Vratila sam se.
Ovde sam.
I sada ću da dišem… naglas.
Dugo nisam pisala….Ne zato što nisam imala šta da kažem, već zato što sam morala da ćutim.
Da prezrim ko gnjla kruška s dunjaluka vremena.
Sada sam tu. Bez maski, bez filtera, bez očekivanja. Samo ja — ona koja diše mastilom i srcem.
Ona koja ponekad ćuti glasno, a ponekad piše šapatom.
Ovo nije novi početak.
Ovo je nastavak onog što nikad nije prestalo.
Dobro došli u moj dax.
Udaxnizdah
Udahni iznova prvi put
Pod sedmim rebrom rasprosti livadu
Razgali mladice Decembra
Umesto kraja
Skroji početak
I tu pod nogama oseti (stvaranje)
Začetak Mogućeg
Sve počinje od tebe!
Udahni iznova
Lagano
Što tananije možeš
Raskrili Život
Širinom zagrljaja obujmi svet
Bez žurbe da uroniš
Pusti korak
Drum vodi uzbrdo
Кrećući se nizbrdo
Skreće i levo i desno
Do raskršća i obala
Ravničarskih obrzorja gore u jeku
Početak je u tebi!
Udahni
Nahrani dušu
Napoji se milošću
Oslušni
Кako damari razgrću barikade
Ljubav kad iščili
Otkrovenjem samilosti
Udahni
Ljudskost
Izdahni ono pre
Sve počinje od tebe!!!
©
Велика ми је част да вам драги моји, представим једну изузетну даму, која пише као да су слова само за њу измишљена, од срца вам препоручујем да прочитате њена Kazivanja!
Опет је осећам у себи
Гомила се и пупи истоветно нараста и дроби
сваким удахом ил покретом
горопадно разиграна и заводи и одбија
Час се осмехује
Час звечи
Ритмом ме мами
Опхрвава дан
Урезује генима неке чудне слике
С унутрашње стране усана
Тетовира поглед
Док исијава расцвалим бојама ужегли мирис таворења
Осећам је под прстима
Таложи се и распршује у хиљаде махова
Хтела би одма па не
Онда јој као жао мене
Па ко Мучитељ што нову бол смишља
Тако и Она
Разбија ми прозоре говора
Замандаљује врата дроњама
Укршта мисли мачевима промисли
И наравно
Грех ми под Душу приноси
Јер
Она зна
Која је мука најгора
И онда на тренутак застане
Док притајена обљубљује хтење
Позива се на Божје законе и моје Грешне Жеље
Док трептају нови замах дајем ето је с хаљинама белим
Простире равнице и сузе самоубице
У погледу од недогледа видим како се весели
Што уме да ме раздели на ову сад и ону после
Од како су кораци остали у одјеку плочника
Није чак ни гост само лења сен што мами и остави
Као што сви љубав одбаце као ислужено оружје
Осећам како плима надолази
Како речи таласају тишину
Невина је ко чежња сама
Опсена је кадкад и мазна
Та душа што Песму нову пише
А за другом већ уздише…
ух
®
Немеривши време, мада, одбројавајући подробно сваки сат, дан, годину, покушавао ју је завести, испрва лаганим њихањем лахора по ободима безобразно откривене коже, затим нијансирањем слогова међ две станке од издаха, ропотом удаха од премора дана, па све до заборава и обзорја када јој се наново нада.
– Колико сам пута само одустао?!
– Колико би јој се гладан враћао?!!
Недостаје ми ко,
Јутро на коме је утиснуто ћутање
Боре што зановетају новим а старим смислом
Ошишани колодвори успореним корацима
Сусрети ненајављени а удахнути
Мисли и тренутци, Слова и речи
Поразбијане маске о слогове сна
Онај сто с привученом столицом
Устрепталост неочекивања те среће
Пепео цигарете што треском одјекује, Фрагменти и слике
Она два лептира, што се ускописте у стомаку па направе крш и лом, ко да су рој птица грабљивица а само те љубав, ненадано разоружа до изнемоглости!
Немеривши време, мада, табанајући ко прави Новембар залуду свраћеном у овај Фебруар, одбројавао је Путоказе од и ка Њој!
Кад сам те заборавио први пут, учинило ми се превише лако, онда сам ипак одлучио да то мало одужим.
Други и трећи пут сам те заборавио тако да је четврти већ некако ишло рутински, пети је мало потрајао али само до шестог, он ме је брзо довео до седмог а онда сам се већ мало уплашио да ми то са заборављањем баш и не иде од руке…
Нисам, ето, до данас научио да те заборавим – последњи пут!
®
Eto ne umem da se kajem, ne stoji mi lepo.
Preusko il preširoko mi je oko vrata, pretesno u struku.
Boje kajanja su isprane, bezlične, ma zemljane.
A porubi neravni.
Vise froncle i odrpani konci sa njih.
Predugačko je, lako je saplesti se.
Ništa ne sakriva, ništa ne otkriva.
Ne stoji mi lepo a nikad ne naučih.
I ne kajem se!
®
Истакала се кап по кап
заузимала како простор тако и време
раздражљиво натапала једно по једно
до окна
до дна
до судњега и мртвила
Халапљиво су је гутали
кидали и размножавали
ко икону целивали
у њој се огледали
уздизали
клањали
а души душу отимали
да би опет
само њој веровали
Поробљавала је видеће
обешчашћавала речите
Док и даље
заводи лаганим ходом
дахом ниже победе
без крви крв попије
недодиром и сјај заслепљује
миром рат распирује
опсеном се заогрне
када семе посеје
Истакала се кап по кап
дошла до зенита својих моћи
сада саму себе немирима јури
У кривом огледалу рођена
још једна је песма срочена
када је Истина
од Лажи отета!
®
Zaudara mi noć na nedostajanje
Opih se senima što rđavoj svetlosti
Dadoše strast
Od alkohola pogled utrnuo Na ćošku
iz kog izađoh ti NeDraga
NeMila
Dovoljan nepogled da se preinačim
U neku tamo
Od koje ni pauk mrežu satkao nebi
Al kada si mi Ti tako ispod pogleda
Topim sve zidove
Rušim sve smernice što odvode u realnost
I želim samo ovo i sad
Životinjskim nagonom da se nahranim
Tim nemirom kojim pojiš me
Uzbrdice ka razvigoru ganjaju
Još jedan korak ka nepostojanju
I tako
On
Ona
Ti
Ja
Ma mi
Nastavljamo ka toj žabokrečini
Što od usuda novi lavirint tka
Da i u ovom životu
Neko uvek mora biti lovina
Zaudara mi noć na nedostajanje
Isplešće se same
te zadojene rake
u koje ljubav sahranih
snoviđenjem seni
Ma ni prepečeni venac od rakije ne peče
gore no oganj u kom se
nedoreče ni slovo o sreći
Vonja to besmisleno
Parče tame
Na šakama od jalovog semena
Ne rađa se ni ostajanje
I tako
Ti
Ona
On
Ja
Ma mi
Nastavljamo ka toj kaldrimi
U novoj hemisferi
Raspoređenih dodira
Na ovde i tamo
Na blizu i sad
Što od usuda novi eho da
Ta planina
Što se propela između jutra i sna
®
Samo si serab što nastanio se u oku ovom
Pogled koji hteo je baš to da vidi
Igrač na žici dodira željan
Arlekin ljubavi predan
Samom sebi neveran
Samo sam udah što ljubio je nedra
Ona pred kojom hrabrost se preda
Odraz svega onog što ne treba
Ma tamo neka druga žena
Bili smo titraj koji romorio je jače
Svako na svojoj strani reke
Tebe su gore mamile uvek
Meni ravnica usud u letu
®
Krvlju Sna ispredam tu moć magičnix krugova
Taj bezdan otkucaja
Taj bezvazdušni prostor prevara
Krinka na licu sada je nova
Maska je opet na svoje mesto sela
Ko Ludačka Kraljica Glumačkog umeća
Atex je moja Boginja
Na krilima Belog Anđela oči mi umila
Tom vodom me je napojila
Istinitom laži zdrobila
Krvavim slovima ispisujem belo na tromeđi nas
U tom raskoraku ljubavi, jada i mržnje
Ne postoji ništa, prazno je sve
I zjapi to ništavilo da u sebe privije me
Preti mi ta Zver da pokleknem
Al samo na tren spoznax očaj mizerije njene
Krvavim suzama ispredam platno tog putokaza
Ne merim razmak između danas i juče
Zgrčena lepotom tog žednog zanosa
Ko pokajnica razgrćem Dušu
Pa da u pepelu Dušmana nje
Ostatke semena skupim
I posejem po sebi svoj
Sve ono što nije bol
Sve ono što jesam ja
Pa da iznedrim tu Ženu Jednoroga
I krenem ponovo u osvajanje kosmosa….
®
Udahni izdax 