Još kao devojčica stalno sam nešto piskarala. Deca su se radovala kad dobiju igračku ili neki slatkiš, a ja sam se radovala novoj svesci. Znajući to, tata mi je često kupovao nove, lepe sveske. Ne sećam se tačno šta sam sve pisala. Sećam se jedne gde sam pisala muška i ženska imena po azbuci. 😊 Gledala bih televiziju i zapisivala nova imena koja čujem.
Kad sam bila starija, napravila sam leksikon. Najzanimljivije je bilo kad sam po drugarici poslala leksikon simpatiji da se upiše.
Posle toga, na red je došao dnevnik. Podstaknuta knjigom Dnevnik Ane Frank, krenula sam i ja da zapisujem svoje avanture. Taj dnevnik je obuhvatio i vojni rok tadašnjeg dečka, bombardovanje, moj prvi posao….
Nakon toga, sledio je drugi, ozbiljniji dnevnik.
Onda su došli na red recepti, sveske
„Napokon dan kad mogu potpuno da se opustim“ Pomislila je Sara osećajući kako joj se svaki mišić opušta a u glavi oseti dugo čekani mir. U poslednje vreme bila je previše opterećena obavezama i problemima. Na poslu ludnica kao na berzi, kod kuće obaveze oko dece i muža koji nikad ničim nije zadovoljan, pripremanje ispita za dobijanje licence koja joj je potrebna za posao…. I, evo, dočekala je i taj momenat, iako će i on trajati samo danas ali ipak, značiće joj. Legla je na tren na dvosed i sklupčala se zagrlivši jastuk. Već nakon par sekundi zaplovila je u svet snova.
… Bio je sunčan dan. Na sebi imala je laganu, lepršavu haljinu koja je stidljivo odavala obrise njenog zgodnog tela. Duga plava kosa padala je preko ramena. Umorna od posla ali ipak zadovoljna zbog završnih obaveza krenula je kod mame po decu. Skrenuvši iza ugla udari u čoveka koji je odatle dolazio ne gledući, kao ni ona, gde ide. Sunčane naočare padoše joj na trotoar. Istog momenta oboje se sagnuše i pogled im se srete.
Saro… Muškarac je gledao oduševljeno prepoznavši je.
Nikola… Jedva je izustila. Nikola joj pruži ruku da ustane.
Ne mogu da verujem. Toliko dugo se nismo videli i sad, na ovaj način…. Imaš li vremena za kafu? Kad sam te sreo posle toliko godina neću te pustiti odmah da odeš.
Može, naravno. Još uvek zbunjena krenula je sa njim do prvog kafića. Nikola i Sara bili su u dugoj vezi, čak osam godina. Bez nekih posebnih razloga razišli su se. Veoma mladi su se upoznali pa je verovatno to bio razlog rastanka. Razgovor se odužio. Oboma je razgovor jako prijao ali morali su da se raziđu. Dogovorili su da se čuju i ponovo popiju kafu. Na rastanku prišao je i poljubio u obraz….
Dečja graja i vika muža naglo je probudiše. Skočila je sa dvoseda i dočekala u zagrljaju svoje mališane. Na obrazu je osećala njegov poljubac. Naslonila je ruku na obraz i nasmejala se, privijajući se uz svoje dečake.
Ponedeljak i ludnica se nastavlja. Svako jutro počinje isto. Od kad otvori oči počinje akcija. Decu odvodi kod mame i odlazi u kancelariju. Srećom koleginica je skuvala kafu. Pokušava da uživa u prvim gutljajima ali telefoni već zvone. I tako ceo dan. Slomljena od haosa na poslu umornim korakom odlazi po decu. Usput joj mama javlja da je sa decom u parku i da će ih ona dovesti. Odlično. Imaće vremena da odmori. Odmah s vrata skida cipele, pere ruke i baca se u krevet.
… Na uglu skreće polako nadajući se susretu sa Nikolom. Ali nema ga. Osmeh spade sa lica ali samo na kratko. U bašti kafića Laguna, gde su sedeli prošli put, Nikola sedi i gleda je sa zavodljivim smeškom.
Sad već znam u koje vreme izlaziš s posla pa sam želeo da te sačekam. Inače moja firma je ovde blizu kafića. Sedeli su neko vreme i uživali u prijatnom razgovoru….
Mama, stigli smo! – Dečiji veseli glasovi trgoše je iz sna. Nasmeja se i pomisli kako će možda noćas da se nastavi san. I zaista san je nastavljen tamo gde je i prekinut. Nekoliko večeri za redom san se nastavljao. Jedno jutro pomisli da bi mogla da ode tamo posle posle i zaista ga sretne.
Ujutru je ustala raspoložena. Nisu joj teško padale jutarnje obaveze pa čak ni ludnica na poslu. Obukla je najlepšu haljinu koju je imala. Odmah posle posla požuri ka Laguni. Iza ugla nikoga nije bilo. Bašta lokala bila je prazna. Malo se rastužila ali pomisli da je u kafiću. S osmehom uđe ali ubrzo shvati da ga nema. Reši da upita konobaricu za njega.
Nikola, da znam ga. Dolazio je danima ovde. Sedeo neko vreme izvirujući ka vratima kao da nekog čeka a onda je otišao. Rekao je da odlazi sa ženom i ćerkom u Nemačku. Tamo je dobio posao. Sara se zahvali konobarici i ode kući. Prolazile su noći ali san se nije vraćao. Kad je već odustala od toga, jedne noći pojavi joj se u snu.
Mila moja, žao mi je što smo se onda razišli. Nažalost to sad ne možemo da popravimo. Oboje imamo porodice i svako mora da nastavi svojim putem. Sećaš se, jednom si mi rekla ću možda imati lepšu i zgodniju devojku od tebe ali da me ni jedna neće voleti kao ti…. I bila si u pravu. Žao mi je što nisam znao da te sačuvam. Ali znaj, večno ćeš biti u mom srcu.
Naglo se probudi iz sna želeći da ga zadrži… Ali shvati da je već odavno kasno za to.
Nebo su prekrili tamni oblaci. Vetar je duvao sve jače. Smilja je žurila posrćući pod teretom kofa sa vodom. Samo da se domogne svoje avlije i spusti te kofe. Stoku treba namiriti. Ako prospe vodu neće moći ponovo da ide po ovom nevremenu. Čim je kročila u svoju avliju spusti kofe i zaključa kapiju. Ako dune jači vetar otvoriće joj vrata. Ovako su sigurnija zaključana. Pogledala je u nebo i pomislila je na Lazu, svoga muža koji je bio u njivi. „Sakriće se valjda ispod kola… A šta će biti s konjima…?“ Uze opet kofe i uputi se pravo u štalu. Dve crne kobile pozdravile su je mahanjem repova a crno belo ždrebe pokuša da podigne prednje noge. Smilja im sipa vodu i dade im seno. Zatim krenu ka kući da spremi večeru. Izlazeći iz štale saplete se o nešto i zamalo nije pala. Pogleda ka zemlji i učini joj se da nešto sija. Krenu da se sagne i pogleda kad je u tome prekinu grmljavina i lupanje kapije. Potrča napolje i ugleda Lazu. Pogleda u nebo i zahvali Bogu što joj vrati njenog čoveka živog i zdravog kući.
Nije ga volela ali poštovala ga je jer je bio dobar domaćin i otac njihovom sinu. Udali su je ne pitajući je za mišljenje. Ali tako je većina roditelja radila, ugovarala svojoj deci brakove. Mlada je došla u Lazinu kuću i odmah preuzela sve poslove domaćice. Njegovi su mladi umrli i on je bio sam.
Pritrčala je kapiji i uz napor je zatvorila, prkoseći vetru. On je odmah uveo konje u štalu i skinuo im sedla. Smilja otrča u kuću da mu spremi da jede.
„Ko zna šta će biti sa žitom posle ovog nevremena.“ Naglas je razmišljao Laza ulazeći u kuću. „A kad nam Miljan dolazi?“ Pogleda u Smilju. „Neće ovog vikenda, mora da radi.“ I tako se obično završavao njihov razgovor, veoma sažet bez širenja priče. Smilji je nedostajalo društvo. Iako je imala puno posla po kući volela je da prozbori koju reč sa komšinicom ili da popije kafu sa njima kad joj muž nije tu.
Jutro je osvanulo vedro. Laza upregne konje i ode na njivu a Smilja se posveti kućnim poslovima. Kobile je pozdraviše rzanjem. Ona ih potapša po leđima i dade im vodu i hranu. A onda požuri ka kući da pristavi ručak. Na izlazu iz štale pogled joj privuče neki sjaj na zemlji. Čučnula je da pogleda šta je to. Virio je neki metalni predmet. Otrča do radionice da uzme neki alat kako bi izvukla taj predmet. Ko zna od kad je to bilo tu. Trebalo joj je vremena da izvuče iz zemlje. Izvadila je staru, zarđalu kutiju na kojoj je pisalo Lenka . Smilja najpre zakopa rupu i potrudi se da utaba zemlju kako Laza ne bi video da je ona tu kopala. Otrča do kuće da što pre vidi sadržaj kutije. Unutra je našla sliku svoje svekrve i svekra. Lenka je bila prelepa žena. Ispod je bio maleni notes. Smilja ga otvori i prvo ugleda lep ženski rukopis. „Dragi moj sine, nadam se da ćeš jednog dana ovo naći i pročitati. Tvoj otac nije želeo da ti ispriča ovu priču plašeći se da ćeš ga osuđivati i da ćeš ga se stideti. Mi smo se zavoleli čim smo se sreli prvi put. Ubrzo tvoj otac me je zaprosio. Problem je nastao kada su njegovi čuli za to. Ipak ja sam bila samo siromašna devojka sa sela a on bogat mladić iz grada. Moj Petar je ostao pri svojoj odluci i rekao je da će da me oženi. Njegovi su se jako naljutili, isterali ga iz kuće i odrekli ga se. Došao je u kuću mojih roditelja koji su ga prihvatili kao svog sina. Petar je pitao da li može da uzme naše prezime. Mom ocu bi drago i pristade. I zato smo mi Brdarski. A njegovo pravo prezime je Teofilović. Nadam se da nećeš manje voleti oca zbog ovog niti da ćeš ga osuđivati. Voli te tvoja majka Lenka. „
Smilja je bila zatečena. Da li da kaže Lazi…
Kad je došao sa njive Lazu je dočekala večera kao i uvek. Smilja je sedela naspram njega ne okusivši ništa. “ Ženo, šta je sa tobom? „ Smilja je lomila zglobove na rukama i gutala knedle a onda je ipak počela da priča. Iznenadila je njegova hladnoća. „Znam to. Pričalo se po selu. Ne krivim ga. Znam da je voleo majku i to mi mnogo više znači od prezimena i bogatstva.“ Smiljani je laknulo. „Jedino što se nisam nikad osmelio da potražim brata. Možda bi bilo vreme… da ne bude kasno.“ Laza sutradan, rano ujutru, ode u potragu za bratom.
Već je bilo oko pet posle podne kad se Nina uputila putićem kroz šumu planirajući da vidi Vrdničku kulu. Nije planirala to ali drugarica Bojana joj je rekla da bi bilo lepo da vidi i to dok je u Vrdniku. Taksijem je došla do etno sela. Bilo je lepo, toplo posle podne. Obučena u dugu belu, lanenu haljinu sa šeširom na glavi izgledala je kao neka vila. U malenom pletenom rancu ponela je flašu hladne vode i jedan sendvič. Uzbuđena zakoračila je u šumu. Iako prohodna, sa stazicom od drvenih stepenika, šuma je imala dozu mističnosti. Ninu je uvek šuma privlačila ali nije imala često prilika da bude u njoj. Čim je zakoračila u nju srce je počelo brže da joj lupa. Išla je hrabro ka kuli kao da je neka sila vuče. Nakon desetak minuta hoda stigla je do te stare građevine. Istovremeno je izgledala i lepo i zastrašujuće. Izvadila je telefon i napravila par fotografija. Ali nije smela da uđe u nju. Okrenula se da krene. Osetila je hladan vetar sa leve strane. Naježi se istog trena i pogleda ulevo. Kraj jednog panja ugleda vino. Na staroj prašnjavoj boci, izbledelim slovima pisalo je Markus Aurelije Prob. Gledala je začuđeno ne znajući ko je to. Vratila je bocu tamo gde je našla. Krenula je stazicom ka izlazu iz šume. Odahnula je kad je izašla. Još jednom se okrenula i pogledala unutrašnjost šume koja je toliko privlačila. U hotel se vratila peške. Sela je dvorište gledajući ka kuli. „Kakvu li tajnu krije ta kula?“ Sedela je na klupi ispred hotela razmišljajući o današnjoj šetnji po šumi. Njeno razmišljanje prekide grmljavina. Pogleda u nebo i zadrhta. Plašila se grmljavine. Odmah je otišla u sobu. Stala je kraj prozora. Pogled joj opet odluta ka kuli na brdu. Iznenadi se ugledavši veliki oblak prašine koje krenuo odozgo. Brzo zatvori prozore i balkonska vrata. Grmljavina je bila sve jača. Kiša je počela da pljušti a vetar je jako duvao. U hotelu se čuo zastrašujući fijuk vetra. Nina je sela na krevet skupljenih nogu moleći se da što pre prođe oluja. Napolju se ništa videlo nije. Sve je bilo belo. Vetar je divljao sve više. Crepovi su padali sa krova. Grane su pucale. Čulo se lomljenje stavri napolju.
Gore na brdu, u oblaku prašine, stajao je čovek namštenog lica. Stasit, jak u odeći rimskog vojskovođe stajao je Markus Aurelije Prob. Gledao je stazom kuda je otišla njegova ljubav ni ne pozdravivši ga. Bio je u kuli, na osmotračnici kada je video u prelepoj beloj haljini kako ide ka kuli. Požurio je niz stepenice njoj u susret. Kada je izašao ona je otišla. Njegov bes pokrenuo je grmljavinu a potom i oluju.
Nakon dva sata oluja se smirila. Nina se tek tad opusti i ustade da ode do kupatila. Prolazeći kraj stola pogled joj privuče flaša na stolu. Stresla se ugledavši dve čaše na stolu i flašu na kojoj je pisalo Marcus Aurelius Prob.
trsanjaoss 