugih. 

Uspešnost toga poduhvata zavisi od konekcije ega sa Sopstvom. Tim konataktom postaje celovit, dopire do mudrosti ili sveobuhvatnog uvida kojim je u stanju da nepristrasno posmatra primitivne, telesne nagone, hedonističke porive, sebične misli i interese zamaskirane samoobmanama i izgovorima da bi izgledali opravdani i prihvatljivi, shvati dejstvo mehanizma samoodbrane i samozaštite koji mu ne dozvoljava da se otkrije iz straha da ne bude povredjen, ismejan i obezvredjen. 

Pasivna meditacija, koncentacija na disanje i zaustavljanje mišljenja je korisna kada postoji fizička i psihička napetost i preterana emocionalna uzbudjenost. Pomogne da se opusti telo i umiri um. Ipak, refleksija i kontemplacija koja preispituje uverenja, postavlja teška pitanja i traži iskrene, nepristrasne odgovore je plodonosnija i produktivnija. Medjutim, ne treba misliti o stvarima koje su izvan naše moći i domena uticaja. To vodi u bezizlazni krug mučnih, jalovih misli ili overthinking, negativno utiče na mozak i pogoršava mentalno stanje. 

Što se ne može promeniti prihvatiti se i nadje mir u onome što jeste jer uzaludno opiranje nepotrebno produbluje krizu i teškoću. Da bi se sagledalo pravo stanje psihe sve se mora ispoljiti i izneti na videlo. Tek tada se može doneti svesna odluka, odoliti primamljivim, sebičnim strastima, prevazići ih i opredeliti se za plemenito, moralno, pošteno i empatično delovanje.

Ego koji češće bira konstruktivni duhovni potencijal postaje integralniji i mudriji za razliku od ega koji se povodi nepoštenim i nemoralnim užicima. Značajan pomak nastane kada se to shvati i kada se odluči nepokolebljivo slediti duhovna autentičnost. U tome se i sastoji proces osvešćivanja, oplemenjavanja karaktera i očuvanja mentalnog zdravlja. Jer, bez kontakta s duhovnim potencijalom se ne može postići integralnost neophodna za zdrav razvoj ličnosti.

Koncept da “večno sada” postoji izvan vremena i fizičke egzistencije ima dugu istoriju na Zapadu. Nagoveštaji su prisutni u antičkoj Grčkoj. Za Platona (5 i 4 vek pre nove ere) fizički svet je u promenljivoj, vremenskoj sferi, dok je svet Ideja/Formi u neprolaznom, bezvremenskom ili večnom boravištu. On je opisao vreme kao “pokretnu sliku večnosti”. Plotinije (3 vek ) je poistovetio bezvremensku večnost sa životom. 

Sveti Avgustin (kraj 4 i početak 5 veka) je razradio teoriju “večne sadašnjosti” koja je imala veliki uticaj na kasnije mnogobrojne teologe i filozofe. Izmedju ostalih na Boetija, Kalvina, Majster Ekart itd. Po njemu vreme postoji za ljude u fizičkom svetu, ali ne i za Boga. Bog je stvorio vreme zajedno s fizičkim svetom. Dok je za ljude sadašnjost kratkotrajni, prolazni moment izmedju prošlosti i budućnosti Bog je u večnosti. U njoj su prošlost, sadašnjost i budućnost sjedinjene i neprolazne tako da je uvek u apsolutnoj istini “večne sadašnjosti”. Ima sveobuhvatno, kompletno znanje/razumevanje svega, za razliku od ljudi. Njihovo znanje je delimično, nepotpuno i ograničeno jer se razvija kroz vremenske promene. 

Teolog i filozof Paul Tilih je knjigom “Večno Sada” (“The Eternal Now”), objavljenoj 1963 godine, doprineo popularizaciji termina. Odbacio je shvatanje da je Bog natprirodno biće pošto ga to čini ograničenim. Interpretirao ga je kao “temelj svih bića” iz kojeg sve nastaje i kojem se vraća. S obzirom da je Bog u “Večnom Sada” iz kojeg proizilazi vremensko sada verovao je da se preko njega može uspostaviti konekcija s Bogom i osetiti punoća i neprolaznost života. Kroz to se pronadje mir i uteha u teškim momentima. 

Martin Hajdeger je napravio ontološku razliku izmedju bitka i bića. Bitak ima dosta sličnosti s “temeljom svih bića” jer je sveukupna, zajednička suština bića. Bića su konkretna, odredjena i prisutna u svakodnevnoj realnosti dok je bitak apstraktni, neodredjeni pojam koji omogućava bićima da postoje. Hajdeger je smatrao da se zapadna filozofija fokusirala samo na bića, a zanemarila bitak. S obzirom da su ljudi jedina bića koja imaju izvestan uvid u svoju suštinu trebaju se vratiti preispitivanju bitka ili temelju i izvoru samog postojanja.  

“Večno sada” je i danas aktuelno i popularno. Tome je dosta doprineo pokret “novo doba”, Ekart Tol, Džidu Krišnamurti, Alan Vac. Oni su dali moć sadašnjem trenutku u fizičkom svetu. Po Džidu potpuno posvećivanje trenutnom iskustvu izbavlja iz “začaranog kruga vremena”. Za Alana “život postoji samo u ovom trenutku”. “Ovde i sada” je jedina stvarnost. Da bi se osetio večni život potrebna je “tišina uma”. Ekart navodi “izlazak iz uma i mišljenja”. Oba se oslanjaju na istočnu filozofiju. Naročito zen budizam i taoizam s primesom hrišćanstva i zapadne filozofije.

Njihova shvatanja se podudaraju s teorijom prezentizma. Po toj teoriji jedino je sadašnji moment stvaran. Prošlost i budućnost ne postoje. Postoji samo sadašnjost. Toj teoriji se suprostavljaju teorije eternalizma (blokovskog univerzuma) i rastućeg blokovskog univerzuma. S obzirom na njihovu kompleksnost daću uprošćen, šturi prikaz. 

Eternalizam je zasnovan na Ajnštajnovoj prostorno-vremenskoj teoriji relativeta u kojoj je vreme četvrta dimenzija povezana s trodimenzionalnim prostorom (dubinom, visinom i širinom). Za eternalizam su svi prošli, budući i sadašnji momenti podjednako stvarni i postojeći. Svaki dogadjaj je trajno fiksiran na svojim koordinatama. Otuda i ideja o putovanju u prošlost i budućnost kao i mogućnost predvidjanja dogadjaja ili proročanstva. Budući dogadjaji postoje zajedno sa sadašnjim i prošlim, ali se još nije stiglo do njih. Vreme je stvarno, postojeće i statično. Naš doživljaj protoka vremena stvara naša svest kretanjem kroz prostorno-vremenski blok. Svaki moment postaje slika u umu. Znači, u prostorno-vremenskom bloku je sve odredjeno, pa je slobodna volja diskutabilna. 

U eternalizmu univerzalno Sada je iluzorno i problematično. Da bi se to jasnije predstavilo mogu poslužiti kadrovi na filmskoj traci. Film na traci je kompletna celina poput univerzuma. Medjutim, ne vidimo ceo film odjednom nego samo što se trenutno prikazuje/dešava iako za to vreme postoje kadrovi koje smo videli i koje ćemo tek videti. U zavisnosti na kojoj prostornoj tački se nalaze posmatrači zavisi koji se kadar prikazuje i koju scenu gledaju u sadašnjosti. Kada se posmatra univerzum ne vide se sadašnji dogadjaji nego prošli.

Kvantna mehanika po nekim stavovima protivreči teoriji relativiteta. Naročito po pitanju determinizma. Teorija rastućeg bloka pravi kompromis izmedju njih. Smatra da vreme nije statično i da budućnost nije fiksna i odredjena pošto sadašnji, aktivni moment nadogradjuje univerzum novim dogadjajima koji postaju stvarni. 

Radi boljeg razumevanja može se dati primer s crtanjem. Pretpostavimo da je univerzum list hartije, a sadašnji moment olovka u ruci crtača koji vuče linije. Gde god je olavka ispod nje nastaje grafitni otisak, a iza njega povučena linija dok je ispred neispisani deo lista. U toj šemi olovka je aktivno žarište dešavanja i promena, povučene linije i šare završeni, ostvareni dogadjaji, a neispisani deo budući potencijal promene ili mnoštvo različitih mogućnosti linija/dešavanja. U zavisnosti u kom pravcu ruka crtača usmeri olovku zavisi i koja se linija pojavljuje, tj. dogadjaj realizuje.  

Mada su te teorije kontradiktorne imaju zajedničku suštinu. Sve su produkt svesti. Kroz nju se sve odredjuje i postoji, uključujući i vreme. Zato se od svesti treba i poći. Jedino ljudi definišu vremenske promene kao prošlost, sadašnjost i budućnost. To im omogućava hronološki redosled dogadjaja. Zašto je on važan? Za razumevanje uzročno-posledičnih odnosa, logično rezonovanje, memoriju, učenje itd. 

S obzirom da se konstantno fizički i mentalno razvijamo uvek imamo Sada ili aktivni moment razvoja. Medjutim, sadašnjost se ne može shvatiti bez prošlosti i budućnosti. Samo u jedinstvu stvaraju smisao, odnosno koherentni, inteligentni kontinuitet. 

Gubitkom prošlosti ili pamćenja nestaje i sadašnjost jer se gube kognitivne sposobnosti. Znači, svesnost vremenskih promena je jedan od uslova pravilnog funkcionisanja svesti. Sada ne postoji nezavisno od misaonog, svesnog bića niti ga stvara, već svesno biće stvara Sada vlastitom evolucijom koju doživljava kao unikatni i neponovljivi trenutak svoje egzistencije.

Komentari:

Samsonight: “Sadašnjost se shvata uz prošlost u srećnom slučaju, a budućnost se nazire iz sadašnjosti isto u srećnom slučaju. Meni molitvenost i življenje u veroispovesti u sadašnjosti mnogo određuje dan za danom, pa konačno shvatam neke reči svetih otaca.”

– “Srećni slučaj” nije u tolikoj meri slučajan koliko je rezultat sabranosti/integralnosti, nepristrasnosti ili krajnje iskrenosti misaonog, svesnog bića koji shvata, odnosno tumači prošle dogadjaje u konekciji s trenutnim i naziranjem budućih. Kroz to dobija sveobuhvatniju, širu perspektivu. 

Um, misli i ego nisu neprijatelji ili strani, štetni elementi svesti. Naprotiv, oni su korisni i neophodni. Predstavljaju aktivni, svesni nivo koji omogućava inteligentan doživljaj ili razumevanje. To ne znači da u svesti ne postoji viša nadsvesna suština ili bitak koji ih prevazilazi. Medjutim, on je konstruktivni, kreativni potencijal kojega ne možemo nikada u potpunosti znati, već ga uvek delimično realizujemo kroz um i misli. 

Upravo je molitvenost i življenje u veroispovesti, joga, meditacija, refleksija itd. jedan od načina da ego, kao svesni deo ličnosti, uspostavi konekciju svojim bitkom, da oseti njegovo umirujuće prisustvo i nazre uzvišenu, vanzemaljsku lepotu večnog, neuništivog života. 

Tako se i uveri u njegovo postojanje. Shvati da je fizički univerzum i sve u njemu vodjeno neuporedivo višim smislom/inteligencijom od naše, da je “ovde i sada” samo mali deo ili epizoda u beskrajnom ciklusu razvoja svesti.

Moderna tehnologija je omogućila posmatranje mozga tokom misaonog procesa tako da se došlo do zanimljivih otkrića. Nagon/želja/misao da se nešto uradi pojavi se pre nego što smo je svesni. Moždana aktivnost prethodi svesnoj. Skoro 95% je rezultat automatskog, podsvesnog pripremanja odluka. 

Kada postanemo svesni nagona da nešto uradimo imamo mali delić sekunde da mu se odupremo time što ćemo ga razmotriti ili razmisliti kakve su posledice, koliko je prihvatljiv i opravdan. Ukoliko to ne učinimo gubimo kontrolu nad sobom, delujemo neosvešćeno, impulsivno i nepromišljeno. 

Znači, aktivno učešće svenog dela ličnosti je neophodno da se donose svesnije, razumne odluke koje neće biti nasilne i štetne. Mislim da je to solidan dokaz da potvrdi Frojdovu teoriju o podsvesnom i svesnom delu ličnosti. 

Pedijatrijski neurohirurg dr. Michael Egnor u knjizi “The Immortal Mind” iznosi zapažanja koja podstiču na dublje razmišljanje i preispitivanje nekih naučnih shvatanja. Egnor je na početku karijere smatrao je da je um proizvod mozga. Ali je 30 godina kasnije promenio mišljenje usled mnogobrojnih slučajeva koja su ga uverila da je um nematerijalni entitet i da se kvalitativno razlikuje od mozga. 

Mozak je materijalni organ ili instrument preko kojeg um deluje. Mada mozak procesuje fizičke senzacije, razum, apstraktno mišljenje, logika i slobodna volja nisu rezulat moždane aktivnosti, već uma. To je potkrepio istraživanjima i nalazima američko-kanadskog neurohirurga Wilder Penfield  (1891–1976) koji je najzaslužniji za detaljno mapiranje mozga. 

Wilder je najviše operisao ljude sa epilepsijom. S obzirom da mozak ne oseća bol pacijenti nisu opijani, već su bili svesni za vreme operacije. Govorili su s njim, pa je znao dokle je bezbedno da ide. Prilikom tih operacija je stimulisao različite delove mozga da vidi šta će se desiti i koji deo upravlja kojom funkcijom. Tako je i uspeo mapirati mozak što je značajno unapredilo neuronauku.  

Kroz to je uvideo da stimulacijom mozga može inicirati memoriju i telesne funkcije, ali nikad artističko, apstraktno i logično mišljenje. Došao je do zaključka da intelektualno i duhovno razmišljanje ne proizilazi od mozga nego uma ili nematerijalnog entiteta. To je tvrdio i Aristotel, što je poznato kao hilemorfistički dualizam koji se razlikuje od Platonovog i Dekartovog.   

Aristotel je pravio razliku izmedju pasivnog i aktivnog intelekta. Pasivni je receptivni koji  raspoznaje stvari prema njihovom obliku. On nije svesno znanje, nego njegova prethodnica. Nerazdvojan je od tela i nestaje zajedno s njim posle smrti. Po meni, to je čulna percepcija, autonomni nervni sistem, podsvesni nagoni ili Telesna svet. Aktivni intelekt aktualizuje (obradjuje, sredjuje) podatke koje dobija od pasivnog intelekta. Besmrtan je i nezavisan od tela. Kasnije je to razradio Toma Akvinski.  

S obzirom da se u umu ili svesnom delu ličnosti javljaju i plemenite, inspirativne i intuitivne misli, a ne samo destruktivne, sebične i manipulativne govori u prilog činjenici da pored podsvesnog imamo i nadsvesni, duhovni potencijal.

Sve više se uvidja da je svest u osnovi svega i da je univerzum mnogo kompleksniji nego što izgleda. To tvrdjenje se od pamtiveka, direktno i indirektno, iznosi skoro u svim religijama. Često se razmatra i u filozofiji. Navodi se da je iznad fizičkog sveta duhovni, kao i sfera vrhovnog božanstva. 

Interesantna je podudarnost izmedju hrišćanstva i hinduizma. Oboje ističu postojanje Trojstva unutar božanskog domena. I Bog i Brahman su sinonimi za svest ili život kao krajnju stvaranost, istinu, savršenstvo i esenciju svega što postoji. Predstavljaju sveobuhvatni smisao iz kojeg sve nastaje. Zato su jedinstveni, neuporedivi i neshvatljivi jer sve što proizilazi iz njih je samo deo toga smisla. Delovi ne mogu obuhvatiti celinu; manji smisao ne može spoznati veći. 

Materijalna celina je odredjena, konačna i ograničena. Ali, kada se govori o samoj svesti/životu prisutna je neodredjenost usled stalne promene, samorazvoja i samoobnavljanja. Mada uvek postoji smisao i savršenost nisu nikada isti nego uvek novi i drugačiji. Time i zadržavaju karakteristiku smisla i života. Jer, što se ne razvija i ne usavršava prestaje biti smisao i život. Da je Bog nepromenljiva, statična celina nikada ništa ne bi nastalo ni postojalo. 

Ono što omogućava promenu je unikatna karakteristika Boga/svesti/života da istovremeno ulazi i izlazi iz sebe, da je i izvana i iznutra, da se sažima i širi poput daha prilikom disanja. Hinduizam pridaje poseban značaj disanju, dok hrišćanstvo povezuje dah sa životom. Veruje se da Bog stvara Trojstvo “disanjem” ili vlastitim spajanjem i razdvajanjem. Ulaskom u sebe se sažima u Dušu/Ljubav da bi se pri tome uzvisivao kao Duh/Razum. To eventualno dovede do susreta, kulminacije i spoja iz kojeg se “radja” Um/Misao/Ideja. 

Mada Bog i Trojstvo (Duša, Duh, Um) sami po sebi nemaju oblik i manifestaciju njihova transformacija rezultira pojavom tame, eterične praznine i svetlosti. Otuda i tvrdjenje da “iz nevidljivog nastaje vidljivo” ili nematerijalnog materijalno. Dakle, u Bogu se javlja Jedna za-Misao/Ideja celokupnog univerzuma. Njenim iskrsavanjem dolazi do značajne promene jer se Božija Misao/Ideja rasplinjava u mnoštvo Misli/Ideja stvarajući duhovni svet i univerzalnu, božansku inteligenciju/Logos. U Logosu sve egzistira u harmoniji. Po hrišćanstvu to je svet andjela, a Platonu savršeni svet Ideja. 

Za razvoj je neophodna suprotnost. Ideja se ne može usavršavati i proveravati bez praktičnog iskustva u kojem se prisutni izazovi i teškoće. Njegoš je, takodje, primetio: “Lako je biti dobar u dobrom, na muci se poznaju junaci!” Da bi nefizički, bezoblični, nevidljivi svet opstajao kao smisao potreban je fizički svet oblika i pojava koji će davati povratnu informaciju. 

U tradicionalnoj hrišćanskoj teologiji se pominje odvajanje Lucifera (nosioca svetlosti i najsposobnijeg andjela) od boga. Po jednoj verziji isteran je s neba pošto se pobunio. Po drugoj se dobrovoljno spustio iz višeg, esencijalnog, nefizičkog sveta u niži, fizički svet pojave da bi osnovao carstvo suprotno božijem. 

U gnosticizmu je demijurg stvaralac fizičkog sveta i oličenje zla. Platon ga, naprotiv, tumači kao dobronamernog, inteligentnog kreatora, umetnika, izvršioca i veštog “zanatliju” koji oblikuje fizički svet po ugledu na duhovni tako što prenosi svaku Ideju. U Istočnoj filozofiji fizički univerzum se shvata kao simulakrum duhovnog. Materijalnom kreacijom dolazi do degradacije svesti jer se rasparčava kroz razjedinjene telesne oblike tako da svest, koja deluje u njima, postaje izuzetno individualna Telesna svet ograničena opstankom i održanjem tela.

Iako fizički svet ima drugačije zakonitosti od duhovnog izmedju njih postoji veza i interakcija.  Odnosom muškarca i žene (komplementarno suprotnog pola unutar iste vrste) ili spajanjem spermatozoida i jajne ćelije nastaje nova Telesna svest u fizičkoj sferi. Njenim rastom i razvojem se formira mozak. Preko njega se uspostavlja konekcija s Duhovnom svešću (Idejom toga oblika). Time se zračak duhovne svetlosti (“božija iskra” u gnosticizmu) spusti i uplete u fizičku pojavu. To rezultira nastankom inteligentnog, samosvesnog ego-bića koje misli, oseća, razumeva i uči kroz interakciju sa okolinom.  

Dakle, ego-biće je u telu svesni deo ličnosti. Duhovna svest/Ideja (naziva se i Sopstvo, Jastvo, Više Ja, Atman) je bitak ili nadsvesni potencijal ego-bića, a Telesna svest podsvesni nagon samozaštite i samoodržanja. Iako je taj nagon potreban i koristan istovremeno je i destruktivan usled krajnje ograničenosti. Pored toga, ego-biće kroz interakciju s okolinom stiče razna pozitivna, ali i traumatična iskustva koja se akumuliraju u podsvesnom kao Polusvesni ego. 

Zbog toga je razvoj ličnosti veoma kompleksan. Ego-biće oseća dejstvo protivrečnih sklonosti, potreba i želja. To mu daje mogućnost izbora i slobodne volje, ali ga može i sputati, ograničiti i programirati ukoliko ostane pod dejstvom nižih nagona. Za osvešćivanje ili funkcionalan razvoj je neophodno opredeljenje za konstruktivni nadsvesni potencijal, odnosno savest, ljubav i empatiju. Bez humanog, poštenog delovanja nema oplemenjivanja ni uvida u višu duhovnu suštinu, a time ni uspešnog kompletiranja karme i zadatka zbog kojeg se radja u telu. Iz tog razloga religije pridavaju ogroman značaj moralnosti. 

Pojam duše se različito tumači u zavisnosti na šta se misli. Nekad se odnosi na Sopstvo/Atmana ili nematerijalnu suštinu izvan tela, a nekad njegovu emanaciju ili ego-biće u telu koje se završetkom zemaljskog razvoja i iskustva vraća Sopstvu i u potpunosti spoznaje svoju pravu suštinu.

Različite perspektive doprinose adekvatnijem razumevanju pojava. Zato iznosim shvatanja koja nisu saglasna s popularnim.  

John Galsworthy: “Ako ne mislite o budućnosti ne možete je ni imati.”

– AI interpretacija: “Citat podstiče svesno angažovanje sa sutrašnjicom kako bi se danas uticalo na gradjenje smislenog života umesto pasivnog i rezigniranog prihvatanja svega što se dešava. 

Izjava ističe da su proaktivno razmišljanje unapred, postavljanje ciljeva i planiranje neophodni za stvaranje željene budućnosti, u suprotnom, životu nedostaju smernica, motivacija i ispunjenje, što dovodi do potencijalnog stresa i propuštenih prilika. Radi se o povezivanju sadašnjih akcija sa budućim ciljevima radi smisla i blagostanja.

Šta to znači: 

• Bez pravca i zamišljanja budućnosti lutate bez svrhe.
• Nedostatak motivacije: Ciljevi pružaju pokretačku snagu za rad na nečemu što je izvan momentalnog.
• Propuštene prilike: Nećete prepoznati ili iskoristiti šanse ako niste predvideli mogućnosti.
• Psihološke koristi: Razmišljanje unapred podstiče blagostanje, smanjuje stres i pomaže u donošenju boljih odluka.”

———–

Walt Whitman: „Prošlost, sadašnjost i budućnost nisu razdvojene, već spojene. Najveća pesma stvara konzistentnost onoga što će biti iz onoga što je bilo i jeste.“ 

– Ono što jeste je stalna promena i nastajanje. Sadašnji moment je jedinstven, neponovljiv trenutak svesnog razvoja u kojem se prošlo spaja s budućim da bi se staro zamenilo novim i drugačijim. 

———

 William Faulkner:  “Prošlost nije mrtva. Zapravo, ona nije ni prošla.” 

– Prošlost je uvek deo sadašnjosti. Postoji u njoj kao pamćenje ili kontinuitet smisla. Sadašnjost se ne može razumeti i biti svesna bez prošlosti i budućnosti. 

———-

M.Selimović: “Nekad i sad – to su dva čovjeka…”

– Zaista. Dva čoveka koja stvaraju budućnost trećeg. Kada se prošli integriše sa sadašnjim dobije se osnažen, svestan čovek koji preuzima odgovornost za svoje ponašanje i sreću.

M. Selimović: “Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svet više nije skučen ni pun prijetnji.”

E. Tolle: “Veliki deo onoga što ljudi kažu, misle ili rade je u stvari motivisano strahom, koji je naravno povezan s fokusom na budućnost i nije u dodiru sa Sada. Budući da u Sada nema problema, nema ni straha, takodje.”

– I pored veštog manipulisanja izjavama da se dobije utisak da u Sada nema problema tvrdjenje nije tačno. Problemi se uvek jave i postoje u Sada. Uzrokuju ih uznemiravajući, traumatični dogadjaji i dešavanja. Ukoliko iz njih proizilaze kasnije štetne posledice normalno je da se oseti strah i briga za budućnost. 

Ali ne treba dozvoliti tim osećanjima da se osnaže, muče i parališu. Treba se organizovati i angažovati. Razmisliti šta se može učiniti da se poboljšaju okolnosti, izbegnu ili bar ublaže posledice. Pažnja se usmeri na ono što je u našem domenu uticaja. Što nije prihvatiti se, jer uzaludno opiranje još više produbi stres, psihičku tegobu i oteža situaciju. 

Kada su zbivanja u sadašnjosti mirna i povoljna nema problema i straha. S optimizmom se gleda u budućnot i time unese više smisla i živosti u Sada. Obogati se nadom i radosnim isčekivanjem. Zato i u Bibliji (Propovednik, 7:14) piše: “U danima sreće budi radostan, a u danima nevolje razmišljaj.”

———

Eckhart Tolle: “Radost ne dolazi od toga što radiš, već teče u to što radiš & tako u ovaj svet duboko iz tebe.”

– Naravno da je radost u nama. Rad je ono što je pokrene i aktivira. Trebamo nešto izvan nas da bi otkrili i spoznali šta je u nama.

————

Elizabeth Gilbert: “Trebate naučiti kako da birate svoje misli baš kao što svaki dan birate odeću. To je moć koju možete kultivisati.“

———–

Jordan Peterson: “Nema ništa korisnije u okršaju s tragedijom u životu nego boriti se svom dušom za dobro.”

Komentari:

manem78: “U budizmu postoji parabola zvana ‘dve strele’. Prva strela je stvarna patnja, problem, situacija u kojoj se nalaziš. Druga strela je naš odnos prema tome. Mentalno-emotivni teret koji dodajemo na prvu strelu i koji često izaziva i veću patnju nego realna situacija. Prvu strelu uglavnom ne možemo izbeći. Drugu možemo.”

– Ima iznenadnih, neizbežnih nevolja i situacija u životu, ali ima i onih koje sami sebi stvorimo neodgovornim, nepromišljenim postupcima, besom, silom, lakomošću, lenošću, nemarnošću itd. Neke se, ponekad, mogu predvideti na osnovu trenutnih dešavanja. To omogući preduzimanje potrebnih mera ili priprema koje će ih ublažiti i olakšati kada dodju. 

Što se tiče druge strele u potpunosti se slažem. Sve zavisi od stava i reakcije. Kada se situacija preuveličava, katastrofizira i misli samo o onome na šta se ne može uticati, mentalno-emotivni teret postaje mnogo teži, a patnja gora nego kada se koncentriše na pronalaženje izlaza iz teškoće. Ako se ne može ništa učiniti pomiri se time i prihvati ono što jeste. Jer, i nepogoda će proći. Nema noći koju nije zamenila zora. Nove promene nose i nove, drugačije dogadjaje i prilike.  

 Black_star: “Postoje razni nivoi razmišljanja i promišljanja. Neki su naizgled kontradiktorni, neki i nisu… ali mislim da E.Tol misli da ponekad treba odahnuti od njih, jer praviti skele, uslovno rečeno, od istih zadatak je možda jedino umetnicima, kako ja to vidim i kako mi se čini, a kod običnih ljudi, u ektremu u tome, zaista se završi sa pomenutim lekovima… Nešto slično je izrekao profesor Vladeta Jerotić, parafraziram, ‘lepo je kad čovek sačini strukturu i fantazira, to zovemo kreativnošću, ali kad već počne da veruje da je to jedina moguća stvarnost, onda je to već posao za nas…’ (misleći na psihijatrijsku službu) 

Negde tu i orbitira pitanje slobode, barem što se tiče psihološkog zdravlja, aksiološke, pa i epistemološke čistine… Pitanje koje sam ti postavio sadrži maleni paradoks u sebi, laički se može predstaviti kao: ‘da li smo svesni tuđe nesvesti?’…Ako da, da li nas to obavezuje da se petljamo u tuđu nesvest, što bi nam ukinulo slobodan izbor i načinilo nas robom ‘superego’ imperativa ili, pak, tuđu nesvest zapravo prihvatamo kao epistemološku činjenicu unutar koje još postoji sloboda kako ćemo to obraditi i tome pristupiti izvan imperativa koji nije intrinsičan?… Tu bi, dakle, jedini problem bio preispoljavanje umesto emanacije. Nije ni čudo da gomila stvari vezanih za zbrku između ta dva žuri da se naziva ‘zbiljskom’ emancipacijom, šta god, opet, i to bivalo… “

– E.Tol smatra da mi ne mislimo jer smo iza uma. Misli se same pojavljuju i nemaju vezu s nama. Trebamo ih samo nadgledati i posmatrati, a ne razmišljati. Onoga momenta kada se počne misliti izadje se iz stanja pune svesnosti i poistoveti egom i umom. On ne pravi razliku izmedju produktivnog/funkcionalnog i neproduktivnog/disfunkcionalnog mišljenja. Za njega je svako mišljenje izlazak iz svesnosti ili razumevanja. 

Pri tome zapostavlja činjenicu da su njegove knjige, kao i mnogobrojni govori, produkt njegovih misli i shvatanja. Mi ne možemo ništa znati niti medjusobno komunicirati bez uma. Hitlerov ministar propagande Gebels je koristio metod ponavljanja. Znao je da se stalna prisutnost i ponavljanje jedne ideje, ma koliko besmislena, na kraju prihvati i vidi kao istina. To se i potvrdilo neurološkim istraživanjima. Ustanovilo se da dovodi do formiranja snažnih neuronskih veza. Otuda i fenomen Confirmation bias, kao i objašnjenje zašto se neki, inače, inteligenti ljudi pridruže kultu/sekti i veruju kojekakve gluposti protivne zdravom razumu i logici.

Važno je preispitivati unutrašnji dijalog ili ono što sami sebi automatski, neopaženo govorimo i što smo prihvatili kao istinu, mada je pogrešno. Dekart je dao primer s jabukama. Treba ih povremeno pregledati i razlučiti zdrave od trulih. Dosta ljudi je podložno sugestiji. Dovoljno je nešto predstaviti kao mišljenje afirmisane ličnosti i to se odmah prihvati kao tačno. Zato je postavljanje pitanja i kritičko mišljenje kao i razmatranje različitih, protivrečnih uvida od neprocenjivog značaja. Opasno je stalno slušati samo jednu perspektivu. Pogotovo preko videa, jer intonacija glasa sa veštim, elokventnim izlaganjem može imati hipnotički efekt, učvrstiti se u podvesno i prisvojiti kao vlastita. 

Duhovno budjenje je pogodna ideja i prilika za zaradu. Danas se, više nego ikada, manipuliše s ljudima. U tu svrhu se uspešno koriste razne psihološke metode. Vladajući sistem ima više koristi od pasivnih ljudi koji ne misle nego onih koji razmišljaju. Ponekad popularnost i prezentacija nekih učenja nije slučajna. Marks je dobro zapazio: “Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva istovremeno je njegova vladajuća duhovna sila.” 

Niko nikoga ne može probuditi. To svaki čovek postiže sam za sebe svesnim izborima i zalaganjem da prevazidje sebične impulse i ostane dosledan moralnim principima. Duhovna probudjenost je pošteno delovanje i častan život. Bez toga je zavaravanje i samoobmana. Napredna učenja stimulišu dublje razmišljanje. Ne sprečavaju zdravi skepticizam, daljnju diskusiju i primedbe, već ih ohrabruju i iniciraju.

Učenja koja se predstavljaju kao apsolutna istina ili neka vrsta otkrovenja u koja ne treba sumnjati ni preispitivati, već bezuslovno prihvatati su štetna. Zaustavljaju duhovni rast umesto da ga podstiču. Samo se umišljen, uobražen čovek izdiže iznad drugih i smatra da je u potpunosti probudjen i da ima moć da svojim prisustvom i učenjem budi sve kojima dolazi u kontakt i time spašava planetu. Ponekad se to koristi i za pridobijanje i okupljanje što više ljudi. 

Nije uzrok svake disfunkcionalnosti psihološki. Može biti i organske prirode. U tom slučaju je psihijatar najbolja opcija. Mozak i um imaju tempo rada tako da je potreban balans i momenti opuštanja bez razmišljanja. Ali, ne treba preterati jer i nedovoljna mentalna stimulacija, takodje, može biti štetna. Pogotovo za starije ljude. 

Eckhart Tolle: „Početak slobode je spoznaja da ti nisi mislilac.“

– Tvrdjenje nije ispravno iako ima zrnce istine. Proizilazi iz nepravilnog interpretiranja strukture svesti i funkcije različitih elemenata u njoj. Ego-biće u umu (svesnom nivou) je emanacija višeg nadsvesnog Sopstva. Sopstvo jeste naša suština, ali ga mi nikada ne možemo znati. Ono uvek ostaje viši konstruktivni potencijal.

Pored svesne i nadsvesne sfere, u svesti se nalaze i podsvesni nagoni (Frojd ih je nazvao id) koji predstavljaju suprotnost nadsvesnom. Upravo je ta suprotnost (kao i objektivni/spoljašnji svet) ono što stvara aktivnost ili omogućava egu da misli, bude svesno sebe, stiče iskustva, uči, da se razvija i donosi odluke o svom ponašanju i aktivnostima. Da nije tako ili da mi nismo ti koji misle ne bi snosili odgovornost za svoje postupke i dela. 

Sopstvo se nikada ne materijalizuje. Iskustvom bliske smti se potvdruje da se ego-biće (ono što znamo kao sebe ovde) završetkom zemaljske egzistencije odvaja od tela i vraća Sopstvu u duhovnom svetu. Prema tome, mi smo uvek ti koji mislimo. Mišljenje može biti funkcionalno i disfunkcionalno. Zavisi iz koga izvora potiče. Ako nagoni, emocije i osećanja proizilaze iz podsvesnog (Telesne svesti) i ako se ego identifikuje njima nema svesnu celovitost, već čini nepromišljenje, nerazumne i destruktivne stvari.

Ako sledi empatiju i savest konektuje se Sopstvom. Time misli proizilaze iz unutrašnjeg potencijala mudrosti, pa se postiže ispravno razumevanje. Dobija se uvid u niže nagone, zablude, greške i raskrinkavaju zamaskirani, sebični interesi. Shvati se situacija i okolnosti i ono što treba činiti u skladu s moralnim principima. 

Kada se ništa ne može uraditi prihvati se. Ne posmatra se tragično jer se zna da svako iskustvo nečem uči, da je potrebno iz nekog razloga (karma/sudbina), da će proći i da “ovde i sada” nije sve, već samo jedna od faza u procesu bekonačne cirkulacije svesti ili života.

Početak slobode je spoznaja da možemo imati kontrolu nad mišljenjem; možemo zaustaviti disfunkcionalno i inicirati funkcionalno kojim se unosi više smisla, svesnosti, kreativnosti, radosti, živosti i entuzijazma u svakodnevne aktivnosti i medjusobne odnose, ukoliko nije u pitanju neurološki poremećaj. U tom slučaju je dobro potražiti stručnu pomoć.