Okovao nas sneg i led, iznenadi nas u januaru! Nedelja, savršen dan za odmaranje, čitanje knjige. Trebalo je da dopišem tri znaka za nedeljni horoskop, objavim, gasim računar, krevet i knjiga.
Misli moje.
Želje moje.
Sve ja to tako uredim, legnem da čitam.
Napade me misao da treba da spremim nešto da se jede za sutradan, a da nije meso, sarme, ruska… smučilo mi se više. Imam bundevu, potaž ću da napravim. Izađem na terasu i naletim na cveklu koju sam kupila ne znam kad. Da napravim ono Mihailovo, rekla je da je super. Imam i jabuka, mogla bih lenju pitu da pomešam s bundevom, lepše je.
Kreće akcija, a mojoj glavi, brzo ću ja to.
Operi bundevu, osuši bundevu. Uključi rernu, jer nema šanse da je oljuštim, presečem, bilo šta – a da se ne ubijem pritom i ne uradim ništa. Metnem je u rernu.
Peri cveklu, suši cveklu, ljušti cveklu, seckaj cveklu na kockica – na sve su komadi ličili osim na kocke. Vadi pek papir, seci ga za pleh. Odokativna metoda je bio mali pleh. Kur. Pola mi nije stalo. Vadi drugi pleh, seci papir, preruči cveklu, ispade onaj krljotak od plehčića kao kada je nekada kada su meso uvijali u masan papir, otvoriš, a ono curi krv. Baci papir, bocni bundevu, peri pleh. Izvadi bundevu, muni cveklu. Nek’ se ’ladi. ’Cvekla se peče kao krompir’ – rekla mi Mihailo.
Idem da čitam bokte, propade mi dan!
Čitala ja, ležala, jedno po’ sata. Dik’se, pipaj bundevu. Pro’ladila se. Ljušti krompir, luk, šargarepu, muni u vodu da se kuva. Ljušti bundevu, odvajaj semenke, ostalo u šerpu da se kuva. Ostav’ malo za lenju pitu, akooo mi dune da je pravim.
Kuva se potaž, gotova cvekla.
Zovi Mihaila drugi put da mi kaže šta beše ide u taj recept, jerbo se oduševila sa tom salatom, obrokom, štagod.
- Šta ti ide u onu cveklu?
- Aha, u Tržnom centru sam.
- Reci mi bre, na netu osamsto recepata, ne znam šta valja.
- Ide ti sir, aćeto, orasi, maslinovo ulje.
- – A, so?
- Naravno.
- Danke ti.
Odakle mi aćeto, imam obično sirće, odakle mi maslinovo ulje, imam suncokretovo. Tako ću i da napravim.
Rk cveklu u činiju, so, sir, sirće, ulje i seckaj orahe odozgor. Porozilo sve, sipam Mici i meni za degustaciju.
Onaj potaž se još kuva.
Žvaćemo nas dve, lepo jebote, au. Sipaj još. Bez ’leba smo jele. Ubismo se.
Aj sad na potaž. Vadi štapni mikser, isključi sijalicu, uključi štap, u šerpu drrrr, drrr. Vadi, muni u sudoperu. Dodaj so, biber, peršuM. Mešaj, dodaj pavlaku za kuvanje. Gotov potaž jebote.
’Oće Mica i to da degustira. Sipaj joj. Srče Mica i sve cokće, ukće kako je dobro.
Peri sudove. Moram i đubre baciti stokuraca ima unutra. Obuvaj čizme, ratnu opremu navlači i pravac kontejner.
Odo’ ja opet da čitam. Već je deset uveče bokte.
Mogla bih lenju pitu kad sam već ostavila bundevu.
Ustaj opet.
Vadi mast da se otopi, nema brašna tamo gde stoji, nego se zavlači i izvlači iz male pampukovice. Vadi jaja, jogut, prašak za pecivo. Uzmi jabuke one kisele zelene što mi je kuma dala jer ko god joj dođe u posetu, pala je na poslu – puče butna kost, menjali joj kuk, donese joj jabuke. Ta priča je već sranje za sebe. Išla sam s kadadžijom da joj seče kadu za kupanje u pola 8 ujutro, eeeeeej. Ljušti kumine jabuke. Onda ide deo koji najviše mrzim da radim. Rendaj jabuke, drke drke.. aupič. Mislila sam da se izvučem da ih stavim sirove, al kur, pocrne u roku od odmah. Vadi vok sipaj ulje, mora se pržiti. Neću šećer da stavljam, imam malo džema od šljiva, to ću da munem, a imam i suvo grožđe. Vadi ga iz donje papmukovice opet, potopi u vruću vodu, mešaj jabuke, rendaj jabuke, svetijebem, a testo nisam ni počela.
Drljaj testo, vadi veći pleh, seci pek papir, gužvaj kako je rek’o lepi Brka kad neće da legne ko čovek gde mu se kaže. Sipaj testo, odokativna metoda da bude lapo- lapo. Ređaj jabuke i bundevu sa džemom i suvim grožđem, ček i neki orah da munem biće lepše. Vadi orahe, seckaj orahe. Poređah sve. Muni u rernu.
Iza, sudopera kao aždaja zinula u mene, puna do vrha. Pa majku ti jebem.
Peri sudove, meći na krpe, ubrus, ne može sve stati na cediljku.
Brate mili, onda se setih da nemam smotane cigare. Jebemte živote, ogrado od Brankovog mosta (Amicova uzrečica koju sam usvojila). Pušiti se mora!
Vadi duvan, rizlu, filter, tabakere, tacnu, sedi motaj s pogledom na rernu. Trči tamo – trči vamo.
Saga se završila oko 1 ujutro, lenja pita, duvan još nije, motala sam i dalje za celu nedelju.
Lenja pita savršena, života mi. Samo mi nije jasno što je zovu lenja, kad i oko nje ima posla koliko nećeš.
Pritom sam sve vreme ukočena u lumbalnom delu kičme. Vratolomije su bile sjajne. Nerv kida, boli, zateže nogu, krk brufen, mast ovu ili onu i u kuhinju.
I, da me čovek pita koji mi je đavo sve to trebalo, ne znam.
Posle kažu đavo nam je kriv, jes’ šipak. Naši izbori su krivi. Ko me tero da sve to radim krljava. Ja samu sebe.
Kažem ja lepo, svi mi živimo svoje izbore. Nema tu ni đavola ni bilo koga drugog.
Kako neko može da bude kuvar, neka mi to lepo kaže.
Svima nama što kuvamo skoro svakodnevno treba dati penziono, socijalno, radni staž i još spomenik na Terazijama!
Zelena Soba 