Не везују се више људи за људе у мом граду. Не губе стрпљење да нађу трпљење.Везивање је одлика морално и духовно сакатих да нешто и неког задрже, да опстану. Углавном се везују разни двоточкаши за стабилне и отпорне стубове. Људи почивају слободни, вољом и избором колико та реч садржи олова где се појам тог апсолута осећаја изнедрио из борби на барикадама и гаји се спонтано и неприкосновено. Е, то је већ привилегија оригинала! Да буде што јесте, да наметне и да се шегачи са плагијаторима.

А улице одишу пркосним манирима на чуђење посетилаца. Гле, људи вам срећу и узвраћају погледе, занемарујући ваше ципеле, фризуру или шминку, одевни предмет или аксесоар кушајући вашу људскост и спремност да безусловно несмејано гледате на свет. А и како би другачије? Париз је светилиште духа и манира. Авангарда пркосних и обичних. Место које спаја и осваја најузвишеније и најниже и подиже степен свести од безциљног до корисног и ништавног до сврсисходног. Гадура стара намрштена и подла. Ситни и мали подлац. Уплашени пар строгих навика. Насмејана и бучна деца. Боје, мириси и укуси целог света, свих нација, са свих континената. Париз је свет јер је цео свет у Паризу.

Дама са шеширом у тиркизно-плавом капуту, на паришком бесплатном бициклу, прети сили привлачности ужурбаним окретањем педала које открива, при сваком притиску стопала снежну белину меких бутина умивених у црне чипкасте подвезице. Kреће се неоптерећена својом појавом, без жеље да овлада другима, да занесе и заведе, јер она је жена, слободна, паришка. Kлизи улицама града насупрот возилима, јер се бицикли возе по граду у контра-смеру, а она незахвална као двосмерна улица без семафора само шири пролећни дах неиздржљиве лакоће непристојности. Пријатне за око и духовно некорумпиране, питке у оку посматрача коме не промиче та ерозија жеља и хтења која се поштује више него да привлачи. А оно што је за поштовање, да ли је за јебање? И супротно!

Док посматрам дуг језични разговор двеју дупљи и усана на травњаку Марсовог Поља, на оном правоугаоном простору оивиченом цветним алејама, стазама и платанима, између Војне Школе и Торња, двоје младих и балавих, лепих и занесених малолетника, пријатни жмарци и непристојне мисли ми се роје. Неки други клинци, ту на планети, присуством у маси протестују на свој начин. Гледам њихов револт како без текста, а зар је потребан, исписују најдужи и најјачи слоган. Kлони нас се тиранине, овде влада спој двоје људи чији су сокови снажнији од свих твојих нискости и подлости. Постојимо без тебе и теби сличних и ништа што урадиш не може да нас одагна од циља. Све ви нама можете докле то хоћемо и не можете више кад одлучимо да нећемо. Чујем те речи и читам натписе на зиду оближње зграде. „Власт је курац немоћних“ и „Злоупотреба задовољства је препоручљива,“ . Достојанствено се љубимо, ми деца данашњице у најлепшем граду на свету не марећи за ваша правила и устројства, говоре њихове усне грицкајући једна другу. Живот је у нама, преносив, а ваш тек подношљив. Богати смо ничим и свачим и не учествујемо у вашим изборним свингерајима. А председнички избори у Француској су за који дан.

За то време, горе на брду Мартру, где усамљени виноград пркоси бетону, крај најпознатије коцке сликарског миљеа света, седих власи и бистра погледа, држе се за руке и међу тим испреплетеним прстима држе цео свет, прошлост и будућност човечанства,један човек и једна жена. Одмереним корацима на уским плочницима, некада села над градом. Знају да имају једно друго, да поседују што ниједна револуција донети неће, пажњу и поштовање вољене особе. Учествовали су у студентским протестима 1968 који су се пренели и потресли пола Европе. Мале рибе у јату у корист великих и гладних које су прогутале, потом избљувале. Знају сада. Да сада у позним годинама да је дах младости погодан за игру улога која се генерацијски намеће из удобних мрачних салона. Мењају се попришта на континентима у зависности од бачене коцкице, али игра траје, упркос нама, упркос тој младости и у корист млохавих играча.

The game is over.

Не бих да се коцкам са преварантом животом. Осветољубив је и сујетан као напуштена женка. Доказаће ми да постојање има смисла и без мене и без свих нас. Увек ће се наћи неко другачији да прихвати нама понуђено, а одбачено. Ми то знамо и упорно оповргавамо себе не клонећи се превара и подвала. Зато што смисао живота управо лежи у чињеници да се не ради оно што се од вас очекује. Не без разлога. Никако из контре и потврде ега, већ из људског да право избора захтева неодређену дозу одговорности и слободе којом располажемо. Ех та слобода! Она не постоји као апсолут него је принцип чије постулате прихватамо или не, са знањем или незнањем.

И сав лумперај унутрашњих борби, нећкања, прескакања барица, обилажења трновитих жбунова и рушења стечених позиција своди се на одлуку која мора да се донесе. Да или не. Све како и зашто ће наставити да живи у нама и обилазиће нас као даља родбина из провинције при доласку на преглед код специјалисте у метрополу. Срешће вас на некој слави или на улици случајно када му се најмање надате и потсетиће на своје постојање, као камен на тротоару, младеж на лицу, рупица на образу. А камен, довољно је да се сагнемо, да га дохватимо и бацимо далеко од путева људских. Врагу иза ногу.

Но, ту, на ивици знања и спознаје о знању лежи незнање. Простире се од памћења до прохтева. Ни мање ни више. Уредно је укоричено, спаковано и чека сваку прилику да се докаже. Игноришемо га често омаловажавајући га, сматрајући га непотребним, запостављамо све његове предности, а најчешће га се и стидимо, свесно и несвесно. Све док нас оно не оповргне. Док нам не докаже да је знање крхко, поводљиво и заменљиво, да је подложно законима и правилима које намеће друштво, које бисмо као да избегнемо, а у чије чељусти упадамо баш из знања, а не незнања.

Незнање је олакшица. Амнестира нас од свега што се намеће, а намеће се све што је непотребно и сувишно, што се нуди и продаје, што је обојено туђом вољом. Незнање не утиче на наше функције колико и знање које се носи као тег, као терет који морамо сваки пут да подигнемо при некој одлуци. Незнање је лагано као пролећни ветар и не дефинише се по овоземаљском свету. Неодлучно је и незаинтересовано. Обнавља основне параграфе људскости. Дозвољава свему да се искаже и докаже. Послушно устаје старијима и пропушта друге у реду. Не дели се и не дели друге. Није захтевно и упорно и располаже собом колико је знање зависник самог себе.

Лако је живети са незнањем. Не оптерећује и не сугерише. Питко је и плитко. Не пита се оно ни за шта. Благо је и кротко. Живи у стварности и не обазире се на прошло, јер не зна, а још мање на будуће, јер како знати шта ће бити кад се не зна ни сада шта је. Не велича се, а и чему кад нема свест о себи. Олакшавајућа околност. Безтежинско стање лелујавућег духа. Са њиме све почиње и све се завршава. У дослуху је са вама, а да ви то не знате. Па, наравно! Само што је ретко ко свестан свога незнања. Свест углавном постоји о знању. Незнање је на оној другој магловитој обали где се сусрећемо са собом када исцрпимо све знано.
Тада и тек тада, одбацимо љуске и оклопе и почињемо да дишемо као први пут, да гледамо око себе очима незнања, да осећамо све што нас је знање спречавало да осетимо, да ослушнемо и чујемо што нам знање није дозволило, да се отворимо и живимо без окова разума потчињених знању.

Ипак је знање то које гура младост у непознато, које улепшава садашњост и слика будућност, које се диви крошњама пренебегавајући корене, знање је то на које је намакнута удица и на њој савршен залогај на који се пецамо.
Незнање се држи себе и своје земље. Своје коре и горе. Не тражи, не захтева, не оспорава и не смара.

Одавно је узело маха, а невреме и несреће га храниле и дојиле. Раскрилило се и размахнуло откада нестаде ума и разума, а завлада нејач свега гладна и приде парадна. Јаче је од свих родбинских и пријатељских веза. Kористи се обилато, увек и свагда, користи се као да сутра бити неће, да јуче нема и да је данас мерило постојећег. Научило се и наменило од куће, преко школе до улице. Има га свуда и ваш осмех и подсмех му ништа не значи јер га не разуме. Постоји у духу и телу и не губи време на трајно. Прагматичније од Британца и егзотичније од Папуанца.

А никада мали снови нису изнедрили велике људе. Мало остаје мало у својој маленкости, устеже се, прерачунава, броји, мало не зна да даје, мало узима, отима, прекраја и би оно да буде мало веће, да умањи друге, користи израз „мало ли је“, све ради по мало, с малим се дружи и малује, мало је малецко. И оно што никада није било нити требало бити мало, умањише, расколише, поделише, разбуцаше и сведоше на мали, најмањи заједнички именитељ, обезвредише и састругаше га, омалише до маленкости. Сви они мали, бездушни и уста пуних речи празних. Сви они који вајде, који користе, који устају да би добили, да би другима узели. Kојима ништа није свето до малога себе и својих малих поклоничких тренутака. Живе у свом малом свету и кроје га за мале дневне успехе и успећа. Од малога су направили филозофију, животни правац, „wаy оф лифе“. Да и мало стваралачког имају у себи, а не само отимачког и присвајачког изродили би своје мале покрете уметничке, културолошке, па и политичке. Извукли би предности из својих маленкости и смањили би мало, бар за мало да буде мало мање мало.

Али тешко је маломе бити ишта до мали кориснички створ. Сендвич и дневница овде, кампања је бре, а то није мала ствар. Шминка, креме, лосиони и чоколадице онде, па празник је неки женски. Ех, то мало. Би оно да користи достигнућа великих, али је мало слатко да се уграби по мало, тешко је рећи не, тешко је одбити, тешко је и рећи и урадити. Они који раде ћуте и делају. Они мали, други причају, балаве, пљују по другима и знам, мали су и кад им дође да престану да буду мали, јер мало им је све.
Све би они више јер су мали. Више би себе од других и мање других него себе. Више свега свесни своје мале постојаности. А од малог је тешко направити велико. Недостаје. И материје и духа, рецимо и ми, свега недостаје по мало да би мало било мање мало. Ја их разумем. Није мало бити мали. И то је нешто, није баш ништа. Мало је, али то је. Никад се не зна. Можда, мало по мало и мало буде мање мало.

Навикло то на мало па са већим не би ни знало. Мало крадуцка, мало јебуцка, мало радуцка и тако све по мало. Мало нам је добро, мало и лоше, мало овако или онако тек мало по мало, мало се каже, мало слаже и прећути, мало негде смути и замути, мало се стегне и затегне, мало се отрпи и закрпи, мало се и пође и дође, ето све по мало, па и за столом од свега по мало се нахрани и напоји.

И запита се мало, није ли мало од свега по мало, по кришка, по ред, мало радно месташце, мали рачунчић, мала надокнада, мали поклончићи, мала путовања, згодна нека мала у крилу и при руци, Сава Мала, све по мало и тети, рекла би тетка Снежа. А што од сигурног правити вересију? Мало у шаци, мало у џепу, мало скривено, мало јавно, мало код родбине, мало у комшилуку, мало у земљи, мало вани, мало и у кући и по мало и око куће, свуда по мало и мало свуда по мало стало.

А да је само мало духа, срца и душе, мало искрености и понизности, мало малог Божијег и мало би било пред Господом мало, али пред људима велико.

Kојим путем кренути је најчешће питање којим се оптерећујемо. Сви они негде воде. Kојим год да се пође негде се стигне. А то негде може бити свагде. Из недрага до неповрата. Од пртине до небеских сводова. Није до пута. До нас је. Ишли стазом или путањом, џадом или ивичњаком, аутопутем или улицом, пртином или козјим нагибом циљ нам је да негде стигнемо и да нешто постигнемо. Или бар тако мислимо док се не заплетемо у очекивању далеког и заборавимо да уживамо у тренутку који не престаје. Траје док се корача бистрог погледа, широка ума и отвореног срца. Искрено и природно. Kорача или иде у сусрет?

Мислима се путује далеко. Обилазе се ненастањене обале рајских вртова, магловити прикази хтења и нехтења и обриси некад познатог, а заувек несталог у казаматима животних раскршћа. Та су путовања свакодневна и не изискују посебне припреме. Телепортујемо се у девичанске просторе у трену и побегнемо од стварности бар за клицу временску, колико је потребно да мисао завлада умом. Неки то зову маштањем, а ми знамо да је машта претеча будућих снова и облик насталог личном вољом.

У близини, најчешће путујемо погледом. Имамо утисак да нас он најдаље може одвести на збиљи. Ако се нађемо на којем врху, погледом обавијемо све докле сеже и тај осећај визуелне надмоћи нам даје крила и лажну моћ да можемо да се винемо бар до те даљине. Погледом путујемо и у сусрету са другим бићима. Он први успоставља везу. Повеже, побрка, смути, рекли би неки, ђаво би га знао. А то је кад поглед заблуди, заплете се пратећи, када се изгуби у туђој вољи или забезекнут, онако неверујући окамени се.

На пут додиром се не полази. Он се деси. Сам од себе. Настане у тренутку, ожари као коприва и остави језу која се прожима у бићу. Лаган је као лет лептира и дах поветарца и колико је настао у тренутку и нестао. То путовање, иако непоновљиво често у нама оставља дубоке трагове. Призивамо га знајући да не може и да се неће вратити. Лепо је и болно. Наелектрисано и опоро као топла крв. Оставља неизбрисиви траг у нама, у ћелијама које не желе да се одрекну лептировог лета.

Срце путује без вас. Нити кога пита, а скита по својој вољи и удовољава себи. Враћате га ви разумом са тих путовања, вучете га за рукав, свађате се, падају и речи, крупне, и сузе се лију, правите и споразуме и пактове, осврћете се, трошите време на објашњења, одуговлачите, купујете време и слуђујете се, ипак срце на своја путовања одлази само. Без вас. Одлази јер оно зна где му је место. Тако се исто и са тих путовања враћа. Без питања, без речи, оде и врати се и све се деси као да ништа није ни било. Зато срце не треба спутавати.

И постоје стазе којима се не може доспети маштом, ни погледом, још мање додиром или срцем, то су звездане стазе. Оне су у нама, али скривене у лавиринту највеће тајне постојања која се зове живот. На путовање звезданим стазама чека се дуго. Не у редовима људским, него у просторима обојеним просутим чајем и копривом жаруљом. То су путовања душе. Ретка су и као таква прилагођена за ретке и посебне. На та путовања се не одлази без позива. И не путује се сам. За таква путовања се живи, али је живот посве кратак. Дâ тек назнаку, овлаш и повуче као пуж рогове. Скрије се чекајући и вребајући спремне и снене, без копрене на лицу и чиста образа да се нађу, а потом и поново изгубе у лавиринту, за себе.

У доброј трилерској режији, хладна убилачка машина звана ЕУ оставља бројне лешеве на свом путу. Не марећи за људске животе, изузев декларативно, усваја прописе и норме који доводе грађане ове наднационалне структуре пред свршен чин и крајњи грех, дизања руке на себе. Савршен злочин. Без сведока, без оружја и без мотива. Или ипак?

Пољопривредници Француске умиру тихо. Три стотине (300) самоубистава годишње, скоро једно дневно, празне поља ове некада поносне сељачке земље. Нестају најиздржљивији кроз време, али неприлагодљиви новонасталом сценарију пред налетом канцеларијских војника који у својим играоницама у Бриселу, за месечну плату не мању од 5000€, једним кликом, потезом, одлуком, правилом и наметнутом нормом обуставе вишестолећну љубав према земљи, рад, узгајање, бригу и ускрате будућност генерацијама.

А то се дешава у Француској. Земљи оснивачу овог савеза који је временом мењао имена и данас га знамо као Европска Унија. Самоубиства су бројна, не само у пољопривредном, приватном сектору, већ и у друштвеном, у поштама Француске, у авијацији и телекомуникационом сектору итд. Свуда где се држава одрекла својих ингеренција и исте преузела брислеска администрација, обичан човек, у борби за своју свакодневницу остаје ускраћен за основна права, лишен достојанства, срозан до голог опстанка и стављен на жртвеник глобализацији, тој модерној вишеглавој аждаји која се храни људским душама и телима.

Ни у другим земљама Европске Уније, ситуација није боља. Свакако, медији као пратећи вокали једног припремљеног процеса деструкције и у служби најплатежнијег избегавају стварне теме и народе замајавају недостижним циљевима, заразом званом чекање и пратиоцем званим промене које ће у лику новог партијског лидера и у облику следеће изборне кампање донети дугоочекивано побољшање.
А шта тек рећи за Србију?

Шта да очекује српски сељак или радник, предузетник или научник у драмској трагедији у којој су најбоље улоге већ одавно подељене и за потребе представе очекује се долазак неколико статиста? На западу се за такве користи израз, корисне будале.
Ненавикнути на начин и ритам рада западноевропских држава, неподобни историјски, култоролошки, верски и везани полувековним наслеђем за утопијску комунистичку религију, можемо само да замислимо текстонске поремећаје које би приступање Србије Европској Унији унело у свакодневницу. Сва довитљивост, маштовитост и сналажљивост српска би се распршила пред хладним словом норми и правила заснованих на принципима добити и одрживости система као таквог чије постојање још историјски није наметнуто, нити је довољно проучено.

Стога је неопходно, на политичкој сцени Србије у превирању препознати актере чији је циљ одвођење Србије том странпутицом званом Европска Унија, били они кандидати владајуће обећајне странке или опоненти режиму са идентичним циљем, али другим средствима. Александри или Саше. Шија или врат. Јер није реч о човеку, о странци, партији или организацији, грађанској или секташкој структури, реч је о опстанку једне културе и нације. Српске. На вековном простору. И без даљих компромиса чију понижавајућу стварност осећамо, али без духа емпатије који је остао зазидан у куле обећања и не дозвољава нам да се солидаришемо са ближњима, па и другима који исто преживљавају ова мутна времена.

Није француски сељак, или неки други који је одлучио да себи одузме живот сигурно подржао акцију својих политичких лидера који су деведесетих забадали нос у балканско блатиште. Сва несрећа народа и лежи у чињеници да их систем обилато лаже, манипулише и користи у своје сврхе. Зато је време да се осмисле нове политичке структуре. Не ове са националним придевима који воде анационалну политику, већ организације европских ширина и размера у циљу јачања националних идентитета, култура и богатстава. Kао пандани мултинационалним компанијама и чувари вековних наслеђа.

Сваки је народ посебан, као и индивидуе и вредан постојања. Својим уздизањем подиже степен општег напретка. Ми, европљани, имамо задатак да се најзад ујединимо, али не у некој интересно-трговачкој форми типа Европска Унија, већ у облику који одговара узајамном поштовању, историјским чињеницама и заједничком интересу опстанка на простору који савремени варвари спремају да освоје. Интерес сваког сељака Европе је останак и опстанак на својој земљи и могућност пристојног живота од плодова рада и улагања. А тако је и са радницима и службеницима, са предузетницима и студентима итд. Свако, пре свега жуди са пристојним и достојанственим животом по мери човека. А тренутна мера у Европској Унији је људски живот који се кроји усвајањем правилника у интересу свете добити и наднационалних корпорација.

Сведоци ових злочина смо ми, тихи и неми. Оружје је систем, Европска Унија, диктатима и законима. Мотив је уништење, вековног и вредносног у корист јефтиног и пролазног.

Сунчана страна живота је наслоњена на стваралаштво. И дар који у себи носимо чека да му се отворе врата. Kао птица у кавезу. Где јој није место. Да се размахне и одлепрша. Јер крила нису створена да буду скупљена, нити ноге укрштене. Ум да се развеже, прсти додирну, душа да затрепери. Свако зашто има своје зато.
Поред још неоткривеног у нама или тек наслућеног, врховна способност лежи у стварању оног највреднијег, новог живота. Kод велике већине људи бар. И одговорност нам је дата. Да наслеђе поделимо. Зато што је живот дар који се даривањем негује. То је оно чега увек има више када се даје. А ако се пође од принципа да није битно шта се каже већ шта се ради, који се став има и како се поступа и исто се прилагоди у односу на децу, онда би многи од моралиста и даваоца лекција пали на првом испиту.

Од деце све почиње и са њима се завршава. Испуњеност за којом трагамо не долази од другог, сродног бића колико од себе, дела себе који се оваплотио у нову јединку, која расте и постаје једно ново ја. А увек само наше дете, колико год година му било. Ту негде, у том процепу новог ја и дела нас се сврстава и непознаница која прераста у изузетак. Свако мало више ја наметне детету императив успеха и среће по својим мерилима заборављајући да то друго ја није само део нас и неког другог, и није исправљач кривих Дрина, магнетна игла која нам показује север, поправни на животном путу. Дете је своје.

Повинујући се правилима која за децу не постоје, на срећу, често убрзавамо њихов развој негирајући основне елементе процеса. Време, игру и дружење. Остављамо то за касније као оброк који ћемо прогутати у ходу и чије негативно дејство осетимо кад нам организам проговори. Деци намећемо много, мислимо да их учимо животу, мажемо их слојевима непотребног. А од њих никад не учимо. А имали би. И те како!

Много се више од деце да сазнати него што слутимо, ми одрасли који смо заборавили да будемо деца.

Од деце се сазнаје да је свет чудо које се свакодневно преобраћа у новим облицима, бојама, чулима и осећајима. Да то чудо нема краја, ни почетка све док у нама постоји спремност, способност и дар да га прихватимо. Искреност са којом деца гледају око себе је рâвна која води до Ствараоца. Поглед дечији је одраз света, а што већи број искри у њима, шире је пространство које их мами да верују у чуда и спремност да се повери, оголи и поверује, не само у видљиво и постојеће, него и у оно друго, које осећамо, а не знамо му име нити облик.
А за то време ми? Децу оптерећујемо. Најмање им пружамо оно што они желе и што им једино треба. То осетимо касно и за себе и за њих. Темељ запостављамо, а ни на чему дижемо куле за принцезе и дворце за принчеве. А само кроз неколико савладаних речи опремили смо их за сва будућа времена.

Са хвала и молим. Са добар дан и довиђења. Са изволи и извини.

Док деца од нас очекују разумевање, поштовање, искреност и најдрагоценији поклон, време које проводимо заједно, ми их од малена обасипамо лажима, непристојношћу и менталним аљкавостима. А дечије су очи велике. Душа је мала, али спремна да све прими. Kасније се изненадимо када код рођене деце препознамо чудовишта. Kад критикујући друге видимо да смо направили у сопственој кући места неким непрепознатљивим особама. Kако то следи, оно што се примети увек се деси касно. Да је било на време исправило би се.

Али ако знамо да кажемо детету да је сероња или пизда када то јесте, да га зато што га волимо испрепадамо на начин да научи једну животну лекцију и избегне непрестане поправне и ми смо нешто урадили. Зато будимо искрени према деци и не само према њима. Престанимо да их лажемо и да лажемо око себе. Лаж се пред истином гаси као тама изласком сунца. И тај нови дан је нови изазов да се не чека сутра, да се избегне кукање и запомагање, да се призивају богови, аждаје и але уздахом, Ах та деца! већ да се схвати да су наша деца независна људска бића, слободна и самовољна. А наш однос према њиима мора бити оштрији од допустивог управо што су наша и што их волимо.

Изгубили смо се у времену негде између Средњег века и Недођије. Саплели се о корење предкосовског циклуса. Везали ноге у дубинама Мироч планине, а главе увукли међу облаке не би ли са висина угледали спас. Јер то је оно што свако данас у Србији тражи. Спас за себе, за децу и најближе. Спас од живота који је постао претежак да се носи. Не зато што се мерљива количина потешкоћа нагомилала, већ из простог садејства акумулираног процеса комплексности и ништавила.

Живели су људи и под тежим условима, али су били људи једни према другима. Неотуђени и своји. Данас то више нису. Туђини су и припадају онима од чије платежне моћи зависе. Имало би још шта да се каже на рачун данашњих људи, али чему кад ионако сви траже спас у индивидуалним решењима. Ајде да их им понудимо.Да им напречац приближимо стварност.
Срби су једна од најбогатијих нација на свету, несвесни тога. Не по бруто друштвеном производу који је међу најнижима у свету, већ по слободном времену које је свуда на цени и које се вреднује у напредним материјалним државама високо на лествици потражње. Наравно не својом кривицом. Богати су Срби слободним временом за које се негде на западу свакодневно ринта од јутра до вечери да би се корисно испунили дани одмора.

Људи се свуда диве нашој опуштености завидећи нам на времену проведеном не радећи ништа. Али они не знају да смо га ми скупо платили. Одрекли смо се својих радних навика, своје традиције и својих радних места да бисмо данас уживали у времену које сад јесте, па није, Тренутак садашњи, тек већ је прошли и дан за даном, као да је сутра јуче било. А и шта бисмо радили? Довољно смо различити од других да темељимо ту животну девијантност на туђој глупости, а нашој памети. Зашто се они нису сетили да се одрекну радних места, да баце под ноге своју традицију и да се окане тих радних навика које човека отуђују од човека, а све у корист једних који се богате на рачун масе која сиромашна, али слободна ужива у благодатима скупо плаћеног слободног времена.

Ето нису. Зато они раде да би себи приуштили слободне дане, а ми не радимо и уживамо у слободи нерада, слободи говора, под условом да надређени не чује, слободи изражавања (псовке су и даље најмасовније културно нематеријално благо у Срба), слободи кретања јер можемо да путујемо широм света (па зар је мало примера људи који без новца пешаче у потрази за авантуром покривајући се небом и хранећи се осмесима), слободи дружења и удруживања (можемо до миле воље да оснивамо странке и удружења политичка и друга) итд. Све сама слобода до слободе. Слободни смо и да мремо у својим кућама јер болнице немају капацитете да приморају људе да остану под негом у тим храмовима здравља и спаса, слободни смо и да пешачимо и ходамо и одржавамо физичку и менталну хигијену без иједне видљиве препреке, слободни смо и да певамо и да се сликамо, да волимо и особе истог пола и са њима да се јебемо, слободни смо да радимо што нам се прохте.

Али нам се неће. Највише нам се хоће да ништа не радимо и да чекамо. Чекање је посебна врста националног спорта код Срба која се развила у другој половини прошлог века и постала масовно подржана последњих неколико деценија. Јер сва чар нерада и лежи у чекању. Kако то да објаснимо затуцаним странцима који не виде даље од месечне обезбеђене плате која се прима сваког месеца увек истог дана, цела у једном делу, разне обавезне државне помоћи итд, који не виде даље од обезбеђеног социјалног осигурања и пензије која се, као и плата и надокнаде редовно индексира по курсу раста животних потреба, који не виде даље од једне странке за коју је гласао њихов деда, па отац, па они, а ми за то време променимо и по пет странака ако треба, који не виде даље од правне државе засноване на принципима обавеза и дужности, а наша права на наградама и награђивањима, који не виде даље од облака који су се надвили над Србијом и у којима су начичкане наше главе, чекајући да нас се неко сети, слободни да не радимо, слободни да будемо различити и своји. И остадосмо. Нико нас и неће. А није да се не нудимо.

А спас? Ако из претходног нисте сазнали где лежи спас, уживајте у слободном времену, спавајте до миле воље свако поподне и чекајте. Једног ће се дана нешто десити.

Они за стид не знају.  Могу  да се науче да стид одглуме. За локалне потребе. По принципу урадио сам јер су ме приморали са стране, али ето стидим се. Но, стид је природан осећај код нормалних особа. Од малена, од првог пишкења у гаће, а коме се то није десило, да ли зато што смо били сметени и нисмо на време рекли, или смо били у гостима, или смо са нашим малим главама мислили да ће да прође, а оно процурело, тек осетили смо тај осећај нелагодности, неспокоја и кривице. Осетили смо стид и тај осећај се усидрио у наше мождане ћелије.

То је стид за урађено, а знамо негде у свести и подсвести да није добро. Има и стида од неучињеног. Замишљени, у облацима, у неким својим паралелним световима нисмо видели старију особу или трудницу како стоји крај нас у аутобусу и заборавили да устанемо и понудимо место. То је стид од неучињеног који се роди кад постанемо свесни шта нисмо урадили, а требали смо.

Стид од изреченог је најраспрострањенији, а најмање га има. Изгубили смо навику да слушамо свет, саговорнике и да промислимо пре одговора. Реагујемо ко клик на клак. Стид нас посети кад вратимо разговор или речи уназад и присетимо се казаног. Оно спонтано нас облије руменилом и нека нелагодна топлина нас угреје.

А они? Знају ли они ишта о стиду или су од истог оперисани? Зато се ја стидим. Уместо њих. Стидим се њихових речи и за све што су урадили и обећали да ураде. Зато што смо део једне целине коју они воде странпутицом. Секу јој корене и измештају као да је храст на траси нечијег зацртаног пута. Као да је та целина настала избачена последњом бујицом, а не да је део историје хришћанске Европе која  је вековима плаћала данак опстанку на овом простору. И они дилери интересима, због којих се стидим, данас, за пар година и деценија урнисаше напоре генерација, ругајући се проливеној крви, сводећи грађане на зависност и покорност кроз опстанак, Србе на грађане другог реда у сопственој држави, државу крчмећи  као да име је дедовина, а градовима и атарима располажући ко властелини.

Стидим се њихових појава и наступа. Ту нема људског, а још мање српског. То је страно, наметнуто, приучено у лету, скупљено с коца и конопца, то не зна за дух, на помен душе се сети кад треба жестину да искапи, а о култури им је из основне школе остао запамћен префикс фис као једини спој са вековним материјалним и нематеријаним наслеђем народа из којег су изнедрени.

Стидим се њихових грешака као да су моје. Прљају ме. Халапљиви су и незасити. Неумерени и гладни материје и добара, светлећег и дречавог, зврцавог и светлуцавог. Посипају нас пепелом и не испирају. Некада се бар коса пепелом прала, а испирала кишницом. Та вода је била чиста. Са  неба. Данас ни са висина нема чистога, покрио је и Он лице од стида. Прљаво у недоглед. А шмрка ни од корова иако се навелико шмрка.

Стидим се њихових кућа и аутомобила, одела и накита. Стидим се њихових звања и њиховог незнања. Веза и везица, лукавства и префриганости, њихове глупости и намазаности, њихових манира и шофера, обећања и срања, њихових жена и швалерки, стидим се свега чега се они не стиде. А то је све. То је њихов живот и поимање живота.

Стид је комплексан осећај. Од осталих осећаја се разликује по својој социјалној, духовној, телесној, тајној и нарцистичкој димензији. Стид поседује и позитивне и негативне аспекте. Често се дефинише као социјална верзија одговорности и игра изузетну улогу у социјалној фобији. Наравно, у зависности од култура. Азијати или американски народи на стид имају сасвим другачије погледе и корени њихових осећаја су различити од наших.

У духовном смислу, стид нам даје информације о нашем месту у људској заједници. Повезан је са достојанством, идентитетом и концима који нас повезују са другима.

А ОНИ су сами са собом, разбили су сва социјална и духовна огледала,  одвојили се од стварности, од људи и здравог разума, посвећени себи и својим животима да за осећај стида и не знају.

Зато је важно, као сведоци једне епохе да се стидимо у њихово име, јер опрости им Боже, они то не знају!

Не можемо да кажемо да нам се није дало. Свима се дало и неки су искористили прилику, заокруглили се, одебљали и поставили темеље данашњице. Ми, пак, и када смо освајали, више смо се бринули о души него о земљи. Зар без  разлога највећег Немањића, Душана Силног, СПЦ прескочи у канонизацији? Ето он је умео, знао и урадио.

После њега, играли смо одбрану. До данас. Чували оно мало правећи компромисе са вером и невером. И шта смо добили? Курац.  Са малим тежњама и захтевима, са приземним успесима и циљевима догурали смо до границе постојања. Нисмо се ширили и заузимали, нисмо отимали и наметали. У свету без правила и мера ходали смо усправно и достојанствено. Без прозелитизма и освајачких намера, уздржани до граница морала и окова светосавља.

Данас, кад се зна да природа не трпи празнине, да се све попуњава, да онога кога нема, тај губи и своје, кад нас је толико мало да можемо да станемо сви у једном граду на ушћу река, данас бисмо можда и хтели, неки,  да будемо оно што нисмо у времену били, али политика је питање тренутка који се искористи и стрпљења да се тај тренутак дочека, данас нас нема довољно ни за простор на који су нас свели. Зато је политика превазиђена (démodée et dépassée ), а једино средство за постизање циља је национална борба.

Било је и ретких покушаја враћања и зреле државничке политике присједињења, али у зло време и на врхунцу славе. То су моменти усхићења када смо најслабији јер се осећамо најјачи. Слабост која спава у величини пробудила се у најгорем моменту и прихватила здраво за готово, без осуда, без покрића, без гаранција. Људски, српски, оберучке. И на исти начин, кад је дошло време исто и изгубила. Нељудски, несрпски, сакато.

Велика је вероватноћа да нећемо сачувати ни ово што је данас у нашем поседу. Немамо воље, снаге и не знамо. Комади територије која је некад била у срцу државе данас су на периферији. Неке откидају, а други се цепају јер су неповезани међу собом.  Излишно је и набрајати све грешке наше и намере и акције туђе  које су довеле до тренутног стања. Прошлост се може променити деловањем у будућности. Као у временској машини. Али обратно. Не оде се у прошлост да се промени ток долазећих догађаја, већ се заплива  у будућност и искроји ново рухо. Оно које одговара бићу које смо данас, а понаособ које треба да будемо сутра.

Знамо да ову државу воде лакоми бескичмењаци.  Од њих, не да не треба, него се не сме ништа очекивати. Само паралелне структуре свесних грађана могу да парирају будућим догађајима. Да испуне простор који је запостављен, да покрену производњу у земљи која је богата свиме и свачим, али сиромашна заједништвом, да зауставе процес пропадања и установе нова правила на основу интереса људи који на овом простору живе, а не неких који су за њега сазнали из медија деведесетих, да од колоније постану колонисти, да духом који је жив преточе идеале у стварност, не напуштајући, не попуштајући, пружајући отпор и стварајући од талената који су по земљи и свету просути, од  тежака неповодљивих који трпе, крпе и чекају, од младости необуздане и смеле којој је потребна водиља, звезда, али не црвена, већ сјајна која сија и показује пут.

Још је све могуће док је живота, духа и воље. Вере у човека и људе боље од ових који се рекламирају, позирају, прозивају.

И не улазити више са свињама у обор нити се ваљати у блату са њима. Запоставити најзад политику као што је и она нас.  Напустити градове и отићи у природу. Запалити прву ватру око које ће да седну 3 човека. И на оковид следећу. И тако редом. Испунити Србију. Далеко од њих, далеко од прљавштине и смрада градова. Око ватри стварати, по тројица. Умрежити. Раширити. Распламсати. Покрити целу Србију. Ватра је светлост за свесне и огањ за жгадију. Она милује и пржи, мази и сагорева. По заслузи.

Нема више шетњи по бетону, пиштаљки, лупања и протеста. Тихо и одговорно, запалимо ватре да једни виде , а други обневиде, свуда око градова, ноћу,  и ширимо их равницама и планинама, уз реке и потоке. Нека се они питају шта се дешава! Нека се они брину зашто и за кога ватре горе! Они и њихови налогодавци. И они који нас окружују. Колонизујмо своју земљу, душе људске и вољу за боље сутра.

Запалимо ватре њихове пропасти и српског препорода!

Осветљена или замрачена, препуна или пуста, кафана је место и за душу и за гушу. Ко кога прати, призива, мами? Не зна се. Она вас или ви њу? Да ли је старија кокошка или јаје? Жеља или утеха? Тек, све је разлог да се у кафану уђе. Унутра сва питања налазе одговоре. Увек је ту неко да вам објасни, нацрта ако треба, да вас убеди, или сте то ви у односу на друге. Свеједно. Кафана је (бар некад била) пуна дима, мушко стециште, бег од стварности, од неиживљености, бег од бледила, сламка спаса, корак у познато и признато, кафана је институција у којој је све речено, а о којој се ређе пише но што се у исту залази.

Из ње се излази поносно потрбушке, бауљајући, клатећи се, певајући, са сузама у очима, са тегом у грудима и оловом у стомаку, али увек празног џепа. У њој заједно седе професори и молери, рачуновође и баштовани, фризери и научници, бравари и новинари.  Сви се дозивају, призивају, тапшу по раменима, упадају у реч, слушају, хвале и свађају. То је кућа дружења  у којој животне лекције и моралне кодексе не шире звани и знани већ прозвани и незнани који обично  ћуте. У кафани они имају свој простор, своју учионицу, амфитеатар где животне приче и искуства тих  незнаних залепршају најлепшим бојама људским и гану, дирну, покрену лавицу солидарности и разумевања целог кафанског света.  Сав тај хетероклитни свет обитава у једном простору, често скученом, сударајући се, заударајућчи  и псујући,  на палуби брода који плови иако усидрен, који путује по васиони, не познаје нити признаје време, обилази древне цивилизације, решава математичке формуле, зачкољице ума, коментарише дневну и међународну политику, тренира спортске екипе, исправља штампарске грешке и преноси последње чаршијске догодовштине, руши владе и ствара државе, тугује и смеје се и то у исто време, кида срцем и ломи курцем, све се на том лудом броду званом кафана дешава у ноћи и током ноћи. А ноћ у кафани траје и по пар дана.

У кафану се, знате већ, не улази без предзнања. У њој се стекне што ниједна школа не може да понуди, да научи. У њој се простре, рашири, распиштољи и уко и неуко. Сусретну се знање и глупост па се вијају око стола. А на столу су мезетлук, флаше, чаше и кариран столњак. Ако није, боље не улазити. Они бели, испеглани, па неки уштогљени конобари около, то није за људе. Конобар треба да буде део намештаја. Присутан и невидљив. Посебно кад пије испод шанка.  Ћутљив, додворан, а безобразан.  Идеално пандурски доушник или  нечији приватни плаћеник. А може и оба истовремено. Да све чује, никог да не види, да склизне кад ти треба, нестане, да се појави и погледа те кад га не призиваш.

И музика. Нека. Да се нешто чује, да дречи, да пажњу привлачи. Нико озбиљан у кафану због музике не иде. Она је саставни део декора и сете је се кафански људи кад за то дође време. А време да звук и глас прекрију грају дође кад речи изгубе смисао, кад се изгуби нит, кад се клупко прекине или заврзе. Онда је време за дерт. За одушак. Утихну и најгласнији, запевуше обдарени, Богом одабрани да преносе људима срећу, запевају уста и душе, прво тихо, пратећи, а онда гласније до непрепознавања. Од тада више никоме и није битно да ли се пева, прича, свађа, љуби или плаче. Некако све је то природно, све припада кафани.

И има тренутака када тишина прекрије сав тај свет. Окоми се на простор и заглуви.  Време да свако размисли о себи, о постојању, о животу. Да се осврне око себе или погледа саговорнике за столом. Лица знана, а понекад и нова. Кафана је чудо, зближи, растужи и отера, разгневи. Време кад се људи гледају у очи без речи и разумеју. Кад су речи сувишне. Време кафанско. Тишина пре нових наруџбина, када све крене испочетка, као навала, бујица, клизиште, отргне се контроли.

Крену исповести, придике, приче. Сукобе се истине и лажи. Падну речи. Падну и главе, само се отромбоље. Пјане и уморне. Тргну се и наставе са причом. У том тренутку све виши личи на добро режиран филм него на игру статиста. Зарекне се и порекне. Обећа, а не одржи. И никад се ништа не научи. У тренутку. Све што је милом, а не силом и морањем избегне промену. Касније, много времена после, сети се човек неких лекција, сазнања, осврне се и прихвати их оберучке. Тада и ако буде касно, бар савест једну ноћ не пробди.