tomicpetar

Sanjao sam. Opet iznova. Cini se kao da samoca stvara jednolicnu utopiju iz koje je nemoguce pobeci. Mislio sam da je san najbolje utociste. Mesto gde je sve ponovo moguce, ziveti i sa predhodnicima i sa onima koji jos uvek ne postoje. Biti deo i srecnog proplanka i gradske guzve u istom trenu. Istina, jedina i prava, je da nije tako. Srecni i nesrecni, zdravi i bolesni, bogati i siromasni, svi smo jednaki pred snom. Svi moramo da spavamo. Noc ne pravi razliku i ne dopusta postelji da bude sudija nasih zelja. Nalaze i zahteva da se obema stranama umiljavamo. Molimo za oprostaj pred svaki pocinak u nadi da imamo mirne snove. Ponekad i po citav dan ne smemo da naskodimo postelji kako bi prenela mesecu da bas danas zasluzujemo odmor. Medjutim od mnogih sam cuo istu recenicu. „Opet sam nocas sanjao!“ Gde god i ko god bili, more nas gone.
Zazmurim i tu sam. Odmah u sred problema. Kazu da nikada zapravo ne znamo kako se nadjemo u sred radnje dok spavamo, a ja bih tako zeleo da saznam pocetak i ugledam sta pogresno radim kada se stalno uplicem u borbu. Pomislio bih ponekad da bi mozda bilo fer kada bih nastavio tamo gde sam prosle noci posrnuo. Ali ko sam ja da zahtevam bilo sta? Maleno nista pred ozbiljnim svetom. Zmurim i osecam po koji trzaj. Ne znam samo da li to pokusavam da pobegnem iz sna ili se hvatam u kostac sa problemom. I onda konacno vidim slike. Prividjaju mi se siluete koje dugo nisam video. Konacno i mracna rupa i drveni sanduk u njoj. Stojim, iznad, potpuno sam i pitam se da li je to svrha zivota. Cujem glas iza sebe, mila mati pokusava da me ubedi u suprotno. Gledam je, dugo. Promatram, duga kosa se istanjila, lice ostarilo pod surovim vremenom. Ni ona vise ne veruje u to sto prica, pa kako bih onda ja. Opet se okrecem, a ona lagano nestaje iza mojih ledja. Vise nisam iznad, ne gledam sa visine. Napravio sam se na malenog nejakog starca. Moj se pogled prozima u visinu, ali ne dostize nebo. Veliki talas nesrece se nadvio preda mnom spremam da se sruci. Spust, strahovit. Voda huce, prska, probija sve oko mene. A ja kao nemi duh gledam tragediju oko sebe i ne reagujem. Cak se ni ne pitam kako nisam povredjen. Prevelika je ljubav za zivotom, veca od ljubavi za druge. Ne mogu da se pomerim. Gledam sva lica, koja su mi se vratila tokom sna, kako nestaju. Voda ispire platno i boji stvarnost. Noc pokazuje koliko je mocna u odnosu na mene.
Lagano otvaram oci. Nem sam. Dok cutim samo gledam u tminu. Ruka trazi sat i spas od nerealnosti. Tek je 3 ujutru. Neznam smem li da zaspim, sanjacu ponovo. Naivno se nadam boljem nastavku i tonem u san. Samoca stvara strahotu. Opet se nemo budim kroz nekoliko casova obasjan trackom suncevog zraka.
Ustajem, spremam postelju. Nezno je milujem i molim da poprica sa zvezdama i tamom. Dan moze da pocne…

Zivot je tu, naslagan na misticnoj skali koja ceka da bude iscitana. Cekajuci, otvara svoja saznanja i pruza priliku da se upustimo u plovidbu noseni tonom prelepog zivota. Zapravo, ta misticnost ni nije nikada bila poput neke zagonetke, vec je vrebala priliku da nam pojasni koliko smo mi ograniceni za tu sirinu koju ona pokrece. Da nikada ne uspemo da spoznamo pravu radost koja se nalazi tek tako, iza samog ugla.

Obamnjuju nas neke sasvim nebitne stvari, kojima mi dajemo to veliko pravo. Ne cenimo ono sto imamo i za sta nas je neko predodredio, vec svoj suvi talenat za zivljenjem poklanjamo nekome drugom i samim tim sebe ugnjetavamo. A ton ide..nota za notom se iscrtava nakon violinskog kljuca koji se pokrenuo odmah nakon naseg rodjenja. A mi toga nismo ni svesni. dopustamo da taj predivan uvod u blazesnu pesmu propustimo zarad drugih ljudi i desavanja koja nam se namecu kao bitna. A violina svira, poput secanja na daleke gore, prelepa mesta koja su davno zaboravljena. I tek onda mozda shvatimo, dopustimo sebi da konacno sednemo u duboku fotelju i da se zamislimo. Kome mi zapravo poklanjamo to pravo da nam ulazi u zivot i cini ga manje vrednim, da li svi ti ljudi to zasluzuju. Odgovor na koje verovatno covecanstvo nikada nece dati adekvatan odgovor. Ali sada uvidjamo i promenu tonaliteta, i note koje se lagano penju uz lestvicu. Sve je nekako sire, nas um pruza mogucnost da uocimo te malene promene. I reski zvuk zica, i prodoran, andjeoski uzdah koji samo pojacava emociju same zivotne pesme. Sve se na jednom pretvara u bajku iz koje smo se odavno izbrisali, ili nikada nismo ni uspeli da se stvorimo. Vidimo i sebe i druge oko nas; one vazne, one prolazne, ali i one koji vise nikada nece biti deo naseg zivota. Imamo celokupnu sliku iz fotelje koje se nekako izdize i cini taj pogled jos velicanstvenijim.

Violina dostize tacku kljucanja. Zice skripe, spremne da dozive erupciju emocija. I kod samog umetnika i kod toliko zeljne publike. Priprema za onaj konacan obrt kada cemo svi shvatiti da je zivot jedinstven i da smo godinama bili samo nemi akteri svoga postojanja. Konacno se malo dublje zagledamo u umetnika koji toliko hrabro izvodi svoje remek delo ispred nas. Shvatamo da nema lice, ali vidimo njegovu zelju da docara to svoje..nesto ili cistu emociju koju mi propustamo. Pokreti su odsecniji, trzaji glavom zanosniji, ali ne mozemo da prepoznamo ko je to tik ispred nas. Izdizemo se iz fotelje, piljimo znatizeljni da saznamo ono sto nam je u prirodi urodjeno. Ali nema svrhe, mozemo samo da vidimo kako graske znoja klize niz obraze, a violina se podize duboko u nebo. Tako smo blizu da…IZNENADA vulkan. More emocija, konacan obrt koji se desava u svacijem zivotu. Volina klizi, prelazi iz note u notu, a fotelja na kojoj smo tako dugo sedeli ostaje prazna. Odjednom smo konacno na proplanku, onom davno zaboravljenom, a kap po kap znoja klizi niz nase lice. Sviramo kao u nekom transu, neshvatljivi sami sebi, iznenadjeni svojim mogucnostima. Sablasna situacija u kojoj opet imamo onaj isti pogled, ali ne iz fotelje vec sa zemlje, poput nekog duha koji posmatra svoje telo. Sviramo, cini se nikada lepse, a oko nas samo oni vazni ljudi. Vise nije samo violina ukljucena u nasu pesmu. Oni najvazniji ljudi u nasem zivotu udaraju u bubnjeve, sviraju gitare, violoncela. Mi ispred, a oni iza nas poput nekog nebeskog orkestra. Prate svaki nagon koji emocija izvlaci iz nas. A proplanak se ori! Iznad nas nebo nekako plavo ali dovoljno tmurno da svaka munja koja propara oblacima zablista. Pokazuje da i u najtamnijoj noci postoje ljudi koji su tu za nas. Oni udaraju u bubnjeve, stvaraju jos vecu buku, prizivaju gromove koji odbrojavaju munjama. Taj nas umetnicki zanos pretvara taj nas pogled ka nebu prelepim. Pri svakom bljesku duboko uzdisemo, srecni jer smo svedoci tako velicanstvenog trenutka.  Samo kise nema, nema ni naznake nevremenu. Samo momenat kada prozivljavamo pravu svrhu zivota, istinsku radost sa vecnim prijateljima. Do potpunog svanuca novog dana.

Licem okrenutim ka krevetu, osmeh mi se razliva po citavoj sobi. Secam se koliko je to smejuljenje bilo simpaticno dragim osobama koje su bile tik pored mene u nekadasnjim jutarnjim satima. Steta sto sam oduvek odbijao to rano slikanje i bio protivnik kamere. Voleo bih da po nekad pogledam te drage uspomene i sa setom ispunim turobne dane. Sanjivo se okrecem po posteljini i gledam kroz maleni prozor predivno srpsko sunce kako se dize iznad grada i cini ga jos velicanstvenijim. Ah koliko mi je taj momenat nedostajao, pogotovo taj moj tajanstveni prozorcic u zamenu za ogroman americki koji stoji tik naspram mog utocista za odmorom. Cudno je to..kako je sve ovde namesteno i vec pripremljeno da bi me sacuvalo, zivot koji me nekako mazi. Jos je cudnije kako to shvatis tek kada na svojoj kozi osetis i umor i samocu i nedostatak brige kako je prosao citav dan. Lezes sam, spavas sam, ustajes sam. A mrak svuda oko mene, cini se da hoce da me proguta po koju noc. Ja se borim, trzam i mislim na daleku kucu koja je takodje ispunjena tamom, samo nekom neobicnom, prijateljskom. Ni ti jutarnji rituali kojih se drzim gde god da sam mi se ne cine toliko teskim ovde, u mom Beogradu. Nekako ih sa lakocom prolazim, ne odradjujem ih kao u tudjini, uzivam u njima. I onda svaki pogled na dan. Na to prelepo plavo nebo koje mi si cini poput najcistijeg mora, prolazi iznad mene, a lepota ne jenjava. Cini mi se da sam u stanju netremice da gledam dugi niz mozda i godina i da mi  nikada ne dosadi. A svakim momentom sam sve vise ocaran i sa sve vecom paznjom posmatram. Lutam tako ulicama, lepo mi je. Gledam slucajne prolaznike, trazim poznata lica iako znam da ih necu sresti, valjda u zelji da potvrdim svoje postojanje u raju koji uzivam u tim momentima. Ni sam ne znam sta bih pre radio, da li bih samo ostajao kuci, posmatrajuci i svetlost i tamu svog utocista ili bih neprestano setao ne osetivsi umor u nogama. Sve je tako nabacano, ali na veliku gomilu srece. KOnacno dodjem i do svojih kutaka koje rado posecujem. Ne ulazim unutra. Samo stojim, cini mi se dugo i posmatram te zidine. Koliko je samo emocija proslo kroz njih, lepim trenutaka koje sam doziveo i sa prijateljima i osobama koje su me promenile ali koje sam iskreno voleo. Sam sebe ubedjujem da me ne podilaze zmarci, da nikako oci nisu u stanju da postanu vodene. I onda se setim necega sto me je vodilo kroz zivot mnogo pre nego sto sam ga mozda i napustio. Ne samo u smislu druzenja, vec i kroz deljenja emocija, prozivljavanja sveke etape u zivotu. Jer svako nadje ono sto zapravo jeste u zivotu, taj specificni karakter koji Beograd izgradi tokom vremena. Slabasno pokazivanje emocija, mada opet jasno vidljive ako se dovoljno neko priblizi. Ali pre svega veliki boem. Ne ovdasnji, moderan, koji posecuje kafanska mesta gde se okuplja veliki broj laznih profila, vec onaj pravi koji je ta mesta spoznao na jedan sasvim drugaciji nacin. JOs davno sa mnogo starijim ljudima i uvideo svrhu tih mesta. Gde jelo i pice dobija na snazi a mi na samopouzdanju. Onaj koji je davno procitao da takvi ljudi uporno za stolom cekaju cigane. Cekam jer sam cuo da samo oni znaju da napipaju tu tanku nit, osete veselo srce. U pocetku slucajno, a posle odredjnog vremena definitivno namerno potrefe taj ton koji razoruzava, oslikavsi mi oblake u ocima. Unese mi preko potrebnu srecu. Nisam verovao dok sa citao o tome. Ali ziva istina. Tako letim, letim visoko,a opet..tu sam! Cuje se po koji ispusten uzdah, mozda po neki vazan pogled i da, srce mi je jos na mestu. Ni predaleko, ni previse, taman za osmeh. A prohtevi? Ma to nije vazno! Samo da su za stolom (u zivotu) svi oni koje volimo, a da cigani ne prestaju. Neka sviraju dugo, dugo…neka sutra saceka. Samo da cujem jos koju pesmu. Tada uvidjas razliku. Ne postoji ni jedan uslov, ma koliko bio bolji od predjasnjeg koji si posedovao koji bi te promenio. Moze da te omadjija, ubaci u bunar osecanja i svojom tamom nacini da sve bude lepse, tamo..negde daleko. Ali samo par momenata na pravom mestu, sa pravim ljudima, vraca razumu sansu da prevagne. Tu svi prave gresku, pa cak i ja. Jedno je ostati negde, shvatiti da je za dalji tok zivota bolje, za porodiu. Ali ono sto zapravo stvarno vredi, ono sto ostaje u srcu se nikada nece promeniti. Ta ljubv ne jenjava, samo moze vremenom jace da plamsa. Zato vicem: U zdravlje Beograde!

„Iiiiiiii…sledeci broj je broj 13!“, rece lepuskasta voditeljka.

„Koja ironija je ta cifra. Pa ona ce doneti nekome srecu, posle toliko nemilih dogadjaja. Ipak svako ima sansu da se iskupi“,pomisli Uros. Kako samo sljasti televizor. Retko kada je bio i upaljen. Bio je previse bucan, a i dugme za smanjivanje nije bilo bas najposlusnije. A i cemu zamaranje ociju? Nije bilo bas neke produktivnosti ili inovacija za videti. Postojalo je nekoliko vrsta, ali sve manje-vise istih formata. Ako bi pritisnuo broj jedan, imao bi priliku da uci tekst vec dobro poznate serije napamet. Prilika da postane glumac. Besplatan cas, svakog dana u 20h. Toliki broj puta repriza, potpuna besmislica. Ukoliko nastavi dalje, na nekoliko kanala ce naici na potpuno iste forme besposlenih ljudi. Postoji doduse razlika, ali samo oko cega ce se taj zatvroeni krug ljudi posvadjati. Naravno, kada se tok-sou zavrsi, svi oni idu na drugi kanal,drugaciji studio i tako se neumorno smenjuju. A ja? Pa ja cu postati isti onaj znatizeljan covek, kao i svi oni koji zaviruju kroz roletne moga prozora. Uvek je zanimljivije kod komsije.

„Sledeci je 66“,preskocio sam par brojeva. Ali sam siguran da ovde fali jos jedna sestica. Djavola je to rabota. Na dalje se i umorim. Prodjem par razlicitih tecajeva stranog jezika u vise navrata. Turski i indijski se odomacio, pije kafu sa srpskim. Naidjem i na nemogucnost emitovanja signala, jedino zavisi da li ce ekran biti tih i taman. A moze i da zasumi, a potom i zapisti, onako, jako. Nesnosan je to zvuk. Belina poput snega. A ja sam se tome uvek divio. Plasim se da priznam, jer bi verovatno rekli da sam lud. Ali ta ucestalost. Ta celina, skupina malih kvadratica, napravljena usled kvara, u potpunom haosu. Fascinantno.

“Konacno smo izvukli sve brojeve. Sacekacemo par sekundi da vidimo imamo li srecnog dobitnika“.

Gleda publika u studiju, gledam ja. Na trenutak su me njihova lica uvukla u veru, nada za srecom. A studio…uredjen, ceo se sija. Lepe stolice za pratioce. Izdignuta bina za muzicare. Vesele se tokom emisije. Naravno, kako i ne bi. Imaju i ogroman tocak srece, pre mi se cini na tocak ILUZIJE, koji ce nas skroz sludeti. On se vrti, vrti…i vrti.

“Nazalost, ni danas nemamo srecnog dobitnika“, rece naivno zalosnim izrazom lica vitka voditeljka. Kako losa gluma. Jedva izmamljena. Zasto sam znao da ce se sve ovo dogoditi. Ne zato sto ne verujem igrama na srecu. Postojala je sansa. Dva broja. Dva iskupljenja. Ali kao i do sada u zivotu, nije postojao konacni oprost. Gledam tih sedam cifara. Kao sedam godina. Koliko sam bio srecan. Napokon i ja nosim teret na ledjima, koji cu vremenom omrzeti. Postace mi naporno. Ali taj polazak u skolu. KOja radost, nema joj kraja. Prva slika na ulici, ispred nase zgrade. Ja nasmejan, dan suncan. Duvao je neki negodan vetar, ali ja sam ipak razvukao usta koliko sam mogao. I rastao sam. Mislim da mi ni oblaci tada nisu bili dovoljni. Trcao sam svakoga dana. A ucitelji..da bi nas podstakli, govorili su:“ Ynanje je jedina vrednost. Imacete koliko znate i koliko se zalazete. NIsta vam dobrovoljno nece doci pred noge“.

Sada vidim smisao tih reci. Mora da, sada vec tuzni gledaoci nisu imali tako vatrene ucitelje.

Bio je mrzovoljan da prelazi isti repertoar od prvog do poslednjeg kanala. Nista novo. Konacno ga ugasi. Podsecao je televizor na jedan od pokvarenih kanala. Samo sto je ulivao NADU da se nista nece dogoditi. Pojaviti nesto novo. Mirnoca.

P.T.