Filip Veljković

Skoči dole!
Zašto stojim pred ivicom tako dugo?
Biće bolje!
Ne trkam se sa vozom, već sa prugom.

Ne žuri!
Stići ću dokle god gledam pravo.
Zažmuri!
Kad pređem mnogo, odmoriću malo.

Razmisli i izusti!
Svoju misao pretvaram u delo.
Stegni, pa pusti!
Nek malo i lovac postane jelo.

Idi, dok te noge nose,
bol nek ti zauvek snagu daje.
Nek su i mokre i bose,
korak najbolje zna, put šta je!

Svakako ćeš jednoga dana stati,
kada noge napokon nauče da lete.
Tvoja će senka uvek da te prati:
Crni plašt, koji za tobom, sebe plete.

Moć je u rukama grubim, mojim,
njima sudbinu svoju i sebe krojim.
Ako treba, strah će mene da se boji,
i posle smrti neću prestati da postojim.

Filip Veljković
29.09.2023.
23:33

Oduvek verujem da imam posebne moći,
spustim trepavice, pa dane pretvorim u noći.
Onda, u tihom mraku, putujem kroz vreme,
osluškujem mudre i glasne, glasove neme.

I nema treme. Čujem romane i poeme,
zrno raste do ploda, pa nazad u seme.
Kada slučajno otvorim oči, opet tu sam,
u sred tišine, krenu kiša, poče pljusak.

Pitam se onda, gde je onaj moj, kutak,
u kome svedočim sebi, kao neki lutak.
Glasno mi je svako odsustvo tišine,
isprepleteni su snopovi svetlosti i tmine.

A onda mi, najednom, na um nešto sine:
Možda nemam krila da održim visine?
Zašto magija prestane, kada otvorim oči?
volim da letim, a ne da padnem kad skočim.

Osluškujem mudre i glasne, glasove neme:
Kada pogledam tebe, ja putujem kroz vreme,
kada trepneš, dani proleću brzo, kao i noći,
verno daruješ mi sebe – time darujući mi moći.

Filip Veljković
14.04.2023.
00:28

Ja sam, sam sebi, otac,
ali nisam sebi majka.
Sam za sebe, vezan konac,
pisac koga piše bajka.

Jesam, dakle postojim,
kao delo što reč ga rađa.
Nisam živ, ako se bojim:
Na kopnu ne plovi lađa.

Ceo život za jedan trenutak,
koji se zbiva samo u mojoj glavi.
U tom trenu, pronadjem kutak,
pa onda taj tren zauvek slavim.

U čitavoj sreći, ipak sam tužan,
jer niko ne vidi sjaj tog trenutka.
A onda se pitam, da li sam ružan,
pa za lepotom, ceo život lutam?

Šta je lepota i ko nas to ceni,
čiji je to sud strašni, ako nije naš?
Gde to živi Bog, ako ne u meni,
gde ću drugo, pronaći spas?

Filip Veljković
06:30
18.12.2021.

U jednom trenutku,
kao vrsta otpora,
rešio sam da budem sve,
ono što bi svako da bude i
postavši sve, postao sam ništa.

Najlepše mi je bilo,
kada sam bio ništa.
Kada god sam bio neko,
ili nešto,
nikada nisam bio ja,
a kada sam bio ništa,
mogao sam biti sve.

Bilo je mukotrpno,
ali ko bi mogao reći da te muke
nisu bile slatke?
Stvoreni smo da volimo,
pa zbog ljubavi uništavamo i stvaramo svet.

Varate se, ako mislite da ne menjate svet.

Možete ono što hoćete,
a jeste ono što hoćete i nećete,
ono što pričate i ćutite.

Sve osim toga je mašta.

A ono pre toga,
tokom toga i posle toga,
jeste takođe mašta.

Znate samo ono što osećate.

Pružite najveći otpor za kraj i
prepustite se.

Filip Veljković
03:03
25.02.2021.

Шумадијо, земљо моја мила,
што те черупају као неку птицу,
сачуваћу образ на твом лицу,
како би се, у теби, моја чеда крила.

Свет је суров за твоју нежност,
благост твоје земље и неба.
Од жита твојег, правимо хлеба,
а жртвом својом чувамо чедност.

Земљо моја, сунце моје драго,
моја душа за тобом чезне и иште.
Драге су ми и твоје кишне глисте,
нико није сиромах: Ти си наше благо!

И да никада у животу не постим,
себи и другима ћу све да опростим,
језиком људи мудрих и простих:
Шта год било, у теби оставићу кости.

Филип Вељковић
19:11
04.05.2021.

U dubinama mora i svodu planine,
na mutnom dnu i cistini visine,
u rosi, kisi, na bedemima oluje,
Svemir stalno osluskuje i cuje.

U njemu zive razna stvorenja,
raznih saznanja i otkrovenja.
Mrtvacku tisinu i glas rulje,
Svemir stalno osluskuje i cuje.

Mozda bismo dobili jos znanja,
naucili tajne i sustinu postojanja,
da covek druge ne mrzi i pljuje.
Svemir stalno osluskuje i cuje.

Covek traga za odgovorima spolja,
pa u toj trci prodje zemlje i polja.
Pred smrt sazna kako sve, mir cuje,
zato sto sve vreme, svemir tu je.

Filip Veljkovic
12:57
26.03.2021.

Stajao je pred kartom sveta,
kao da je njegova,cela planeta.
Osetio je moć, koja kroz krv juri
i ubrzava se, beskonačno žuri.

Ona hoće još, hrani se telom,
opsesiju boji, dok crno guta belo.
Nije bitna boja, sve dok je hrane,
daj mu još, on nikada neće da stane.

Hrani ga, poj, pevaj mu pesme,
sipaj još vatre iz paklene česme,
neka izgori u sopstvenoj vatri,
sve dok živ može da se vrati.

Uništavanje je moćno kao stvaranje,
zato što ruši vrata i otvara otvaranje.
Moć čoveka, ni iz čega stvara i ruši:
to je ono što dah daje i ono što ga guši.

Čovek mora stalno da pravi i gradi,
a isto tako mora rušenjem da se sladi.
Ljudska priroda nije isto što i naš duh,
kao što ni miris, nije isto što i njuh.

Da bi iskoristio svoje moći i snagu,
čovek mora da se preda i Bogu i vragu,
zato što u njemu živi mnogo ljudi,
a samo jedan uporno govori: “Budi“.

Filip Veljkovic
01:38
21.11.2020.

Šta ako bih pustio da same reči
ispričaju svoje priče i pesme?
Da li bih kazao sve što imam reći
i da li bih smeo da ne smem?

Ako ne stanem i samo pišem i pišem,
bez ikakvih misli o tome šta sledi,
da li se tako uzdižem brže i više
i da li i tad istina, krv u telu ledi?

Ne mogu da znam ako ne pokušam,
stoga, kao i uvek, bacam se u vatru.
Pored glasnih i unutrašnji glas slušam:
Samo on će ostati kada sve ostalo satru.

Stvaranje i uništenje ideja,misli i dela,
izlazak iz šablona i hrabrost čista, smela,
vodi nas do zlatne sredine, što istina je cela,
kad se svi skinu i kad ostane duh – bez tela.

Filip Veljković
17:21
15.11.2020.

Svaki covek ima moc,
da stvara ono sto misli,
ali tesko je da se smisli,
pa misleci provodi noc.

Kada bi samo svi znali,
koliko je lep ovaj svet.
Uzleteli bi odmah u let
i nikada ne bi na tlo pali.

Svet bi bio mnogo vise lepsi i bolji,
kada bi se svako, sa ove planete,
podsetio na to kako je biti dete
i kako se, mastom, zivot ceni i voli.

Zato je sve onako kako mora biti.
Stvarnost se plete od misli i dela
i mora da se zivi, da bi bila cela;
Inace se covek tudjim perjem kiti.

Ako zelis da razumes i upoznas sve,
moras prvo da pogledas unutra.
I danas je, na neki nacin, sutra:
Samo najveci sanjari, oziveli su sne.

Granica izmedju unutra i spolja,
jeste samo iluzija, bas kao i vreme.
Sta je starije, koka, jaje, plod ili seme,
koja je istina ugodnija i bolja?

Jedina istina jeste da je ljubav Bog,
posveceno vreme, paznja sto stvara,
ono sto nista, u nesto ipak pretvara:
Fibonacijev niz zivota svakog, pa i tvog.

Filip Veljkovic
04:45
14.11.2020.

Voleo sam, jos kao dete,
da se bacam u vatru,
prihvatim najteze izazove,
ako me zivot dovede do ivice,
inace bih vesto izbegavao svaki
sukob,
jer sam kasnije
predugo bio u sukobu sa sobom i
vrlo dobro znam sta znaci ta rec.

Onda kada sam se pomirio sa
sobom,
tada sam se vrlo lako ipomirio sa
drugima.

Shvatio sam da smo samo bezbroj ogledala,
uperenih jedno u drugo,
sto zure u sopstvenu prepunu prazninu,
bezbroj kopija,iluzija,
jedne iste slike.

Strasno je bilo i priznanje da ne kontrolisem
sopstvene ruke, noge, dela, pa ni misli.
Jer, da kontrolisem misli, kontrolisao bih i
svoja dela.

A kada bih kontrolisao svoja dela,
kontrolisao bih svoj zivot i svet…

Zar ne?

Ja zelim kontrolu.
Zelim sve da znam i zelim da
sto vise toga zavisi od mene.

Kasnije sam shvatio kako
hormoni i iskustva kontrolisu moju zelju
da ja imam kontrolu,
vise od mene.
Znaci nesto sto ja zelim i
teorijski jos nemam, kontrolise mene.
Ko sam onda ja ili
jos bolje sta?

Vrlo prosto, zar ne?

Ako ja svesno i podsvesno
kontrolisem zelje,
na osnovu nekih predjasnjih
iskustava,misljenja i osecanja,
pa te zelje kasnije kontrolisu mene,
onda sam ja, kao i svi vi,
samo jedan obican instrument postojanja.

Covek je antena, prijemnik i odasiljac,
kao vodeni, krvni, cvrsti i meki odraz zivota,
naelektrisani sundjer od tkiva,
koje se prozima kroz stvarnost,
odnosno kroz prostor i neki bi rekli
vreme.

A sta je vreme, ako nije obican ljudski koncept,
definicija, opis promene stanja oko nas i
u nama?
Vreme nam sluzi samo da opisemo
sta je bilo pre, a sta je doslo posle,
iako vrlo cesto ne znamo sta je sad.

Ako uz pomoc vremena opisem
igru kontrole,
izmedju “mene“ i mog tela, hormona, zelja,
onda dolazim do beskonacnosti,
koja naravno nema kraj, ni pocetak.
Za svaku svoju posledicu, nasao bih uzrok
i za svaki svoj uzrok bih nasao druge uzroke i
tu nema kraja.
Na kraju bih zakljucio da sam ja
paradoks,
kao i svaki covek na planeti zemlji.

Vreme ne postoji,
bar ne u obliku u kojem ga mi
opisujemo i zivimo.

Vreme je Bog,
vreme je ljubav,
vreme je volja i vreme je
zelja da se uspostavi totalna,
nemilosrdna kontrola i da se
“kasnije, kada za to dodje trenutak“,
prepusti svakom ishodu.

Zivot i smrt,
vreme i prostor,
materija i duh,
staticnost i teznja,
laz i istina.
– Sve su to paradoksi naseg
postojanja,
pa zato cesto postoje i ne postoje,
u isto “vreme“.

Covek, stavljen pred svrseni cin
ovako brutalne istine,
nema mnogo izbora osim da
se prepusti smrti, ziveci najiskrenije sto hoce,
jer sve se moze kad se hoce,
samo je pitanje ko zaista zeli
da pogleda unutra,
kako bi progledao spolja i
preuzeo kontrolu nad svojim bicem i
samim time,
nad celim svetom.

Filip Veljkovic
16:50
30.10.2020.

Lakim ljudima su teške teme teške,
a teškim ljudima su teške teme lake.
Prvi bi išli avionom,a drugi peške,
prvi obijaju, a drugi otvaraju kvake.

Svako je od nas često bio težak i lak,
zato što smo svi,na sreću i žalost,ljudi.
Onaj koji zna koliko je krhk, mnogo je jak,
najmudriji je onaj koga smatraju ludim.

Filozofija šapuće da je čovek neopipljiv,
iako poseduje meso,krv,skelet i organe.
Čovek je samo podsvest,taj deo nedodirljiv,
u koga misli,krv,meso i delo može da stane.

Sve to spolja, što moze da se dodirne
jeste samo prikaz prolaznosti tkiva.
Hormoni, akcije i reakcije,miris i sline,
ćelije su individue,iako zajednica je živa.

Iluzija odvojenosti dugo tlači čoveka,
ili čovek sam sebe dugo tlači njom.
Svako vreme je sad, ne postoji doveka,
zato što je večnost medj javom i snom.

Stvarnost ima svoje nepisane zakone,
koje može da razume samo dubina.
Ti živis stvarnost samo kroz nagone,
plivaš u plitkom i letiš nisko jer
strašna je visina.

Posle prosvetljenja i dugog leta,
nakon ronjenja u dubinama uma,
osetićeš kao da si obišao pola sveta,
zato što je svet u tebi – kao u travi šuma.

Filip Veljković
21:55
20.10.2020.

Biti uspesan i ostvaren
ne znaci juriti tudji cilj,
ostvarivati neciji koncept
i pratiti put pregazenih i umornih.

Ziveti uspeh znaci ovladati sobom
do te mere da se prepustas svemu,
neumorno pokusavajuci
da uspostavis kontrolu i
uz sve to, znajuci da potpunu
kontrolu i prepustenost nikada
neces postici.

Biti uspeh znaci plakati kada ti se hoce
i precutati kada neko mora da bude jak,
a ti si navikao da budes jak,
jer znas koliko su bas svi krhki.

Biti uspesan jeste kada se smejes
onda kada svi placu,
jer ste ti i bol vrlo dobri prijatelji i
stari neprijatelji u paradoksu postojanja.

Ustvari… Ti ne znas nista!
Znas samo ono sto osecas,
a, na zalost, to ne moze da se
napise i ukalupi.

Ali to moze da se
zivi.

Najuspesniji ljudi zive,
bez svega i sa svime,
zato sto znaju da cene poraz
i svoje najvece slabosti pretvore
u snagu,
kao sto bi covekovu najvecu slabost,
smrt,
slavili kao castan kraj zivota
i pocetak nekih drugih
postojanja.

Ne boji se smrti
jer smrt se boji tvog zivota.

Filip Veljkovic
23:21
24.09.2020.

Spirit comes in many forms,
it wears skin, masks and uniforms.
It begs and cries, laughs and shines,
it’s the echo of love: Ancient and divine.

Spirit cannot be mold nor described,
because it has no cost: it can’t be bribed.
My attempts to write may be just a miss,
or they can be a rare, Spirit’s kiss.

The more I write, the more hidden it is,
so I have to surrender with joy and ease.
I’ve heard we have two eyes to look,
but only one to see and read from The Book.

The book is the universal mind,
which everyone can access and find.
You can be anything you want to be,
you just need to set your Spirit free.

Filip Veljkovic
02:11
21.05.2020.

Kradem minut,kradem dva,
da se setim ko sam ja.

Ego gviri i viri,
pa gleda u ogledalce.
Nikako da se smiri
dok prepoznaje strance.

Sve o njima zna:
Delove jave i sna,
ko su oni,a ko sam ja,
pa nikada ne gleda sa tla.

Oni uopste nisu u redu!
Preskacu ljude, ne cekaju
u redu,
vikende slave u sredu,
u svom sjaju ne vide bedu.

Sve On to dobro poznaje,
zato sto samog sebe spoznaje.
Sve sto ga provocira kod ljudi,
to se u njemu godinama budi.

I bas sada kada je ocrnio strance
i oko mene navukao okove i katance,
spomenuvsi mu svrhu, pokidah lance,
pa eno ga sad tamo, mrzimo Japance.

Zasto njih, upitah se, zar nije dosta?
U stvari, odgovor je istina prosta:
Nedostaje mi samo malo discipline,
pa mi smetaju njihove mentalne krivine.

Ukrao sam minut,ukrao i dva,
zaboravljajuci ko sam, setio sam se
sta sam ja.

Filip Veljkovic
22:05
24.04.2020.

Osecam se kao da napustam sebe,
a znam da to nisam ipak ja.
Sve je bilo nista i nista je bilo sve
i pre tebe,
nekako smo sanjali iste sne
i dosli do istog sna.

Mislim da to niko ne moze
bolje da oseti i zna,
nego celina kojoj tezimo
u visini leta i sa tla.

Jedva cekam da lezimo.
Jedva cekam da sezemo.
Jedva cekam da se jezimo.

Reci su prazne,to osecamo oboje,
niko njima ne zeli da robuje,
voleo bih da me tvoje boje
oboje
i da te ove reci poljube,
dok ti sapucu
“Sve dobro je“.

Fiilip Veljkovic
02:44
13.03.2020.

Ko bi poverovao da postoje komandanti
bez uniforma i konvencionalnih oruzja,
sto hodaju u masi,naizgled izgubljeni,
trazeci nesto ili nekoga,a ustvari,
ne traze nista,vec ono sto trazi njih
ceka tu u masi,pod plastom
slucajnog susreta u modelu zivota,
u kome slucajnosti ne postoje.

Kao i uvek,zivot ne bira okolnosti i
ne poznaje koncept vremena i
zbog toga zivi van njega,
pa je zbog svega toga i taj susret bio sve,
samo ne slucajan.

Od svih ljudi,u sedam ujutru,u nedelju,
u sred popunjenog i glasnog kluba,
znam da sam ja osoba koja bi htela
da zbori o geopolitici,posastima i lekovima
ovoga sveta i covecanstva,
dok djuska,
sa bilo kim,ako ima smisla,
a da mi ta politika ne uplese medju korake,
pa da se sapletem i lose provedem,
jos jedne “obicne subote.“

I zasto mi onda neko ne bi objasnio
ili zasto ja sebi ne bih objasnio,
kako to da potpuni stranac,
koga cini mi se,odnekud ili odnekada,
vec poznajem,
prilazi meni, prijateljski nastrojen,
kao kad kazu “Dolazim u miru“ i
pocinje razgovor o vrlo ozbiljnim stvarima,
o kojima razmisljam vec deset godina,
birajuci bas te teme koje se ticu svih nas
i koje objasnjavaju zasto jesmo i nismo,
zasto jeste i nije i zasto smo svi
jedno.

Sigurno Dule nije bioinzenjer ili vrhunski
naucnik koji poznaje genetiku,
ali Dule i ja znamo da za zivot nije potrebna diploma i
da je konacna zivotna diploma smrt,
sto gmize kroz ljudsko vreme, vekovima,
dokazujuci postojanje i nepostojanje vekova,
vremena i ljudi.

Jednoga dana cu mozda i saznati,nekako,
kako je on znao da korona virus ima
karakteristike HIV-a, nedelju dana pre,
vrhunskih naucnika iz celoga sveta,
a dotle se nadam da cemo preziveti tu i
sve ostale posasti sveta koje prete.

Ko bi poverovao da postoji vojska,
bez uniformi i oruzja koje ne ispaljuje metke,
vec istinu i ljubav i
ko bi poverovao da su sakriveni u masi i
da cekaju trazeci i traze cekajuci,
svoje davno izgubljene komandante i vojnike,
koji ce ih potapsati po ramenu i podstreknuti
na borbu, podsecajuci ih da nisu
sami.

Ko bi mogao da poveruje da,
dok nastaju ove reci, stize mi poruka,
ni manje ni vise,nego od vrhovnog komandanta,
Duleta,
sa kojim se cujem jednom u nedelju dana,
u trenutku dok pisem drugu strofu?

Zasto je,od svih ljudi, prisao meni i kasnije rekao
“Ja tacno znam kome da pridjem“ i
kako to da zivi u svetu energija i vibracija,
na mestu gde ja obitavam vec dugo?
Kako to da je pricao kako je lecio Megi iz EKV-a,
a ja slusam projekat Milana Mladenovica “Angel’s breath“
i pesmu koja se zove “Courage“ dok pisem ove reci?

Ne znam kako,
ali nekako to biva,
stari dobri mehanizam postojanja,
sakriven u podsvesnim sinhronicitetima,
sto nas oslikavaju u platnu cistine i dubine
naseg uma.

Ne znam ko veruje ili ne,
ali jedno je sigurno:

Svi smo mi na misiji koja traje od
prvog uzdaha do poslednjeg izdaha i
koja se nastavlja nakon toga,
u oazama neopisivog i apstraktnog.

Ta misija je veca od nas,
od vojnika i komandanata,
od zivota i smrti,
ta misija je uzdizanje covecanstva
na mesto iz koga dolazi:

Uzdizdanje u ljubav.

Filip Veljkovic
14:53
28.02.2020.

Angels from the sky,
spit their fire to the ground,
like it’s nothing…
Ashes to ashes,dust to dust,
humanity is drowning in its own lust,
while an innocent eye looks up to the sky,
trying to find a way to fly.
Earth’s ears could only
hear the cry,
of people who died
and souls that just wanted
to fly.

Dedicated to all the children that survived war times and those who were unfortunate enough not to survive. You are all remembered.

Filip Veljkovic
19:07
20.02.2020.

Mislim da bismo ja i Morison Dzim
bili kao braca,jedan odlican tim!
Mnogo bih se lepo druzio sa njim,
pisali bismo i o stvaranju pravili film.

Samo bi on mogao mozda da shvati,
sta je ono tiho,sto sve nas,ljude,prati
i od cega je tas na kome se svet klati,
sta je bilo pre,sta je sada,a sta zatim?

Zbog te cinjenice sada pisem tecno,
zato sto znam da on oseca vecnost.
Dok se igramo sa strujom recnom,
mi davitelji i voda – jesmo tecnost.

Od usca do izvora i od izvora do usca,
sto smo blizi sebi,voda je sve gusca.
Jahac oluje svoja sidra dize i spusta,
dok okean pod mesecinom zeva i
otvara usta.

Filip Veljkovic
23:20
19.02.2020.

Dok skackam sa nivoa na nivo,
u skoku preskacem sve zivo,
bojim u sareno,pa i u sivo,
crtam kocku pravo i krug krivo.

Pustam te da mislis
i pustam se da mislim,
da vidim ko sta smisli i
da li smo slobodni ili smo se stisli.

Uvek simpatican je ishod
jer i gubitak je prihod,
igram se s recima i stihom,
pricam vrlo glasno,pa i tiho.

Ne znam tacno ko sam,
niti zelim da znam.
Bio s ljudima ili sam,
to na kraju bicu ja.

Tako da sta god da jesam,
gde god sam bio i gde sam,
sta sam – ja sada ne znam,
znacu kada zavrsi se pesma.

Filip Veljkovic
04:03
13.02.2020.

Ovo je pesma za sve vas,
moje drage,nepoznate ljude,
sto smo zajedno nasli spas
i ucinili da u trenu bolje bude.

Jer zasto smo ovde gde smo,
ako nismo za svaki trenutak?
Mozda nismo bili,sada jesmo,
ovo je samo nas tren i nas kutak.

Tebi,sto si mi mahnuo sa trotoara,
pa smo se ispozdravljali kao braca,
kazem hvala.I busu sto vrata otvara!
Jos uvek taj trenutak,u mislima vracam.

Hvala Banetu sto je mislio da sam gej,
pa je shvativsi da ipak nisam,bio malo tuzan.
Bas zato sto je dobar covek,sve je to okej,
u ljubavi iskrenoj,druze,niko nije ruzan.

Puno hvala njoj,kojoj ime sada ne znam,
sto je prepoznala moju ljubav i slobodu,
sto se smejala u plesu,izgubljeno svesna,
pa sa njom podelih pivo,cigaretu i vodu.

Zahvalan sam cak i jednoj starijoj teti,
zato sto mi je,u prolazu,opipala dupe.
Pre toga je nesto rekla,ali ko ce da se seti,
s obzirom da je s ljubavlju,sve je to super!

Pozdrav za ekipu iz gornjeg dela,
sto su podizali ruke i zvali me gore.
Za tako mala,a opet velika dela,
ljudi poput mene,vole da se bore.

Hvala DJ-u za muziku i palac gore
i hvala ljudima najdrazim,mojim.
Ako vec moraju da mi izadju bore,
onda cu za slobodu da postojim.

Na kraju cak kazem sebi “Hvala“,
zato sto osecam srecu i zahvalnost.
Zbog svih tih dela,sto su velika i mala,
ako smo lepi iznutra,lepa je i stvarnost!

Filip Veljkovic
05:45
28.01.2020.

Sta je sumnja,
koja se sunja,
tiho,iza zbunja,
ako ne strah od
ostvarivanja sebe?

Kako bih drugacije,
ja spoznao tebe,
da nisam nasao nacine
dugo trazeci sebe?

Sumnja krece da gubi
kada covek napokon shvati,
da to je ego,prokleti i ludi,
po kome tezi ravnotezi i
po kome se klati.

Okove niko nije stvorio
osim coveka koji ih nosi,
kao kad se covek pretvorio
u ono cime se ne ponosi.

Prava sloboda nema cenu,
niti poznaje ucenu,
kao sto voda pliva,pluta i hoda,
kroz planetu,pa pravi zemljinu venu.

Ne postoji pre,nekada ili posle,
nisu nam rekli sve,
pa moram reci cesto da prospem.

I nadam se da to
pije vodu,
iako mnogi odu
kada ne osecam tlo.

Filip Veljkovic
06:00
28.01.2019.

Kada ne znam o cemu da pisem,
ja se suocim sa svojim strahom.
Voljno pocinjem,polako da disem,
pa se igram sa pobedom i krahom.

Jednako sam srecan u pobedi i porazu,
pa me zabavlja postojanje postojanja.
Sta god bilo,osmeh ce mi biti na obrazu,
jer ljubav ne zna za prepreke i odstojanja.

Ko misli da je ljubav samo puka sreca,
taj se grdno vara,ili to neko cini za njega.
Ljubav je dusa,koja se proslih zivota seca,
pomaze coveku,kao bicu,da se seti svega.

Svako od nas,u sebi nosi sve znanje sveta
i na svetu ne postoji zlo,vec samo neznanje.
Mi smo Bog,deca Zemlje,ovo je nasa planeta,
mi cemo velicati zivot i stvarati postojanje.

Ko god pokusao da zaustavi dolazak svetla,
zaslepice ga sjaj nase ljubavi i bistrina duse.
Ove teskobe su odlazak zla sa ovoga sveta,
koliko god nas gusili,ideju nece moci da uguse.

Filip Veljkovic
02:52
24.01.2020.

Oduvek sam hteo da budem
naucnik,
ali ne onaj u mantilu, sto presipa
iz supljeg u prazno,
vec onaj koji misli satima, danima,
godinama i zivotima i
gubi se u svojim mislima,
gubeci razum,
a nalazeci istinu.

Hteo sam da znam sve
sto bih stigao znati,
hteo sam pomoci drugima,
bez,meni znanog,motiva;

Sada znam da je to istinski motiv,
kada motiva nema,
inace je sve izracunato, tamo negde,
u coskovima uma.

Treba racunati i brojati sve dok
brojevi imaju znacenje.
Onoga trenutka kada logika
i dosadasnji sabloni
prestanu,
tada nastaje cudo i
tada nalazimo odgovore.

Ti odgovori,
zatvaraju mnoga vrata,
ali otvaraju druga koja su nam
jos manje znana
i ti odgovori
nikada nisu konacni.

Samo jedna stvar na svetu
jeste konacna i
iz nje polazi sve,
sto pocinje i zavrsava i
njoj se uvek vraca.

To je ljubav,
u svim oblicima i velicinama,
jedini,do sada, neukrotivi i neobjasnjivi
vid energije,
koja je zapravo pokretac svega:

Bas kao sto je veliki Ajnstajn
govorio svojoj cerci,
u svojim pismima.

Kada covek shvati sta
pokrece i zaustavlja
i zbog cega se sve oko njega i
u njemu dogadja,
onda sve postaje lako i jasno,
sve se raslojava na osnovne
oblike,linije,tacke,brojeve i slova,
pa i sam covek.

Sve postaje nista i
nista postaje sve,
u jednom treptaju,
koji traje zauvek i
covek odjednom razume da
istinski postoji samo,
kada se ljudska mera za promenu,
poznatija kao vreme,
uspori ili zaustavi.

Ko je onda usporio,
ili ubrzao vreme,
ako ne sam covek?

Isti taj covek je
slagao sve druge ljude,
rekavsi im da vreme postoji,
time ih ogranicivsi na zivot,
stavljajuci njihove duse u kutije,
u kojima glume zivot.

Covek je ubedio ljude
da smrt postoji,
iako ne zna
sta se “posle“ zbiva,
time dajuci zivot smrti,
iako ni svojom smrcu ne moze
dokazati smrt,
jer nam ne moze reci gde je,
sta je, kako je i da li je
let bio prijatan.

Da covek ne zna za pojam smrti
i da se covek seti sta je bio,
pre nego sto su mu rekli da je dosao
iz pecine,
glup
i jos pre nego sto su mu rekli da je tucao kamen,
ne bi li nahranio sebe i bliznje,
on bi spiritualno uzdigao sebe do mesta,
gde ne postoji visina i nizina,
do mesta koje nije mesto i do zivota,
koji nije zivot…

Za nas ljude.

Posle svega i pre mnogo cega,
morao bih jos jednom da stanem i da se
iskreno zapitam,
da li mi zaista mozemo
da se nazivamo ljudima?

Da li je moguce da su nas toliko
dobro i savrseno lagali,
da je sredstvo postalo cilj zivljenja
i da je sve, bas kao i to, okrenuto naopako,
pa time i ljudski zivoti postaju samo duga smrt?

Ja ne bih jurio za novcem,
moci,slavom ili dobrom reci u drustvu,
a pravo da vam kazem,
ne bih cesto jurio ni za recima,
vec bih malo slusao sta ove reci,
sto jure i odjekuju u meni,
imaju da nam kazu.

Filip Veljkovic
04:20
20.01.2020.

Misli se pretvaraju u dela,
a reci u prorocanstvo.
O istini se govori i peva,
dok laz zivi covecanstvo.

Ako bih nesto mozda pogresio,
rekli biste da vas sve lazem.
Ja bih se i tada isto smesio:
Ako nesto pogresno kazem.

Jezik je uvek brzi od uma,
pa zato mudri ljudi cute.
Zbog gladi se izgubi puma,
prateci tudje tragove i pute.

Svest je instrument za greske,
stvoren da nas podseti ko smo.
Covek moze leteti ili ici peske,
na mesto koje zove se kosmos.

Neko ce obici zemlju deset puta,
ali i dalje nece naci sebe u svetu.
Covek,koji je nasao sebe,ne luta,
vec gleda unutra i slusa planetu.

Sta je covek cuo i sta ce posle biti,
zna samo covek koji ove reci cita.
Istinu samo ti od sebe mozes kriti,
zato sto je ona odgovor koji ne pita.

Filip Veljkovic
22:05.
12.01.2020.

Cini mi se da,kada zatvorim oci,
mogu visoko da letim,da skocim.
Ispod mene nije zemlja, niti strah;
Dole,u nesvesti,zivi zvezdani prah.

Mogu reci da dole ne postojim ni ja,
zato sto je zivot samo iluzija,deo sna.
I na nebu i na zemlji,deo visine i dna,
gledajuci u zvezde,gledam sebe,sa tla.

Ljudi su uspevali svoju istinu da guse,
krijuci od sebe da su oci ogledalo duse.
Kada zatvorimo oci,mi gledamo unutra,
kao sto zivljenjem u trenu,vidimo sutra.

I unutra vidimo mnogo drevnih zvezdi,
sto se u tihoj tmini radja,pravi i gnezdi.
Ono sto se skriva iza ociju u boji,smedjih,
jeste zlatna sredina,istina sto zivi na medji.

Volim da gledam ljude koji me gledaju u oci,
jer oni ne kriju svoje okrugle,zvezdane noci.
Gledajuci gore,u ocima mi se vidi drevni sjaj:
Svetlost koja nema svoj pocetak,pa ni kraj.

Filip Veljkovic
06:24
03.01.2020.

Ono sto je unutra,to se lako vidi i spolja,
kao sto se sa planine,dole,vide sva polja.
I planina i polje su deo jedne iste celine,
razlika je sta u sirine seze,a sta u visine.
Mozemo se pretvarati cija istina je bolja,
Ono sto je unutra,to se lako vidi i spolja.

Coveku zivot prolazi i odlazi u skrivanju,
a zeleo bi da ucestvuje u svakom zbivanju.
Nisu mu na vreme rekli da ce biti sta voli;
Najveci uspeh ce mu biti kada sebe preboli.
Najbolji plivac se,na kraju,davi u plivanju,
Coveku zivot prolazi i odlazi u skrivanju.

Ono sto nas je sve stvorilo,to je samo strah,
od prestanka postojanja,kao poslednji dah.
Instikt za prezivljavanjem postade nagon,
goli lezimo sa svime,osim sa istinom nagom.
Ne brinite se,posle smrti ostaje samo prah:
Ono sto nas je sve stvorilo,to je samo strah.

Celoga zivota sam se zapravo sebe plasio:
Bio sam njiva,seljak,plod,vrana i strasilo.
Plasim druge samo zato sto se ne bojim,
umesto stalnog straha,biram da postojim.
Tek sada sam sebe,s ljubavlju nadmasio,
kada shvatih da sam se samo sebe plasio.

Filip Veljkovic
21:56
26.12.2019.

Ogradio sam se zidovima znanja,
pa nisam morao da se sklanjam.
Izmenio sam stanja postojanja,
pa se sad vlasnik robu klanja.

Postao sam sve sto jesam i nisam hteo:
Postao sam pola, postao sam ceo,
uz pomoc sebe i drugih, sebe sam pleo,
velicao i kleo, plasio se i bio smeo,
gladovao za istinom i istu jeo.

I danas ako ne znam sta bih bio,
igram se sa svetom,kako bih krio,
igru sa planetom i san koji sam snio:
San koji zivim jos pre nego sto sam bio.

Pitanje je samo ko sta hoce,a ne ko sta zeli
i zasto je zabranjeno,zabranjeno voce?
Nesrecni i ludi ljudi zive i sagore u zelji,
dok srecan covek zivi ono cemu se veseli.

To sto ljudi jure i protiv cega se bune,
bio to novac,sreca,slava ili postovanje,
nije nista do onoga u sta se taj covek kune;
Tako blizu,a tako daleko,najmanje odstojanje.

To je covekovo postojanje,jedno staro obecanje,
pored koga nestaje sve:Svako slovo,rec i znanje.
Nazovimo ga ljubav,ili nulto osecanje,
jedina sila koja stvara i menja,
unutrasnje i spoljasnje stanje.

Filip Veljkovic
15:20
26.12.2019.

Postoje dani kada ne bih
rekao ni jednu jedinu rec.
Cutao bih,u tisini,kao stih,
koji ceka da postane skec.

U tisini lezi sva mudrost sveta,
jer u njoj glasno odjekuje um.
Covek je zemlja,nebo,planeta:
To sebe dokazuje univerzum.

Mi smo prenosioci poruka,
stvoreni smo da bi stvarali.
Nije bitno kakva je odluka,
vec da se nismo pretvarali.

Covek jedino moze da stvara,
ako bude iskren prema sebi.
Ne sme sebe,ni druge,da vara;
Zato sam i iskren prema tebi.

I posle svih reci ostaje tisina,
pa se neko cudi sta ja pisem.
Kao sto se u danu krije tmina,
odjek nista ne moze da obrise.

Filip Veljkovic
22:45
19.12.2019.

Kada krenem necu se vratiti,
otici cu tamo gde ja to hocu.
Nije tako tesko svet shvatiti:
Sunce postoji danju i nocu.

Nocu,iz grada,ne vidimo zvezde,
Zaboravili smo kako je nebo lepo.
Onih par tackica sto po nebu jezde,
to je sve sto vidi oko ljudsko,slepo.

Ne moze svako napustiti svetli grad,
predati se svetlu meseca i naci put;
Bas kao sto nije svako vecno mlad,
pa zbog starosti postaje i biva ljut.

Ljudi su bica koja vole da se druze,
pa se podsvesno okupljaju u celini.
Video sam sta drugi imaju da pruze:
Niko nema krila,a svi govore o visini.

Da je samo svako od nas malo jaci,
mozda bi i nase drustvo bilo bolje.
Igrajmo igru,nemojmo biti navijaci,
moguce je ono za sta imamo volje.

Volja je ono sto se dovoljno voli,
pa to podstice coveka na pokret.
Ne moze zivot toliko jako da boli,
koliko puta zemlja napravi okret.

Filip Veljkovic
17:35
19.12.2019.

Vec dugo svi stojimo na ivici,
iako se mozda ne cini tako.
Kao zima u zubima i vilici,
sudba gmize i kuca polako.

Ljudi su stegnuti,u nekom grcu;
Kao da se odistinski sebe boje.
Bez daha,budni spavaju i hrcu,
misleci da u javi zaista postoje.

Sta kada bi covek nekako znao,
da je sve jedna izmisljena laz?
Da li bi jos vise posustao i pao,
ili bi u tome nasao istinu i draz?

Sigurno je da to svako dobro zna:
Svet ne moze biti samo crn i beo.
Ipak ne postojim i dolazim iz sna,
darujem sebe deo – da bih bio ceo.

Filip Veljkovic
00:09
18.12.2019.

Secanja pritajeno blede,
sve dok pramenovi sede,
umiru deca,babe i dede,
duh ce sve da nas odvede.

I nije sve tako sivo i crno,
u svetu ima mnogo boja,
Crveno je i zrnce krvno,
istina je moja cak i tvoja.

Svetu je dat privid izbora,
zato sto pogled cesto vara.
Odaljio se covek od izvora,
pa svet u crno i belo sara.

Mi mislimo da mi biramo,
a odluka je odavno pala.
Vezbajmo ono sto sviramo;
To sto nam je zemlja dala.

Jer zemlji cemo se i mi dati,
kada dodje,za nas,sudnji dan.
Ti si duh sto te oduvek prati
i dok smo budni,sanjamo san.

Zato stvarajmo nove slike,
neka sede budu simbol dike,
umirace deca,bake i deke,
svi tecemo u krug,kao reke.
Pravimo po reljefu fleke,
pa vracamo se izvor gde je,
do zemlje tihe,mile i vecne,
odakle voda tece i tece…

Filip Veljkovic
00:57
14.12.2019.

Ljudi misle da je ocena merilo znanja
i da je pametno ono dete sto ponavlja.
Zabranjeno mu je da stvara i da sanja,
pa mu kazu svaka cast kad zaboravlja.

Ko je rekao njima sta je to sto oni uce,
zar se oni nisu pitali,zar nisu bili deca?
Kako ne shvataju da se u zivotu muce,
kao ribar sto u isusenom jezeru peca?

Iako sam video da u potoku nema vode,
stap od trske mi je napravio i dao deda.
Reka je, kroz osmeh:Hajde,pecaj ovde.
Srecan sam,a i on,dok me srecnog gleda.

Cekao sam Veljka,svog najboljeg drugara,
svakoga dana,da se vrati popodne iz skole.
Neiscrpna ljubav se bas nikada ne umara,
pa nas je tako i zasmejavao komsija Bole.

Njegov pas Cvele,jos tada je bio bas star.
cini mi se da je tada imao dvadeset i dve.
U carstvu detinjstva svi su bili carica i car,
iako nismo znali nista,mi smo osecali sve.

Pas je bio mladji,vode i ribe,kazu,nije bilo.
Pa to je samo prica,kako kazu,za neku decu.
Sve sto pricaju,lazu,nije se sve tako odvilo,
zapitajte se ko je zreo,a ko je dete u krevecu.

Najteze je ribaru kada ribe u jezeru nema.
Zaboravio je da moze da je prizove umom.
Da je drugacije ucen,ziveo bi i dok drema,
stvorio bi ribu i sedeci kuci leteo drumom.

Filip Veljkovic
23:41
13.12.2019.

Mudri kazu da je vino istina
i ja nemam nista protiv toga.
Opijeni um je mutna bistrina,
kao licno upoznavanje Boga.

I reka moze biti takodje Bog,
kao sto mozes postati cak i ti.
Djavo ne postoji i nema rog,
Bogovi su bili,jesu i bice svi.

Pitanje je samo ko ce kako,
iskoristiti staru,svetu moc.
Pitanje je:Brzo ili polako?
Dok traje dan,ili dok je noc?

Istina poznaje samo osecanje,
jer je uvek nevidljiva za ljude.
Recima se ne prenosi znanje,
jer bi ljudi znali sta ce da bude.

Ona ne zna ni za nase vreme,
zato sto istini ne treba mera.
Njoj nije potrebno ni seme,
zato sto je cini duhovna vera.

Ko ne veruje u dusu,taj nije ziv,
zato sto je dusa ta koja veruje.
Taj covek ipak nije za to kriv,
ali bira u sta zeli da poveruje.

Ja mogu reci da sam samo duh,
iako moje telo govori drugacije.
Mozda vas vara pogled,njuh,sluh
i mozda sam nasao druge nacine.

Crno vino zaista jeste impresivno,
pa dozvoljavam da nastane prica.
Znajte da je sve na svetu relativno,
pa cak i ove reci sto pisem i pricam.

Ispio sam reci kao i poslednju casu,
pa gledamo slova ja i pripita glava:
Smeju se,skacu,govore,pa mi masu,
poljubicu mastu i otici da spavam.

Filip Veljkovic
21:43
10.12.2019.

Kada ne znam kuda bih isao,
samo stanem i zatvorim oci.
Izgleda kao da nisam otisao;
A ja letim,izmedju dana i noci.

Kuda god da krenem ja stizem,
pa je zato svaki put onaj pravi.
Ceo svemir na ramena dizem,
pa nove svetove pravim u glavi.

To sto neki zovu “samo“ masta,
jeste ono cime se stvaraju cuda.
Istina je,ona zaista moze svasta,
izgubljenima ona pokazuje kuda.

Ko je pravio cuda znace sta pricam,
zato sto nije uspeo samo ko nije smeo.
Ovo sto ti dajem nije bajka,niti prica;
Znaj da je mogao samo,onaj ko je hteo.

Covek je odavno izgubio kontrolu,
nad svojim zaboravljenim bicem.
Trazeci dzelata,ne predaje se bolu,
ne znajuci da se sam udara bicem.

Cilj je prepustiti se samom zivotu,
ne odupirati se sopstvenoj dusi.
Ne treba za zlocin kriviti porotu,
vec znati da svako svetove gradi
i rusi.

Filip Veljkovic
21:12
08.12.2019.

Ja bih stalno da budem tu,
jer svet nikada nije bio siv.
Iako se kosmari kriju u snu,
posle svakog sna,ja bicu ziv.

Svet je groblje zivih mrtvaka;
Osecam da se ovog sveta bojis.
Uzmi me za ruku,evo je kvaka:
Kakav je osecaj kada postojis?

Znam da je strah,strasni bauk,
sto gmize ispod koze i lovi ljude.
Senka je velika,ali je mali pauk,
bice bas ono sto hocemo da bude.

I ja sam bio uhvacen,zato ne brini.
Odvukle su me crne senke u mrak.
To mi je uzdiglo duh,gore,u visini;
Voleo sam i strah i tako postao jak.

Najveca snaga je prepoznati slabost,
pa se zato krijem tu,gde postojim.
Kao stara dusa,zivim svoju mladost,
na najlepsem mestu – u ocima tvojim.

Filip Veljkovic
01:00
08.12.2019.

Koliko je nekada tesko objasniti coveka,
razumeti mu srz,ono sto se krije iznutra.
Zagonetka ostace neresena tajna doveka,
kao sto ce i danas,biti juce,za bolje sutra.

Pokusavao sam dugo da,sve ovo,objasnim:
Da razumem stvarnost koju vidim – u sebi.
Mi smo Bozji sinovi gordi,usnuli i ponosni;
Sve sto video sam u meni,video sam i u tebi.

Smatram da svaka ljudska osoba sve zna,
samo je pitanje da li hoce,ili nece da oseti.
Covek je samo misao,osecanje vecnog sna,
sto poput vremena,neprimetno zuri i leti.

Ja vreme,odavno ne mogu da primetim,
pa mi se zbog toga cudi bas svaki covek.
Misle da se salim,sa istinama prokletim,
pa tek tako,iz dosade,piskaram reci ove.

Da je to zaista tako,sve bi bilo bas lako,
mogao bih da nizem reci, brzo i polako.
Ovako,onako,ili tako,slabasno ili jako…
Odgovor na ovu zagonetku jeste: Kako?

Filip Veljkovic
01:37
07.12.2019.

Prazna rec je samo slika,
senka koja hoda u mraku.
Nekad je glasna,kao vika,
krije se u ljudskom strahu.

Ljudi vole da govore reci,
pricajuci cak i kada cute.
Govore ono sto ne zele reci:
Reci prazne,crne ili ljute.

Njihova srdzba zivi snove,
dok snu ne daju da ozivi.
Ja pisem i stvaram reci ove,
dajem zivot snu pa i on zivi.

Stvaranjem reci ja stvaram
sve sto postoji,pa tako i sebe.
Sva vrata svemira otvaram,
ako hocu,mogu stvoriti i tebe.

To je dokaz da ipak imamo moc:
Kada iz prazne reci nastane sve.
Nije mi bitno da li je dan ili noc,
sada znam da mogu oziveti i sne.

Filip Veljkovic
15:05
05.12.2019.

Voleo bih da znate sve sto ja znam,
I da osecate makar slicna osecanja.
Ne mogu vise da sanjam svet sam,
zato sto i san zna coveka da sanja.

Plasim se onoga sto me tamo ceka.
Uvek je ono sto ne zelim da vidim.
U krug ide,sama od sebe bezi reka,
ali se svoga toka i bistrine ne stidi.

Kroz rupice u dusi prolazi svetlost,
pa se zato covek boji i krije od boli.
Bez trenutaka ne postoji ni vecnost:
Kao sto coveka ima,samo kada voli.

Zar je sve,nas ljude,bas toliko sram,
da budemo ono sto zelimo u trenu?
Zar moramo na sve slike staviti ram,
cekati da nase zelje,sa nama uvenu?

Isuvise dugo su lagali nas,obicne ljude,
pa smo zaista dosadni i obicni postali.
Navikli smo da nam nepravedno sude,
mislimo da smo otisli,a ovde smo ostali.

Sramota me je reci i zao mi je sto ovo kazem:
Ja se s namerom,izjednacavam u ovoj pesmi.
Ovde je jedino mesto gde ne mogu da slazem;
Zedan covek je srecan,kada ima vode u cesmi.

Filip Veljkovic
02:08
05.12.2019.

Vracam se korenima
i oni se vracaju meni.
Preneseno u kolenima,
skriveno u svetlu i seni.

Idem tamo gde sam bio
i odakle cu ponovo doci.
Kao svetlo koje je sakrio,
plast izmedju dana i noci.

Koliko god da sumnjam
u sve iluzije koje zivim,
zauvek cu da se sunjam,
kako bih se osecao zivim.

Sve sto disem,vidim i cujem,
mozda jeste samo moj svet.
Stvarnost pravim,evo,tu je,
hocu da letim:Neka pocne let.

Filip Veljkovic
16:58
04.12.2018.

Gde god otisli dragi moji,
od sebe ne mozete pobeci.
I tamo smrt zaista postoji:
Bez,ili sa,novcem u vreci.

Mozda cete moci da platite,
kako bi ziveli jos vrlo malo.
Cemu to,ako cete da patite,
za tim do cega vam je stalo?

Zar je moguce da niko ne zna,
o cemu se ovde zaista radi?
Mislite da sreca dolazi iz sna
i da cete zauvek biti mladi?

Ako vam novac najvise vredi,
da biste se,danas,lakse snasli,
sta cete kada postanete sedi,
a srecu i sebe,ipak niste nasli?

Voleo bih da svako srecu zivi
i da svi budemo zauvek srecni.
Zlatnici nisu za nesrecu krivi;
Sa i bez novca:Ljudi nisu vecni.

Filip Veljkovic
11:51
02.12.2019

I korak unazad je takodje korak,
kao sto je i padanje,ipak neki let.
Postoji otrov sladak i lek gorak,
kao sto postoji i van sveta,svet.

Mnogi misle da je to povlacenje,
ili neko zatvaranje u sebe,unutra.
Odavno me ne zanima oblacenje,
hodam nag danas,hodacu i sutra.

Mozda tamo negde,na kraju puta,
naidjem na ono sto sam dao svetu.
Odavno sam se navikao da lutam;
Lutacu opet,makar obisao planetu.

Ko zna da li sam samo za to rodjen:
Da stalno koracam i da druge ucim.
Znam samo da ljubavlju sam vodjen.
Ako tako mora,za sve cu da se mucim.

Bolje je postati svojih celjusti zrtva,
nego nestati medju ljudima,u masi.
Cenu cu da platim,bio ziv ili mrtav,
kao sto zvezda prvo puca,pa se gasi.

Filip Veljkovic
19:19
1.12.2019.

Od malena osecam,
da me prati nesto;
Vrlo cudan osecaj,
izbegavah vesto.

Mislio sam: Duh!,
Satkan je od tame.
Onda zvuke cuh
i otrcah kod mame.

Tada bio sam dete,
pa trazio sam spas.
Sada znam da lete,
oko svega, pa i nas.

Ne verujem ljudima,
vec tihoj tisini unutra.
Vise verujem ludima,
kojima danas je sutra.

To mi vise ima smisla,
nego sve ljudske reci.
Istina se zgrcila, stisla,
pa je niko ne sme reci.

To je bilo sve sto rekoh,
sada moram brzo stati.
Previse je receno, utekoh,
samom sebi i onome
sto me prati.

Filip Veljkovic
12.12
1.12.2019.

Filip Veljkovic
12:12
1.12.2019.

Covek misli da voli slobodno vreme,
ali nikada nije ostao sam sa sobom.
Umesto da sadi, on unistava seme.
svadja se cak i sa svojom sobom.

Svi misle da je to samo lepo i lako,
kao kad orao graciozno leti i slece.
Onda se covek upita “sta“ i “kako“,
kad dodje taj trenutak bez srece.

Za mene vreme odavno ne postoji,
zato sto sloboda nikoga ne ceka.
Prestao sam odavno da se bojim;
Samo strah moze spreciti coveka.

Ono sto je juce,sutra,desava se sad!
Ne pitajte me kako sve ja to znam.
Nije bitno koliko si star, vec mlad,
dobro je biti sa nekim i kad si sam.

Filip Veljkovic
12:42
29.11.2019.

Mozda na daljinu vidim lose,
ali ono iznutra vidim jasno.
Sam sebi udaram direkt, krose,
kad god stigao, nije kasno.

I nije me sram da sve gledam,
pravo u oci, ili negde u stranu,
zato sto istinu volim i ne dam,
kao sto ptica voli drvo i granu.

Gde god vi gledali ili gledao ja,
znam da cete znati da ja znam.
Osecam da je sve samo deo sna;
Slika kojoj je neko zakucao ram.

Nemojte misliti da ja tada kradem;
Bas naprotiv, ja postujem tebe!
Mozda pokusavam sebe da nadjem,
pomazuci tebi da nadjes – sebe.

Istina je ta,da vreme ne postoji
i da smo svi i da je sve – jedno!
Biram da volim i da se ne bojim,
znajuci da cu bar ziveti cedno.

Filip Veljkovic
19:19
28.11.2019.

“Everything is a loop, because it’s infinite, therefore “it lasts“ forever and it has no end and no beginning. It’s a third, timeless and crucial factor in the equation of the existence. It’s not AN existence, it’s THE existence, because we’re all One. Some call it life, some call it death, I call it Love“.

Phil Woodman,
unknown artist

Oduvek sam mislio da se ne moze uciti od ljudi.
Nikada nisam prestao svima i sebi,da se cudim.
Nisam ni shvatao,kako je zivot igra oslobodjenja:
San u snu,ostvarivanje svetla i stvaranja htenja.
Zbog ovoga,mogu slobodno da se smatram ludim:
Jer oduvek sam mislio da se ne moze uciti od ljudi.

Dugo mi je trebalo da pocnem zvukove da slusam.
Jos mi je duze trebalo da uspem,ili barem pokusam.
Shvatio sam da je put bitan koliko i njegov zavrsetak,
kao sto je lovcima bitno kuda leti i gde ce stici metak.
Sopstvenog glasa sam prestao da se plasim i gnusam;
Napokon sam uspeo da cujem i zvukove da slusam.

Najteze je bilo,na kraju,cuti i videti svoje postojanje,
u mestu bez vremena,u kome ne postoji odstojanje.
Da bih video sebe,morao sam se prikazati i vama,
pa mi je bilo jasnije, zasto nas je sve,obuzela tama.
Najteze je stvoriti energiju sto menja uslove i stanje,
Kako bi covek osetio,pa ziveo sopstveno postojanje.

Sada mi ostaju samo ljubav,nada i vecna zahvalnost.
Tada najvise sam realan – kada zapostavim realnost.
I pored svega toga,najbitniji i najbitnija si mi bas ti,
jer kao crno i belo,jedno bez drugog,ne postojimo mi.
Sa vama i uz vas,delim ljubav,tako praveci stvarnost.
Sada ostajemo tu,samo ti i ja,ljubav,nada i zahvalnost.

Filip Veljkovic
01:11
28.11.2019.

Izbor je samo privid, iluzija ili slika,
koji je odavno donesen,u nase ime.
Posledice su ljudska sramota ili dika,
Sve se na kraju slozi, kao i ove rime.

Nemojte mnogo brinuti sta ce sutra biti,
vec budite danas,ono sto cete biti sutra.
Istina se ne moze,od duse,zauvek kriti,
kao sto je sunce nago kada dolaze jutra.

Mozete ici brzo ili polako, ni to nije bitno,
zato sto je vreme samo ideja,ono ne postoji.
Sve ce doci na svoje, nikada nista nije hitno.
Samo se izgubljena dusa,samog straha boji.

Jedino sto vas nece izdati jeste svetla ljubav;
Ono sto je neukrotivo i ono sto cini ceo svet.
Bez nje,verovatno bih ostao mentalno gubav
i izgubljen, leteci samo kada sanjam svoj let.

Zbog toga i sve ovo,ovako otvoreno,pisem,
ne bih li i vas,mozda nacinio vise srecnim.
Iza svega stojim srcem, vise reci ne brisem,
zato sto bih voleo da svi budu svoji i vecni.

Ne kazem da ja jesam svoj, ili da sam vecan.
Mozda to mnogo hocu, pa mislim da jesam.
Ne znam sta je istina, ali znam da sam srecan;
Jer da nije tako, ne bi ni nastala ova pesma.

Filip Veljkovic
20:15
27.11.2019.

Vise ne znam da li sam budan,
ili konstantno sanjam i zmurim.
Znam da je zivot veoma cudan,
kao da snove,u javi,iznova jurim.

Ne treba mi potvrda postojanja,
ili neko da mi kaze da sam ziv.
Osecam jasnu promenu stanja:
Bojim ceo svet i nisam vise siv.

Dovoljno je da te grlim i ljubim,
da zaboravim na smisao svega.
Ne smem opet sebe da izgubim,
kao cvet sto se krije ispod snega.

Mozda sve vreme duboko spavam,
pa si i ti veliki deo mog dugog sna.
Ako je tako, zauvek cu da sanjam,
pa i nakon sto odletim visoko,sa tla.

Filip Veljkovic
23:34
26.11.2019.

Filip Veljkovic
23:34
26.11.2019.

Pokusao sam da saznam
koliko zaista kosta sreca.
Sebe morah da upoznam,
da bih izasao iz svog smeca.

U pocetku ni malo nije bilo lako;
Kao da sam sebi ogulio celu kozu.
Morao sam ici strpljivo, polako,
kao vrat zrtve, koji klizi po nozu.

Ukoliko bih poceo da jurim i zurim,
odmah bih se sapleo kao neko dete.
Danas trcim i ispod poveza zmurim,
svoje svetlosne niti, od ljubavi pletem.

Sve sam to morao sam, unutra, u sebi,
gajeci ljubav za sve sto postoji i ljude.
Osetio sam da, isto to, postoji i u tebi.
Dosta je tuge – vreme je da bolje bude.

Sreca postoji samo kada je tebi dam;
Sve ostalo nikada ne moze biti sreca.
Osecam da vise nisam proklet i sam,
zato sto sam srecan ako si i ti srecna.

Filip Veljkovic
13:45
25.11.2019

Dok slovo za slovom pisem,
tisina cuje se vise, a buka tise.
Kao da stalno o istome pricam,
uvek pocne i zavrsi se neka prica.

Rekao sam sebi, Filipe dobro znaj:
Vredi samo ljubav, koja nema kraj.
Kad bolje razmislim, nema ni pocetak,
jer niko ne zna, kakav bio je zacetak.

Mozda smo bili samo jedna mala tacka,
kao sto je ljudsko telo samo ziva igracka.
Vrti se svet oko neke ose, kao brza cigra;
Ja volim da volim i volim da se igram.

Zahvalan sam na prilici da kazem “hvala“,
iako svi misle da to je neka tamo rec, mala.
Zato sam zahvalan za bas sve sto mi se zbiva,
osecam da me dusa cuje i slusa – ona je ziva!

Dugo sam morao da slusam nju, u dobru i zlu,
dok leteo sam na nebu ili puzao dole, po tlu.
Znam da cu morati celoga zivota da je slusam
i znam da cu uspeti samo ono sto pokusam.

Iako i ovim recima dolazi kraj, zavrsetak,
njihov odjek oglasavace neki novi pocetak.
Isuvise je kasno da bih nesto racunao u glavi;
Svecano krecem da zivim – necu da se pravim!

Filip Veljkovic
05:00
21.11.2019.